КРШТЕВАЊЕ НА БЕБИЊА-ДА ИЛИ НЕ?

Сард: Ангелче како и сите кои го читаа топикот не еднаш прочитаа како тврдиш дека децата не го носат товарот на родителите   Евангелос: Како не ти е срам, по незнам кој пат те фаќам во лага и не ти доаѓа памет, штета што нема правило кога некој јавно ќе биде фатен како лаже да биде баниран - одамна ќе леташе од форумов.   Јас никаде не реков дека децата не го наследуваат гревот на родителите, поточно грешната телесна природа која резултира со болести и смртност на нивнто тело. Она што јас го оспорував ( а ти никако неможеш да го разбереш тоа, за разлика од една Ангелче која од прва совршено го разбра) е тоа дека децата не ја наследуваат осудата на гревот од своите потомци, имено гревот што тие го наследуваат нема моќ да ги осуди за во огнениот пекол се до оној момент кога тие ќе извршат сопствен грев, личен грев, кога лично и персонално ќе го прекршат Божјиот Закон   "Зашто без Закон - гревот е мртов... но кога дојде заповедта, гревот оживе, а јас умрев" Римјаните 7:8,9 "Извршениот грев раѓа смрт" Јаков 1:15 "Но гревот не се засметува кога нема Закон" Римјаните 5:13

Ах сега те разбрав „мртвиот грев“ ги предизвикувал вродените болести, ама тој грев не може да не осуди за во пеколот. Тогаш ако мртвиот грев не го носи човекот во пеколот што мајка барал Господ Христос на земјата да ги спасува луѓето од гревот кој не ги носи во пеколот. Бидеќи оние кои се без личен грев како бебињата на пример и кои според тебе имаат првороден „мртов“ грев кој не ги носи во пеколот ќе се спасат и без Господ Христос. А ако еден на земјата се спасеше без Бога тогаш Господ Христос ќе немаше потреба и оправдување да доаѓа на земјата и да ги спасува луѓето.


Изменето од sard - 02.Јули.2007 во 15:13

Ајде бе наведи и ти некое стихче за крштевање на бебиња, доста само ме малтретираш да ти објаснувам тука основна теологија за наследниот грев , да се вратиме на темата...

EvAngelos напиша: Ајде бе наведи и ти некое стихче за крштевање на бебиња, доста само ме малтретираш да ти објаснувам тука основна теологија за наследниот грев , да се вратиме на темата... те прашав веќе, каде пишува во Библијата дека едно вонредно бањање на бебенцето го чисти од прародителскиот грев како што ти кажа?   И ако го чисти (како што ти кажа) тогаш зошто бебето по крштевањето гревот кај бебето си останува? Да не не е добар детергентот или што?

Еве ти

Деца заиста нису способна да слушају и разумеју Еванђеље. Но то не значи да нису способна да буду пријемници благодати Божје. Благодат Божја делује на дечју душу својим тајанственим нама непознатим начином, али несумњиво оставља у њиховој души извесног трага и плодова. Деца имају свој религиозни живот који одговара њиховом степену и узрасту. А да она могу бити испуњена благодаћу Божјом, о томе имамо директна сведочанства у Св.писму, као и да су способна за царство Божје.

Сам Спаситељ је рекао: "пустите децу и не браните им да дођу к мени, јер таквима припада небеско царство" (Мт. 19,14 ). Овде заиста није ништа речено о крштењу деце баш директно и непосредно. Христос заиста није рекао: дајте ми их да их крстим, или крстите их ви. Али је рекао нешто што је врло важно за крштење деце. Рекао је да су та деца способна да буду чланови царства небеског, дакле да буду чланови Цркве. Па пошто Христос позива све људе у своје царство (Мт. 21,9-10 ), не постављајући никаква ограничења у вези са добом старости, а деца су такође људска бића, то онда крштење деце не само што није противно ниједној евангелској заповести, него управо одговара духу Еванђеља.

Деца су такође способна да приме благодат Духа Светога. Библија нам наводи два примера да су деца била испуњена Духом Светим још у утроби, пре рођења. Бог говори о пророку Јеремији; "Прије него те саздах у утроби, знах те, и прије него изиђе из утробе посветих те, за пророка народима поставих те" (Јер. 1,5 ). О светом Јовану Претечи то је речено још одређеније: "Јер ће бити велик пред Господом, неће пити вина ни жестока пића, а Духа Светог напуниће се још у утроби своје мајке" (Лк. 1,15 ).

Дакле, деца су способна и да буду чланови Царства небеског и да приме благодат Светог Духа, па пошто не постоји никаква забрана за њихово крштење - таква забрана би чак била и у супротности са напред наведеним чињеницама - то онда нема никаква озбиљна разлога да им се ускрати улазак у Царство Божије кроз св.тајну крштења.
_________________
„Нико не може да буде спасен ко није у Цркви, као што нико није могао бити спасен ко је био ван Нојевог ковчега."
Свети Јован Златоусти

ДЕЦИ ЈЕ ПОТРЕБНО КРШТЕЊЕ

Секташи кажу да је деци непотребно крштење јер су она невина и чиста од сваког греха.

Овај приговор је двоструко неоправдан, и са секташког и са православног гледишта. Са секташког гледишта је неоправдан због тога, што они уче да човек прима крштење пошто је благодаћу Божјом и покајањем већ очишћен од греха. Но, ако одрастао човек кад је већ очишћен прима крштење, зашто онда то ускратити детету које је такође чисто и оправдано? Ако је крштење намењено само онима које је благодат Божја већ претходно очистила кроз покајање и веру у истинитост еванђелске вести, зашто ускратити ту част онима који су већ чисти и без посебног дејства Божје благодати и покајања? Такав поступак није у скалду са секташким учењем о безгрешности детиње душе. Зашто једној чистој души (дечијој) крштење ускратити, а од друге чисте душе (покајаног и спасеног грешника) крштење захтевати?

Знамо, баптисти кажу да је крштење потребно просто зато што је то заповест Христова. Али ако крштење ништа не доприноси спасењу човека, као што то изричито тврде баптисти, зашто Христос онда тако свечано и са највећим ауторитетом - "даде ми се свака власт" - издаје једну бесполодну наредбу која нема никаквог практичног значења, ако је тачан баптистички поглед на свету тајну крштења? А посебно је важно поновити питање зашто баптисти, кад крштење сматрају једном необично важном заповешћу Христовом, ускраћују то деци, кад Христос уз заповест о крштењу нигде није издао налог да се она не примењује на децу, а деца ако и не могу да слушају и тумаче Еванђеље, ако деца, дакле, и не могу да слушају и разумеју Еванђеље, а она су већ сама по себи, таква каква су, достојна да буду чланови царства небеског, и способна су да приме благодат Светога Духа.

Тако, дакле, стоји ствар ако пристанемо на баптистичку тврдњу да деца немају никакавог греха, и да крштење није ни дато зато да нас као бања очисти од греха него да буде само спољашњи знак и успомена на Христову смрт и васкрсење.

Међутим, ни један од та два става баптистичког схватања није тачан, није у скалду са Библијом. Да је крштење дато као "бања" којом нас Христос због своје милости и љубави спасава, то је већ речено и наводима из Св.писма доказано. Остаје да вдиимо да ли су деца баш без икаквог греха.

Да она немају својих личних греха, то је несумњиво. Али су потчињени прародитељском греху. Додуше, баптисти и други секташи, оспоравају постојање прародитељског греха. Џон Смајт (John Smyth) је саставио "кратко начело веровања у 20 тачака" (то би одговарало нашем символу вере). Пета тачка, или пети члан тога символа гласи: "Не постоји прародитељски грех (дословно грех порекла или потомства), већ сваки грех је стваран и добровољан, аниме, реч, рело и замисао против закона Божјег, стога су новорођена деца без греха". А члан 14 гласи: "крштење је вањски знак поништења греха, умирања и поновног оживљавања и стога не припада бебама." Из ових тачака баптистичког веровања следи да би крштење припадало и бебама само кад би оне биле грешне, кад би имале икакав грех. Да ли га имају, или немају? Личног греха заиста немају. А прародитељског? Чујмо шта каже Библија. "Као што је посредством једног човека грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе јер су сви згрешили" (Рим. 5,12 ). "Непослушношћу једнога многи су постали грешни" (Рим. 5,19 ). Св.писмо сведочи да смо ми "по природи били подложни Божјем гневу", или како у другим преводима пише: било смо "по природи деца гнева" (Еф. 2,3 ).

Псалмопевац Давид, то знамо сасвим сигурно, био је син Јесејев, рођен у нормалном благословеном браку, а не у каквом уличном блуду. Међутим он о себи говори: "Гле у безакоњу родих се и у гријеху затрудње мати моја мном" (Пс. 51,5 ). Ни по Божјем закону, ни по евентуалном јеврејском народном схватању , брачни односи нису никакав грех. Како се то онда Давид родио у безакоњу, а мати га зачела у греху? Једино тако, што се овде мисли на грешност људске природе по којој смо ми "деца гнева", па се рађамо са тим прародитељским греховним оптерећењем.

Тај грех који је учинио Адам јесте његов лични грех, и нас нико не окривљује за то. Него, пошто је он извор целог човечанства, а из отровног извора истиче отрован поток, то смо онда сви ми заражени грехољубљем и пред законом правде Божје "деца гнева", и то "по природи", то јест рађамо се такви, а не стичемо тај статус тек негде касније кад већ одрастемо и кад себе оптеретимо личним гресима који извиру из те грехољубивости и греховношћу заражене природе.

Најзад, кад не би постојао прародитељски грех у нашој природи као извор свих грехова, онда би била поречена потреба и чињеница искупљења. Искупитељ не би имао неког озбиљног разлога за долазак у овај свет и за примање на себе људске природе.

Да, за наш разум било би лакше кад бисмо некако могли да порекнемо прародитељски грех јер је то тешко прихватити. Али, извор вере је Библија - бар то се од свих протестаната стално наглашава - па кад је тако, онда верујмо њој. А она каже да су и деца крај све своје личне невиности ипак под законом греха. Према томе, потребно им је крштење ради спасења.

УЛОГА КУМА И РОДИТЕЉА

Спасење се даје као дар Божји за личну веру - веле баптисти. Св.писмо каже: "Посредством вере благодаћу сте спасени, и то није од вас, - Божји је дар" (Еф. 2,5 ). Пошто се при крштењу мора исповедати лична вера, да би добили спасење као дар Божји, а деца немају те личне вере, нити могу да је искажу баш и кад би је имали, то онда крштење не може да се примени на њих - кажу баптисти.

А да ли може да се крсти глувонеми? Он несумњиво има не само прародитељски, него баш и својих личних греха. Да ли је право и у складу са Еванђељем оставити га некрштеног само зато што не може да чује нашу проповед и што не може лично да изјави своје веровање. Дабоме, реч је о оном глуваку и немаку који није школован да може читати. Ако крштење ишта значи за спасење, а значи, онда би било нечовечно оставити га без крштења. Сличан је случај и са децом.

Дабоме, изјаву и жељу за крштењем не може рећи беба него детињи родитељи. Изјаву вере могу дати уместо њега родитељи или кум уз моралну обавезу да дете васпитају у еванђелској науци.

То не може, веле секташи. Неки од њих су појаву кумова уврстили у списак антихристових чини, "као што су и мантије, мисне кошуље, свилени појас, рогљата капа и поповески свети дани". Бог даје своју благодат само на личну веру, а не на туђу.

Да, то је тако по правилу. Свакако је добро и нужно да човек има личну веру. Међутим Бог себе нигде не ограничава упутствима које је наменио за нас. Себи је оставио "одрешене руке" да може по потреби чинити онако како његова милост и мудрост нађу за потребно. Ми из Еванђеља видимо примере да је Христос исцељивао болесне, па чак и мртве васкрсавао због вере других, углавном рођака и пријатеља. Слуга капернаумског капетана је оздравио због вере свога старешине.(Мт. 8,5-13 ). Хананејкина ћерка због вере своје мајке (Мт. 15,22-28 ). Јаирова кћи васкрсава због молбе и вере њених родитеља (Мт. 9,18-25 ), једном несрећном оцу Спаситељ је исцелио бесомучног сина иако овај није имао неку нарочито јаку веру, бар у поцетку (Мк. 9,17-27 ).

Ако Бог дозвољава да последице греха Адамовог пређу чак на милиониту генерацију његових потомака, зар ће остати безосећајан за молбу оца и мајке који моле да њиховом детету кроз тајну крштења пошаље ослобођење од прародитељског греха и обновљење Духом Светим? Видели смо већ, да Дух Свети може да почива и на малој деци као што је наведени случај са пророком Јеремијом и св.Јованом Крститељем. Додајмо томе још и случај Самуила док је још као мало дете био у храму (1.Сам. 3,1-14 ). Споменимо и то да је Бог тражио испуњење својих наређења чак и на малој деци од осам дана кад је наредио да се свако мушко дете донесе пред Господа у храм.

Ако је све то тако, ако Христос на молбу и веру других исцељује болеснике и васкрсава мртваце, ако Дух Свети заиста може да почива и на деци, и ако Бог тражи - бар у Старом завету - да се извесни религиозни обреди врше чак и на деци, или како то баптисти радо наглашавају, не бебама, онда се не може навести ни један озбиљан библијски приговор против крштавања деце. Тај чин не само што није небиблијски, како га проглашавају баптисти, него је у пуном складу са духом Библије, иако нигде нема директне заповести онако дословне, да се и деца крштавају. Кад то захтева дух библије, онда буквално слово није ни нужно: "Слово убија, а дух оживљује" (2.Кор. 3,6 ).

Кад је све то тако, онда и родитељ може да моли за крштење свога детета, и кум да исповеди веру свога кумчета. Код нас православних Срба кум ужива изузетно поштовање у народу. Иако народне масе не знају библијске цитате онако богато као што то "из рукава" наводе секташи, ипак оне знају и осећају дух Еванђеља, знају да је кум јемац кумчетове душе пред Богом па зато су наши стари скидали капу чак и кад прођу покрај кумове куће, не видевши самог кума лично.

ДА ЛИ СУ АПОСТОЛИ КРШТАВАЛИ ДЕЦУ?

На то питање баптисти одлучно и самоуверено одговарају: Не, нису их крштавали. У Светом писму нема записан ни један такав случај.

Полако! Истина је да није ОПИСАН ни један случај како су апостоли крстили неко дете. Но то још не мора баш сигурно да значи да никада нигде нису крстили баш ни једно дете. Можда јесу па није описано. Много шта од њихових дела остало је незаписано и неописано. Бесмислено би било тврдити да се читава мисионарска активност апостола може свести само на оно што је Еванђелист Лука записао у Делима апостолским.

Да су крштавали одрасле особе то је природно и несумњиво. А децу нису ни могли масовно да крштавају, јер откуд апостолу право да спопадне нечије дете да крсти без знања и пристанка родитеља! То свакако нису чинили. Но, ако су родитељи, обративши се у хришћанство, пристајали па чак и молили да апостоли крсте и њихову децу, да ли су апостоли такву понуду одбијали?

Тек кад бисмо имали макар и један такав пример у Библији, тек тада бисмо могли категорички тврдити да апсотоли нису крштавали децу. А Библија нам не пружа такав пример.

Библија нам међутим, каже нешто сасвим друго. Из Светог писма видимо да је апостол Павле крстио једну жену из Тијатире по имену Лидију "и њен дом" (Дап. 16,14-16 ), и "Стефанинов дом" (1.Кор. 1,6 ) и дом тамничара у Филипима (Дап. 16,30-39 ).

Из текста Светог писма види се само то да је у та три случаја био крштен "сав дом", то јест сви који су живели у дому. Да ли је ту било и које дете? Баптисти категорички тврде да није било деце ни у једном дому (Библијско крштење,стр.19-20). То тврде на основу тога што текст Св.писма каже да је Павле присутним тумачио реч Божју и да су они поверовали па се тек онда крстили.

Тачно је да је апостол Павле проповедао одраслима, а да коме ће. Али из тога још не следи закључак да међу тим одраслима ни у једном од три наведена дома није било баш ни једно дете. Категорички се не може тврдити ни да је било, ни да није било. А по принципу вероватноће ипак је вероватније да је бар у некоме од та три споменута дома било и које дете. Зашто и како би се то десило да апостол наиђе баш сваки пут на бездетну кућу?

Тако дакле, секташка тврдња да апостоли нису крстили ниједно дете није заснована ни на каквим доказима. Супротна тврдња на основу Св.писма је вероватнија.

ОД КАДА ЈЕ ПОТЕКАО ОБИЧАЈ КРШТАВАЊА ДЕЦЕ?

Баптистички писци наводе да је "први који је увео обичај крштавања мале деце био црквени отац Ориген 254. године" Међутим, исти писац наводи у продужењу реченице да се "овој појави супроставио црквени писац Тертулијан из Картагине (160-220)". Иако је тачно да је Тертулијан био против крштења деце, а Ориген за, ипак те две тврдње не могу стајати једна до друге. Јер, ако се Тертулијан супроставио тој појави, онда је значи постојала већ у његово доба. Према томе није могао увести Ориген 254. године.

Понекад се понеки од противника крштења мале деце позива на Историју од Јевсевија Поповића тврдећи да и он каже да се у почетку нису крштавала деца него само одрасли. Такво једно писмо, са позивањем на Историју од Јевсевија Поповића добио је и писац ових редова. Међутим, таква тврдња не одговара чињеницама. Напротив, Јевсевије пише дословно: "За време апостола, сваки који је искрено поверовао у Христа те хтео искрена срца ући у Царство Његово, у Његову цркву, крштен је без даље припреме, осим што је претходно саслушао какву снажну проповед, но ипак се и пре крштења као и пре полагање руку, где су прилике дозвољавале, постило... Свакако су и деца крштавана, јер се зна, да је Петар крстио капетана Корнилија у Кесарији са целим домом, исто тако апостол Павле тамничара у Филипима са целим домом и Стефанина у Коринту са целим домом, кад дакле са целим домом, онда свакако и са децом. У после апостолском времену Тертулијан (202-240) је противан крштењу деце, али Ориген (+254) доводи обичај крштавања деце од апостола"(Јевсевије Поповић, O.C.R. 430 (И књига)).

Професор М.Е.Поснов у своме великом уџбенику за Историју Цркве такође сведочи да су "по апостолском предању такође и деца била крштавана". Наводи чак и сведочанство Оригеново и Иринејево о томе (Проф.М.Е.Поснов,Историја Хришћаснке Цркве до раздељења Цркве, Брисел,1964. стр. 202.).

Узевши све то у обзир, онда не може бити тачна тврдња секташа да се у старој Цркви нису крштавала и деца, и да је тај обичај увео тек Ориген.

ОГРАНИЧЕЊЕ ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ

Секташи радо наглашавају како је крштење деце заправо насиље над дететом и ограничење његове личне слободе, па може да негативно утиче на даљи религиозни развој детета, јер "кад дете одрасте па види своју крштеницу, оно стиче утисак да је заиста хришћанин - нов човек! Тако дете одраста и живи у уверењу да се хришћанство састоји из церемонија и обреда, а не из личног искуства са Господом". "Нигде сотона није људе више завео као у овој науци. Када се крштава дете независно од свога искуства вере, оно се на присилу ствара хришћанином" - кажу баптисти.

Таква оптужба је вишеструко неоснована. Говорити о некаквој слободи детета то је илузија. Оно је у пуној мери зависно од својих родитеља и не поседује никакву личну слободу, осим законских права на егзистенцију које му гарантује закон и Божји и људски. Чин крштења, посматран као спољашњи акт, представља заправо једно купање више. Па као што свакодневно купање детета нико не сматра за неко насиље над дететом, иако га нико не пита да ли жели да се купа или не, и ма да се оно много пута супроставља и отима да се не купа, тако се ни крштење не може сматрати неким насиљем.

Што се пак тиче невидљиве стране свете тајне крштења, добијања благодати и дара Духа Светога, ни ту нема никаквог насиља, јер крштење није никаква магија, а Дух Свети својом благодаћу никад не делује ни на кога присилно. Чин крштења оставља у пуној мери слободу детета неокрњену и оно кад одрасте може да отпадне од Цркве ако по несрећи зажели. Крштење га у томе ни најмање не спречава, као што ни баптистичко крштење не спречава чланове њихове верске заједнице да отпадну од ње, иако су крштени већ у зрелом узрасту са "личним искуством са Господом".

Сасвим је безразложна и бојазан да ће дете кад одрасте па види своју крштеницу стећи погрешан појам о хришћансву као скупу неких церемонија и обреда. Како ће се дух детињи развијати и како напредовати у вери то ни најмање не зависи од крштенице, него од начина васпитања које родитељи, школа, друштво и Црква буду детету пружили.

"Библијско" крштење

Баптисти, а с њима и сви остали секташи који крштавају само одрасле, врло радо и с поносом наглашавају да је њихово крштење "библијско", то јест, једино правилно и једино важеће, за разлику од православног, римокатоличког и протестантског. Погледајмо шта то треба да значи "библијско" крштење.

По смислу самог назива то би било крштење које је прописано у Библији. А да ли нам Библија игде даје опробан опис како треба вршити крштење? У требнику, црквеној књзи која описује начин појединих обреда, то постоји до ситница описано. А у Библији нема! Постоји у Старом завету до ситница описан начин приношења разних жртава и других верских обреда и церемонија, међутим у Новом завету од свега што Св.писмо директно, непосредно о крштењу каже, то је да треба апостоли да крсте људе "у име Оца и Сина и Светога Духа". Ништа више ту није споменуто. Чак ни вода! Него, ко није упућен у богослужбену праксу Цркве, речима какав нехришћанин, кад би прочитао само ове речи, не би уопште знао шта да ради, како да поступи, како да крсти тога који је изјавио жељу да постане хришћанин, јер је претходно чуо проповед о распетом и васкрслом Христу.

Па, ако Христос овде није споменуо воду, рекао је пре распећа и васкрсења "ко се не роди водом и духом неће ући у царство Божје".

Тако је! Христос је то рекао, али баптистички полемичар Павле Рогозин каже да овде израз "вода" не значи никако права вода него "реч Божја"! Ако је тако, шта онда остаје спољашње видљиве стране свете тајне крштења? Како и чиме да је обавим, па још "библијски"?

Но, зар не пише у Еванђељу да се Христос крстио у Јордану! Као и многи који су долазили Јовану да их крсти!

Јесте, то пише. Али то је било "Јованово крштење". А осим тога сам акт ни тога крштења није нигде подробно описан. Какве је речи изговарао Јован кад је крстио Христа, где то стоји записано? Нигде!

А зар Филип није крстио евнуха у води (Дап. 8,36-3 )? Јесте, то је тачно, али то је само констатована чињеница, а није опсиан сам начин крштења. Из тога случаја видимо да су апостоли крштавали људе водом, а не којом другом материјом. Видимо да су то чинили подроњавањем, или погружавањем у воду. Толико! А тек кад с тим доведемо у везу речи Спаситељеве, изговорене после васкрсења, знамо да су изговорили и речи:"У име Оца и Сина и Светога Духа". Али, сам чин крштења од почетка до краја није нигде у Библији описан.

Ево, дакле, још једне важне тачке где је сама Библија без Светог предања израженог у пракси и животу Цркве недовољна! Крштење које врше хришћани није описано у Библији, него је традицијом наслеђено од апостолске Цркве. Према томе, у строгом смислу речи не постоји "библијско", него црквено крштење. О самој установи крштења заиста нам говори Библија. Али начин крштења није у Библији описан него нам је предат.

Напоменимо овде да баптисти инсистирају на томе да мора при крштењу бити много воде, да би онај који се крштава могао бити зароњен у њу. То није лоше, јер зароњавање у воду и изроњавање из ње има символички смисао смрти и васкрсења. Међутим, не смемо тврдити да ће ваљаност крштења зависити од количине воде која се за ту сврху употребљава: више воде, боље крштење, као што не смемо тврдити да причешће има тим већу вредност уколико више вина и хлеба добијамо. Додајмо томе само још и то, да Библија не одређује колико воде треба употребити за крштење, па ће нам тим јасније бити да ни у том смислу не постоји "библијско" крштење.

Још нешто. Ревносни вршиоци "библијског" крштења чак сматрају да крштење не може бити у правом смислу речи "библијско", ако није у некој речи обављено,као што то чине такозвани тункери и њима слична речна браћа".

Најзад, кад би некоме пало на памет да тврди да је право библијско крштење само оно које је обављено у Јордану, а не у којој другој речи, и то баш на оном месту код Енона где је Јован крштавао(Јн. 3,23 ), којим би се библијским цитатом могло доказати погрешивост таквог мишљења? Никојим! А ипак, ниједна хришћанска верска заједница, нити Црква, то не практикује нити то мишљење заступа и брани. И ово је само један доказ више да Свето писмо без Светог предања није само по себи довољно чак ни за крштење. А то предање које се тиче крштења изражено је у пракси и животу још од апостолских времена.

Ако, дакле, хоћемо да говоримо о библијском крштењу не можемо га нипошто одвојити од Светог предања које чува Црква наслеђено од апостола. Суштина тога крштења је: 1)Признавање греха не само прародитељског, него и личног. 2)Одрицање од сатане и његових дела. 3) Позитивно и искрено исповедање истините Христове вере било лично било преко кума, 4) Трикратно погружавање у воду уз изговарање еванђелске формуле:"крштава се слуга Божји (име) у име Оца, амин и Сина, амин и Светога Духа, амин".

То су битни елементи библијског крштења. Њих у потпуности поседује православна Црква, па према томе излишно је да јој ико од секташа даје поуке како треба да крштава.

Др.Лазар Милин
_________________
„Нико не може да буде спасен ко није у Цркви, као што нико није могао бити спасен ко је био ван Нојевог ковчега."
Свети Јован Златоусти

Јас никаде погоре не гледам библиска подршка за крштевање на бебиња. Ајде издвој ми еден стих каде се вели дека бебињата треба да се крстат без предходно знаење за Христос, без предходно покајание и без предходна вера.

Не постои ниту еден стих дека не треба да се крстат. Ако нема директни стихови тогаш треба да толкуваме индиректно. Горе од текстот можеш да прочиташ дека крштевањето на бебиња е оправдано. Од друга страна не можеш да негираш традиција која постои повеќе од еден милениум и е прифатена од Црквата и да се повикуваш на новите човечки размислувања започнати во XVI век за тоа какво било некогаш изворното христијанство за кое немате никакви материјални докази освен доказите кои ги позајмувате од Православната Црква и Римокатолицизмот бидејќи сите материјални докази протестантите ги фрлаат демек не сакаат да имаат идоли. Отфрлањето на илјадагодишната традиција која никој не ја спори во тие илјада години и вршење на сопствени толкувања е јасен показател за воведување на новотарија. Дали сите оние кои се крстиле како деца имаат невалидно крштевање? Дали тоа значи дека не се спасени?
 

EvAngelos напиша: sard напиша: ДАЛУ СУ АПОСТОЛИ КРШТАВАЛИ ДЕЦУ? На то питање баптисти одлучно и самоуверено одговарају: Не, нису их крштавали. У Светом писму нема записан ни један такав случај. Полако! Истина је да није ОПИСАН ни један случај како су апостоли крстили неко дете. Но то још не мора баш сигурно да значи да никада нигде нису крстили баш ни једно дете. Можда јесу па није описано. Много шта од њихових дела остало је незаписано и неописано.   Sard, поентата на Божјиот пишан и канонизиран Збор е во тоа што Бог во Својата премудрост од сите работи што Христос и Апостолите ги кажале и направиле успева да го канонизира она минимално-доволно количество на информации за да не дозволи ние да си измислуваме, да претпоставуваме, да нагаѓаме, да додаваме врз Неговот Збор.   Кога Христос беше напднат во пустината од еретичките убедвуања на Сатанта, Тој секогаш се бранеше со слоганот "НАПИШАНО Е" Епа да не ве чуди зашто и неговите следбеници се штитат од ересите со истиот Слоган "НАПИШАНО Е". Каков Учител, такви ученици!

Ако Бог го запечатил од измени тогаш зошто со Христовото Вознесение Бог Отец го испратил Господ Светиот Дух Кој “ќе ве упати на секоја вистина“? Кога Апостолите ги пишуваа книгите на Новиот Завет преку Кого ги пишуваа освен преку Господ Светиот Дух. Оној Кој го диктирал Новиот Завет Тој може да биде и  единствениот толкувач. Под Негово водство понатаму ги толкуваме трансцендентните значења на Библијата. Разни цитати имаат многузначност бидејќи светот кој Бог го создал не е простосфатлив. Исто така и самиот Бог не е рационалистички сфатлив и досеглив, па затоа е потребна надчовечка Божја мудрост за толкување на кажаното од Светиот Дух. Господ Светиот Дух и го толкува значењето на Црквата, а не самиот човек да толкува за она кое зборува за Неописливиот.

sard напиша: Ако Бог го запечатил од измени тогаш зошто со Христовото Вознесение Бог Отец го испратил Господ Светиот Дух Кој “ќе ве упати на секоја вистина“?

sardАко Бог го запечатил од измени тогаш зошто со Христовото Вознесение Бог Отец го испратил Господ Светиот Дух Кој “ќе ве упати на секоја вистина“?   За да го заврши канонот на Светото Писмо. Ако не се сеќаваш Светиот Дух пристигнал на Пентакост, 50 дена по Христовата смрт, а пишувањето на Новиот Завет е завршено некаде 90-100 год.   Светиот Дух и бил потребен на евангелисите за да ги потсети на Христовите зборови за подоцна да ги пренесат (канонизираат) зачудувачки прецизно во Новиот Завет. Се разбира Тоа не била единствената Негова мисија, ама една од најважните.   Но да не почнуваме нова тема за канонизацијата на Светото Писмо,

Така не вели Библијата:

А кога ќе дојде Тој, Духот на Вистината, ќе ве упати во сета вистина, зашто нема да зборува Сам од Себе, а ќе зборува она што слуша, и ќе ви навести за нештата што ќе дојдат.

кажи ми ти мене еден пример каде во Библијата е крстено бебе или пак некој од апостолите или Христос подучувал дека бебињата можат и требаат да се крстат без предходно приање на Словото, без предходно покајание и без предходна вера во Исус Христос?

Тоа го извлекуваме индиректно со помош на толкувањето од Светиот Дух. Нема ни спротивен текст во кој се забранува крштевање на деца затоа што децата не можат да веруваат со ум кога и самиот текст за верувањето е:

А Филип рече: „Ако веруваш од се срце - можеш.” Тој одговори и рече: „Верувам дека Исус Христос е Божји Син.

Со срце, а не со ум.

Така имаме текстови во кои еден апостол учи дека верата се состои од вера и дела. Друг апосотол учи само со вера се спасуваме. Ако одиш буквално и не толкуваш на кого ќе му веруваш? Дали некој од нив греши или Библијата е контрадикторна. Ниту едно од нив, правилниот став не учи Господ Светиот Дух и и го толкува на Црквата.