A1 Teлевизија најгледана? Зошто?

Traktat o lenjosti

Oduvek sam žalio što ne postoji teorija lenjosti. Čak sam u jednom aforiymu izrazio slutnju da ta teorija ne može da postoji pošto su upućeni lenjivci suviše lenji da je formulišu.

Ovaj autocitat nnije sasvim tačan, ali sam suviše lenj da potražim u svojoj knjizi. Tužno je, naravno, što jedna tako važna strana ljudskog života još nije istražena. Ali ja mogu da saopštim radosnu vest: Prvi korak ka teoretskom zasnivanju lenjosti je vec ucinjen! Kao shot se moglo ochekivati, dosao je od druge strane, od jednog vrednog. Pod naslovom “ Ko dirinchi, nije normalan” jedan psiholog odaje da vrednoca moze da bude bolest. Prochitao sam u nekom chasopisu prichu o americhkom nauchniku Vejnu I. Outsu koji je trideset godina od zore do mraka vredno radio, dok nije uvideo da je vrednoca bolest. Da bi upozorio druge sapatnike i pomogao da se izleche napisao je knjigu: “ Ispovesti jednog ubitnog radnika”. Radnu pomamu opisao je kao neurozu chiji su motivi nagon za nezavisnoshcu i priznanjem, a chije su posledice samoporobljavanje i srchani infarkti. Svaka neiznudjena vrednoca je bolest, a lenjost je prirodno chovekovo stanje. Ona chinni karakteristichno chovekovo obelezje. Ne postoje lenje zivotinje – one za to nisu dovoljno inteligentne – sa izuzetkom nekih pripitomljenih koje chovek zavede, razmazi i nauchi. Marksistichka teorija oslanja se na Engelsovu tezu da je rad odigrao odluchujucu ulogu u ochovechavanju majmuna. Kada bi to bilo istina, moralo bi da se kaze da je majmun koji je doshao na pomisao da se radom ochovechi morao biti neki bash glup majmun. Prvo, rad je preskupa cena za problematichnu privilegiju da te zovu “chovek”. Drugo, bivshi majmuni dirinche vec nekoliko stotina hiljada godina, a josh nisu postali ljudi. Trece, radom se mnogo pre moze postati magarac ili vo nego chovek.

Modernija od marksistichke teorije je Biblija, koja rad smatra kaznom. “ U znoju lica svoga jeshcesh hleb svoj” nije zapovest nego kletva – i istovremeno mera predostroznosti kojom je gospodar sveta choveku onemogucio da se tako razvija da bi jednom mogao da mu ospori njegovu vlast. Svi kasniji vladari sluzili su se istom metodom. Parola “ Rad oslobadja” pisana je na kapijama koncentracionih logora.

Darvinu neka je hvala, stvar sa ochovechavanjem majmuna nastala je sasvim drugachije. Vredni majmuni koji su u znoju lica svoga jeli svoje banane uopshte nisu imali vremena da dodju na pomisao da se ochovechavaju. Od svitanja do zalaska sunca tumarali su po predelu i skupljali hranu. Kada se neko posle takvog jednog dana popne na svoju granu, misli josh samo na spavanje. Nije im bilo potrebno da menjaju neshto u svom nachinu zivota sve dok je bilo plodova, korenja i sitnih zivotinja.

Majmun koji je doshao na ideju da proba da li bi se pomocu odlomljenje grane ili kamena lakshe moglo doci do plena bio je neki lenj majmun koji nije bio voljan da se stalno saginje, da se pentra ili da trchi za mishevima. Vredni majmuni su sasvim sigurno prezirali takve pokvarene trikove. Dali bi svojoj radoznaloj deci nekoliko cuski da ne bulje u tog jadnika vec da gledaju da nesto sakupe. Prevedeno na ljudski jezik, te cuske znace: "Tako nesto pristojan majmun ne radi! Da nije suvise lenj da kopa crve, ne bi mu dolazile

takve fantazije!" I bili su u pravu. Lenji majmun imao je vise vremena za razmisljanje. Postao je otac napretka.

Rad je bio - i jos uvek je - potreban. Tako je vrednoca hvaljena hiljdama godina. Hvalospeve su, naravno, lenjivci izmisljali za one druge. Da bi jedan mogao da lenstvuje, mnogi su morali vredno da rade. Dakle, i za ocuvanje i povecanje vrednoce covecanstvo ima da zahvali lenjima, kao i za celokupan napredak i pronalaske. Konacno, vrednoca jeste vrsta lenjosti, naravno opaka vrsta, da se posluzim recima profesora Outsa: neuroticna vrsta. Covek dirinci da ne bi morao da razmislja kako da se oslobodi rada.Moram odlucno da protivurecim rasirenom misljenju da lenjivci ne rade. Oni samo to ne vole. Ali, prisiljeni zivotnim okolnostima rade bolje i produktivnije od onih vrednih. Prvo, rade brze jer zele da se oslobode rada. Vredan covek uziva u radu, a lenj samo kada je posao zavrsen. Drugo, rad za njih nije svakodnevna rutina kao za vredne, to je vanredno stanje, nesto svecano, o cemu dugo mora da se misli pre nego sto covek odluci. Odnos vrednog i lenjog coveka prema radu razlikuje se kao odnos nekog supruga i nekog slobodnog coveka koji se upusta u avanturu prema ljubavi. Trece, lenji ne proizvode beskorisne kojestarije, jer njima je mrsko da se nepotrebno naprezu.

Da navedem primer iz sopstvenog poziva: Nesto novo u literaturi moze da stvori samo pisac koji je isuvise lenj da studira tudje teorije i da se prema njima upravlja. U svim decijim citankama hvale vredne vladare i drzavnike. Hvala Bogu, veliki deo te vrednoce postoji samo u propagandnoj poeziji - inace bi svet odavno bio bez ljudi. Lenj vladar razonodi se zenama, komedijantima, muzicarima i filozofima - vredan ide u rat ili bar ubira poreze, gradi piramide i spomenike, ognjem i macem siri moral i pravu veru,

silom tera podanike da budu srecni. Mirno se moze ziveti samo pod vladarem koji je suvise lenj da se brine za svoj narod. Osnivaci religija znali su sta treba ljudima - svi u raju obecavaju vecnu lenjost.

Podari mi, Gospode, slatku ljudsku lenjost na zemiji - posle smrti i onda necu raditi. Ali postedi me lenjosti u misljenju, opake lenjosti vrednih i poslusnih.

Gabrijel Laub