БИБЛИЈАТА И НАУКАТА

pa se misli na zemnata i nebesnata crkva kako edno celo prijatele....

ova ti e post od eden vernik ispraten na temata koj go zozdal bog...

sto znaci zemnata crkva go predstavuvala bog....i koja kniga ja ucela taa inkvizitorska crkva......

i vo biblijata tocno deka ne pisuva deka zemjata e ploca ama pisuva deka nekojsi bog ja sozdal zemjata lugeto i se sto postoi pa zatoa sega vernicite ne ja priznavaat evolucijata...kako sto pred mnogu godina ne ja priznavale astrologijata......i tie naucni otkritja doprinela da se napise mozebi nova biblija kade sto za sekoe neodgovoreno prasanje od naucnicite se veli toa e bog......
на острву Галапагос постоји јединствена врста корњача, америчког дрозда и зеба које су, упркос томе што су блиски повезане, различите у структури и прехрамбеним навикама од острва до острва. Та опажања натерала су Дарвина да постави питање да ли је могуће да постоје везе између различитих али и сличних врста.

sto znaci ako ne ti e jasno taa zelka evoluirala spored nadvoresnite faktori.....
a i jas ne gledam kako bog realno postoi osven vo vasata fantazija.....

Dali postoi dedo mraz neznamama sum sigurna deka predmet po Dedomrazovsko veruvanje ne postoi nitu vo EU nitu vo USA...A veronauka postoi i e zadolzitelen predmetpa sega ako tolku jaki tehnoloshki razvieni zemji so vekovi imaat vo nastava predmet vera....treba nekogash i ti da se zaprashash...a ako postoi Bog???

kulturno nasledstvo e samo za pravoslavnite makedonci i srbi...veruvaj za drugite ne ekulturno nasledstvoabe mislish vo italija verata e na rang na igraorno drushtvo

dokazi ima evangelos .......
covckata ripka si cul za nea neli taa e premin od riba vo vodozemec......
sega ke ti pastiram dokazi za postoenje na evolucijata:

Dokazi evolucije

 

Danas postoje brojni dokazi da svi oblici na Zemlji imaju monofiletsko (opšezajedničko) poreklo, pri čemu su najubedljiviji oni na molekularnom (biohemijskom) nivou.

1.      molekularni (biohemijski) dokazi - za sve organizme važe sledeće odlike:

·         redosled dešavanja biohemijskih procesa je dirigovan genima;

·         geni su delovi DNK, izuzimajući RNK viruse;

·         raznovrsnost gena se obezbeđuje kombinovanjem 4 tipa nukleotida (A,G, C, T);

·         proteini se stvaraju iz 20 osnovnih aminokiselina;

·         način prenošenja i ostvarivanja genetičkog koda je DNK – RNK – protein;

2. citološki dokazi – svi organizmi, osim virusa, imaju ćelijsku strukturu; u ćelijama zajedničke za sve organizme su ćelijske organele; svi višećelijski organizmi počinju svoje razviće jednom ćelijom – oplođenom jajnom ćelijom;

3. dokazi o anatomsko-morfološkoj sličnosti – homologije, ili sličnosti po poreklu, predstavljaju organe koji imaju sličnu građu i poreklo, a obavljaju različite funkcije (pr. prednji udovi žabe, guštera i ptice imaju sasvim sličnu građu, a sasvim različitu ulogu – plivanje, hodanje i letenje); analogije, ili sličnosti po funkciji, su organi koji imaju sličnu funkciju, a različitu građu i poreklo (oblik tela delfina i ajkule su dosta slični, mada delfin pripada sisarima, a ajkula ribama);

4. paleontološki podaci – do njih se dolazi proučavanjem fosila;

5. prelazne forme – su foslini ostaci koji predstavljaju dokaz da su jedne grupr organizama postale od drugih; tako su zveogušteri su bili prelazne forme između gmizavaca i ptica;

6. evolucioni nizovi – su fosilni ostaci iz različitih perioda razvoja Zemlje koji omogućavaju da se proprati evolutivni postanak nekog organa, dela tela ili vrste organizama; npr. evolutivni niz oblika ljušture puževa, evolucija zuba slonova i dr.

 

 

                 GENETIČKA STRUKTURA POPULACIJE

 

 

Populacija predstavlja reproduktivnu zajednicu jedinki iste vrste. Ona predstavlja i osnovnu jedinicu evolucije. Ona ima svoju genetičku strukturu iskazanu kroz frekvenciju (učestalost) alela i odgovarajućih genotipova.

Osnovni zakon populacione genetike je Hardi – Vajnbergov zakon. Ova dva naučnika su matematičkim putem dokazali da procesi nasleđivanja ne menjaju učestalost alela i genotipova u uzastopnim generacijama, čime je populacija u ravnoteži. U populaciji koja je u ravnoteži moguće je, na osnovu učestalosti alela odrediti učestalost odgovarajućih genotipova ili fenotipova i obratno. Genetička struktura populacije održava se iz generacije u generaciju (u ravnoteži je), tj. učestalost gena i genotipova ostaju nepromenjene ako je zadovoljeno nekoliko uslova: da je populacija velika, da je u njoj ukrštanje jedinki slučajno i da odsustvuju faktori koji remete genetičku strukturu populacije.

Ovaj zakon najlakše se ilustruje na genu koji ima dva alela : dominantan (A) i recesivan (a). U roditeljskoj generaciji (roditelji su heterozigoti) ovi aleli su prisutni u gametima sa frekvencijama p (za dominantan alel A) i q (za alel a) :

 P   :     Aa    x    Aa

gam.  : A     a      A     a

            p      q      p     q

 F1  : AA,   Aa,  Aa,  aa

          p²    pq   pq    q²

 

     Potomačka generacija F1 poseduje tri različita genotipa AA, Aa i aa čije su frekvencije p2, 2pq i q2. Pošto je populacija u ravnoteži iste frekvencije se pojavljuju generacijama, te važe za celu populaciju (100% ili 1) pa je njihov zbir jedak 100% ili 1 :

 

p2   +   2pq    +    q2   =  100%  ( 1 )

 Hardi-Vajnbergova formula

 

Ova jednačina je razvijeni oblik izraza ( p+q )2 = 1, što znači da je i

p + q = 1, odakle je   p = 1 – q ili   q = 1 - p .

 

 To pokazuje međuzavisnost alela i genotipova koje ti aleli obrazuju. Ako se učestalosti alela ne promene, učestalosti genotipova u sledećoj generaciji ostaće iste i obrnuto, što znači da je populacija u genetičkoj ravnoteži.

 Ako je poznata učestalost recesivnog fenotipa (osobine) u određenoj populaciji, moguće je na osnovu toga izračunati frekvencu alela i genotipova.

Pr. Učestalost albino osoba je 25%. Kolika je učestalost alela i genotipova u toj populaciji?

·         prvo računamo učestalost recesivnog alela a (pošto se albinizam nasleđuje autozomno-recesivno)

                učestalost albino osoba koje su recesivni homozigoti (aa) je q2= 0,25, a odatle je

                 q = /0,25   q = 0,5, učestalost recesivnog alela je 0,5 (50%) pa je iz toga lako izračunati učestalost dominantnog alela p

                             p = 1 – q =  0,5

učestalosti genotipova su:

·    dominantan homozigot (AA)  P2 = (0,5)2 = 0,25 ili  25%

·    heterozigot (2Aa)   2pq  =2*o,5*o,5 = 0,50 ili 50%

·    recesivan homozigot (aa)     q2  = 0,25      ili 25%

      p2  +   2pq    +   q2  = 0,25  +  0,5   +  0,25   =   1   (100%)

 

 FAKTORI KOJI MENJAJU GENETIČKU STRUKTURU POPULACIJE                                          (evolucioni faktori)

 

Kada bi populacija uvek bila u ravnoteži i kada se učestalost gena ne bi menjala, evolucija bi bila nemoguća, populacija bi bila statična. Poznato je nekoliko činilaca koji menjaju genetičku strukturu populacije, odnosno učestalost alela i genotipova u populaciji; to su:

·         asortativno ukrštanje;

·         mutacije

·         migracije

·         genetički drift   

·         selekcija

 

Asortativno ukrštanje

 

Već je rečeno da bi se populacija održavala u ravnoteži jedan od neophodnih uslova je slučajno ukrštanje jedinki u toj populaciji. Slučajno ukrštanje podrazumeva podjednaku verovatnoću da svaka jedinka u populaciji može stupiti u reproduktivne odnose sa bilo kojom drugom jedinkom. Asortativno ukrštanje podrazumeva izbor partnera na osnovu posedovanja neke specifične osobine. Razlikuju se dva tipa ovog ukrštanja:

     a) pozitivno asortativno ukrštanje pri kome postoji naklonost ka partneru koji ima sličan (isti) genotip kao jedinka koja bira; npr. u humanim populacijama izbor partnera je obično uslovljen posedovanjem sličnog stepena inteligencije, fizičkih osobina, istim maternjim jezikom, bojom kože itd;

     b) negativno asortativno ukrštanje kod koga se favorizuje kao partner jedinka koja ima drugačiji genotip od onog koji poseduje jedinka koja bira (što je ređi slučaj; npr. crvenokosi ljudi međusobno ređe stupaju u brak).

Specifičan vid asortativnog ukrštanja je konsagvinitet ili inbriding, odnosno ukrštanje u srodstvu. Ono podrazumeva ukrštanje među bliskim srodnicima, koje dovodi do povećanja učestalosti oba homozigotna genotipa, a smanjenje učestalosti heterozigota. Zbog izuzetno velikog rizika da se štetni recesivni aleli nađu kod potomaka u homozigotnom stanju, sklapanje brakova među bliskim rođacima je zakonski regulisano.

 

Mutacije

 

Mutacije su, kao što je već rečeno, osnovni izvori nasledne promenljivosti (genetičke varijabilnosti) organizma. Pošto njima nastaju novi oblici gena, ili vode njihovim drugačijim kombinacijama, logično je da imaju za rezultat i promenu genskoj (alelskoj) strukturi populacije. Pri svakoj ćelijskoj deobi, u proseku se mutcije dešavaju u jednom na 100 000 gena, ali neki geni mutiraju češće (1/10 000), dok drugi mutiraju ređe.

 

Migracije

 

Kretanje jedinki iz date populacije u neku drugu (emigracije), kao i dolazak jedinki iz drugih populacija u matičnu populaciju (imigracije) predstavljaju oblike migracija. Ova kretanja obično uzrokuju promene učestalosti gena u populacijama između kojih se vrši proces razmene genetičkog materijala. Ovaj fenomen označen je kao protok gena. Ako dve populacije imaju istu učestalost određenog alela, tada migracije neće promeniti njegovu učestalost. Ako se učestalost alela određenog gena razlikuje, onda će se slučajnom migracijom jedinki njegova učestalost promeniti. Na pr. učestalost alela za krvnu grupu B je vrlo velika u Aziji (25%) i postupno se smanjuje na ispod 10% idući preko Zapadne Evrope do Skandinavije. Ovo opadanje alela B objašnjno je invazijom Mongola koji su se kretali prema zapadu. Mešanjem Mongola sa postojećim populacijama u kojima alel za B krvnu grupu  verovatno nije postojao, dovela je do širenja ovog gena od Azije do Skandinavije. U osnovi, ovakve promene se mogu smatrati veoma pozitivnim, jer vode postepenom povećenju nasledne raznovrsnosti humanih populacija.

 

Genetički drift (slučajnost)

 

Kao faktor koji menja genetičku strukturu populacije, genetički drift predstavlja slučajne promene učestalosti alela u malim populacijama. Delovanje ovog faktora najlakše je razumeti na određenom primeru. Zamislimo da se na nekom prostoru nalazi populacija od npr. 1000 jedinki sa određenom genetičkom strukturom. Usled iznenadne promene nekog od spoljašnjih faktora (npr. pad temperature) može doći do odumiranja velikog broja jedinki, tako da opstane samo 10 jedinki. Jedinke koje su preživele i koje su nosioci određenih kombinacija gena će međusobnim ukrštanjem obrazovati novu populaciju. Ta nova populacija imaće bitno drugačiju čenetičku strukturu u odnosu na početnu populaciju.

Ilustrativan primer za humane populacije je učestalost krvnih grupa kod Indijanaca u Sev. Americi. Većina tih Indijanaca ima krvnu grupu O, ali jedna izolovana grupa usled genetičkog drifta ima najučestaliju krvnu grupu A. Ova učestalost je veća ne samo u poređenju sa ostalim severnoameričkim Indijancima nego je veća i od učestalosti u bilo kojoj populaciji.

Naravno da svi pomenuti faktori evolucije ne deluju pojedinačno, već zajedno. Populacija ne menja lako svoj genetički sastav, tako da je potrebno dugovremeno delovanje ovih činilaca da dođe do evolucionih promena.

 

   PRIRODNA SELEKCIJA I ADAPTACIJE

 

Selekcija podrazumeva odabiranje jedinki (potomaka) koji će činiti sledeću generaciju. Izdvajanjem određenih fenotipova, odnosno genotipova, oni se favorizuju (potpomažu) pri čemu se menja genetička struktura populacije.

Jedan od najpoznatijih primera delovanja prirodne selekcije na učestalost pojedinačnih genskih alela u ljudskim populacijama odnosi se bolest srpastu anemiju, bolest česta kod afričkih urođenika. Ovu anemiju (malokrvnost) određuje dominantan alel (S) koji dovodi do stvaranja nenormalnog hemoglobina (HbS). Taj hemoglobin je smanjene rastvorljivosti usled čega se ne raspoređuje normalno po eritrocitima pa oni dobijaju srpast oblik. Izmenjeni hemoglobin ima i smanjenu sposobnost vezivanja O2, što dovodi do anemije i niza drugih poremećaja. U homozigotnom stanju (SS) gen je letalan zbog teškog oblika anemije. Osobe koje su recesivni homozigoti (ss) nisu anemične, ali zato lako oboljevaju od malarije, bolesti koja je česta u Africi. Heterozigoti (Ss) se odlikuju najvećom životnom sposobnošću jer imaju blag oblik anemije i istovremeno imaju i manju šansu da obole od malarije. Ovo je primer za delovanje balansne (ravnotežne) selekcije, koja favorizuje heterozigote, a odstranjuje homozigote i tako se u populaciji održavaju dva alela (S i s).

Sposobnost opstanka jednog genotipa u prirodi najbolje se meri brojem potomaka koje on ostavlja sledećoj generaciji (reproduktivni uspeh). Adaptivna vrednost (fitnes) je broj broj reproduktivno zrelih potomaka jednog genotipa u odnosu na neki drugi genotip u istoj populaciji. Na pr. ako genotip AA daje za 20%, a genotip aa za 10% manje potomaka od genotipa Aa, onda će njihove adaptivne vrednosti (W) iznositi – za genotip AA 0,8, a za genotip aa 0,9. Skup faktora koji smanjuje njihovu adaptivnu vrednost čini selekcioni koeficijent (S). Adaptivna vrednost i selekcioni koeficijent dopunjuju se do 1, ili 100% - W + S = 1.

 

 

 

 

 

 

 

 

australopitekus (australus = južni), koji je živeo pre oko 3 – 5 miliona godina u Južnoj Africi.

Upotrebljavao je drvo i kamen kao oružje i oruđe za rad, čime je mogao da obezbedi i veće količine hrane.

            Bio je visok oko 150 cm i hodao je bipedalno .

Zapremina lobanje je oko 500 cm³

Homo habilis (vešt čovek) je živeo pre oko 1 – 3 miliona godina. To je najstarija poznata vrsta našeg roda – Homo.

            Ovo je prva vrsta hominida koja obrađuje kamen i drvo  i izrađuje oružje i oruđe. Koristio je i biljnu i životinjsku hranu.

            Hodao je uspravno.

                Najznačajnija razlika u donosu na australopitekusa je povećanje zapremine lobanje koja se kreće od 500 – 800 cm³ u proseku oko 680 cm³.

 

Homo erectus (‘’uspravan čovek’’), označavanje samo ove vrste kao ‘’uspravni ljudi’’ je pogrešno jer su sve vrste, čiji su fosili otkriveni, hodali uspravno.

            Najznačajnija osobina je veliko povećenje zapremine lobanje u odnosu na H. habilis, jer je prosečno ona 900 – 1200 cm. Jedna od posledica povećanja mase mozga je početak intenzivnog lova na krupne životinje. Koristi sve delove ulovljene životinje – meso za ishranu, kosti za oružje i oruđe, a koža i krzno za pravljenje odeće. Ima je sposobnost artikulisnog govora.

            Prva vrsta među hominidama koja je napustila Afriku i počela da naseljava prvo Aziju, a zatim znatno kasnije i Evropu. Tu se formiralo nekoliko rasa – hajdelberški, pekinški i javanski čovek.

 

Homo sapiens  (arhaični čovek) je vrsta koja je veoma slična sa savremenim čovekom, ali pošto postoje i određene razlike savremeni ljudi se izdvajaju u posebnu podvrstu Homo sapiens sapiens.

            U okviru vrste H. sapiens razlikuje se više podvrsta od kojih su dve najpoznatije : neandertalac (na slici) i kromanjonac.

            Neandertalac je bio snažne građe, odličan ratnik i lovac, ali u nedostatku hrane i ljudožder (kanibal). Koristi vatru, sahranjuje svoje mrtve uz verske rituale – najprimitivniji oblici religije. Zapremina njegove lobanje je 1300 – 1400 cm (na slici).

      Kromanjonac je zamenio neandertalca i on je direktni predak sadašnjih ljudi. Bio je nežnije građe i nešto viši rastom od neandertalca. Ima razvijen smisao za socijalni način života (međusobna saradnja i razmena stečenih znanja). Ispoljavao je i određene umetničke veštine (crteži pronađani u pećinama u Francuskoj i Španiji). Potpuno je ovladao artikulisanim govorom.

            Od kromanjonskog čoveka razvile su se tri danas postojeće ''rase'': mongoloidna, negroidna i kavkazoidna.

isto taka eden dokaz za evolucijata e prenatalniot razvitok na covekot..........

добро.. ајде да кажеме дека е така, иако не е сосема така. Зошто не измислиле СИТЕ реинкарнација? шо не се досетиле?

добро де, ама тоа е теорија...сепак... Може па да се каже дека атеизмот е исто измислен, зашто луѓето не сакаат да имаат авторитет, не сакаат да знаат дека ќе одговараат за постапките, итн...

Значи ни вака, ни така, никакво поместување засега...

добро размислување...
сега одиме понатаму. Штом атеизмот е контра-реакција, тогаш тој не е во подбра позиција од причината, зар не?