ПОЧИТУВАЊЕ НА СВЕТИТЕ ИКОНИ

Годишње Богу дужно благодарање, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис 41:ђ, подразумевајући (под тим) Цркве незнабожаца. А цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (мноштво) православних, који су у њима, и песме и славославља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да "ходамо у обновљењу живота", и "ако је ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм 6:4; 2 Кор 5:17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (остварење), веле: "Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн 10:22). Било да је (то зима) духовна, у којој јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да је она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожава телесна чула.

А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам је процветало рано пролеће Благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да би смо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће ти си створио, сети се овога" (Псал 73:17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Псал 73:18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обесчастише, и који се погордише и преузнесоше безбоштвом (својим), њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва (њиховог), и Он не презре глас оних који Му вапију: "Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђа Христа Твога" (Псал 88:51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом испуњени и који су Му поверовали проповеђу речи (Божије) и иконичким (ликовним) изображењем, кроз које двоје (проповед и иконе) велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова (Христова) пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страдања прелази Апостолима, а од ових Мученицима, а преко ових стиже до Исповедника и Подвижника.

Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским (молитвама) и свих Светих, који су заједно са Њиме и у увредама против икона Он, дакле, оствари касније оно што је данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Јер, први пут, после дугогодишњег времена изругивања и бесчашћа светих икона, повратио је православље самом себи. Сад пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања Икона, и Празник (икона) који нам доноси све што је спасоносно.

Јер на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб (погребење), ад умртвљен и побеђен (васкрсењем), подвиге и венце Мученика, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Подвигодавалац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама:

"Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Псал 76:1415). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају.

Зато говоримо овако:

Онима који долазак Бога Логоса у телу речју, уснама, срцем и умом, писањем и иконама исповедају (признају) вечан спомен!

Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (Личности) Христове, и њој (Ипостаси) придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост н неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, а људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама вечан спомен!

Онима који верују и проповедају Јеванђелски благовесте речи словима, догађаје цртежима (сликама), и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповед Истине речима и потврду иконама вечан спомен!

Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (проповед); који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледалаца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари вечан спомен!

Онима који знају да су: жезал, и таблице, и ковчег и свећњак, и сто, и кадионица, прасликовали и унапред пророковали Пресвету Дјеву Марију Богородицу, и да су ове ствари њена праслика (праобраз), али да уствари она (Богородица) није била то, већ да је она рођена као девојка и остала Дјева после богорођења. Због тога њу још и више представљамо иконично, или у њеним праобразима таквима вечан спомен!

Онима који знају и прихватају пророчанска виђења као она којима је само Божанство дало облик и образ, и који верују даје то хор пророка видео и прорекао, и чврсто држе предање писано и неписано, предано Оцима преко Апостола, и зато живопишу светитеље и поштују их вечан им спомен!

Онима који су сагласни са Мојсијем који говори: "Пазите на себе, јер у дан у који је Господ говорио на Хориву, на планини, ви сте чули глас речи, али нисте видели облик"; и који знају да говоре оно што је право: ако смо нешто видели, заиста смо видели, јер нас је син грома научио: "Онај који је од почетка, кога смо слушали, кога смо видели, и кога смо обожавали очима својим и кога су руке наше додиривале Логоса живота" (1 Јн 1:12), и ово сведочимо". Такође и други служитељи Логоса: "Једосмо и писмо с Њим" (Дап 10:4), не само пре страдања, него и после страдања и васкрсења. Онима дакле који су од Бога примили моћ да разликују забрану законску (Стари завет) и Благодат учења (Нови завет), с једне стране Онога који је, сједне стране у Закону невидљив, а с друге стране, Онога који је у благодати и видљив и опипљив, и зато (због тога) они живопишу (изображавају) и поклањају се ономе што је видљиво и опипљиво.

Пророци како видеше, Апостоли како научише, Црква како је примила, Учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и Његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. И сада ми величамо братски и пријатељски хероје вере, у слави и часној побожности, за коју су се они борили, и ми говоримо:

Германа, Тарасија, Никифора и Методија, њих као истинске архијереје Божије, победнике и учитеље Православља вечан им спомен!

СВЕТЕ ИКОНЕ, СВЕТИ КРСТ, СВЕТЕ МОШТИ

Секташи оптужују Цркву да је " прекршила " другу Божију заповест тиме што у богослужбеној пракси употребљава и " обожава " иконе ; осим тога у Цркви се клања Крсту као каквом " идолу ", а исто тако и моштима светитеља. То је идолопоклонство, и директан грех против друге Божије заповести - кажу секташи. Оваквих се приговора Црква доста наслушала у својој историји - па ипак посветимо им мало пажње!

Кажимо на самом почетку да друга Божија заповест не забрањује прављење ликова и сликање слика, већ њихово обожавање.клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој " (2Мој. 20.4-5). Православни хришћани се тога држе, и они не обожавају никога и ништа осим Господа Бога. Чујмо најпре шта каже друга Божија заповест: " Не прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се

Када би се ова заповест схватила буквално - настао би општи хаос. У таквим околностима би сваки биолог, сликар, фотограф, вајар, луткар,... - био велики грешник. Албуми са нашим сликама представљали би скуп " идола ", а телевизију и да не спомињемо. Личних докумената не би било, а новине би штампале само сувопарне текстове.

Па како онда схватити ову заповест?! Просто - довољно је обратити се Библији, и ето одговора. У образложењу ове заповести Бог каже: " Немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камења са сликама мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш " (3Мој. 26.1); и даље: "... посрамиће се они који се уздају у лик резани, који говоре ликовима ливеним: ви сте наши богови " (Иса. 42.17 ; 44.9-17 ; 45.20 ; 46.6-7 ; итд.).

Дакле, Господ Бог изричито забрањује да било ког, или било шта обожавамо и клањамо му се као Богу. Само то, и ништа више! А Црква тако нешто никада није учила или радила. Никада Она није неку личност или неки предмет ставила изнад Бога, испред Бога, или уместо Бога! Сетимо се још нечега - у Библији постоје директне Божије наредбе да се праве кипови, и иконе за потребе богослужења! Ево и тих места у Св. Писму:

• Бог наређује да се начине две статуе анђела (херувима) у Храму Божијем:
  (2Мој. 25.18-22 ; 1Књ. Дн. 28.18 ; 1Књ. Цар. 6.23-29 ; 8.6-7)
• Бог наређује да се ураде резани ликови у Храму:
  (1Књ. Цар. 6.29-35 ; 7.29,36 ; 2Књ. Дн. 3.7)
• Бог наређује да се извезу ликови анђела на порфирној завеси светилишта:
  (2Мој. 26.31 ; 2Књ. Дн. 3.14)
• Бог наређује да се извезу ликови анђела на десет завеса шатора:
  (2Мој. 26.1 ; 36.8)
• Бог показује Мојсију слику Свога Храма и свега што је у њему:
  (2Мој. 25.9,40)
• У самој Небеској Цркви налазе се кипови анђела, као и резани ликови:
  (Јез. 41.18-26)

Дакле, Бог не само што не забрањује коришћење религиозних слика за богослужбене потребе, већ, напротив - наређује! Стога, поистовећивање св. икона са " идолима " било би заиста неразумно, и чак шта више, велики грех. Јер ми православни не обожавамо св. иконе, нити се молимо икони као парчету дрвета или папира. Православни верници се моле пред иконом, као симболу личности која је визуелно представљена на њој. Они поштују иконе као благословене представе једног живог Бога - Његових анђела, светитеља и мученика који су, као што смо видели, наши пријатељи и заступници (Отк. 5.8 ; 8.3-4). Ми уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској Цркви.

Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима, и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује ушима, то се исто приказује гледањем нашим очима.

Из Св. Писма видимо да је Бог понекад чинио чуда кроз мртве, без животне:

• кроз дрвени Мојсијеви штап: (2Мој. 7.17 ; 8.17 ; 9.3 ; 17.5-6)
• кроз бакарну змију: (4Мој. 21.6-9)
• кроз Јелисејеве мошти: (2Књ. о Цар. 13.21)
• кроз Христове хаљине: (Мт. 9.20-22)
• кроз Петрову сенку: (Д. ап. 5.15)
• кроз иловачу и бању Силоамску: (Јн. 9.6-7)
• кроз убрусе и појасе ап. Павла: (Д. ап. 19.11-12)

Стога, зашто и даље сумњати у чудотворне моћи св. икона, св. крста. или св. моштију? Историјско искуство Цркве, као и њено Предање то очигледно потврђују!

На крају узмимо у обзир и то да, до Христовог доласка, Бога нико никад није видео, и да је Бог тек у лику Господа Исуса Христа узео људску природу (Јн. 1.14 ; 14.9). Због тога Богочовека Исуса Христа оправдано можемо визуелно представити у Његовом људском облику. 787- ме године, на седмом васељенском сабору, цела Црква је прихватила ово учење, и донела коначну одлуку у погледу достојног поштовања икона. А било би заиста Богохулно и неукусно да лик Господа Исуса Христа, Богородице, апостола, анђела, и свих светитеља називамо " идолима ".

Свети Крст - Ап. Павле " плачући говори о многима који живе као непријатељи крста Христова " (Флпљ. 3.18). Заиста, и дан данас многи од секраша отворено се јављају као крстоборци и противници видљивом одавању почасти св. крсту - " Јер је реч о крсту лудост оника који гину ..." (1Кор. 1.18).

Ми ћемо се држати речи ап. Павла: " А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа " (Гал. 6.14) - јер је за нас Крст Христов и симбол и средство спасења.

Шта рећи за оне који тврде да " верују " у Христа, а одбацују да одају видљиву почаст Знаку Сина Божијег - св. крсту. Какви су то " хришћани " када свесно одбацују ношење Крста, или не дај Боже да га још целивају? Њихов став је да они Крст Господњи носе у својим срцима, и то је сасвим довољно! Добро, то је лепо и за сваку је похвалу - али кријући у себи Крст, а не одајући му видљиву почаст, ви као да се стидите што сте хришћани. Друго, није баш тачно да је Крст Христов невидљив, јер Св. Писмо говори и о видљивом Крсту као Знаку Сина Човечијег - који се јавно показао на Голготи (Јн. 19.17); и који ће се поново показати, на небу, када Господ дође у свој својој слави (Мт. 24.30). Хоћете ли се и тада стидети св. крста? Видети и ове цитате:(Флпљ. 2.8 ; Еф. 2.16 ; Кол. 2.14).

Навашћемо даље нека места из Старог Завета која би се могла схватити као праслика Крста:

• Када је Јаков благосиљао Јосифове синове, Јефрема и Манасију, стицај околности био је такав да је тај благослов изречен под знаком крста, јер је Јаков при благосиљању ставио једну руку преко друге (1Мој. 48.13-19). Да ли је то био баш пуки случај да благослов овог пута дође кроз знак крста, или је то био предзнак, да ће кроз крст доћи благослов целом свету?
• Ап. Павле прелазак Израиља преко Црвеног мора тумачи као праслику св. тајне крштења (1Кор. 10.1-2). Наиме, да би се вода раздвојила, Мојсије је пружио своју руку ка мору у једном, директном, правцу, а када је Израиљ прешао, он је по заповести Божијој опет пружио руку ка мору да би се вода саставила, али сада је то учинио у попречном правцу. На тај начин несвесно учињени знак крста био је предслика спасења.
• Први ратни сусрет Израиљаца са Амаличанима текао је следећим током - док се Мојсије на гори молио Богу раширених руку, Израиљци су побеђивали. Чим би их спустио, од умора, побеђивали су Амаличани (2Мој. 17.11-13). Раширене Мојсијеве руке, у односу на његово тело, такође су биле предслика крста Христовог, и извор Израиљске победе. Из Св. Предања знамо још нешто:
• Пред одсутну битку са својим супарником Максентијом (312- те год.) цар Констатин је у сну добио поруку да на штитове и заставе стави знак Крста, а речи које је чуо гласиле су " Овим побеђуј ". Испунивши то, Констатин је победио и ушао у Рим.
• Из историје Цркве зна се да су стари хришћани имали више својих символа који су у оно време били тајни знаци распознавања. Један од таквих је била риба, а зна се и зашто - На грчком језику риба се каже " ИXТИС " - Исус Xристос Теу Иос Сотир - Исус Христос Божији Син Спаситељ! А зар је тај символ био неки грех пред Богом? Није - јер он у суштини изражава главну истину хришћанства! Па зашто би онда и Крст, као предмет (символ), и знак Крста којим се осењујемо био грех?! Јер, када на себи руком начинимо знак Крста ми тим покретом изражавамо цело своје хришћанско веровање - на символички начин. Три састављена прста једне шаке символички нам означавају нашу веру у једносушну и нераздељиву Свету Тројицу. Тим више, и тим потпуније што чинећи знак Крста изговарамо: " У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин "!

У осталом, и секташи, сви од реда, имају неки спољашњи знак своје молитвености. Обично, и најчешће седећи зажмуре, ставе руке међу колена и дубоко се замисле, или изговарају своју слободну молитву.

Нама Св. Предање изричито казује да су још најранији хришћани имали обичај да се осењују знаком Крста, па стога то радимо и ми. А секташи нека нам одговоре на основу чега они то заснивају знак своје молитвености?!