Предсаборско обраћање цара Константина

Арију и св.Александру Александријском

Знам да је садашњој расправи био почетак када си ти, Александре, пожелео чути и знати од својих свештеника како сваки појединачно мисли о одређеним местима из Закона, или једноставније речено, када си изнео на видело празну страну питања,те си онда ти, Арије, потегао нешто такво о чему у првом трену није требало ни мислити, или је требало ћутати, и ако си о томе размишљао.

Ето шта је дало повода да се поделите, да се прекине заједница, те да се тако свети народ, који се поделио на двоје, доведе у неслогу.
 

И тако: нека сваки од вас искрено опрости један другоме, и нека усвоји оно на шта вас саветује онај који је слуга, као што сте и ви.  А шта је то заправо? Зар не би требало упитати и у прошлим временима, па и одговарати на питања, јер оваква питања, као неизазвана, потегнута су тек онако, из склоности за препирањем, и да се време замени беспослицом. Али ми треба да будемо трезвени, а никако да са оваквим стварима тако лакоумно излазимо пред свет, нити да говоримо простом народу о ономе о чему најпре нисмо добро поразмислили. Јер ко може онако добро знати и како треба протумачити смисао тако великих и тешких питања? И тако: када се расправља о нечему оваквом, мислим, потребно је да се уздржавамо од много речи, како не би довели народ било до тога да хули Бога, било до тога да учини раскол, а свему томе није тешко дати повода.

Због тога, опростите један другоме, и нека се тиме изглади и несмотрено питање и непромишљен одговор, јер оно што је вама дало повода да се препирете, није главна наука у закону, и ви не уносите неку нову јерес у свој обичај по коме славите Господа и нека ваше мисли имају једно обличје.
Када се ви препирете један са другим о предметима који су мале важности и веома непознати, онда не треба да се поводи тако велико мноштво народа Божијег по вашим раздвојеним мислима, и не само да не треба, него је то и против закона.

А да вам за то наведем неки пример, рећи ћу; Знајте, да и сами философи живе у заједници јер се држе једне науке, а ако се понекад и поделе у мислима о неком посебном предмету, задржавају једни према другима узајамна осећања јер спадају у једну исту групу људи.А када је тако, није ли правичније да ми, који смо одређени да служимо Богу, обављамо ту службу у једномислију?

Да ли ће бити умесно да због ваше ништавне и незнатне препирке устане брат на брата, и ако се скуп часних људи подели због неједнаког мишљења?
Хоће ли бити лепо, ако ми дамо повода томе, ако би се препирали један са другим око много тога, а без чега можемо живети? Препирати се за речи, то је дело простих, и више доликује деци него памети светих и мудрих људи. Уклонимо се, дакле, од пута да западнемо у ђавоља искушења.Бог, наш Спаситељ, излио је на свакога од нас једно исто видело.Дозволите ми, дакле, који сам слуга Преблагога, да под Његовим промислом доведем до краја оно за чим ревнујем, и да бих вас, народ Његов, довео у општу заједницу помоћу дозивања, мира и благих савета.

Ако је код вас једна вера, као што рекох, и ако подједнако разумете своју веру, и ако заповест закона својим деловима притеже душу да је поптуно једнако расположена, то онда мисао, која вас је потакла да се препирете ни због чега, уколико не задире у суштину целе вере, не треба да ствара поделу, цепање и расправу међу вама у било каквом могућем облику.

Ово не говорим због тога, да ми је намера да вас приморам да се сложите око тог питања, ако могу да га тако назовем, јер и ако би остало тако да се ваше мисли не подударају око неког предмета који није важан, опет због тога може остати неповређено достојанство нашег сабора, и може остати неокрњена ваша заједница.Па као што ми не тражимо од свакога једно, тако ни ви не идите правцем једне исте мисли, те тако, што се тиче размишљања о божанственом стварању, нека ви останете при једној вери, при једном разумевању, при једном завету Преблагога, а за маловажна питања, о којима један мисли једно а други друго, желим да то несагласно мишљење остане у вама и да се чува као тајна.


Нека узвишеност ваше заједнице остане као што је била, па тако и ваша вера у Истину и поштовање према Богу, и законитом начину како се Бог прославља. Вратите се у узајамну заједницу и љубав, раширите своје руке и покажите отворена наручја народу, да изгледате као да се очистили своје душе, и да сте поново постали другови, јер је пријатељство често много пријатније после прекинуте свађе.


Дакле, помирите се, вратите ми спокојне дане и мирне ноћи. Не учините ли ми по вољи, онда ми не остаје ништа друго, него да уздишем, да се обливам сузама и да свој век проводим у неспокојству, јер док се год људи Божји, а мислим на слуге као што сам и сам, деле и раздвајају због неправичног и штетног препирања, могу ли ја бити спокојан у својим мислима?


А да би сте познали колико је велика моја жалост, чујте: не тако давно обретох се у Никомидији, и одједном се у мени појави мисао да пођем на исток.
Журио сам да што пре стигнем, и чинило ми се да сам већ међу вама, али до мене дође вест о томе шта се десило међу вама, и одмах изгубим вољу и одустанем од намераваног пута, како не бих себе довео у неприлику да својим очима гледам оно шта ни моје уши не могу да слушају.

Отворите ми, дакле, врата вашег једномислија, па да дођем на исток, јер сте та врата затворили својим препирањем.Учините ми да вас видим што пре и да се обрадујем заједно са народом, а после да по дужности узнесем Преблагом захвалне речи што се одржа једно мишљење и слобода...

Победник
Константин Велики, Август