Чарлс Дарвин

Никој не може да ми докаже дали сме настанале од мајмуни,или пак има некој ГОСПОД ! 

Кажи ми каде сето ова го пишува, и дали доколку прашаме неко научно лице кое се бави со оваа проблематика би се согласило?? Ни под разно нема да се согласи, бидејќи нивното размилсување они го покажуваат на самиот терен т.е. она што го изучуваат и што се обидат да докажат, бидејќи токму тоа е нивната теорија...

Да, но тоа е Дарвиновата теорија која на големо денеска се оспорува.

Па слободно можеш да ги гледаш документарците што ги даваат по тв, таму многу отворено се опсорува неговата теорија.

Сепак навреда кон други барем на моите подфоруми не е дозволено. Баш ќе најдам нешто и ќе постирам тука во врска со оспорувањата...

ЛУЧАЈ ДАРВИН

ДА ЛИ ЈЕ ДАРВИНИЗАМ СТАРИЈИ ОД ДАРВИНА?

     Већ непуних 150 година научни рад Чарлса Дарвина изазива пуну пажњу јавности. Око његове научне теорије плету се бројне противуречности и воде прави идеолошки ратови. Дарвинистичка хипотеза да свет и човек нису божанскo дело већ стваралаштво случаја до темеља је потресла људску цивилизацију. Можемо ли ићи тако далеко па рећи да је ова теза ударила на саме духовне основе цивилизације и узроковала многе ломове у систему вредности на коме почива савремени свет?
     Да ли је стварање света и човека научна или религиозна тема? Да ли се овде наука неоправдано меша у домен религије или религија дрско задире у поље науке?
     Наука природно настоји да сазна све о општем начину постојања света у коме живимо. Религија тражи смисао тога света и нашег боравка у њему. Обе морају да се загледају у постанак света и човека како би могле да одговоре на своја питања. Ту долазимо до елемената њиховог преплитања.
     Ова тема није нимало наивна и није случајно толико дуго на првом месту свих светских интелектуалних контроверзи. А све то зато што однос према стварању света и човека представља заправо наш однос према Богу. Зато је ово питање толико судбоносно и осликава основну дилему афирмације или негације Божијег присуства у свету.
     Разговор о Дарвиновој теорији еволуције може да се води на два нивоа. Један је чисто научни приступ који улази у анализу ваљаности доказа које еволуционисти нуде у прилог теорији еволуције. Други приступ, којим ћемо се ми послужити, бави се вредносним нивом у коме дарвинизам представља више од једне научне хипотезе односно чини једну идеологију.
     Основно уочавање које треба направити када се поведе реч о теорији еволуције јесте разлика између Дарвина и дарвинизма. Дарвинова научна хипотеза представља потпуно легитимну научну теорију, једну од многих чије је доказивање предмет сталног научног рада. Дарвинизам је нешто сасвим друго од науке: дарвинизам је идеологија. Дарвинизам је старији од Дарвина. Дарвин је месија кога је дарвинизам чекао да научно открије и потврди истину атеизма.
     Дарвинизам је атеизам. Актуелност дарвинизма данас јесте једино у актуелности атеизма. Историјски атеизам као да је једва дочекао појаву Чарлса Дарвина и једне теорије која је омогућила уклањање Божијег стваралачког принципа из процеса настанка света и човека. Дарвинизам је у Дарвину остарио сан о научном оправдању безбожништва. Дарвинизму је била потребна наука да своје голо безбожништво завије у форму научних истина које би наизглед имале несумњиву тачност. Прва жртва ове (зло)употребе науке је сам Чарлс Дарвин који није био нерелигиозан и који је своју теорију сматрао ни за шта више од ломљиве хипотезе.
     Оно што је врло важно рећи на почетку разматрања ове теме јесте да вера и наука нису ни у каквом спору. До спора између вере и науке може доћи једино у случају када се наука користи у атеистичке сврхе. И теологија и наука, свака на свој начин, баве се једним те истим: откровењем Бога у свету.
     Поменути, међутим, данас нешто против дарвинизма представља јеретичку помисао. Ова теорија се већ деценијама проповеда у школском систему тако да је стекла статус недодирљивог култа. Академско приморавање на исповедање дарвинизма представља обично кршење објективности саме науке. Пре неколико година америчка Национална академија наука издала је „Проглас о слободи истраживања и изражавања“ у коме се, између осталог, каже: „Слобода истраживања и ширења идеја захтева да они који су на томе ангажовани буду слободни да траже тамо где их њихова истраживања воде, да буду слободни да путују и да објаве своје налазе без политичке цензуре и страха од одмазде због непопуларности њихових закључака. Они који оспоравају постојећу теорију морају да буду заштићени од реакција одмазде“. Зашто је данас и овде дарвинизам заштићен од оспоравања и алтернативних теорија, а они који га оспоравају незаштићени од реакција одмазде?
     Питање свих питања јесте да ли иза свега што постоји, и видљивог и невидљивог, стоји Творац (вечни смисао) или Случај (вечни бесмисао). Случај је био потребан да би се попунила празнина која настаје ако Бог није творац. Рушењем Бога као творца укида се и сваки духовни и морални значај Божијег начела у свету: долази до промене у систему вредности. То више није иста цивилизација. Случај нема свој систем вредности, нити своје заповести, нити Оваплоћење. Владавина случаја је отворена утакмица за освајање света по сопственим мерилима. Међутим, природа и човек су до те мере савршено створени да ту нема места случају, већ иза стварања мора да стоји генијални Творац.
     Дарвинизам је више од науке и има вишеструке друштвене последице. „Дарвинизам је уклонио целу идеју Бога као творца организама изван поља рационалне дискусије“, тврдио је Џулијан Хаксли, један од водећих заговорника еволуције у 20. веку. А однос према Богу се налази у основи погледа на свет. Рушење религиозног осмишљења света оставља систем вредности без тла под ногама.
     Ако, дакле, нема ауторитета Бога и влада случај, онда је сасвим случајно све дозвољено, а посебно свака врста борбе за опстанак. Ту дарвинизам излази из домена науке и постаје идеолошка чињеница. Дарвинизам промовише право јачег (у било коме погледу) да оствари своју доминацију над слабијим и немоћнијим. Тако се дарвинизам нашао у корену многих социјалних доктрина кроз историју.
     Овде се вреди запитати ко су познати дарвинисти у историји? Коме је све дарвинизам послужио као инспирација? По каквим делима памтимо дотичне историјске личности које су се надахњивале дарвинизмом?
     Карл Маркс је рекао: „Дарвинова књига је веома важна и служи ми као природно-научна основа за класну борбу кроз историју“.
     У монографији „Прекретнице у Стаљиновом животу“, која је изашла у Москви 1940. године, стоји лично Стаљиново сведочење о Дарвиновој књизи као о нечему што мора да се прочита, јер показује „да су свет и сва жива бића нешто сасвим друго од онога што замишљаш, и да је сва ова прича о Богу чиста бесмислица“.
     За разлику од Марксове теорије борбе за опстанак која се кроз читаву историју води између класа, Хитлер је сматрао да је борба за опстанак заправо оправдање за доминацију надрасе. Међутим то није његов изум. У поднаслову пресудног Дарвиновог дела „Порекло врста“ из 1859. године стоји: „Опстанак фаворизованих раса у борби за живот“. Да се то не односи само на контекст животињског света показује следећи одломак из другог Дарвиновог дела, „Порекло човека“: „У неком будућем времену, не толико далеком мерено вековима, цивилизоване расе ће скоро извесно истребити и заменити дивље расе у целом свету... Онда ће разлика између човека и његових најближих сродника бити још већа, пошто ће се мерити између човека, надамо се још цивилизованијег од садашње беле расе, и мајмуна можда чак на нивоу бабуна, уместо између аустралијског Абориџана и гориле, као што је сада случај“. Дакле, извор хитлеровског расизма налази се у дарвинизму, како је то приметио и немачки философ Ерих Фром: „Ако је
     Хитлер веровао у било шта, онда је веровао у законе еволуције, који су правдали и освештавали његова дела, а поготову његове окрутности“.
     На наизглед супротној страни, ултракапиталиста Ендру Карнеги, челични магнат који је у своје време важио за најбогатијег човека у Америци, у својој аутобиографији пише следеће: „Када сам заједно са још три-четири другара запао у фазу сумње у теологију и натприродни елемент, дабоме и целу шему спасења кроз посредно искупљење и целу конструкцију која је на томе саграђена, имао сам срећу да наиђем на дела Дарвина и Спенсера... Сећам се светлости која ме је преплавила, и како је све затим постало јасно. Не само да сам се ослободио теологије и натприродног, већ сам пронашао истину еволуције“.
     О свим овим идеолошким пројавама дарвинизма у историји сведочи и амерички публициста Џејмс Перлоф у својој књизи „Случај против Дарвина – зашто би требало преиспитати доказе“ (Фонд Краљевића Томислава Карађорђевића, Београд, 2004), посебно наводећи пример Америке: „Некада сам се питао зашто је Америка доживела тако велику трансформацију током шездесетих година прошлог века? Један од фактора лежи и у чињеници да учење о еволуцији није било посебно наглашено у америчким државним школама пре тога. Међутим, 1959. године, на стогодишњицу објављивања „Порекла врста“, Национална фондација за науку, која је агенција америчке владе, доделила је седам милиона долара за тзв. Студију о наставном програму из биолошких наука, из које су се потом изнедрили средњошколски уџбеници из биологије који су изразито фаворизовали еволуцију. У међувремену је Врховни суд САД донео одлуку по којој је молитва у школи проглашена противуставном (а да је претходно била уставна током читавог једног и по века)“.
     Без обзира, дакле, на разлике у водећим идеологијама које су обележиле 20. век, све оне имају упориште у дарвинистичком оправдању борбе за опстанак, што представља апсолутно антихришћанску перспективу погледа на свет. Промоција рата између појединаца, класа или раса није хришћански изум, већ проналазак света који се одрекао Бога као Творца и творитеља моралног обрасца живота. Дарвинизам је послужио као научно утемељење овом ратном покличу.
     Највећа је свакако иронија да је на Западу, а посебно у савременој Америци, изузетно присутна полемика између теоретичара еволуције и њихових противника. Међутим, српска интелектуална клима која је увек трчала за евроамеричким достигнућима у овом случају као да се пренула и показује задивљујућу критичност према једној таквој западњачкој тенденцији као што је, на пример, антиеволуционизам који нам долази из Америке. Заиста је дирљив овај антиамериканизам у случају кад из Америке долазе гласови који нису антихришћански.
     Погледајмо, најзад, како ствари стоје са чисто демократског гледишта. Ако се преко 90 % Срба на попису изјаснило као православни хришћани који, самим тим, исповедају Бога као Творца неба и земље, да ли онда ова апсолутна већина има право на свој простор у школском систему, тј. да ли њихова деца могу у школама равноправно са теоријом еволуције да чују и о библијском концепту стварања света. Зашто су заговорници демократије и сваке врсте плурализма у мишљењу наједанпут тамо где је то најприродније да влада плурализам хипотеза – у науци, укинули ту могућност? Зашто је до те тоталитарне мере дозвољена само једна теорија?
     Обично када дарвинисти бивају притерани уза зид доказима против теорије еволуције остаје им само вера у дарвинизам, што опет јасно показује да је еволуција више религија и идеологија него наука.
     Ту долазимо до конкретног питања: зашто је смењена Љиљана Чолић, бивша министарка просвете која је желела да до следеће школске године замрзне предавање дарвинизма у школама зарад права да се у просветном систему напоредо са теоријом еволуције нађе и једна друга теорија о стварању света и човека. Ако узмемо у обзир да верници свих верских заједница у Србији никако не могу бити против тога да се Богу призна учешће у стварању света и човека, поставља се питање које је онда јавно мњење сменило министарку? Ко су, дакле, произвођачи тог јавног мњења? Да ли је министарка била обична жртва страначког интереса неталасања у времену предизборне кампање или се иза њене смене назире снага једне тоталитарне идеологије – дарвинизма као псеудорелигије, као атеистичке вере да Бога нема?
     Министаркина идеја није била избацивање Дарвина из уџбеника, како су то готово сви медији незапамћено необјективно и злонамерно пренели, већ проблематизовање дарвинизма као тоталитарне идеологије. Овај министарски потез изазвао је такву оркестрирану кампању каква није виђена од покушај спречавања повратка веронауке у школе. После повратка веронауке у нашу просвету, религија еволуције је остала последњи бастион атеизма. То људско право, наравно, у потпуности треба признати и бранити, као и његово место у школском систему. Међутим, религија еволуције као идеологија атеизма не може више бити недодирљива за противаргументе и супротне погледе на свет. У случају да једно једноумље нисмо заменили другим, задржавши једино константу вере у дарвинизам.
     Управо са стране тог историјског једноумља редовно се тврди да би увођење друге теорије у школски систем било једна врста додатног (и разуме се непожељног) уласка Цркве на државну територију. Зашто се нико не запита колико је времена како теорија еволуције као оваплоћење атеизма влада истом том територијом. Управо је ова битка за духовни простор разлог зашто је наша тема толико битна.
     И да поновимо: није Дарвин и једна занимљива научна теорија проблем, већ намера атеизма да под плаштом науке освоји просвету. Одбрана Дарвина не означава само потребу за одбраном истинитости једне научне теорије, већ очајнички покушај да се одбрани позиција дарвинизма у формирању друштвене свести, што је за дарвинисте много значајније.
     Поставља се на крају и следеће питање: зашто, упркос свему, многи научници не одустају од теорије еволуције? Први разлог је потпуно обичан: теорија еволуције је једино што су икада учили, оно на чему су изградили каријере и нису спремни да се тога одрекну нити имају храбрости за самопреиспитивање. Други разлог је много озбиљнији. Дарвинизам траје јер је био и остао најбоља научна подлога атеизма.
     А оно што је у овој теми свакако најинтригантније јесте позиција самога Чарлса Дарвина. У писму једном колеги из 1858. године, тј. само годину дана пре објављивања „Порекла врста“, Дарвин је признао сопствене сумње у властиту теорију: „Свим срцем се захваљујем на ономе што сте рекли о мојој књизи; међутим, бићете дубоко разочарани, она ће бити и превише хипотетичка. Вероватно је да од ње неће бити никакве друге користи осим што ће да упореди неке чињенице, мада лично мислим да ми се ту негде назире пут ка пореклу врста. Али, авај, колико је честа, скоро универзална појава да аутор себе убеди у истину својих сопствених догми“.
     Ако је сам Дарвин своју теорију назвао „и превише хипотетичком“, зашто је ми данас сматрамо недодирљивом? Школе би исто тако требало да представе у целом научном свету сада већ све убедљивије доказе против дарвинизма, дајући ученицима прилику да размотре обе стране и донесу сопствене закључке.
     И најзад, као закључак истичемо: Дарвинова теорија представља изузетно значајну научну хипотезу и незаобилазан идеолошки феномен који мора да познаје сваки програм за школско образовање. Међутим, дарвинизам више не сме бити недодирљива идеологија која влада свим областима друштва као продужена рука атеизма. Препустимо науку научницима који ће се бавити доказивањем или оповргавањем једне хипотезе. Идеологија дарвинизма, међутим, настоји да укине религиозни поглед на свет и ми пред том чињеницом немамо другог избора него да свом својом снагом сведочимо теоцентризам као најдубљи смисао свега постојећег.

auuu,...aman ,be, shto napravi,....ova ke go chuvam  za posle,.,........a,od koga pop se navreduva ,ako mu kazesh ,..pope,...jas odamna taka go vikam