ПОУКИ НА СВЕТИТЕ ОТЦИ

12.10 2002 Izvor t Otec Maksim

Denes svetata pravoslvna crkva go praznuva prepodnata Kirijak Otshelnik.

Kakos to matrejalnite predmeti se napraveni ili izgradeni od odreden material, taka I duhovniot zivot, za da postoi potreben e material od koj toj ke bide graden. Duhovniot zivot ne e apstrakcija. Kako sto  zivotot na teloto mu go ovozmozuvame, odrzuvame hranejki se, dishajki, taka ima I elementarni uslovi koi se neophodni za da postoi duhoven zivot vo nas. Teloto umira ako ne go hranime. A  Istoto se slucuva I so duhot, koj e material so koj se zida duhovniot zivot, Bozjata blagodat, nesozdadenata energij Bozja. Nie zaradi nasheto zanemarlivo prisustvo vo duhovnite dimenzii, a celata ubedenost vo, edinstveno vo kriteriumite so koi se vrednuva materijalniot svet vo golem procento go imame izgubeno duhovniot senzibilitet, I voopshto nechustvuvame svesna potreba od duhoven zivot, a uste pomalku mozeme da ja opredelime hranata sto go ovozmozuva toj zivot., spomnatata Blagodat Bozja. No zalno sto I onie koi go znaat ova ne sakaat da poveruvaat deka efektot od neprimanjeto na dnevnata doza na blagodat ne se nisto pomali za duhot, od onie koi vrz teloto se manifestiraat ako cel den ne jadele ili vo polosh slucaj ne piele voda. I blagodata ne e apstakcija I taa treba da se primi od Boga koj postojano ni ja podava. Taa e neshto konkretno, koja bez jasna zelba svest od nasha strana deka go sakame, Bog nema da ni go dade I povtorno ke kazeme ne zatoasto ne saka, ami zatoa sto nesaka da ni dava nesto sto nie ne sme go posakale. A nacinite na koi se bara I dobiva Bozjata blagodat se povekje od jasni: molitva,post, pricest vo prv red, ispolnuvanje na Bozjite zapovedi itn. Svojot granitno cvrst duhoven zivot vaka go gradel deneshniov svetitel prepodobniot Kirijak Otshelnik. Zasto sakal da napravi vecna gradba koja uspeshno ke odolee na destruktivnosta za duhovniot zivot, demonska sila. Sv.Kirijak se povizuval vo 4 tiot vek.

Свети Владика Николај Охридски и Жички

(из књиге „Речи о Свечовеку“)

Епископ Теофан Нови Затворник

КАДА РЕКНУ МИР И СИГУРНОСТ,
НАПАШЋЕ ИХ ПОГИБАО...

Када се Господ Исус Христос вазносио на Небо, и када су Апостоли, мада већ упозорени на његов узлазак к Оцу стајали са погледом ка Њему устремљеним, у препасти од дивотнога призора и у туги због растанка са Божанственим Учитељем, к њима су били послани Ангели да их успокоје. И шта чине ови небожитељи? Какву љекарију употребљавају да излече Апостоле од печали?

Као јак лек употребљавају они у том циљу мисао о будућем јављању Господа Који се сада скрива од Апостолских очију: "Овај Исус Који се вазноси од вас на Небо", кажу они Апостолима, "исто ће тако доћи како Га видесте да иде на Небо" (Д.А. 1,11.). И како је стварно помогао овај духовни Ангелски лек! Писац "Дела Апостолских" на другом месту приповеда о Апостолима да се, по Вазнесењу Господњем, вратише "у Јерусалим са радошћу великом" (Лк. 24,52). Зато су касније и сами Апостоли, када је требало да укрепе слабе хришћане или да олакшају оним страдалнима, свагда ове подсећали на будући славни Долазак Христа Спаситеља, радостан за истинске и страшан за умишљене хришћане.

Може се рећи да је мисао о очекиваном јављању Христовом била у првобитном Хришћанству свеопшта основа, која је подупирала сваколико његово здање, и свеопшта снага, која је надахњивала сваколико тело његово. Али, нажалост, није увек бивало тако. Сваки пут када је у последујућим вековима слабио истински дух првобитног Хришћанства, помрачивала се у свести хришћана и мисао о будућем славном доласку Христовом. И људски род под утицајем тог погубног духовног развоја, који заборавља заповест спаситељеву - "непрестано бдијте!"(Мк. 13,37), "чекајући блажену наду и јављање Великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа"(Тит. 2,11-13), погружавао се у дубоки духовни сан. Заборављајући на горње, небесно, људи су почињали да живе само земаљским. (Кол. 3,2). "Касни господар мој", каже зли слуга, и "почиње бити своје другаре и јести и пити са пијанцима" (Мт. 24, 48-49). "Касни Женик", (Мт. 25,5), мисле луде девојке и спавају безбрижно, док последње капи уља догоревају у светиљкама њиховим. "Касни Судија", вичу ругатељи Божанственог Промисла, "где је обећање доласка његова? Јер, откако оци помреше, све стоји тако од почетка створења" (2 Петр. 3,4), и у нади у то кашњење или, боље рећи, у очајању, почињу да ходе по својим похотама: "Једимо и пијмо јер ћемо сутра умријети"(1 Кор. 15,32).

А шта у тим случајевима ради вечно Бдијући Свети? (Дан. 4,10)?

"Неће вјечно не марити за Дух Мој људи ови" (Пост. 6,3), каже Он на Божанском Савјету Своме. И тамо где је немоћна, не по недостатку Божије Силе, него по одсуству људске пријемчивости, Љубав Божија, људе почињу да уразумљују речи гнева Божијег. Тако је негда проговорио гневом Својим Господ са Небеса, када је, водама свесветског Потопа, потопио сав огреховљени род људски и испрао земљу од људских безакоња. Тако је проговорио Он, када је огњем небеским спалио градове Содому и Гомору. Тако је било и на Голготи, када огреховљен род људски није поимао, Кога је распињао, проговорила је сама природа. "Од шестог часа тама бијаше по свој земљи до часа деветога" (Мт. 27,45). "Завјеса храмовна раздрије се одозго до доле, и земља се протресе, и камење развали се, и гробови се отворише и многа тијела помрлих светих усташе" (Мт. 27, 51-52).

Тако и сада говори Господ вама, о браћо, очигледно зато што сте постали глуви за глас божанствене љубави, услед тога што сте почели да заборављате на Небо и мислите само на земаљско. "Касни Господ са доласком", мислите и ви у дубинама срдаца својих.

Не, рђаве слуге и слушкиње, "Не касни Господ с обећањем, као што неки мисле, него нас трпи дуго јер неће да ико пропадне, но да сви дођу у покајање" (2. Петр. 3,9). И ко зна није ли се већ навршила мера Његовог дуготрпљења? Уочите, хришћани, како се из дана у дан умножавају знаци доласка Његова, на које је Он сам предуказао: страдање народа, глади и пропасти и трусови, мноштво саблазни - међусобне издаје, умножавање безакоња, усахнуће љубави (Мт. 24, 3-33 и Лк. 21, 11-36). Нисмо ли и ми били сведоци својеврсне велике светске борбе, када је не у преносном смислу него у изворном смислу речи, устао, по речи Спаситељевој, "народ на народ и царство на царство " (Мт. 24,7). И то је већ знамење блискога Доласка Судије Небескога, што тако многи дремају, не обраћајући пажњу на поразна знамења времена, јер ће, по претходно реченим речима Пророка и Апостола , "доћи Дан Господњи као лопов у ноћи" (2 Петр. 3,10). "Јер, када рекну мир и сигурност, тада ће изненада напасти на њих све погибао, као бол на трудну жену и неће утећи" (1 Сол. 5,3). Хтели ми то или не, доћи ће време када ћемо зачути велики и страшни глас, који ће са висина небеских огласити: "Женик иде..." (Мт. 25,6). То се Судија приближава, Цар се јавља, то Бог свију иде да суди живима и мртвима! Тада ће се од гласа тога поколебати основе земље и силе небеске покренуће се (Мт. 24,29). Сабраће се зборови Ангела, Архангела, Херувима и Серафима и сви многооки снажно и силовито гласиће: "Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ, Који бијаше и Који јесте и Који долази" (Откр 4,8). И свака твар на небу и на земљи и под земљом Са трепетом ће ускликнути: "Благословен Који долази у име Господње!" И попут страшне муње засјаће и јавиће се ради суда над васељеном Велики и Славни Бог наш!

Свети по знаковима времена препознају ово време. Ономе, пак, ко има ум окренут делима житејским и љуби земаљско, то не може бити јасно, по речима преподобног Јефрема Сирина (у Слову о доласку Господњем). Зато такве и наказује Господ нарочитим знаковима гнева Својега. И вас данас, о христољупци, Онај Који на земљу призире и чини да се она тресе (Пс. 103,32), преко труса који вам се догоди, буди вас из сна духовног на духовно бдење и ишчекивање Страшног и славног Његовог Другог доласка: "данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдоглава срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи" (Јевр. 3, 7-8). "Ево, Он долази на облацима и угледаће га свако око" (Откр. 1,7). Благо ономе ко може од свега срца да каже: "Да, дођи Господе Исусе!".

(Беседа коју је Епископ Тофан Полтавски, Нови Затворник, изговорио верном народу у Бугарској тридесетих година овог века, након разорног земљотреса).

Нека се свети име Твоје

Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим. Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено именом Божјим.

Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Ко дакле свети име Оца небеснога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ свећење Имена Господа Бога, како у великим линијама тако и у ситним појединостима. Јер је Бог највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очајања и самоубиства.

Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву, онда тај ауторитет замењен је значи неким именом човичијим. И ми заиста видимо у наше дане, како многа друштвена уређења носе име једнога човека, који је то уређење прописао и увео. И докле буду трајало то уређење - а то је од данас до сутра -држаће се имена тих људи у части; то јест светиће се имена њихова место свећења имена Божијега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части и светити друга нека имана људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном мору, док ће лађа са Божијим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени путници пребаце у њу.

 
Беседа на свети Григориј Палама на Евангелието за фатениот (Марко 2, 1-12)

1. I uџe opet u Kapernaum poslije nekoliko dana; i ~u se da je u kuчi.
2. I odmah se skupiшe mnogi tako da ne mogahu ni pred vratima da se smjeste; I kazivaшe im rije~.
3. I doџoшe k wemu sa uzetim, koga noшahu ~etvorica.
4. I ne moguчi pribli`iti se k wemu od naroda, otkriшe krov od kuчe gdje on bijaшe, i prokopavшi spustiшe odar na kome uzeti le`aшe.
5. A Isus vidjevшi vjeru wihovu, re~e uzetome: Sinko, opraшtaju ti se grijesi tvoji!
6. A ondje sjeџahu neki od kwi`evnika i pomiшqahu u srcima svojim:
7. [to ovaj tako huli na Boga? Ko mo`e opraшtati grijehe osim jednoga Boga?
8. I odmah razumjevшi Isus duhom svojim da oni tako pomiшqaju u sebi, re~e im: [to tako pomiшqate u srcima svojim?
9. [ta je lakшe? Reчi uzetome: Opraшtaju ti se grijesi; ili reчi: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi?
10. No da znate da vlast ima Sin ^ovje~iji na zemqi opraшtati grijehe, re~e uzetome:
11. Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome.
12. I usta odmah, i uzevшi odar iziџe pred svima tako da se svi divqahu i slavqahu Boga govoreчi: Nikada tako шto ne vidjesmo.

...Затоа, браќа, и ние денес ќе Го прославуваме Бога со дела, земајќи го ова чудо за пример што ќе нѐ раководи кон творење добродетел. Секој што се препуштил себеси на наслади, со раслабена душа лежи на одарот на сладострастието, со очигледна слабост на телото како последица од тоа. Меѓутоа, кога убеден од евангелските поуки ќе се покае, тој слави победа над своите гревови како и над раслабеноста на душата што тие ја причиниле. Тогаш тој пред Господа ги принесува овие „четворица“: самопрезир, исповедање на поранешните прегрешенија, ветување дека во иднина ќе се воздржува од зло и молитва кон Бога. Тие „четворица“, пак, не можат да Му пристапат на Бога доколку најнапред не го „откријат покривот“ (на душата) и не ги пробијат циглите, глината и останатиот материјал. Покривот е оној словесен (разумен) дел на душата што се наоѓа над сѐ она што е во нас и во себе содржи мноштво натрупано „вештество“, а тоа е нашата врска со страстите и земните нешта. Значи, кога гореспомнатите „четворица“ ќе ја раскинат и отфрлат оваа врска, ние навистина можеме да бидеме спуштени (пред Господа), т.е. вистински да се смириме, да припаднеме пред Господа и да Му пристапиме, од Него да побараме и да добиеме исцеление.

...Затоа и човекот со раслабен дух, со вера припаѓајќи кон Господа, веднаш од Него слушна „синко“, и прими и отпуштање на гревовите и исцеление. Покрај тоа, доби и сила да го земе одарот на кој лежеше прикован и да го понесе. Под „одар“ се подразбира телото во кое почива умот, со посредство на кое умот се предава на грешни дела, следејќи ги телесните нагони (похоти).

А кога ќе се исцели, нашиот ум го води и носи нему потчинетото тело, со кое сега се пројавуваат плодови и дела на покајание. Оние што го гледаат тоа, Го прославуваат Бога, гледајќи го денес како евангелист оној што вчера беше митник, како апостол оној што беше прогонител, како богослов оној што беше разбојник, како син на Отецот Небесен оној што до неодамна живееше меѓу свињите и, ако сакате, тие истовремено го гледаат и восходот на она што му е положено во срцето и неговото вознесение од слава во слава, додека секојдневно напредува кон подоброто (повозвишеното). Затоа Господ и им вели на Своите: Така треба да свети пред луѓето и вашата светлина, за да ги видат вашите добри дела и да Го прослават вашиот Отец Небесен (Мат. 5, 16). Господ не го вели ова како заповед да се истакнуваме самите себе, туку како заповед да живееме богоугодно. И како што светлината лесно го привлекува кон себе човековиот поглед, така и богоугодниот живот, заедно со очите на човекот, ги привлекува кон себе и неговите мисли. Кај светлината на сонцето не го фалиме воздухот што учествува во нејзиниот блесок, туку сонцето кое во себе го носи и содржи изворот на нејзиниот блесок. И ако дури и воздухот го фалиме како она што е светлоносно, колку повеќе ќе го фалиме самото сонце? Така е и со човекот којшто со добродетелни дела го пројавува блесокот на Сонцето на Правдата: тој и другите, штом ќе го видат, ги приведува до прославување на Небесниот Отец и Сонцето на Правдата – Христос.

Оставајќи ги сега на страна и поголемите добродетели, ќе ви го кажам следново: кога, стоејќи заедно со вас пред Бога во светата Црква, ќе се свртам и ќе погледам на оние што свесно и скрушено Му вознесуваат на Бога песнопенија и прозби или, пак, ќе видам некого каде молчејќи стои и внимателно слуша со собран ум, тој еден единствен поглед ме исполнува со радост и восхит и јас Го прославувам Отецот, Кој е на Небесата и Христа, без Кого никој не може да чини ништо добро и преку Кого се совршува секој човеков напредок...“ (извадок од книгата „Господи, просветли ја мојата темнина“ – собрани беседи на свети Григориј Палама)

Оче свети Григориј, моли Го Бога за нас!