IDIVIDI forum Веб сајт
почетна страница почетна страница > Стил на живот > Вероисповед
  Активни теми Активни теми RSS - Што претставува монаштвото?
  најчести прашања најчести прашања  Пребарувај форум   Настани   Регистрирајте се Регистрирајте се  Влез Влез

Што претставува монаштвото?

 Внеси реплика Внеси реплика страница  <12345 97>
Автор
Порака
Aisha Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 03.Декември.2007
Локација: Palestine
Статус: Офлајн
Поени: 1119
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Aisha Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 00:45
Monasite se otkazale od ovoj zivot za di bi bile poblisku do boga (visitna ili ne)?
Tie smetaat deka se golemi hristijani popobozni od ostantite. (visitna ili ne)?
E sega ako e vistina togas sto bi se slucilo koga poveketo hristijani bi posakale da bidat poblisku do boga, zarem togas drustvata ne bi iscenznuvale t.e. bi gi zafatila belata kuga ili sl.
Sum imala prilika da zapoznaam dvajca monasi, i da zboruvame so niv. Imaa problem so nekoj zakon koj bese neprifatliv za niv, i tie ne sakaa da reagiraat iako mozea, bidejki kako sto rekoa: "Nie sme vo manastirot i se molime za spas." Ne sakaa da prevzemat nikakva akcija, bidejki baraa spasenie za covestvoto. Pa ako site stanat monasi koj ke se grizi za administrativno tehnickite raboti, so zakonskite raboti i sl.....
Asketizam po sekoja cena, pa iako steti....
PROUD TO BE A MUSLIM!!!!
Кон врв
Templarius Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 12.Февруари.2008
Локација: Macedonia
Статус: Офлајн
Поени: 2754
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Templarius Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 00:52
E sega ako e vistina togas sto bi se slucilo koga poveketo hristijani bi posakale da bidat poblisku do boga, zarem togas drustvata ne bi iscenznuvale t.e. bi gi zafatila belata kuga ili sl




Toa e prasanje koe vo teorija moze da ima za odogvor posledici koi sto gi naveduvas no vo praksa toa e nemozno..
Give me your secrets
Bring me a sign
Give me a reason
To walk the fire
See another dawn
Through our son's eyes
You give me a reason
To walk the fire.
Кон врв
Aisha Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 03.Декември.2007
Локација: Palestine
Статус: Офлајн
Поени: 1119
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Aisha Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 01:01
Nikogas ne se znae. brojot na monasi postojano se zgolemuva.
A i zabelezan e se pogolem interes za religiita kaj mladite...
Taka da mora da se razmiluva za se.
nemoze da se vovede edna praksa, koja ima sansa da donese losi posledici, i site se svesni so toa, no se tesat aj nema da bide.
Rabotite vo koren se sprecuvaat.

Bolje sprecit nego lecit.
PROUD TO BE A MUSLIM!!!!
Кон врв
sunshine1 Кликни и види ги опциите
Група
Група


Регистриран: 11.Април.2007
Статус: Офлајн
Поени: 41
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај sunshine1 Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 01:02
obicno ne pisuvam no samo edno ke napisam:
za bilo koja druga tema i bilo koj komentar ne e tolku opasen otkolku komentarite za Boga.Koi ste vie da pisuvate za Boga?Dali Go poznavate?Ja znaete li kaznata za svernavenje?,sega sigurno i ke se nasmeete..no ke dojde denot koga za ova sto go naveduvate narodot ke treba da platite,zosto i eden zbor da se izmeni od vistinata e golem grev.Taka da razmislete malku sto pisuvate a podobro e voopsto da ne pisuvate.
Za Boga koj znae? kaj treba da doznaete za monasite? Pa javete se kaj monasite i prasajte gi. I ete vi znaenje.
Кон врв
Aisha Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 03.Декември.2007
Локација: Palestine
Статус: Офлајн
Поени: 1119
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Aisha Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 01:14
Pa clenu so ubav nick, jas rekov deka sum razgovarala so monasite.
A ti ako si go spoznala Boga, zarem covek ne treba da im go prenesuva svoeto znaenje na drugite, a posebno spoznavanjeto na Boga....
kako sto sonceto nesebincno site gi miluva so svoite zraci, zarem i ti koj imas takov nick, ne bi trebalo da ni go preneses toa znaenje.
PROUD TO BE A MUSLIM!!!!
Кон врв
EvAngelos Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)
Doulos Evangelos

Регистриран: 28.Февруари.2007
Статус: Офлајн
Поени: 9913
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај EvAngelos Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 01:17
Originally posted by misterX misterX напиша:

Ima eden koj sigurno znae ama neznam dali ke pishuva na temava a toa e Evangelos. Toj sigurno ke dade jasno objasnuvanje potklrepeno so zborovi koi poteknuvaat od biblijata.
 
Монаштвото нема свои корени во изворното христијанство. Монаштвото нема поткрепа во библиското учење. Не постои ни еден библиски стих кој повикува на монашки живот.
 
Службата на Христос и апостолите била секогаш меѓу луѓе. Христос ги подучувал учениците да бидат сол и светлина во светот. Во овој контекст Христос рече:
 
"Вие сте светлината на светот. Град кој лежи на рид, не може да се скрие; ниту се пали светило, за да се стави под житно мерило, туку на светилник, и им свети на сите кои се во куќата. Така нека свети вашата светлина пред луѓето, за да ги видат вашите добри дела и да Го прослават вашиот Татко, Кој е во небесата.”"
(Матеј 5:14-16)
 
Од овој цитат јасно се гледа дека Исус ги повикува Неговите ученици/следбеници да "светат" пред луѓето, а не да ја сокриваат својата светлина по манастири, планини, пештери и сл.
Пред да се вознесе, последната заповед што Христос им ја даде на учениците беше да проповедаат во Ерусалим, Јудеа, Самарија, а потоа низ целиот свет, да крштеваат и од сите народи да направат Негови ученици. Значи Исус им заповеда т.е. ни заповеда да бидеме меѓу луѓето, а не да се криеме по планини и себично да си ја чуваме верата за нас.
 
Не зборувам за другите вери, но христијанската вера самата по себе подразбира и условува споделување на истата. Христијаните веруваат дека поседуваат порака - Евангелие - која може да го спаси оној кој ќе поверува во неа, да го ослободи од вината и да му обезбеди и гарантира живот вечен. Зарем не е себично да поседувате таква порака, а да не ја споделите со вашите блиски?
 
Замислете си дека поседувате рецепт за лек против ракот. Замислете си дека сите ваши блиски и најдраги се болни од рак. Дали вие нема да сакате да им го кажете лекот за ракот на вашите блиски за да оздрават или пак ќе се повлечете на некоја планина и таму, иако здрави, ќе си го кркате себично лекот само за вас?
Ако познавате некој што бил болен од рак и ако имате лек за таа болест, не верувам дека би отишле на планина со тој лек.


Изменето од EvAngelos - 12.Април.2008 во 01:18
Посветен на изворното христијанство проповедано од Христос и апостолите.
Кон врв
mudzahid Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 15.Декември.2007
Статус: Офлајн
Поени: 818
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај mudzahid Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 08:23
големо%20гушкањеБраво ев ангелос ова вреди да се чита. Се гледа дека си човек кој добро го познава христијанството, но сепак можам да забележам кај тебе дека со ова знаење не се однесуваш рамноправно кон сите, односно кога се однесува на нешто христијанско, даваш коментар кој е навистина воодушевувачки и на кој ретко кој може да му противречи.
Меѓутоа кога се однесува нешто на Исламот, твоите одговори се во насока на исмејување, умоловажување, пропратени со голема заслепеност од твоја страна, твојата омраза кон Исламот не ти дава да ја согледаш вистината, сличноста меѓу овие две религии, патот кон Бога. Твоето знаење те прави голем познавач на религијата, а твојата омраза лош верник.
И НЕ СЛЕДИ ГО ОНА ШТО НЕ ГО ЗНАЕШ.
И ИЗБЕГНУВАЈ ТЕ ГОВОР ЛАЖЕН.
Кон врв
mali simo Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 22.Октомври.2006
Статус: Офлајн
Поени: 1132
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај mali simo Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 11:29
Монаштво као узор свету

Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.

Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.

Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”.

Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине.

Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем.

ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење.

 

ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво.

СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво.

Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи.

Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају.

ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља.

Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу.

Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”.

И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека.

Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.

Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву.

Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот.

ПОДВИГ И ЉУБАВ

Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји.

Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.

Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове.

Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим

ХРИСТОС ВОСКРЕСНА ОД МРТВИТЕ СО СМРТА СМРТА ЈА ПОБЕДИ И НА ТИЕ ВО ГРОБОВИТЕ ЖИВОТ ИМ ДАРИ

Кон врв
EvAngelos Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)
Doulos Evangelos

Регистриран: 28.Февруари.2007
Статус: Офлајн
Поени: 9913
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај EvAngelos Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 17:56
Originally posted by mali simo mali simo напиша:

монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.
 
Превод: Монасите дословно ги сладат советите во Евангелијата.
 
Кои тоа совети од евангелијата ги следат монасите?
Ако монасите ги сладат "дословно" советите од евангелијата, тогаш зошто во твојот километарски пост нема ни еден милиметар стихче од евангелијата? среќа


Изменето од EvAngelos - 12.Април.2008 во 17:56
Посветен на изворното христијанство проповедано од Христос и апостолите.
Кон врв
KGB Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 05.Март.2008
Статус: Офлајн
Поени: 349
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај KGB Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 17:59
Monasite begaat od realnosta, namesto da odat vo svetot da im sluzat na lugeto tie begaat po planinite.
Кон врв
mali simo Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 22.Октомври.2006
Статус: Офлајн
Поени: 1132
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај mali simo Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 18:13

МОНАШТВО

 

У хришћанској традицији идеал безбрачности као подражавања Христу нашао је своје оваплоћење у монаштву.

Време у које је живео св. Григорије Богослов подударало се са формирањем монаштва на хришћанском Истоку. Старији савременик св. Григорија Богослова био је св. Атанасије Велики, који је у своме „Житију св. Антонија“ сликовито представио лик идеалног монаха-отшелника. У првој половини IV века почиње делатност св. Пахомија Великог, оснивача општежитељног монаштва у Египту, Илариона Великог, организатора палестинског монаштва, а такође и двојице великих Макарија: Александријског и Египатског (1). У исто време у Сирији цвета прото-монашки покрет „синова завета“ (2); такође се јавља и покрет месалијанаца, који ускоро продире у монашке кругове на читавом Православном Истоку (3).

У Кападокији је ширење монаштва везано пре свега за име Јевстатија Севастијског, који је, много година поживевши, до 373. био пријатељ и учитељ св. Василија Великог (4). Јевстатије је припадао оном кругу аскета који је био осуђен на Гангрском Сабору (5); управо из анатема овог Сабора сазнајемо о основним цртама Јевстатијевог учења. Сабор је појединачно анатемисао оне који осуђују легитимни брак, који не допуштају једење меса, који се не причешћују код ожењених свештеника, који практијују девственост из разлога што се гнушају брака, који се, сачувавши завет девствености, преузносе онима који су у браку, који посте након васкрсења, који избегавају црквена сабрања или устројавају сабрања независно од надлежног (месног) епископа; анатеми се предају и жене које под изговором аскетских подвига остављају своје мужеве или избегавају васпитање деце (6). Највероватније да сам Јевстатије није био присталица ових крајности које је Гангрски Сабор осудио, и да су ова погрешна мишљења владала само међу одређеним лицима у његовој околини (7). Међутим, како Јевстатијеви списи нису доспели до нас, у овом тренутку је немогуће установити степен одговарајућих анатема Сабора на његово учење.

Василије Велики је обрадио многе Јевстатијеве идеје (8), иако му је био потпуно стран тај крајњи индивидуализам који је карактерисао већину аскета који су осуђени од Гангрског Сабора. Напротив, он је на сваки начин заговарао „црквени“ карактер монашког живота. Стремио је ка томе да монаштво које се (у то време) формирало не постане опозиција Цркви, да се не претвори у неку секту ригорозних аскета, већ да оно постане нераздвојни део црквеног организма. И више од тога: у Василијевим „Правилима“ (9) уопште се не помиње реч „монах“ и не говори се о монаштву као о издвојеној унутар Цркве групи људи (10). Пре (би се рекло) да је Василијева брига била устројавање Црквене заједнице као такве, т.ј. читаве Цркве, као једне заједнице „савршених хришћана“ (11). Унутар те макро-заједнице могле су постојати (и извесно су постојале у Василијево време), и микро-заједнице аскета-девственика и отшелника; ове су се заједнице показале као језгро тог духовног (поновног) рођења, које је по Василијевом мишљењу требало да обухвати сву Цркву.

Василијева „Правила“ била су упућена свим аскетски настројеним хришћанима, а тек када се завршило формирање монаштва као институције она су се почела примењивати као монашка правила и постала су основа свих манастирских устава Православног Истока (12). Велика је заслуга Василијевих „Правила“, што монашки покрет ни у његово време, ни након тога није претпоставио себе Цркви већ је остао унутар ње. Заслугом светог Василија треба сматрати и то да је идеал монашког живота проникао у широки слој византијског друштва и омогућио формирање такозваног „монаштва у свету“; многи мирјани су се надахњивали аскетским нормама монаштва и убацивали одређене елементе монашке духовности у своју сопствену праксу.

Историчари су безусловно у праву када указују на то да је Василије, будући (да је био) еископ Цркве Христове, ставио посебан акценат на интеграцију монашких обитељи у живот Цркве, на потчињавање епископу; његове заједнице, то су најмање „помесне Цркве“ на челу с „предстојатељима“, при чему је класични манастир типа египатских општежића св. Пахомија (13). Ипак треба кориговати тврђење да св. Василије “није стварао и није утемељавао, слично св. Пахомију, одвојене монашке обитељи“ (14). У сваком случају, Григорије Богослов јасно говори о Василију као саздатељу „манастира“ и обитељи, које уосталом, нису институционално биле одељене од Цркве. Василију је, по сведочанству св. Григорија, пало у удео да синтетизује идеал живота у заједници са пустињаштвом, да споји „делатност“ са „философијом“ („созерцањем“):

 

>>Велики су девственост, безбрачност и пребивање у истом достојанству (чину) са анђелима, једнакима  по природи (15), суздржаћу се да кажем - са Христом, Који је... рађајући се од Деве, озаконио девственост... Дакле, ко је боље од Василија испоштовао девственост или утврдио закон због тела, (и то) не само на сопственом примеру, већ и у својим списима? Чији су то манастири (perthenones) (16), чија она (сва) писмена правила којима је он чула учинио целомудреним... и убеђивао (да се чува) истинска девственост? Пустињаштво и општежиће се често налазе у међусобном сукобу и опозицији, премда ни једно ни друго не садрже у себи једино предности или једино мане. Прво, мада молитвеније, благоустројеније и приводи Богу, није лишено надмености,... а друго, премда практичније и корисније, али не избегава метеж. Василије је превасходно спојио и једно и друго, устројивши келије за отшелникеи пустињаке (askētēria kai monastēria) недалеко од обитељи (koinonikon) и градских манастира (migadon) (17), не разделивши и не одвојивши једне од других, као неким бедемом, него је истовремено сјединио и разграничио да и философија (18) не би била лишена општења нити делатни живот био лишен философије.<< (19)

 

Поменимо да је Григорије и сам хтео да посвети живот ономе што је он називао истинско мудрољубље (философија), премда му околности нису дозволиле да то учини. Поставши свештеник,а  затим и епископ, он је свагда задржао (сохранил=сачувао) чежњу за отшелничким животом, често се повлачио по горама и путовао на своје породично имање, спасавајући се од немилог архијерејског живота. У апологетској речи, изговореној након повратка из понтијске пустиње, Григорије је молио опроштај од своје пастве зато што ју је привремено оставио, (а такође) и исповедао своју љубав према отшелничком животу:

 

>>Обузела ме је нека пламена љубав према благу непрестане молитве и отшелништва (erōs tou kalou tēs hēsychias kai anachōrēseōs), чега сам љубитељ био од самог почетка, (и то љубитељ) какав би био неко занимајући се словесним наукама (peri logous espoudakotōn), које (сам) ја, будући у важнијим и опаснијим околностима обећао Богу, и Коме бих се већ окренуо... Ништа ми се није показало тако (прекрасно) као када сам умиривши чула, ставши изван тела и света, сабравши се унутар себе, не дотичући се ничега људскога без преке потребе, разговарајући са самим собом и са Богом, живео изван видљивог и у себи свагда носио чисти божански лик... будући и увек постајући заиста чисто огледало Бога и свега божанског, надодајући светлости светлост, мање светлој – светлију (amauroterō tranoteron), већ са надом сабирати блага будућег века и живети заједно са анђелима, и будући још на земљи, оставити земљу и узносити се горе (помоћу) Духом. Ако је ико од вас стекао ову пламену љубав, тај зна о чему говорим...<< (20)

 

Које је место св. Григорија Богослова у историји раног монаштва? У смислу у којем се ова реч употребљавала у односу на египатске монахе IV века, он уопште није био монах. Он исто тако није био ни припадник ма које конкретне обитељи кападокијских аскета, премда је и проводио извесно време у сличним обитељима. Од три традиционална монашка завета: послушања, нестицања и целомудрености (21) – он је сачувао само последњи. Што се тиче завета нестицања, Григорије је целог живота остао богати аристократа који је управљао векликим имањем (на коме су се налазили): дом, земља, врт и робови. Што се завета послушања тиче, Григорије је био савршено неспособан да се потчини црквеним властима: примивши свештенство, он је побегао у пустињу, а потом се вратио и оправдавао се за своје „непослушање“ (22). Поставши епископ никада није служио у својој епархији; када је изабран на констнтинопољски престо, убрзо је поднео оставку. За њега је лична слобода била изнад свега, о томе је он стално и отворено говорио.

Али у том снажном осећању слободе се, како изгледа, и састоји монаштво св. Григорија Богослова. Добивши назначења за црквене дужности, он је давао себи за право да не испуни наложено, ако то противречи његовим стремљенима; занимајући се црквеним делима, сачувао је слободу духа; имајући богатство, остао је слободан од њега. Григорије је могао себи да дозволи да својим парохијанима говори о томе како му је пријатно да „живи са малом и оскудном кришком хлеба“ (23), о својој „власаници“ и „скромној трпези, која се не разликује много од птичије“ (24), премда су слушаоци знали за његово (имовинско) стање; он је искрено сматрао себе слободним од сопственог богатства и могао је себи да дозволи раскош, да се оскудно храни, бедно одева и води подвижнички начин живота.

Григорије није схватао монаштво као својину одређене црквене институције (25), већ пре свега као унутрашњу устремљеност Богу, постојано пребивање у молитви, стремљење ка усамљеничком и безмолвном животу. Монаштво је за Григорија могућност да се време посвети размишљању о Богу, о смислу људског живота, могућност да се води безметежни и живот без брига, пењати се на гору или шетати покрај мора, осим тога, и може бити пре свега осталога, то је могућност да се пез препрека занима учењем – читати Писмо, дела светих Отаца Цркве, античких философа, песника и историчара, писати богословске, моралне и аутобиографске трактате, проповеди, стихове и писма. У томе смислу Григорије, исто као и Јероним на Западу, може се назвати родоначелником ученог монаштва. У Григоријевом аскетском лексикону (=речнику) осим појмова „безмолвија“ (hecyrcsychia)  и „отшелништва“ (anachōrēsis), важно место заузима појам „пустиње“. На језику раног монаштва пустињом се називало свако место које је човек изабирао ради усамљеничког живота, била то пустиња у географском смислу, гора или непроходна шума; за Григорија је пустиња била његово имање у Назијанзу. Григорије је називао пустињу „руководитељком“ свег свог живота, „сатрудницом“, „мајком божанског усхођења“ и „обожитељницом“ (theopion) (26). Циљ одласка у пустињу је побећи од светског метежа и стећи унутарњу тишину која је неопходна ради богоопштења. Григорије се ослања на примере пророка Илије, Јована Крститеља и самога Исуса Христа, када говори о неопходности искуства пустиње за хришћанина:

 

>>... и Илија се са задовољством предавао мудровању (hēdeōs enephilosophei);  и Јован у пустињи; и сам Исус је чинио дела пред народом, а молио се углавном на пустим местима. Какав је закон он дао самим тим? Мислим да је због чистог сабеседовања с Богом неопходно пребивати у безмолвију (hēsychazein) и макар мало извести свој ум из обмањивога. Јер он сам не потребује удаљење -  инема места где би се могао сакрити будући да је Бог Који све испуњава, него да би се ми научили да има време за делање, а има и време за упражњавање вишега.<< (27)

 

Треба обратити пажњу да како у наведеном тексту, тако и у многим другим Григорије говори о усамљеничком животу, као о „философији“. За њега монаштво није само подражавање начину живота Христа и пророка, већ у одређеном степену и начину живота античких философа. Међу ученим монасима његовог времена такво је схватање било општеприхваћено. Василије Велики је говорио да је истински философ онај који је закључао тело у манастир, а ум сабира унутар себе. Григорије назива монашки сто „философском трпезом“ (29).

Упоредо са тим Григорије је наглашавао да је монашки живот неупоредиво виши од живота античких философа. Иако се код последњих сусрећу примери достојни подражавања у мудрости, само су у хришћанству могући оргинални обрасци светости. У 4. беседи, „Против Јулијана“, Григорије претпоставља монахе античким философима, доказујући да је монаштво пут који води сједињењу с Богом, озарењу божанском светлошћу и обожењу:

 

>>Видиш ли те људе који немају ни имање ни кров, и самим тим се приближавају Богу; у којих ноге нису умивене, а постеља им је земља, као што говори твој Хомер... (30) који су доле, али изнад доњега, међу људима, али изнад човечанског; свезани, али слободни; стешњавани, али не задржавани, који не овладавају ничим у свету, али су сасвим изнад света; у којих је двострук живот – један презиру, а о другом се брину; који су кроз умртвљење бесмртни, кроз одречење сједињени с Богом; који су ван страсне љубави, али пламте божанском и бестрасном љубављу; који овладавају извором Светлости и још су сада озарени њоме; у којих су анђелска псалмопојања, свеноћно стајање и пресељење ума Богу, ума који усхићено хита ка висоти; у којих је чистота и очишћење; у којих је блато и небо, унижавање и (узвишавање на) престо, нагота и одећа нераспадљивости, пустиња и славље на небесима, власт над земаљским наслађењима и бесконачно неизречено наслађење; сузе очишћују грех света, а подизање руку гаси пламен, укроћује звери, отупљује мачеве, разгони војске у бекство.<< (31)

 

Кроз сав свој живот Григорије је општио са монасима и усхићивао се аскетским подвизима многих од њих. У 6. беседи, изговореној поводом поновног сусрета монаха назијанске епархије са својим епископом, Григорије описује „пост, молитву, сузе, жуљеве на коленима, бијење у прса, стењање, вапаје из дубине, свеноћно стајање, пресељење ума Богу“; такође говори и о спољашњем изгледу монаха који су ходали боси, нису се умивали, носили су једноставну одећу и „одговарајућу фризуру“ (koura symmetros); напомиње чврсти ход монаха, њихов нелутајући поглед и пријатни осмех, „или боље, само вид осмеха, целомудрено се уздржавајући од смеха“ (32). Све је то очигледно блиско ономе што је Василије Велики писао Григорију у једном од својих ранијих писама у вези са спољашњим изгледом и понашањем монаха: тамо се такође говори о уздржању од смеха, неопраној одећи. Чврстом ходу и сл (33).

У песми „Јеленију о монасима“, Григорије даје кратке карактеристике својих познатих монаха: један од њих (Кледоније) „живео је ради сиромашних и све је принео Христу, пре свега самог себе“, други (Евлавије) бринуо се о староји болесној мајки; трећи (Тегоније), „стојећи на земљи дотицао се небеских престола... и на његовом цветном лицу свагда је уочљиво осијање радосног духа“ (34). Општа карактеристика монаха изражена је у истом тону као и у беседи „Против Јулијана“:

 

>>Сви су они служитељи свесилног Бога,

Сваки савршен у свом благочешћу.

Лаганим стопама иду по земљи...

Они су каменице великога храма и Христос их свезује.

Један другога испуњавају љубављу хармоније Духа...

Они су умерени у речи, умерени у ћутању и зауздавају

И смех и слух и неприлични поглед...

Земаљски мртваци, они мислено живе у горњем,

Свагда имајући пред очима велико сијање Бога

И ликовање благочестивих душа у будућем (веку).<< (35)

 

Ипак, заједно са многим похвалним речима на рачун монаха, у Григоријевим стиховима сусрећемо сурова разобличавања лажног монаштва и јетку сатиру према онима које је сматрао да су нарушили монашку дисциплину. Примајући монаштво, пре свега као унутрашњи и скривени живот, он је устао против лицемерја и превртљивости у шта се понекад претварала монашка побожност. Сви спољашњи знаци о којима је раније било речи – босо хођење, ношење сиромашне одеће, оборен поглед и др. Није ни у ком случају циљ сам по себи – то су само „бочни ефекти“ монашког начина живота, суштина кога је очишћење срца и непрестана молитва.

Премда се Григорије искрено усхићивао оним монасима које је описивао у беседи „Против Јулијана“, или у песми „Јеленију“, он се по спољашњости није убрајао међу њих. Традиционални монаси нису се прали нити су се лечили код лекара, а Григорије се по савету лекара лечио у бањи (36). Монаси су се одрицали својих имања, а Григорије је све своје сачувао. Њега су наиме оптуживали да „раскошује“, да је „богат“ и живи у „испразности“ (37). Одговарајући на њихове оптужбе, Григорије наглашава да се истинско монаштво не ограничава примањем на себе монашког изгледа:

 

>>У нас је, можда, извор и рибњак и прохладни ветрић

И хлад дрвета, сама незнатна добра;

И ви то називате раскоши. Или је

Хришћанима већ и забрањено (=немогуће) да дишу? Можете ли то да нам забраните?...

Како си мрачан ти, младићу, како бедан, ходиш без обуће,

Прљаве косе, једва прговарајући реч!

И одећа ти виси од појаса, и црна риза;

Чин ти се вуче по земљи.

Ако је све то ради вере, читав живот треба то да посведочи,

А ако је само глума, нека други похвале то (ја нећу)!<< (38)

 

Монаштво, претворено у хистерију, с правом је изазивало Григоријев гнев. Али је још рескије говорио о оним монасима, који нарушавајући завет целомудрености, живе с лицима супротног пола. У градском монаштву IV века, био је широко распрострањен обичај да монах-појединац или неожењен клирик живи под истим кровом са таозваном „синизактом“ (грч. Syneisaktos, буквално преведено: „уведена“ у дом) или „агапитом“ (agapitē - "вољена"), која му је формално била служавка, а у реалности често постајала љубавница. Постојали су и случајеви наложништва монахиња-девственица са синизактом-агапитом (39). Против овог вапијућег нарушавања црквене дисциплине постављен је трећи канон Никејског Сабора 325. г (40). А такође и многе странице које су написали св. Атанасије Велики, Василије Велики, Григорије Нисли, Јован Златоусти и др.

Григорије Богослов није штедео оштре речи, обраћајући се монасима и монахињама који су живели заједно са особама супротног пола:

 

>> Агапитима-мушкарцима, а такође и агапитама-женама, ево шта ћу рећи:

Пропадните ви, проклети међу хришћанима, пропадните,

Који прикривате бешњење природе...

 

Избегавај сваког мушкарца, а посебно синизакта;

То је горка вода Мере, веруј ми, девственице...

 

При мешању белог са црним добија се сиви цвет;

Живот и смрт немају ничег заједничког,

А они које сви називају синизактима,

Не знам да ли поштују брак или су изван брака.

 

Монаси, водите монашки живот,

А ако живите са агапитима, онда ви нисте монаси.<< (41)

 

Видимо да Григорије иступа у својству борца за чистоту монашког живота, напомињући монасима тога времена о томе идеалу живота у подражавању Христу, нашта су и позвани.

Григоријево место у историји источног монаштва доста је скромно, његови списи на аскетске теме са не могу упоредити са Атанасијевим, Василијевим и Евгаријевим списима, који су били оснивачи монашке писмености. Међутим Григоријево лично искуство је несумњиво важно за све који следе монашку традицију. У његовом лику ми се срећемо са ретким типом монаха аристократе, монаха богослова, монаха философа, монаха песника. Његов живот је остао сведочанство тога да монах по призиву остаје монах и на епископској катедри и на Црквеном Сабору и седећи за столом и пишући, илечећи се и боравећи у хчаду шуме и шетајући по обали мора. Живећи у свету, монах остаје ван света, слободан од земаљских привезаности. Он живи у Богу тамо где га је живот нанео и где му је Промислом Божијим дато да врши своје служење.



НАПОМЕНЕ:

 


     
1 O раном египатском и палестинском монаштву види: Chitty. Desert, 1-45. 

     2 О "синовима завета" види нарочито, AbouZayd. Ihidayutha, 59-107. Аутор долази до закључка да „синови завета“, о којим говори Афрат, нису били монаси у правом смислу; то су били мирјани, кој су давали завет девствености и водили су аскетски начин живота, притом остајући у свету или се удружујући у невелике заједнице.

     3 Најпотпунија и најсавременија студија о месалијанству је Stewart. Working. Своје значење није изгубила ни књига Obolensky. Bogomils. 

     4 О Јевстатију види: Gribomont. Basil I, 95-116. О Јевстатијевом утоцају на Василија види: Amand de Mendieta. Ascese, 52-61. 

     5 Приметимо да је главни чинилац на Гангрском Сабору био аријанац Јевсевије Никомидијски. Јевстатије Севастијски, се напротив, убрајао у омусијане и 367. године је примио никејско исповедање. Јевстатије се са Василијем разишао након 373. г. Пошто се отдрекао да призна једносушност Светога Духа Оцу и Сину. Види: Meyendorff. Legacy, 200. 

     6 Види: Gribomont. Basile I, 21-26. 

     7 Види: Meyendorff. Legacy, 199-201. Детаљније о томе истом види Gribomont. Basil I, 26-41, 43-56. 

     8 Види: Fedwick. Church, 156-160. 

     9 Неколико сжетака аскетских правила је дошло и до нас под Василијевим именом, међу њима и Проширена правила (Regulae fusius tractatae), Кратка правила (Regulae brevius tractatae), Етичка правила (Moralia). О различитим редакцијама правила види Gribomont. Histoire du texte.  

     10 Gribomont. Basile I, 34; 40. 

     11 Meyendorff. Legacy, 201-204. 

     12 Источно монаштво се на Западу због тога звало „василијанским“ , за разлику од западног „бенедиктанског“ монаштва,у основи кога лежи устав св. Бенедикта Нурсијског. Међутим устав св. Бенедикта, са своје стране, заснован је на уставу св. Василија; види Бенедикт Нурсийский. Устав 73,5; уп. Meredith. Cappadocians, 24. Тако да се Василије Велики може назвати оцем и источног и западног монаштва. ^

     13 Meyendorff. Legacy, 203. 

     14 Meyendorff. Legacy, 202. 

     15 Букв. "једнаки природом". Уп. Василије. Против Евномија 3,7,45; О Светом Духу 45,32. 

     16 Термин указује на манастир уопште, а не на женски манастир (исто као што и термин partheneia указује на "девство" уопште). 

     17 Четири термина, од којих је први (askētērion) означава усамљену келију за аскетски живот, други (monastērion) – монашку келију или мањи манастир, трећи (koinōnikos) – већи општежитељни манастир, четврти (migas, букв. "измешани") - манастир унутар града или села. 

     18 "Философија" - овде:  усамљенички начин живота, пустињаштво. 

     19 Сл.43,62,1-30; 258-260 = 1.641-642. 

     20 Сл.2,6,9-7,13; SC 247,94-96 = Сл.3; 1.25-26. 

     21 О томе како је те завете схватао Василије велики види Gribomont. Basile I, 38. 

     22 Сл.2,6; SC 247,94 = Сл.3; 1.25. 

     23 Сл.2,100,7-8; SC 247,220 = 1.59. 

     24 Сл.36,6,14-17; SC 318,254 = 1.505-506. 

     25 У његово време, узгред буди речено, монаштво још није било институционално оформљено, и место монаштва унутар Цркве није било јасно одређено. Покушај таквог „оформљења“ постала су Правила василија Великог, међутим ни у њима се не говори о монаштву као о дређеној институцији унутар Цркве. 

     26 Сл.3,1,3-6; SC 247,242 = Сл.2; 1.20. 

     27 Сл.26,7,8-16; SC 284,240-242 = 1.376-377. 

     28 Подвижничке поуке 5 (PG 31,1360 B). 

     29 Макринино житије (PG 46,997 A). 

     30 Илијада 16,235. 

     31 Сл.4,71,8-29; SC 309,182-184 = 1.91. Ср. Јев.11:33. 

     32 Сл.6,2,6-22; SC 405,122-124 = 1.146. 

     33 Писмо 2; ed. Courtonne, 224-233 = рус.прев. 3,7-8. 

     34 PG 37,1460-1464 = 2.86-87. 

     35 PG 37,1466-1467 = 2.88. 

     36 Писмо 125; ed. Gallay, 92 = 2.481. 

     37 PG 37,1349 = 2.253-254. 

     38 PG 37,1350-1351 = 2.254. 

     39 Види: Lampe. Lexicon, 1317-1318. 

     40 "Велики Сабор је јасно одредио да ни се ни епископу ни презвитеру ни ђакону, нити било коме од оних који су у клиру нр дозвољава да у дому има жену која живи са њим, искључујући мајку или сестру или тетку...“

Правило се природно односи на безбрачне клирике.

     41 PG 37,88-93 = 2.172-173. 

ХРИСТОС ВОСКРЕСНА ОД МРТВИТЕ СО СМРТА СМРТА ЈА ПОБЕДИ И НА ТИЕ ВО ГРОБОВИТЕ ЖИВОТ ИМ ДАРИ

Кон врв
Almahdi Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор


Регистриран: 15.Март.2008
Статус: Офлајн
Поени: 183
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Almahdi Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 19:05
Originally posted by Templarius Templarius напиша:


Od vasa gledna tocka moze da izgleda deka monastvoto nema vrska i deka e nekoj vid na zabluda no od gledna tocka na hristijanite si ima svoje znacenje taka da vo red jas dodjam do zaklucok na tebe tvojata vera na mene mojata. Ne mozes ti da veruvas i da ti bide jasno nesto vo sto jas veruvam i obratno...Mislam deka se sl*gas so mene...


Јас мислам дека треба да го прочиташ ЕвАнгелос па ќе сватиш тоа што ти го зборувам јас цело време, ќе видиш како е од Христијанска гледна точка, ќе видиш како е точно тоа што се вели во к*ранот дека монаштвото е измислица.

Благодарам на ЕвАнгелос што ја потврди точноста на овој к*рански ајет:

"But the Monasticism which they invented for themselves, We did not prescribe for them" (к*ран 57:27)

Христијанството е преправено од локална порака во глобална порака со мисионерство. Епа во пештери неможе да се постигне тоа!

ЕвАнгелос, блиску си до Исламот, само треба да направиш уште некој чекор па ќе ми бидеш брат по вера. Гледам дека Протестанизмот е блиску до Исламот, поблиску од Католицизмот, Православието и другите Христијански секти, блиску до она што го учеле сите Божји пророци, од Адем алејхи селам па се до Мухамед алејхи селам, вклучувајќи го и Иса меѓу нив. Сите Христијански секти се обидуваат да дојдат до вистинското учење на Иса, Протестанизмот ги отфрли сите новотарии во Христијанството, како примеров со монаштвото, но сепак не ги отфрли новотариите во целост. Ако ја разголи проповедта на Исус од сите додатоци, ќе види дека Исус проповедал Ислам.
Ова ЕвАнгелос ти го пишувам НАЈИСКРЕНО досега, со НАЈИСКРЕНА желба за да се отргнеш од Протестанизмот и да прифатиш Ислам.
Потекнуваме скоро од исто место, зошто да не ја имаме и двајцата вистинската религија - Исламот?!



Изменето од Almahdi - 12.Април.2008 во 19:12
Кон врв
Vlad Tepesh Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 07.Април.2008
Локација: Romania
Статус: Офлајн
Поени: 540
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај Vlad Tepesh Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 19:33
~,,~Sto ima vrska dali nekade ima kazhano nekogash od Isus i apostolite za monashtvoto ili ne ,ednostavno tie ludje taka si cuvstvuvaa potreba na toj nachin da bidat poblizu do boga i toa e lichno pravo na sekoj eden poedinec kako chuvstvuva deka treba da go zhivee sopstveniot zivotot~,,~

Изменето од Vlad Tepesh - 12.Април.2008 во 19:33
http://protravelguide.com/Images/VladTepesDraculaBranCastle.jpg
Кон врв
ivan_grozni Кликни и види ги опциите
Сениор
Сениор
Лик (аватар)

Регистриран: 10.Април.2008
Локација: Western Sahara
Статус: Офлајн
Поени: 267
Опции за коментарот Опции за коментарот   Благодарам (0) Благодарам(0)   Цитирај ivan_grozni Цитирај  Внеси репликаОдговор Директен линк до овој коментар Испратена: 12.Април.2008 во 19:35
potpolno ispravno .... se e vo izborot .. a ne vo nametnati veruvanja ...
Кон врв
 Внеси реплика Внеси реплика страница  <12345 97>
  Сподели тема   

Скок до Овластувања Кликни и види ги опциите

Forum Software by Web Wiz Forums® version 10.03
Copyright ©2001-2011 Web Wiz Ltd.

Страницата е генерирана за 0,230 секунди.