ЧУДА

U Moskvi, sasvim nedaleko od metro stanice “Kropotkinska” se nalazi crkva posvećena Svetom Iliji Proroku. Mnogi Moskovljani je još nazivaju Svakodnevnom. Zašto? Da, danas nas reč “svakodnevna” koja se odnosi na crkvu zadivljuje, jer već odavno ona za nas nema nikakav duhovni značaj. A naši preci su dobro znali šta je to svakodnevna crkva. To je crkva izgradjena za jedan dan. Da, da, okupili su se još u zoru dok je još bio mrak, brzo se organizovali, ko, gde i – gradili. Po ciglu, kamenčić, daščicu. I uveče – Gospode, blagoslovi nas u Tvom novom domu!
Evo i crkve svetog proroka Ilije, takodje svakodnevni. I ulica u kojoj se crkva nalazi se takodje naziva Svakodnevnom. 1592 godine je na ovom mestu za jedan dan postavljen drveni hram. A potom kroz sto godina, kameni. Gospod je sačuvao crkvu svetog Ilije, iako je stradala od boljševističkog razora, nije bila zatvarana. Obeležili su je “sitnim huliganstvom”: skinuli su joj zvona 1933 godine. I na tome se sve završilo. Hram je postao pristanište svetinja iz onih crkava, koje su dospele pod pomahnitalu ruku, nerazumnu glavu i prazno srce graditelja novog života. Upravo se na taj način u crkvi svetog Ilije našla i čudotvorna ikona “Neočekivana Radost”. Ona se u početku nalazila u Kremlju, u maloj crkvi ravnoapostolnih Konstantina i Jelene, a zatim se posle njenog razrušenja našla u Sokoljniki, u crkvi Hristovog Vaskrsenja, a već od 1944 godine – ovde u Svakodnevnoj ulici.

Ikonu “Neočekivana Radost” ljudi veoma vole. Nose joj cveće, idu na poklonjenje, čak i oni koji se u prolazu nadju u Moskvi. Neočekivana Radost … Izgleda kao da je sve jasno, a opet postoji nešto prećutno. A istorija ove ikone je sledeća. Živeo je jedan grešnik, koji je u nepotrebnim delima provodio svoje dane, ali se bez obzira na to uvek molio pred ikonom Majke Božije. I tako jednom kada se po običaju spremao da počini greh, prišao je kao i uvek k ikoni. “Raduj se, Blagodatna…”, samo je uspeo da izgovori reči Arhangela Gavrila. I zaćutao je, potresen onim što je video. Odjednom su se Bogomladencu, Koga je držala Djeva Marija, na rukama, nogama i na boku, otvorile prave rane, iz kojih je tekla krv. Ne znajući za sebe od straha, grešnik je pao ničice i povikao:
- Ko je to uradio?
I čuo je strašne reči Presvete Bogorodice:
- Ti. Vi, grešnici raspinjete Sina Moga, vi Mene rastužujete svojim bezzaknitim delima, a potom još imate hrabrosti da Me zovete Milostivom.
Grešnik je bio obliven gorkim suzama.
- Pomiluj me, - molio je Presvetu Bogorodicu, - oprosti, umoli za mene Sina Svoga.
Presveta je odmah izgovorila molitvu: “Oprosti sva dela njegova koja je počinio”. Predvečni Sin je samo ćutao, a grešnik je u strahu pravio metanije pred ikonom:
- Pomiluj me, umoli!

Na kraju je čuo reči praštanja. I to onda kada je najmanje očekivao, misleći o težini svojih grehova. Ali milosrdje Božije je bezgranično. Grešnik kojemu su oprošteni gresi je prišao ikoni i počeo da ljubi krvave rane Spasitelja Raspetog našim gresima. Već je bio izgubio nadu … I evo nje, neočekivane radosti, koja je posetila njegovo skoro treperavo srce. Od tada je kažu, počeo da živi blagočestivo.
Ovaj dogadjaj je i poslužio kao povod za slikanje ikone “Neočekivana Radost”. Na njoj je naslikan čovek koji kleči i pruža ruke ka ikoni na kojoj Majka Božija drži na kolenima Svoga Sina. Dole, ispod lika, se obično pišu reči koje svedoče o ovom dogadjaju: “Čovek neki bezzakonik ..:”.

Čovek neki, bezzakonik … Ne govori li se to o nama? Mislim da svi mi ako se potrudimo ili ne, možemo da se setimo da smo ne jednom i ne dvaput, već mnogo puta grešili u velikom i malom, pritom neprekidno opravdavajući sebe, nalazeći najubedljivije dokaze da ne može biti drugačije … Naravno, u dubini duše, onim najskrivenijim, uvek pravilno shvatamo da postoji nešto. Ali zar to što sami shvatamo treba oabevzno da razglašavamo drugima? Mi ne znamo, na koje grešno delo je pošao čovek koji je prišao k ikoni za blagoslov. Za nas to i nije tako važno, sopstveni gresi su mučniji i neoprostiviji. Ali nas ponekad čini mi se smućuje to, da mi znamo bolje, da znamo šta nam je potrebno, neophodno, i molimo ne da nas Gospod urazumi za ono što je za nas dobro, već samo tražimo … Sećam se kako je govorio jedan moskovski pastir u propovedi:
- Mi ne molimo, mi zahtevamo. Gospode, da bude volja moja. Moja, a ne Tvoja, zato što ja bolje znam šta mi je potrebno.

Očigledno je greh, a posebno onaj nesvesni, koji je za nas skoro dobrodetelj, sposoban da rani do krvi Hristovo Telo. Jer i taj “čovek neki bezzakonik” je takodje prišao k ikoni da dobije blagoslov za činjenje greha. Jedna uvredjena žena mi se nedavno žalila na …Boga:
- Kad bi ti znao kako sam se ja molila! Kolena sam poderala od poklona i molila se: Gospode ne dopusti brak moga sina, takva žena mu nije potrebna, neće oni biti zajedno, osećam u svojoj vnutrini. A on ni ne želi da sluša! Kako sam se molila! Uoči svadbe već kada su votku stavljali na sto, ja sam se sve vreme molila. I šta je bilo? Sklopili su civilni brak …

“Da bude volja moja …”. To je klasičan slučaj, kada život bez sumnje shvatamo kao normalan, pravilan, zdrav. Nema sumnje da ja znam bolje kakva žena je potrebna mom sinu, koja profesija ćerki, kao i koja marka automobila. I mi se molimo: ukrepi Gospode moje neopovrgnute zaključke, kaži svima da sam u pravu. A Gospod ne žuri. Čeka. Čeka, kada ćemo konačno da posumnjamo u svoju umišljenu pagubnu ispravnost, kada će odjednom progledati naše srce. Tada će i podariti čoveku neočekivanu radost. Nismo čekali, nismo znali, a podarena nam je radost!

“Neočekivana Radost”, - je ikona koja nas poziva na trud. Duhovni, molitveni trud. Rezultati tog truda ne dolaze odmah. I njega treba povećavati. Takav molitveni trud se ne naziva uzalud podvigom. “Radi i moli se”, - učili su drevni podvižnici. Uvek se trudi i uvek se moli. A mi hoćemo jednom da se pomolimo i ako se to ne desi onda tugujemo?”

Ali zar se ova ikona ne naziva “Neočekivana Radost”. A neočekivana, znači iznenadna, kao sneg na glavu, kao zlatna rublja na putu, kao poklon. Da, neočekivane radosti veoma ulepšavaju naš život. Ponekad se dešava da nas iz stanja mučne depresije može izvući čak i neočekivani poziv dobrog čoveka.
- Kako želim da te vidim, - kaže dobar čovek, - treba s tobom da se susretnem.
I gle čuda! Naša depresija momentalno biva zamenjena zdravom željom da razmaknemo zavese, da pridjemo k ogledalu …Neočekivana radost je laganim korakom prišla opterećenoj duši, tako mala, tako neočekivana radost.

Kako je važno vaspitavati u sebi obavezu u odnosu na takvu radost. Ona je u blagodarenju. Ne treba zaboraviti reći “hvala”, jer dobijajući poklon, čak i najnevaspitaniji od nas želi tiho da izgovori “hvala”. A neočekivana radost je – duhovni poklon. Blagodarenje za njega je – u molitvi. “Ja ne znam nijednu molitvu, uopšte ne znam da se molim, pridjem k ikoni i mislim: šta dalje da uradim? Prekrstila sam se, a šta dalje?”. Redakcija često dobija slična pisma, i u tome nema ništa čudno. Ne znamo engleski, i zato završimo k*rseve stranih jezika, ne znamo da vozimo automobil, i zato smo polagali vozački, umemo da vezemo jer nas je majka tome učila, i kolače pečemo po bakinom receptu. A niko nas nije učio da se molimo. Mi smo u najboljem slučaju samouki, a u najgorem – neuki. Ali kao prvo nikada nije kasno za učenje. Kao drugo, zar su Gospodu potrebne naše mnogobrojne reči? “Slava Tebi Gospode!” – je najkraća molitva na svetu. Izgovorena pokajanog srca, ona brže dolazi “po naznačenju” nego bez osećanja izgovoreno celo molitveno pravilo iz molitvenika. Ali postoji i posebna molitva ikoni “Neočekivana Radost” – akatist.

Akatist je grčka reč i prevodi se kao himna, koja se poje stojeći. Stojeći pred ikonom. Za svaki praznik, za svakog svetitelja Ruske Pravoslavne Crkve, za svaku ikonu postoji akatist. To je posebno poetsko delo. Hajde da otvorimo akatist Presvetoj Bogorodici “posvećen Njenoj čudotvornoj ikoni Neočekivana Radost”. Evo nekoliko redova iz akatista: “Raduj se, jer si rodila Radost celom svetu; Raduj se, jer gasiš plamen naših strasti; Raduj se jer se moliš za naša privremena dobra; Raduj se Ti koja vernima daruješ neočekivanu radost”. Akatist se može čitati i kod kuće. Ima trenutaka kada nam darovana neočekivana radost takvom svetlošću obasjava dušu, da od viška srca počinju da govore naša usta. Tada je trenutak da stanemo pred ikonu i pročitamo akatist.
Ukoliko pažljivije razmotrimo naš život, lako ćemo shvatiti da u njemu ima mnogo povoda za neočekivanu radost. Sin je položio fiziku sa “četvorkom”, a vi ste mislili da će biti trojka –neočekivana radost. Cele nedelje je padala kiša, a danas je sunčano – neočekivana radost. Život je satkan od malih radosti, od kojih je polovina njih neočekivana, pa je i toliko povoda za blagodarnost. Druga je stvar što mi nemamo naviku za to. Znamo da molimo i plačemo pred ikonom, a šta je se blagodarnošću …Hajde da naučimo da blagodarimo. I decu treba tome učiti, jer im je ta nauka tako neophodna za život. Nezahvalan čovek, koji zaboravlja da zahvali bliženjmu za milost prema njemu, će tim pre zaboraviti na zahvalnost Bogu. Recidiv njegovog lošeg sećanja će biti nesposobnost za radost srca. A nesposobnost za radost srca će postati uzrok nesrećnog života, svedenog na okvire ovozemaljskog postojanja. Eto kakva je lančana reakcija, kakva je medjusobna veza.

Ikona “Neočekivana Radost” nas uči blagodarnom životu. Pred likom Presvete Bogorodice svako od nas je jadan, grešan, nepokajan. I ne treba se stideti toga, kao velike opasnosti. Treba to priznati i obradovati se neočekivano, što si rpimljen, što je pred tobom sada široki prostor i neograničene mogućnosti. Sećate se reči iz akatista? “Raduj se Ti Koja vernima daruješ neočekivanu radost”. A ne onima, koji na dugom maratonu od greha ka grehu odjednom čine cik-cak u stranu i za svaku slučaj zastaju pred njom u jednominutnoj pauzi. Verni su oni, koji su pokazali svoju vernost i delom, i rečju, i mržnjom prema grehu, i molitvom. Pomozi nam, “Neočekivana Radosti”, da se približimo vernima. Daj nam snage i urazumljenje.