IDIVIDI forum Веб сајт
почетна страница почетна страница > Стил на живот > Уметност , култура и традиција
  Активни теми Активни теми RSS - Дневник - во малку поинаква форма...
  најчести прашања најчести прашања  Пребарувај форум   Настани   Регистрирајте се Регистрирајте се  Влез Влез

Дневник - во малку поинаква форма...

 Внеси реплика Внеси реплика страница  <1 1415161718 22>
Автор
Порака
 Оцена: Оцена на тема: 1 Гласови, Просечно 5,00  Тема Пребарувај Тема Пребарувај  Опции за темата Опции за темата
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (2) Благодарам(2)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 02.Октомври.2013 во 18:56
Postojiš jer si tu...na dnu


Nešto uvek mora biti
nešto se mora desiti...o nečemu maštati
Tako ljudska bića žive
žudnja,prkos...truli snovi

Kada ne vidiš,onda ubijaš
ubijaš sebe,ubijaš sve oko sebe
Snove za otvorene oči i u njima ništa
učili te da gaziš,da pljuješ

Svi u jednom pakovanju idu
pričaju o planovima za sreću,zaborave da žive
Zovu sebe pametnima jer su pametni svi
strah producira zabavne frustracije

Nešto uvek mora biti
nešto se mora desiti...o nečemu boliti
Tako umire svet,običnim glupostima
uvijene u skupi poklon očekivanja

Moraš se nečim baviti,smišljati planove
prisutan posvuda i dostupan svima
Promatranje ljudi je skupa navika
ostaneš na dnu,ostaneš tu...na vrhu





Изменето од Joshua_Tree - 02.Октомври.2013 во 19:26
“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
којсумјас Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 22.Ноември.2007
Статус: Офлајн
Поени: 4543
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (1) Благодарам(1)   Цитирај којсумјас Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 02.Декември.2013 во 20:51

Ебем ли го, не го сакам сонцето...
насабајле...
вкус...
од ситни капки...
прљава утринска скопска магла...
боцка по лицето...
очите печат...
дим на цигари...
некој ебан бирцуз...
влажен воздух...
го голта пијаниот здив на жолтата...
тиквешка...
полни чашки...
млада провинциска конобарка...
не служи такви, пијани...
загледани во деколтето со бујни...
бели цицки на кафанската певаљка..
обезглавени во лавиринтот на сопственото...
лудило...
среќни во немоќта да смениме нешто...
после пијанка во друштво...
на самозамислени боемски души...
машко-женски пропалитети...
кога не се сеќавам...
пред која од оние...
жени...
облечени во плашт на ебена женска еманципација...
ноќта...
сум си ја соголил душата...
и си мислам....
мора...
да личела на...
тебе...
штом уживам во глупоста...
на сопствената мисла...
за казната како дар...
не знам зошто...
секогаш се трезнам...
загледан во вратите...
на Соборна...
чекам да се отворат...
да влезам...
запалам свеќа...
небаре...
тој студен мир на божјата милост...
ќе ми ја исплакне душата...
и си одам...
можеби следната ноќ...
ќе заспијам...

сам...







Изменето од којсумјас - 05.Декември.2013 во 06:31
Кон врв
Blue Scarlet Кликни и види ги опциите
Модератор
Модератор
Лик (аватар)
Амазонка

Регистриран: 03.Ноември.2009
Статус: Офлајн
Поени: 9011
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Blue Scarlet Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 10.Декември.2013 во 18:36
- Светот не е црно - бел за сите! - го подигна тонот, нетрпеливоста се излеа од него во вид на свиленкаст глас.

- Точно е ... не е за сите ... за некои е .... Едните се бели како Северниот пол .... Други се црни како ноќ без месечина .... Некои еднолично го делат утрото и вечерта секој ден .... Но не ти, не јас ... ние не припаѓаме .... НИКАДЕ! - го нагласив последниот збор надевајќи се дека барем еднаш ќе успеам да ја нацртам сликата јасно. 
Се изморив од премногу зборови, останаа празни, одбиени од сунѓереста мека облога на приватен апартман во луксузниот дел на животот наречен „Лудница“. Деновиве зборовите се само мисли кои не се трудам да ги изговорам гласно, не сакам, дури ни кога ќе ми се обрати со обично „Како си?“ во главата ми се формира монолог во пет чина за да дадам соодветен одговор на толку обично прашање. И одбив .... одбив со два збора процедени низ стегнати заби .... „Жива и здрава“ му реков и пак се вратив на мислите .... НЕМА ДА ГО НАПИШАМ МОНОЛОГОТ, НЕМА ДА ГО НАПИШАМ МОНОЛОГОТ, НЕМА ДА ГО НАПИШАМ .... 

Го пишувам! 

- Не е точно! Ние можеби не припаѓаме таму надвор со сите, но тука припаѓаме еден на друг. Ме имаш мене, јас те имам тебе тоа е доволно. Нема мешање на бои.

- Грешиш. Ние не можеме да припаѓаме еден на друг. Ти си сив .... ги мешаш црната и белата како да не ги разликуваш, дури и кога ќе ти ја покаже некој ко за инает велиш дека таа бела лесно ќе премине во црна кога ќе ја допре нешто валкано. Обратното потешко ти оди, не прифаќаш дека и ноќта некогаш ја допира утрото и огрева сонце. Затоа ти си Сива. 

- А што си ти? Кога веќе се знаеш однапред и пред да ти биде кажано, кажи ми која си ти? - сега веќе се одалечува, можев да почувствувам како ме шиба ледениот ветер. 

- Јас сум ЦРВЕНА. Еднаш ти дозволив да ја видиш, се обидов да ти ја нацртам, да те натерам да ја почувствуваш, да ја присвоиш и посвоиш... Ти одби, јас заминав. Затоа сега ја користам за повлекување на граници, никој не сака да помине Црвена Линија без дозвола, а јас не ја давам никому.

- Велиш дека ова е монолог, зошто тогаш има двајца во него ... Зарем тоа не го прави ДИЈАЛОГ? - завршува со шепот.

- Пак грешиш. Ова е монолог, мој монолог .... само ти пак не можеш да го препознаеш .... а јас не сакам да зборувам ..... 


Изменето од Blue Scarlet - 10.Декември.2013 во 18:44
Lupus non mordet lupum.

Vulneratus non victus!

Кон врв
Blue Scarlet Кликни и види ги опциите
Модератор
Модератор
Лик (аватар)
Амазонка

Регистриран: 03.Ноември.2009
Статус: Офлајн
Поени: 9011
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (1) Благодарам(1)   Цитирај Blue Scarlet Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 02.Јануари.2014 во 13:10

СИНА СВЕТЛИНА

 

Ја чекам секоја ноќ стуткана во топла темнина,

На чекор пред зората сина светилна на прозорецот,

И се прашувам дали јас тоа повторно сум дете

Претерувам, измислувам, замислувам ....

 

Зимските утра за мене се обоени во сино,

Ме гледаат ко луда луѓето што живеат во сиво,

И се прашувам од што црпат надеж и сила,

Не веруваат, одрекуваат, одбиваат ....

 

Ми рече очите ми се како црно мастило,

Се колне дека зеницата ми се разлева,

И се прашувам дали знае за сината светлина,

Чудо над чудата, магија, сон .....

 

Не, не е изговор за непроспиени ноќи,

Сината светлина го осветлува моето небо,

Се прашувам дали е тоа сурова убавина

Ладна, омразена, не сакана .....

 

Сина светилна во одраз на огледалото,

Исцртана патекаод зраци како тенок лед,

Се прашувам дали знае што значи

Вечност, душа, бесмртност .... 

Lupus non mordet lupum.

Vulneratus non victus!

Кон врв
LiDivio Кликни и види ги опциите
Модератор
Модератор


Регистриран: 19.Мај.2010
Статус: Офлајн
Поени: 7265
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај LiDivio Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 02.Јануари.2014 во 13:28
првин ставив лајк, а потоа ја прочитав...
Кон врв
Blue Scarlet Кликни и види ги опциите
Модератор
Модератор
Лик (аватар)
Амазонка

Регистриран: 03.Ноември.2009
Статус: Офлајн
Поени: 9011
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Blue Scarlet Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 02.Јануари.2014 во 13:40
Пак по грешка?голема насмевка
Lupus non mordet lupum.

Vulneratus non victus!

Кон врв
LiDivio Кликни и види ги опциите
Модератор
Модератор


Регистриран: 19.Мај.2010
Статус: Офлајн
Поени: 7265
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (1) Благодарам(1)   Цитирај LiDivio Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 02.Јануари.2014 во 13:45
не е грешка, тоа е бидејќи знам однапред дека ќе биде добра стихотворбата...
Кон врв
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (3) Благодарам(3)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 03.Јануари.2014 во 19:40
Tebe jer te nemam


Postao sam Ti
imenom tvojim korake svoje dozivao
Postao sam ti jutro i svanuće
prvo i zadnje,budno i gadljivo

Postao sam Ti
običnosti za dan ganjao kao svoj san
Postao sam ti
lepost za usne…jedan jako osećajan stih

Postao sam Ti
crtić,karakteri…priče
Postao sam ti
sunce ispod jastuka,Božić u doba svakidašnja

Postao sam Ti
strah,bol i ljubomora
Postali smo Mi
jedan svet u jednoj priči bez kraja

Držim se svojih snova
napamet ih znam kada sam…sam
Duša se sa telom igra
tražim tebe za sebe jer te sada nemam


“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 10.Јануари.2014 во 15:51
Voćke


Izvanredni osećaj samoće
nikada isti...drugačiji po jakosti i tuzi
Kao moj komšija koji vuče porod
zna da vredi,zna da mora

Dišem,drhtim nad tobom kao oblak
nekontrolisani osećaji vladaju tišinom
Šumiš kožom,buktiš divljom toplotom
pakujem sebe kao ti...u koferu sa tobom

Razbacani osećaji vladaju tišinom
kroje sreću doživljenog haosa...nestaju sva srca sveta
Šiju nas kao nevoljene voćke za drveće
proba za novu vrstu bez ukusa za dušu

Stojim kao panj bez roda
nosim žig bezvrednih,žig tužnih
Dani mi nose alat za sreću
nikada ih nisam voleo...nikad neću!









“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 15.Јануари.2014 во 13:58
Ljubav(Miroslav Mika Antić)


Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
“Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?”
Da li je istina ono sto govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.


http://www.youtube.com/watch?v=nZ_37f9DPSY


“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (1) Благодарам(1)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 16.Јануари.2014 во 01:09
Šapat


Sam sebi umoran
ništa od veselja nema...neznam
Sam sebi suvišan
smišljam sljedeću rupu za tugu

Sam sebi mrtav
nijedna tuđa ljubav mi dosta nije
Pustio dah da ga šaljem
nikome do mog daha nije...i ja još uvjek šaljem

Stojim kao lopov
paleta grehova na izbor
Smeh za usta do ušiju
biram tugu,biram suzu drugu

Pitam se jesam li tvoj?

Kažeš da jesam
ljubiš mi usne kao divlja neman
Pitam se dal voliš
kažeš da znaš koga zavodiš

A ja,bedan,nit znam
kako je da se tebi dopadam
Žmurim na jedno oko,vidim tebe u delove
posmatram sebe kao izmišljeni lik

Reci da sam sam
da sanjam snove tuđe
Reci da mi muzika kroz uši ide
da pokrivam svoje  usne...kao neke tuđe






“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
Blue Scarlet Кликни и види ги опциите
Модератор
Модератор
Лик (аватар)
Амазонка

Регистриран: 03.Ноември.2009
Статус: Офлајн
Поени: 9011
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Blue Scarlet Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 16.Јануари.2014 во 15:53

„ДЕНЕСКА ТАКОВ МИ Е ДЕНОТ“

 

Таков ми е денеска денот,

И мирисот на ванила не помага многу,

Ги затварам очите како на успорена снимка

И дишам, само затоа што е механички.

 

Денеска таков ми е денот,

Кога ми лежат меки звуци кои галат,

Додека телото го чувствувам како туѓо,

Непокретно испружено на подот.

 

Денеска повторно мислам на тебе,

Ново силување на чувствата без борба,

Мислите танцуваат слободно како на панаѓур,

Камшикуваат  до болка, но денеска не е битно.

 

Денеска посакав да те нема, да ме нема,

Двајцата да останеме изгубени во своето непостоење,

Далеку однесени, разделени, не споени

Во безживотни тела без коски ....

 

Денеска таков ми е денот,

Од  „ништо -нешто“  без да ме прашаш,

Молчам а сепак зборувам гласно,

Во тишината нема место за други .

Lupus non mordet lupum.

Vulneratus non victus!

Кон врв
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 18.Јануари.2014 во 14:01
Gavran(E.A.Poe)


Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, netko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao – zakucao tiho – tiše -
“To je putnik” ja promrmljah, “koji bježi ispred kiše”,

Samo to i ništa više.

Ah, da, još se sjećam jasno, u prosincu bješe kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od djevojke anđeoske, od Lenore rastaviše,

Ah, nje sada nema više.

Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikad prije osjećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
“Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.

Samo to je, ništa više.”

Ohrabrih se iznenada, ne oklijevah više tada:
“Gospodine il gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nježno kucat znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo” – Tu se vrata otvoriše -

Mrak je tamo, ništa više.

Pogled mrak je prodrijet htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,

Samo to i ništa više.

Kad u sobu ja se vratih, cijelom dušom tad zaplamtih:
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
“Sigurno”, ja rekoh, “to je na prozoru sobe moje;
Pogledat ću trenom što je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce. Da, vidimo, kakve se tu tajne skriše -

Vjetar to je, ništa više.

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,

Sleti, sjede, ništa više.

Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmija mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
“Nek ti kresta jadno visi”, rekoh, “kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?”

Reče Gavran: “Nikad više”.

Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda nejasne mu riječi malo tog mi razjasniše.
Ali priznat mora svako, ne događa da se lako,
Da živ čovjek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše

S tim imenom “Nikad više”.

Ali Gavran sjedeć tamo, govori riječ jednu samo,
Ko da duša mu i srce u tu jednu riječ se sliše.
To je sve što on mi reče – dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir presiječe: “Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše”.

Tad će Gavran “Nikad više”.

Dok ja stajah još zatečen – odgovor bje spremno rečen.
“Nema sumnje,” rekoh, “ta je riječ tek trica, ništa više
Od nesretnog gazde čuta, kojega je sudba kruta,
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pjesme sliše
U tužaljke puste nade, koje teret u se zbiše,

Od “nikada-nikad više”.

Al taj stvor u crnom plaštu, još mi u smijeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gdje se Gavran njiše
Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,
Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše

Grakćuć stalno: “Nikad više”.

Sjedih tražeć smiso toga, ne govoreć niti sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svijetlo sjene riše,
Naslonit se na taj baršun, kojim svijetlo sjene riše

O n a ne će nikad više.

Zrak tad ko da gušćim stade, na me neki miris pade
Ko da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
“Ludo”, viknuh, “to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij nepenthe, da u srcu zaborav Lenoru zbriše.”

Rače Gavran: “Nikad više”.

“Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Da li te je Satan poslo, il te bure izbaciše
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sjena
U dom ovaj opsednuti, – zaklinjem te, ah, ne šuti
Reci, reci ima’ l melem jada, što me izmučiše?”

Reče Gavran: “Nikad više”.

“Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l ću u Edenu
Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, Anđeosku tu
Lenoru, od koje me rastaviše?”

Reče Gavran: “Nikad više”.

“Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!” Tad ustadoh,
“U oluje divlje bježi, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga – usne same dovršiše -
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovdje zbriše!”

Reče Gavran: “Nikad više”.

I taj Gavran, šuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je sjeo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava,
Svijetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu sjenu riše,
Moja duša iz tih sjena, što mi cijelu sobu skriše

Ustat ne će – nikad više!


https://www.youtube.com/watch?v=kEqXhg2cXq0


“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
Joshua_Tree Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 27.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 6477
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (1) Благодарам(1)   Цитирај Joshua_Tree Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 21.Јануари.2014 во 16:11
Prašina


1.

Gubim razum
tlo mi pod nogama postalo meko
Guta mi noge...kopam se u mestu
vrištati neću,sreća mi ubi sreću

A tako sam sretan bio
video mehurić kako se u vazduh diže
Bio je maleni jedan,pun boja
ostali imali sapunice previše...popadoše!

Nebo ga nije htelo više
rasprsnu se u kapljice,nakvasio mi lice
Nestade prizor pun lakoća i boja
nit taknut ga nisam hteo...samo gledao

2.

Gubim srce
polako kroz grudi postaje tekućina
Razliva se po koži,ostavlja ožiljke
tugovati neću,tuga mi ubi tugu sledeću

A tako sam tužan bio
one sto,ja jedan u ekstazi
Trube,konge,butine i laži
likovi bez likova u filmu sa statistima

More ga nije htelo više
breg maleni,otok usamljeni
Kargo pristanište za bol i suze
neka druge,neke jako tuđe

3.

Duša mi daleko od razuma
topli mi vetar rupu u grudima greje
Dišem bez potrebe,bez želja
...dišem tebe da me greješ

Oči crvene, oči sive
oči žute i promrzle od straha
Sagni glavu,vučice
čopor ne ide u selo,ne ganja ovčice

Nijedan niko od nijednih
ništavilo od osećaja,glupost od reči
Sagnut ću se i pokupiti smeće
prašina ostaje kao zadnji produkt ljubavi



“Talk, talk, talk: the utter and heartbreaking stupidity of words.”
― William Faulkner, Mosquitoes
Кон врв
 Внеси реплика Внеси реплика страница  <1 1415161718 22>
  Сподели тема   

Скок до Овластувања Кликни и види ги опциите

Forum Software by Web Wiz Forums® version 10.03
Copyright ©2001-2011 Web Wiz Ltd.

Страницата е генерирана за 0,375 секунди.