Монах иконописац Григорије

МИСЛИ О СВЕТИМ ИКОНАМА

Поштовање икона у Цркви је неугасива светлост ужеженог кандила.Оно руком људском није упаљено, и због тога светлост његова никада не нестаје. Оно је горело, гори и гореће, пламен је његов увек исти, равномеран - понекад постаје скоро невидљив, а поцекад се разбуктава и претвара у светлост неиздрживу. Чак и онда, када све оно ђаволско што је против иконе жели да угаси ту светлост, да је прекрије покровом таме, она се не гаси и не може се угасити. И када због мањка благочестивости нестане и снаге за творење икона, и када се учини као да су оне изгубиле славу свог узвишеног достојанства, светлост ова не може да утрде, она и даље живи, спремна да поново заблиста у пуном сјају и да их (иконе) испуни торжеством Таворског Преображења. Иако се сматра да смо ми данас тек у предворју те светлости може се рећи: још је ноћ али јутро је близу.

Поштовање икона се у Православној Цркви темељи и заснива на догмату оваплоћења Божијег. Исповедање Сина Божијег као Светлости од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, Једносуштног Оцу, Оног Који се оваплотио од Духа Светога и Дјеве Марије - живоначелни је и непресушни источник за поштовање икона; извори његови су тајна очовечења Христовог; суштина њихова је недостижна као што је несхватљиво и рођење Логоса.

Образ и подобије које је Бог дао човеку приликом стварања је, да тако кажем, начин одређен самим Творцем, да се Он опипљиво, опажају доступно, пројави у лику човечијем. Та Богообразност и то Богоподобије који су човеку дати у тренутку постанка већ су једна врста првобитне иконе, Богом дани Образ, непресушни извор светлости. Образ и Подобије Божије ни самим падом човековим не пропадају, него се стално обнављају, оживљавају, очишћују и снагом благодати и људског напора у подвигу као да се уписују у дубине духа. Подвиг-преподобије уписује Образ Божији унутар човека, и тај стални и непрекинути стваралачки напор основни је услов човекова живота. Њиме се стално утискује образ Христов у људску душу.

Ваља знати да су чинови анђела, настали пре човека, виша ипостасна суштаства и да је печат образа и подобија Божијег на њима другачији од оног на човеку; испуњавајући се светлошћу они се уздижу од светлости ка светлости причешћујући се Божанским Триипостасним Животом, и претварају се у другу светлост која је налик на светлост нетварну. Божански образ Господстава и Сила је у великој мери непојмљив и недоступан уму човечијем. Слава анђела пуни се огњем Божанске Славе.

Мајка Божија, вољом Божијом постављена изнад свега постојећег, Царица свега постојећег којој су се на Њено Успење поклониле силе небеске и земаљске, као и силе пакла, својим достојанством Небеске Царице обједињује и повезује свет анђеоских чинова и свет људског рода.

Бог Славе се очовечио и прихватио све људско од Приснодјеве зарад спасења и поновног установљења образа Божијег у човеку, који му је (човеку) дат од постанка, а којег је омрачила тама у разврату посрнулог и грехом уни штеног човека. Отеловљење Христово је обнављање Образа Божијег у човеку, и не само обновљење, већ и потпуно и савршено пројављивање образа Божијег, то је икона иконе, извор сваког светог лика - Образ Нерукотворени, живи Јерусалим. Ето зашто Црква, штитећи и јачајући поштовање икона, упориште налази у догмату отеловљења Христовог, у пуноћи очовечења Бога Славе; икона као освештано изображење одражава Нерукотворени Образ Христов самим Господом одсликан на убрусу.

И тако, Образ који чудом би одсликан Самим Спаситељем, постаде сведок истинитости очовечења Христовог -жива икона истине Богооваплоћења, икона догмата Божијег оваплоћења. Свака икона у суштини зависи од Образа Нерукотвореног - као река од извора из ког се рађа. Образ Нерукотворени је основна, кључна икона у низу других икона и управо је зато Црква тај крајеугаони камен изабрала за торжествено знамење своје. Она, управо та икона, јесте круна црквеног исповедања Оваплоћеног Христа, па следствено и све друге иконе говоре и сведоче управо то.

И ово знамење које је Црква подигла дели свет на пола, дели га на два непомирљива дела. По казивању Јована Богослова, "свако ко исповеда Бога који се јавио у телу, од Бога је". Неизбрисив печат те вере управо је икона Христова као и икона Мајке Божије и икона Свете Тројице. Они који то одбаце, а самим тим и поштовање икона, могу да не издрже испит и да се окажу с друге стране исповедања вере у потпуно и савршено Оваплоћење Христово. Када изгубе ту веру они су ван спасоносног града и заувек су изгубили могућност да победе. "Свако ко не исповеда Христа Оваплоћеног - од Бога није, он је антихрист". Христова икона, као и икона Мајке Божије, Пресвете Тројице и Светих, јесте радост оних који су прихватили и који чувају то знамење победе - победе над светом.

Може се рећи да светлост Преображења Христовог испуњава иконе, освештава их; она је њихово стваралачко начело, њом је одређена и сама природа иконе, она јој придаје оно без чега икона не би могла да се назове Светом у правом смислу те речи. Без те дејствујуће силе Преображења, икона не би могла да постане оно због чега и постоји. На Седмом васељенском сабору (787. г.) веома је тачно одређен смисао поштовања икона какав треба да постоји у Цркви. Образ се преноси на првообразно. Ово одређење, по свом основном смислу нема временски карактер, нити релативно и привремено значење. Овако схваћен смисао и назначење образа не одређују само карактер поштовања икона него у основи сведоче и о самом Образу, о карактеру изображења свештених ликова; ово говори на који начин природа изображења треба да буде усклађена са њиховим назначењем.

Преношењем части која се одаје образу - на првообразно, одређује се и природа самог образа. Образ који се у Цркви поштује мора бити саобразан Прволику, нипошто не сме бити његова замена, нити препрека молитвеном познању његовом. Он треба да буде причастан том Вечитом Битију, треба да сведочи о Божанској слави, о Тросунчаној Светлости Божијој.

Икона је свето уобличење оних сила у човеку које још нису потпуно озлеђене и које су још способне да творе слику образа. Икона је стремљење да се прослави сваки напор чистога срца, стремљење исказано кроз уметност. То је напор да се забележи, за живот сачува све оно важно, а чини ми се пре свега црте људског лица, људско обличје. Зато је икона, која је основ сваког изображења у ствари Света Икона очовечења Божијег, Христов Нерукотворени Образ.

Свако изображење људског лика се узноси или пак тежи Образу Христовом, и то само благодарећи сили снисхођења Христовог, сили очовечења Божијег. Оваплоћење Бога Логоса и очовечење Његово, онако како је та двојност одређена у Символу вере, појављује се као могућност за сваког човека да се приопшти Божанском Животу, да се приопшти Христу. То је пут саучесништва са Христом, а самим тим пут испуњења Духом Светим и Самом Живоначалном Тројицом. То је та светлост осликана иконом.

Управо снисхођење Божије породило је могућност за успон људског рода према Богу. Човечанство тежи другачијем начину битисања, али свако људско тражењем обележено бивство има наду да ће се приопштити Божанском животу; свака пројава људска, не само узвишена већ и она једва приметна и савршено безначајна, носи у себи честицу Божанске Светлости, и баш зато људи лишени те Светлости пате и муче се. и_непрестано ишту да се њом огрну и да се тајанственим Божанским учешћем измене.

Седми васељенски сабор није одредио какав материјал треба користити за иконе, једино што је одредио јесте да то мора бити постојан материјал. Сабор је дао благослов да се иконе могу сликати на зидовима, радити бојама или у мозаику, на дрвету. металу и камену, као и другим техникама. И како се сваким видом уметности може творити икона, благослов је добила и освештана је свака врста материјала, различите технике и видови уметности. Црква не одбацује ни боје растворене у воску (= енкаустика), сликарску технику из раних периода, или боје растворене у жуманцу јајета, што је врло посебан вид иконописања освештан црквеном традицијом; Црква даје благослов и иконама рађеним уљаним бојама, бојама добијеним на бази смола, лакова или неким другим начином. Сво то богатство материјала које се користи за израду икона може се употребити у Цркви, и биће освештано и добиће благослов.

Апостол Лука, који је урадио прве иконе Мајке Божије са Спаситељем Младенцем на рукама и иконе Спаситеља, према предању урадио је те иконе воском - техником ен каустике. Он није створио неку нову сликарску технику која пре њега није постојала, већ је радио онако како се у то време чинило. То је била у време антике врло распрострањена техника. Апостол Лука није пренабрегао ни творевине паганске културе која није знала за откривење, културе лишене светлости, већ је узео ту скромну уметност и просветлио је.

Није случајно то што Црква још од апостолских времена није прихватила уметност култа, уметност која је повезана са изображењима за паганске храмове, већ уметност једноставну и јасну, уметност која је била непосредно везана за живот. Можда су најближи иконама били портрети, нарочито портрети прављени да би сачували црте лица умрлога. Према обичају који је постојао још пре рођења Христовог, у гробнице су се стављали портрети умрлог. Изузетно много таквих портрета урађених у енкаустици сачувано је из времена Александријске школе. Неколико таквих портрета, изузетно добро очуваних, налази се у Лувру; и гледајући их нехотице надолазе мисли о првим иконама. Толико су им блиски, толико сродни ти портрети. Очигледно да је и апостол Лука, први иконописац у Цркви, иконописац ког је према предању благословила Мајка Божија, био веома близак својим савременицима - портретистима, и та блискост није случајна.

Иконе које је апостол Лука урадио нису се сачувале. Иако се многе њему приписују, вероватније је да су те иконе настале по узору на оне које је урадио апостол Лука, да су сличне његовим иконама, да имају нешто од његовог израза, али је веома тешко утврдити да ли се до наших времена сачувала нека икона коју је он насликао. Према томе, коначан суд о иконама апостола Луке не може се дати, али се може добити одређена представа о њима. Апостол Лука је био, према античким мерилима образован човек; очигледно да је проучавао њему савремено сликарство, и очи гледно да је и иконе Мајке Божије и Христа радио по узору на њега. О томе се може, макар делимично, судити према оним изображењима светих ликова која су се сачувала, а датирају из периода раног хришћанства. Ове иконе су наследиле одлике античког сликарства, и то наслеђе је бесконачно драгоцено. На тај начин је благослов добила, и није остала туђа Цркви, ни култура која није познавала пуноћу откривења; на тај начин није одбачен труд многих покољења да веродостојно изобразе људски лик, изображење лика човечијег је увек у извесном степену свето, тачније, свето је иако тек једва видљиво указује на ту могућност.

На Седмом васељенском сабору више пута се спомињао и мали споменик Христу који је подигла жена, спашена од крволиптања, а о којој сведочанство налазимо и у Јеванђељу. У Риму је постојао обичај да се споменици подижу оним људима који су учинили неко добро дело, те је жена којој је крв престала да тече када се дотакла Спаситељеве одежде то и учинила. Када се вратила кући, она је замолила једног уметника да јој направи споменик који ће представљати Христа, и то изображење настало према римским обичајима исказивања поштовања доброчинитељу, доби сасвим нов и посебан смисао. Скромни споменик је тако постао једно од првих изображења Христових, и он је освештан јер није изображавао простога човека већ Оваплоћеног Бога Логоса, те се на споменик излила Божанска благодат. Тражећи лека многи су почели да долазе пред споменик, и беху се многи излечили. О томе се више пута говорило и на Седмом васељенском сабору; сачувано је сећање на то да је крај споменика никла трава која је такође била лековита. Њу су сакупљали и њоме се исцељиваху.

Историја настанка споменика донекле нам открива тајну изображења. Сам обичај да се доброчинитељу заузврат искаже захвалност крије у себи благослов, па то није остао само обичај, већ се крунисао, освештао дејством Бо жанског домостроја. Од мноштва таквих споменика само је један изабран и на њега се излио благослов, те је тако и сам обичај постао освештан, као и труд уметника, и напори оних чијом су вољом ти споменици подизани. Све оно што је било добро а није у себи садржало сво потребно достојанство-посвети се, додирну Цркву, постаде пут до Вечне Светлости Будућег Дана.

Колико често света изображења, која се скоро не разликују једна од других у делу домостроја имају савршено различиту употребу.

Заставе хоругве када се унесу у храм, уливају се у ток литургије, постају део богослужбеног живота. Застава стег, под којом се окупља војска на сасвим другачији (но исто благословен) начин учествује у животу једног народа, она одређује његову судбину на бојним пољима.

Тако ми и икону Мајка Божија - Знамење, која је израз догмата оваплоћеног Бога Логоса, налазимо и на запрестолном своду олтара, и на иконостасу у реду где су пророци, и на хоругвама, и на државним жиговима, и, на крају, на новцу, посебно из времена византијских императора. Управо код новца се јасно очитује сила освештања светих ликова. Иконе, чија је намена да служе молитви, своје спаситељно дејство могу имати и у свету, оне се могу наћи ван храма, у неком музеју или код неког љубитеља уметности, могу бити и на некој изложби. Ти, наизглед неодговарајући услови за икону нису случајни, нити бесмислени. И ту се управо очитује стална брига Бога за свет којом Он жели да сакупи оно расуто и да подигне оно пало. То дело пламене љубави Божије према паломе (човеку), испуњава целу Цркву, њом је испуњено и поштовање икона, и само у светлости те благодатне воље, и то само у њој, може се схватити због чега иконе не могу имати једном за увек дате границе.

Понекад сасвим скромно изображење, скоро без достојанства, стилски ближе световној уметности него иконописању, вољом Божијом бива узнето до висина богослужбеног поштовања.

Мисли о Богу Оцу

Суштаство Божије се не може приказати, Његова суштина је недокучива и несазнатљива. Он као да је огрнут неприступачном тамом недостижног. Не само да нису могући покушаји да се Бог прикаже у Својем суштаству, већ ниједно од одређења не може да обухвати и да изрази суштину Божију, она није доступна човечијем уму, она је "неприступачни примрак суштине Божије".

Богословље може бити сачињено једино одричућим терминима. Оно може да буде само апофатичко. Свети Григорије Палама, штитећи православно учење о Нествореној Таворској Светлости учи нас да морамо разликовати Божанско, апсолутно несазнатљиво Суштаство, и Божанство у његовом дејству на створени свет, његову пуну промисла бригу о створеном. Палама нас учи да разликујемо суштину Божију и Његове Божанске енергије и силе - зрачење благодати на којој почива свет. И ако Бог није сазнатљив у Својем суштаству, при одређењу суштине Божије може се рећи да је Бог нешто недоступно опажању, да све што се односи на суштину Божију као да је огрнуто светом тамом недостижног.

Сазнању је доступно схватљиво и пуно промисла Божанско дејство на свет, Бог окренут свету, Бог Који бригу Своју, Љубав Своју и сталну заштиту Своју, светом распростире. То је Премудрост која устројава свет, то је светлост свету која све освештава, то је љубав Божија која све испуњава, то је Богооткровење - јављање Бога свету. И свет је у предвечној Божанској Светлости већ одређен тако да

може да прихвати. да на себе прими Божанско дејство - тај царски печат, да он свецело припадне Царству. То је, ако се тако може рећи. символичка природа космоса и представља коначни смисао и назначење створеног, а то је - постати достојањем (= наслеђем) Божијим.

Свет створен Премудрошћу Божијом, Божанском Софијом, саздан је тако да васељена у целини, као и сваки њен део са својим непоновљивим и само њему (= свету) својственим особинама, крије у себи неку тајанствену (при)повест о Творцу.

Зато се не може говорити о Богу Оцу као о ипостаси окруженој савршеном тамом. Од самог постанка света ми видимо Бога Оца у непрестаној бризи за свет. Он стално брине о људском роду, он стално општи са људима. чак се јавља видљиво и чулно Авраму и Сари у виду једног од три Анђела.

Цела старозаветна историја Израиља испуњена је старатељском бригом Бога Оца за Изабрани народ. Свети Григорије овако говораше о додиру Израиља са Богом Оцем: "Израиљ је по преимућству био окренут Богу Оцу". И та блискост Господа Саваота са својим изабраним народом била је пре свега блискост са пророцима. Бог Отац као да је дозвољавао да се созерцава, Свој лик је приказивао у свој могућој јасноћи; и можда је једно од најпотпунијих откривења било дато пророку Данилу, који је видео суд на ком Бог Отац као да се духовно изображава, као да пројављује Свој очински лик. Ево пророчанског сведочанства Даниловог: "Видех, на крају, постављене престоле, и попе се Старац Данима; одежда на Њему беше бела као снег, и власи на Његовој глави беху као таласи; престо Његов - као пламен огња, точкови Му - као огањ разгорио ... Видех у ноћним визијама: с облацима небеским иђаше Син човечији, приђе Старцу Данима и би доведен Њему. Даде му се власт, слава и царство, да сви народи, племена и језици Њему служе; царство Његово је вечно, које ће постојати увек, царство које се никад неће расути" (Дан. 7, 9. 13-14). Сам опис Богооваплоћења, опис Бога у телу, извор је светлости која се разлива на све у круг, потврђујући све својим видљивим битијем она чини све видљивим, изображљивим. И само у светлости Богооваплоћења могуће је изображавање лика Бога Оца.

На богослужењу ми имамо символичко приказивање Бога Оца. На Великој вечерњи, када се пева "Благослови душу моју Господе ... Све си премудрошћу створио", из олтара, кроз царске двери, излази свештеник и пред њим ђакон, и кади унаоколо по свој цркви. На тај начин свештеник слави Бога Оца, Који је створио васељену, и као да је то икона Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље. Али чак и у том живописном делу богослужења који је сличан кађењу на "Господи возвах", ми не видимо представу Бога Оца која је сама себи довољна, већ само у заједници са другим двема Ипостасима или као пророчанску бригу за васељену, и у том смислу негативан однос отаца Цркве према изображавању лика Бога Оца остаје на снази и дејствује у Цркви, без обзира на толики број икона Отачаства.

Постоји пророчанско виђење које Црква није одбацила, да ће крајем века бити подигнут храм посвећен Богу Оцу. Велики и славни за све народе, тај ће храм представљати могућу пуноћу откривења Бога Оца у Цркви. Та пуноћа јављања Бога Оца претходи Страшном суду када ће Отац предати суд Сину а Син судити васељени вољом Оца.

О Лику Бога Оца у Православној Цркви

Више пута у различитим ситуацијама у Цркви се постављало питање како треба представити Прву Ипостас - Бога Оца - и да ли у низу црквених икона постоји место за икону Бога Оца. Мишљења у вези са тим су често била противречна. И чини нам се да та противречност није случајна. Та привидна двојност је у основи иконе Отачаства.

Питање представљања Бога Оца је било постављено већ на Седмом васељенском сабору, иако не у оквиру званичних разматрања. И Св. ЈОВАН ДАМАСКИН и СВ.ТЕОДОР СТУДИТ, који су велики поборници поштовања икона, одбацују могућност изображавања лика Бога Оца. Један од основних разлога за неприхватање таквог представљања Бога Оца као човека, био је тај да се може створити утисак или подстаћи мисао о неком превечном човекоподобију Бога Оца. СВ.ДАМАСКИН каже: "Ми не изображавамо лик Господа Оца зато што Га не видимо, а да смо Га видели - ми би Га изображавали".

Од свега реченог на Сабору у заштиту икона пажњу на себе скреће Беседа СВ.ЈОВАНА СОЛУНСКОГ: "Ми стварамо иконе оних који су били људи и слуге Божије и имали тело. Ми телесно не изображавамо нека бестелесна бића. Ако стварамо икону Бога, тј. Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, ми га изображавамо онако како је Он био виђен на земљи обревши се међу људима". Ова Беседа веома очигледно указује на оно што су оци узимали као основу иконе. СВ.ЈОВАН СОЛУНСКМ. заједно са многим другим оцима који су узели учешће пли били блиски Седмом васељенском сабору, основу на којој израста и може да постоји икона види у томе што је све на њој приказано, уствари видљиво и опипљиво. И управо та очигледност изображеног даје несумњиву основу светим ликовима. "Ми телесно не приказујемо нека бестелесна суштаства", каже Св.Јовлн СОЛУНСКИ, и тако истиче да је основа израженог опипљивост и очигледност носиоца плоти.

У даљем развоју мисли везаних за поштовање икона та. на неки начин материјалистичка основа претрпела је битне промене. У круг изображених ликова ушли су не само они који су били људи и свете слуге Божије, који су имали тело, већ и ликови света анђела, ликови анђела, који, иако су се јављали, та јављања не би могла бити названа јављањима "оних који имају тело". Пре би се могло рећи да су анђели примали образ као символ који је говорио о њиховој бесплотној природи. Тако су настале иконе које нису биле сведочанство само безусловно виђеног, већ су пре свега имале веронаучни и догматски садржај.

У Русији, на Стоглавом сабору (1551. г.) питање о изображавању лика Бога Оца је поново постављено. Сабору је на разматрање била дата грамата коју је саставио извесни дијак ВИСКОВАТИЈ, у којој дијак сумња у исправност изображавања лика Бога Оца. Те сумње су очигледно биле изазване фрескама у реновираном дворцу цара ИВАНА ГРОзног, које су урадили новгородски иконописци. Дијак ВиСКОВАТИЈ је дао списак икона са ликом Бога Оца и захтевао њихово изузеће из црквене употребе. Дијакова молба је била размотрена посебно, по окончању заседања Сабора. Речено је да дијак ВИСКОВАТИЈ није у праву, одређене су му епитимије, а његова молба је одбачена. Одлука је била прихваћена без разматрања сваког лика појединачно. Сматра се да је промислитељно значење таквог решења у томе да је Сабор, прихвативши икону са спорном иконографијом сачувао и прихватио икону без које је немогуће замислити Цркву. То је икона Свете Тројице - Тројице Аврама, како је речено у грамати дијака ВИСКОВАТИЈА. Он је и ту икону унео у списак икона које је потребно изузети из употребе, због тога што је и на њој приказан лик Бога Оца. Стоглав је одобрио образ Тројице посебним решењем. А својим решењем везаним за грамату дијака ВИСКОВАТИЈА уклоњена је опасност која се појавила за икону Св. Тројице.

Нешто касније о изображавању лика Бога Оца говорило се и на Великом Московском сабору (1655. г.). Овај Сабор, за разлику од Стоглавог, у потпуности одбацује могућност изображавања лика Бога Оца, изузимајући једино изображење Апокалипсе, где је лик Бога Оца дозвољено изобразити због "тамошњих виђења" Бога Оца као Старца Данима приликом Откривења.

Цела забрана Великог Московског сабора има карактер упозорења. Овакву бригу је изазвала бојазан да ће човечији лик Бога Оца породити помисао о човекоподобију првог Лица Свете Тројице. Велики Московски сабор је указао на неприхватљивост иконе која је имала назив Отачаство, и која је, према устаљеном обичају, била врло распрострањена.

Ова икона се појављује као један од основних начина приказивања Првог Лица, али не само по свом положају у иконостасу, (икона се налази у горњем праотачком делу иконостаса, и она као да засењује храм), већ в по томе. што сама иконографска замисао тежи да на најпотпунији начин изрази очинску природу Првог Лица.

Ово је веома стара икона - најстарија таква икона потиче са почетка XI века и чува се у Ватиканској библиотеци. То је минијатура која се налази на манускрипту св. Јована Лествичника (по књизи А. Хејмана). Њена иконографија, у потпуности искомпонована и довршена, мало чим се разликује од икона на иконостасима из XVI и XVII века.

Ово је најстарије изображење које нам је познато, а његова древност може се објаснити као покушај твораца ове иконе да образ Бога Оца изразе, пре свега, као очинску природу Прве Ипостаси.

Бог Отац је изображен као старац који се пење на престо. Старац је величанствен и спокојан; он обема рукама благосиља. Лик је уоквирен седом, доста дугом и унеколико подељеном брадом. Коса му је подељена раздељком по средини, као што се обично и Спаситељ изображава, и пада на рамена. Црте лица су свечаноблажене. Орнат је из два дела: тунике која пада до саме земље и хитона, одежде

Уколико се вратимо икони Отачаство и ако пажљиво погледамо како је она устројена, видећемо да та икона тежи да постане икона Тројице, а не може то сасвим да постигне. Она својим устројством неправилно повезује представе Лица. Основни покрет тог изображења је извесни унутрашњи покрет. Бог Отац, изображен на икони као старац, Својом величанственошћу потпуно гута Сина и Духа Светог. А Дух Свети, приказан као голуб, несразмерно је умањен у односу на Прво и Друго Лице. Ствара се представа Тројице која је устремљена према самој себи, представа на којој се достојанство Лица умањује.

Немогућност да се полазећи од изображеног лика Бога Оца створи икона Тројице на којој би изображење Духа Светога нашло своје савршено отеловљење, а образ Оца потпуну равночастност са Другом и Трећом Ипостаси, и јесте узрок безуспешности оваквих покушаја. Исто тако, нпр. изображење Трију Лица на Крсту, где Господ Саваот у горњем делу Крста даје благослов, а Дух Свети својим крилима баца сенку на Распетог Господа, није сасвим и у потпуности права слика Свете Тројице. То се може рећи и за веома распрострањену икону која се често може видети на иконостасима, за икону Оног Који седи са десне стране Оца или, како је често још називају, икону Новозаветне Тројице.

У основи те иконе је жеља да се прикаже Господ Исус Христос Који по Везнесењу седа са десне стране Оца. Бог Отац је обично насликан на десној страни иконе у виду старца који седи на престолу, у царској одећи. прожетој зрацима, и са царским венцем. У левој руци Отац држи златну куглу са крстом. Глава Бога Оца је овенчана осмокраким ореолом, који се налази у ореолу у облику крста. Десном руком Бог Отац обично благосиља Христа, који се налази у левом делу иконе; Спаситељ, као и Бог Отац, на глави има царски венац, а глава му је као што је то и уобичајено на иконама Спаситеља, овенчана крстастим нимбом. Одежда Христова је слична одежди Оца. Лицем је Христос окренут Оцу и као да прима Његов благослов. На врху се налази, или у троуглу или у кружној сфери, голуб - Дух Свети.

И овде видимо како се снагом неке унутрашње потребе икона Оног Који седи са десне стране Оца преобразила у икону Тројице, али ни на њој, као ни на икони Отачаство, образ Тројице није изражен у пуној снази. Посматрајући основне контуре ове иконе запажа се колико је умањено, недовољно оцењено место које заузима представа Светог Духа, који се јавља као повезујуће начело Првог и Другог Лица, и како је потпуно лишен Ипостасног. А Бог Отац је изображен с таквом вештаственом (= уметничком) снагом као и Христос, а таква вештаственост може да изазове лажну представу о Његовој природи. И ту видимо исту такву немогућност да се створи неоспоран и потпуно савршен образ који изражава догађај.

На исти начин, или чак и више спорно, изражавају се Лица Свете Тројице на звездици или у многим другим случајевима, нпр. на антиминсу. Света Тројица. било да је изображена директно или символички кроз три Лица, ипак не налази Свој безусловно савршени израз. Можда се управо гледајући икону Отачаство увиђа какве неразрешиве, какве мучне потешкоће ничу у Цркви када је у питању изображење лика Бога Оца, а посебно на овај начин. Потреба за представљањем лика Бога Оца као да не може да нађе за себе у потпуности одговарајуће место. Уколико се Прво Лице изобрази као самостално, тада би била нарушена та мера суздржаности у односу на могућност представљања лика Бога Оца које се Црква придржава. И заиста, у Цркви није било и нема такве саме себи довољне иконе Бога Оца, као што нема ни храма који је посвећен Богу Оцу, или празника чије би светковање било непосредно везано за Оца, и по сили таквог устројства само приказивање лика Бога Оца рађа потребу да се Он не прикаже изоловано, већ да буде приказан са Другим и Трећим Лицем Свете Тројице, са Сином и Духом Светим.

Потреба да се Бог Отац мисли неиздвојено ни мало није лажна; она је сам живот Цркве и никада неће престати. Потреба, пак, да се сазда слика Тројице која исходи из представе лика Бога Оца није потпуно правилно решена. Слика Свете Тројице која је настала на тај начин није заоденута небеском славом, не сија равночестивим јединством, постаје планина која нема свог белоснежног врха. Ми овде видимо несавладиву празнину, скривену управо у тој неизразивој равночестивости Лица Свете Тројице. У свим тим поставкама Треће Ипостаси - Ипостас Светога Духа - није изображена личносно, нема пуноћу Ипостасног достојанства. На свим тим иконама Дух Свети је дат као голуб, а такво изображење није једнако изображењу Оца и Сина, за чије представљање је узет образ човека. И зато, све на тај начин осмишљене иконе Тројице, иако саме по себи нису лишене значаја, не могу постати недвосмислено пуновредним иконама, иконама које су онај свети жиг који пуноћом одсликава исповедање догмата Свете Тројице.

Расуђивања отаца везана за изображавање лика Бога Оца на иконама а која су прихваћена на Седмом васељенском сабору, су одричућа. Сабор сматра да је неумесно да се изобрази Отац Којег, по речима Спаситеља, нико није видео. По мишљењу отаца изображење лика Бога Оца није умесно нити допустиво. И у исто време Црква је препуна изображења лика Господа Саваота. Изображени лик Бога Оца видимо на фрескама у храмовима. у куполи храма, на иконостасу у реду праотаца, на много икона као што су Богојављање, Отачаство, Тројица, Бог Саваот у Слави, На престолу Херувима, и многим другим иконама. Те се иконе могу видети свуда где постоје Православне Цркве и потичу из различитих временских периода. Могу се наћи византијски радови из XI и XII века, и касније много руских икона различите старости. Иконографски посебно богат период изображења лика Бога Оца је период XVI и XVII века.

Како се може објаснити једна. на изглед, непомирљива противречност? Да ли су све те иконе јеретичке, лажне, сасвим туђе Цркви, и да ли због тога треба да буду изузете и потпуно уништене, или пак забрана изображавања лика Бога Оца није апсолутна? Треба знати да забране изображавања лика Бога Оца немају онтолошки карактер, већ да су то забране које по самом суштаству и сасвим одричу могућност изображавања лика Бога Оца, да су то мере ограничавајуће, аскетске мере које "налажу пост" на изображавање лика Бога Оца.

Први и основни узрок таквог ограничења била је, мислимо, неопходност да се утврди чврста основа, на којој почива поштовање икона. Основа коју је утврдио Седми васељенски сабор, - то је догмат Богооваплоћења. То је основа и потврда изображавања светих ликова; Бог који се не може описати као Божанство, постао је опипљив као плот, и будући да је невидљиво Божанство постало тело које је видљиво и опипљиво, оно се може и изображавати и описати. Лик Христов - нацртана ипостас - сједињује у једно две природе, и то очовечење Божије и јесте за нас основа иконе, у ствари, јесте Икона иконе. Слично томе као крајеугаони камен који повезује два зида, Христос је оваплоћена Реч, и Он Собом обједињује две неспојиве ипостаси: неописиво Божанско и описиво људско. У том смислу поштовање икона је постало могуће само преко и кроз Христа и не може постојати друга основа. Изображење лика Бог очовека Христа постало је знамење црквене победе и основа коју је Сам Спаситељ дао Цркви одсликавши Свој лик на убрусу. И оци Цркве, који штите иконе, неизменљиво својим трудом потврђују чврстину те основе. Икону Бога Оца могуће је мислити у светлости иконе Христа. У свести верника могло је доћи до извесних подвајања, лик Христов као да се удваја кроз лик Бога Оца.

Забрана изображавања лика Бога Оца подсећа на забрану Старог Завета да се праве "свештени ликови" (= идоли). И овде и тамо забрана по својој суштини не потире могућност изображавања ликова уопште, већ ставља забрану изображавања, која је слична ограничењима поста у односу на храну. Пост не одбацује узимање јела уопште, већ за извесно време уздржавање од њега. И као што су у Старом Завету представе Херувима у Скинији Завета нарушиле забрану изображавања светих ликова, тако се и у Цркви Новозаветној чврсто усталио обичај да се на иконама изображава Бог Отац, што је забрани одузело природу неповредивог. учинило је донекле разјашњеном, али не потпуно прозирном. Такве одлуке су почеле да бивају налик застору који не дозвољава светлости да продре пуном снагом. али и поред тога нису постале извори апсолутног мрака.

Исто видимо и на богослужењу. Црква не зна за празнике који су посвећени само Богу Оцу, али светкује Оца у Тројици на празник Преображења Господњег, на Богојављање и посебно на Педесетницу - Силазак Светог Духа, на празник који нас доводи до апсолутног Богопознања. Тројица - то је празник Силаска Духа Светога, на богослужењу означен изношењем две иконе: иконе Силаска Светог Духа на апостоле и иконе Свете Тројице. Ова последња може да се прихвати као основа за иконе на којима је изображен лик Бога Оца.

Мисли о Светој Тројици

Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!

Бог поштован као Отац, Син и Свети Дух, Тројица Света, испуњава Цркву тросунчаном светлошћу. То је тросунчана светлост Православља. Та тројичанска светлост може нас обасјати и ми се можемо њом прожети само искрено верујући у Свету Тројицу. Вера нагрижена мраком, лишена чистоте, заклања нам ту Божанску славу Тросунчане Светлости, она је несавладива препрека која не да да јој се приближимо, да се испунимо њом, као што се њом испунио Спаситељ при Преображењу. Вера у Свету Тројицу која није апсолутна, још горе вера изопачена. непремостива је препрека нашем путу ка Таворској Гори, до извора тросунчане славе Преображења, до Светлости - једино могућем крају пута. Вера у Свету Тројицу изражена символима вере, кроз молитве, кроз пророштва отаца, целокупним богослужбеним богатством Свете Цркве, мора бити изражена и на икони. Икона Свете Тројице мора бити онај царски печат који даје коначну снагу таквом исповедању.

Снага исповедања троипостасног јединства Бога на икони Тројице није мање од оне изражене речима, она је основ догматског исповедања Свете Тројице. Уобличена словесно, истина вере није дата као нешто унапред готово, већ се она чува и живи у Цркви, у Светом Писму и тражи особит израз речју, којом би се исказала апсолутна вера Цркве у ту истину, која би попут каквог покривача или оклопа чувала истину од изопачења или тоталног изобличавања, од мрака који жели споља да продре и прекрије Цркву. И као што се у Цркви дејством Божијим, саборним напором једномисленим, ствара и на крају рађа црквено опредељење лишено сваког порока које исповеда истину, тако и на икони мисао бива свагда изражена коначним и савршено непроменљивим образом, али снагом благодати и подвига она се узноси до вечито блиставих висина.

Такво уздизање и очишћеше образа може се видети на икони Свете Тројице, која има велики догматски значај. Она је сведочанство троипостасног јединства Божијег, изображавајући, онолико колико је то могуће, Бога у Три Лица.

Сматра се да је икона Свете Тројице управо она икона без које нема пуноће, нема завршетка. И она не може бити изражена у свој својој пуноћи другачије него као јављање три анђела, јер на тој икони су, дубокомисаоном символиком, изображена сва Три Лица Свете Тројице. Такво изображење Првог Лица, које нема потребну пуноћу, као нпр. изображење Старца Данима и ослободивши се баласта људског лика, постаје у највећој могућој мери, изображење Њега достојно.

Образ Тројице - печат свег суштинског, свега постојећег, не остаје усамљен, него истим начином којим и првообразно порађа мноштво подобија, и мами их источником, тако је и икона Свете Тројице основа многих светих изображења, међусобно сличних, која зраче тросунчаном светлошћу Тројичанства. Нпр. иконе Три Архистратига, Три Јерарха, Тројице Младића у огњеној иећи и иконе Мученика, које чине тријаду, Тројица Царева, који дођоше да се поклоне Христу, као и све оне иконе на којима се број три сачувао, или су потекле из тог тројичанског извора славе, тросунчане светлости Тројице, која, изливајући ову светлост свуда унаоколо, увек рађа нешто себи налик, тежи да све преобрази у своје подобије.

Та стваралачка снага Свете Тројице, која је основ самог космоса, као што говораше св. Василије Велики у Шестодневу, обухвата све и чини све причастно себи. У том смислу икона Свете Тројице у Цркви треба да добије пуноћу, свој најсавршенији израз, па да постане извор склада. Сматра се да је икона Тројице као три анђела најсавршеније изображење Свете Тројице.

Образ Свете Тројице се не сме поимати као директан или грубо вештаствен образ. Основа за поштовање икона, утврђена на Седмом васељенском сабору, изражена је овим речима: "Поштовање лика прелази на прволик", и она се у потпуности, чак посебно, односи на икону Свете Тројице. Образ тај, насликан тако да сазнање може да доведе до умопоимања и до созерцања светлости Тројице, сам развој иконе, води нас од потпуно опипљивог старозаветног догађаја до савршено чисте, земаљског лишене небеске чистоте: она узноси наш ум до небеске наше отаџбине, према царству Оца, Сина и Духа Светога. Анђеоски карактер три Лица Тројице је она сила водиља која нам помаже да се винемо пут тих висина, да досегнемо небеса. Анђеоски карактер изображења свему придаје лакоћу коју не би било могуће појмити ако би изображења имала чисто људски карактер. И доиста, представљање Свете Тројице образом тројице мужева, која је постојала у древним временима, нпр. мозаик у Равенском храму, потом се више не среће. Сва три изасланика добијају анђеоска крила, чиме се истиче њихова неовоземаљска природа, и повезује старозаветни догађај са образом Тројице, која се не представља у било каквом виду, него приснобитијем које је ослобођено свега временског и повесног; управо овај догађај јављања тројице мужева Авраму води наше сазнање к созерцању анђела Великог Савета.

Само суштаство Свете Тројице је неизобразиво, и, ако у Цркви и постоје представе Свете Тројице које она поштује, те представе не треба поштовати као изображења суштине Божије, оне се не смеју поимати као изображења природе Божије, већ је потребно, тако нам се чини, дата изображења примати као символе, и тек тада такав образ може бити савршен. Уколико не поимамо символички - икону Свете Тројице не можемо правилно поштовати; тада нема, може се рећи, ни правог изображења Свете Тројице. Пуноћа разумевања Свете Тројице је дата и откривена на Синајској Гори силаском Духа Светога свепросвећујућег и само из светлости Педесетнице могла је и да израсте икона Свете Тројице.

Она се може поштовати само као икона символичка; да би се лакше схватио символички карактер светих приказа, навешћемо цитат једне главе из књиге св. Јована Дамаскина која носи наслов Шта се говори телесним изображењем Бога. Глава почиње следећим одређењем: "Будући да ми налазимо да символика Божијег Писма носи у себи пуно телесног када се говори о Богу, треба знати да ми као људи, одевени у грубу плот, не можемо да мислимо или да говоримо о божанским и највишим невештаственим дејствима Божијим, а да се не користимо подобијем, образима и символима који су у складу са нашом природом. Све о Богу изражено образом телесним има значење символа, има неки дубљи смисао, јер Бог и нема форму". Свети Јован Дамаскин даље наводи примере таквих символичких и сликовитих одређења. "Тако - пише свети Дамаскин - очи Божије, веђе и поглед треба, с једне стране, појмити као Његову созерцатељну снагу, а с друге стране, као знање Његово од којег се ништа не може скрити. И нек се зна да ми посредством оваковог чувства долазимо до савршенијих сазнања и дубљих убеђења. Уши Његове пак, и слух Његов су символ спремности Његове да услиши наше молитве. Уста и речи објашњавају Њега Самог, јер и ми помисли које нам се у срцу роде речју исказујемо. Једноставно речено, све оно телесним образом изражено о Богу има неки скривени смисао, који је повезан са оним што је било са нама, и који нас учи ономе што је над нама".

Речи св. Јована Дамаскин уводе нас у црквену символику без које је немогуће разумети ни торжество православне литургије, ни православну иконографију, ни најтајанственији мистични опит подвижника православне Цркве. Овај језик символа Цркве могућ је само тамо где човечији ум долази у додир са недодиривим.

Символ је по свом основном значењу веза. Како разумети символизам у животу Цркве, посебно када се говори о светим изображењима - иконама које Црква поштује? Само стварање света, обасјано вечитом Божијом светлошћу, има символичко значење, тачније, символичко устројство. Свет је саздан као тајанствено сведочанство о Ство ритељу (Творцу) свом. Цео саздани свет и сваки његов део, као и спој тих, Божијом вољом сазданих творевина, цела васељена као велика и недостижна целина - све то носи на себи царски печат сведочанства да је свет царско добро. То је као неко тајинство о ком говори све створено, и због ког све то, цео космос, није затворен у себе сама, не постоји изоловано, већ је Превечном Божијом замисли лицем својим окренут ка Творцу Који створи све премудрошћу Својом, о чему се говори и у вечерњем псалму: "Све си премудрошћу створио" и "Слава сили Твојој Господе".

Свети Василије велики у Шестодневу каже: "Свет је уметничко дело које свако може видети, и кроз њега сазнати премудрост његовог Творца..." И даље: "Славимо најбољег Уметника, који прештедро и вешто свет створи, и лепота видљивог ће нам приближити лепоту Оног што је над свим, величина ових чувствених и ограничених тела ће нас довести до Бесконачног које надвиси све величине. И цео свет који се састоји из разнородних делова, он (Бог) повеза везом нераскидивом, везом љубави у једно, у једну хармонију".

Премудрост стварања света огледа се у томе што је све створено окренуто Творцу, све је тајанствено сведочанство, иноказаније, прича о Светој Животворној Тројици која сазда свет. На свему створеном је печат огњени Превечне Божије замисли. Све створено је обдарено посебним, њему датим Богосмислом, који сведочи о Богу, и та символика створеног је карактеристична за цео свет и све у њему, од виших творевина - ипостасне хијерархије анђела и људског рода до најскромнијих, најпокорнијих твари које могу да изгледају лишене смисла. И тај Божански печат, који је на свему створеном, са неком посебном пуноћом, посебном славом урезао се на ипостасним творевинама: анђелима - првенцима Божијим, и на Његовој последњој творевини, којом је Он завршио стварање света - на човеку.

Дух Свети испуни силаском Својим Цркву елавом Пресвете Тројице и та слава постаде дахом Цркве, њена светлост. Сва пуноћа, сваколики дарови Духа Светога на Педесетницу што их даде, сабирају се у једно Тројичанском снагом. Цео живот и поредак у Цркви има на себи печат Свете Тројице и кроз Његов образ зри и израста у вечиту и неовоземаљску творевину. Светлост силаска Духа Светога, светлост Педесетнице показује колико је важно, коликоје темељно неповредиво богословљење о Светој Тројици и догматско исповедање њено; и то не само речју, већ и сливањем ликова, јер лик Свете Тројице, рођен снагом овог неприкосновеног богословља, мора бити завршетак, царски печат оваквог исповедања. И у вези са тим, смисао оваквог образа не сме да буде само релативан, приближан, без основног значења. Стварајући иконографију Свете Тројице, Црква стреми да сазда такав образ, који ће бити живо богословље о Светој Тројици, чисто и неукаљано, Због тога место које икона Свете Тројице треба да има међу другим иконама мора бити значајно и драгоцено.

У Цркви постоје многа изображења Свете Тројице која се међусобно разликују по својој иконографији. Али та икона, којом је одређен и сам празник Свете Тројице, увек је једна - то је изображење Свете Тројице као три анђела, чији је праобраз јављање Свете Тројице Авраму и Сари под гором Хобар у виду тројице путника.

Образ овај је израстао у дубокој старини. Свети Јован Дамаскин сведочи да је та икона настала много раније од времена у коме је он живео.

Јављање Тројице је тајанствено, оно се није могло до краја објаснити. Понекад изасланици који су се јавили Авраму имају чисто људски облик; то су три путника и тако су се они изображавали у Цркви, посебно до времена борбе против икона. Такво изображење Тројице имамо на мозаицима у Равени и Риму, у храму Свете Марије Мађоре...

Сматра се да је управо овај образ (јављање тројице анђела) а не неки други од постојећих, нераскидиво везан са празником Свете Тројице. Црква ову икону није изабрала случајно, већ због тога што је на њој најпотпуније изражена вера у Свету Тројицу; она је, то можемо рећи, настала из те вере.

Сама иконографија је двојака. Понекад су сва три анђела изображена као једнако достојанствена, а понекад је анђео у средини виши и величанственији (од друге двојице). Јављање тројице анђела Авраму је тумачено на различите начине. Неки сматрају да су три анђела у ствари Друго Лице Свете Тројице у пратњи два анђела, што сликовито указује на Прву и Трећу Ипостас. С друге стране, неки су у јављању тројице анђела видели јављање Саме Пресвете Животворне Тројице у свој својој пуноћи и савршенству. Иконописци при изображавању Свете Тројице полазе од ове две иконографије, те је икона празника одређена овим двама тумачењима. Али постојала је и постоји тежња да се та два, наизглед непомирљива схватања ускладе: не умањујући значење које се даје анђелу у средини, тежи се да се сва три Лица изобразе као једнака и равнопразна у свом достојанству. Ово је најпотпуније и најдубље изразио преподобни Андреј Рубљов на икони која се налази у Тројицком храму при Тројице-Сергијевској Лаври. Стоглави сабор није тек тако баш ову икону узео за иконографски образац Свете Тројице. Зато се према њој морамо односити као према икони која најдубље изражава смисао јављања тројице анђела.

Ипостаси Свете Тројице су дате у истом следу као и у Символу Вере. Први анђео је Прва Ипостас - Ипостас Бога Оца; други, средишни, - Ипостас Сина, и са десне стране је Ипостас Духа Светога. Сва три анђела благосиљају посуду у којој је за јело припремљено теле. Клање телета символише крсну смрт Спаситеља и често се налази у доњем делу иконе Тројице, а приношење телета као јела праобраз је Евхаристијског тајинства. Сва три анђела у рукама држе жезло као знамење Њихове Божанске власти. Први анђео, изображен у левом углу иконе је у доњим хаљинама плаве боје, која символише његову Божанску, небеску природу, и у светлољубичастим горњим хаљинама, које сведоче и о његовој Божанској недостижности и недостижности Царског достојанства. Иза њега. изнад његове главе уздиже се кућа, дом Аврамов, и жртвеник испред ње. У тумачењима ове иконе кућа је добијала символичко значење. Она је символ домостроја Божанске благодати, а кућа изнад главе анђела показује да је Он началник (Он је Отац) овог домостроја. Ту очинску началственост изражава његов образ у целини. Скоро сасвим уздигнуте главе, усправан, Он гледа у другу двојицу анђела. Црте и израз Његовог лица, положај руку, начин на који седи, све то говори о Његовом очинском достојанству. Друга два анђела, глава погнутих и погледа упртих у првог анђела, као да разговарају.

Други анђео се налази у средишњем делу иконе, што је условљено положајем Друге Ипостаси на недрима Свете Тројице и у домостроју, у пророчанској бризи Божијој за свет. Изнад Њега, своје гране је раширио храст. Други анђео је изображен у одећи у којој се најчешће изображава Спаситељ. Доњи део је тамно пурпуран и символ је оваплоћења; хитон, који слободно пада, плаве је боје (он је символ Његовог Божанског достојанства, небеске Његове природе). Он, и телом, и погледом, и покретима усмерен ка првом анђелу, као да тајно беседи са н>им. Дрво које баца сенку на Њега символ је дрвета живота из раја, као и дрвета крсног.

Анђео у десном делу иконе је Треће Лице Свете Тројице - то је Ипостас Светог Духа. Доњи део Његове одежде је прозирно светлоплаве боје. Горњи део је нежно сивозелен и говори нам о животворности Духа Светога; он је символ свега вечитог, символ исконске животворности свег постојећег. "Свети Дух сваку душу оживљава и чистом, и она светли Тројичанским јединством свете тајне". Та чистота што уздиже, на икони је дата у виду планине која баца сенку на трећег анђела. Распоред три Лица је тесно повезан и у складу са сваким богослужбеним возгласом, сваким обраћањем или исповедањем Свете Тројице. Тај редослед указује на делове Символа Вере, а исказан је у молитви Господу: "Да се свети име Твоје, да дсфе Царство Твоје, да буде воља Твоја". Сам распоред, и основне контуре иконе су на неки дубљи и тајанственији начин повезане са црквеном молитвом и са унутрашњим молитвеним покретом. Обриси тројице анђела, који седе и у рукама држе жезла, благосиљајући при томе трпезу, повезани су са троструким возгласом и целокупним богослужбеним обраћањем Тројици као Једноме Богу.

На празник Педесетнице, силаском Духа Светога, открива се пуноћа Богооваплоћења. Празник овај је откривење три Лица Пресвете Тројице, и у том смислу икона Тројице је основа за изображавање сва три Лица. Икона Пресвете Тројице потире представу о немогућности изображења Првог Лица. Исто као што су и златни Херувими у Скинији над ковчегом Завета кршење забране приказивања било каквог светог лика; али та забрана, изречена Мојсијем, у суштини и није забрана која је одбацила сваку могућност таквог представљања, већ је упућивала на уздржавање од њих; то је забрана слична посту, који је узДржавање од онога што није сасвим полезно, или тачније, што не треба чинити у датом тренутку. Богооваплоћење, Бог који се јавио у телу и постао извор светлости која, разливајући се на све унаоколо, својим видљивим битијем постаје потврда свега, чини све видљим, па и оно невидљиво чини у извесном степену видљивим. Само кроз светлост Богооваплоћења, и само кроз њу, могуће је изобразити Бога Оца. "Онај који мене види, видеће и Оца мога", управо је ово она светлост што се излива на образ Оца и чини Га барем делимично видљивим. Та очигледност је донекле карактеристична за сва изображења Бога Оца. Изображење Прве Ипостаси видимо. али не са пуном и коначном јасношћу, на фрескама храмова, на крстовима, на иконама, али не као самој себи довољну; она је повезана са друга два Лица Пресвете Тројице или је дата кроз израз благодатног присуства у Цркви и спасоносног деловања у свету.

Као основа за изображење Свете Тројице узети су ликови чија се пуноћа може приказати. Због тога сва три Лица поседују пуноћу људског достојанства, и по начину представљања ликова и по одећи која указује на присуство људског карактера. То није службена одећа анђела; они нису обучени у стихаре, на рукама немају наруквице, а око струка појас, већ су одевени попут људи: доњи део - туника - је до земље; горе имају хитон, који слободно пада око њих. Крила су им сва у златним зрацима, њихов лик и њихова коса носе на себи печат анђеоске славе, сведочећи тако о неовоземаљској природи тројице изасланика; сва тројица су равноправна у свом достојанству, чега нема на другим изображењима Тројице. И управо та пуноћа је и условила да се изабере управо ова икона, јер праву вредност може имати само икона на којој је изображена сама личносна ипостас. Света може бити само она икона на којој се види ликличност и лик људски, преображен Богом. То је основа сваке иконе, а њу је дао Сам Спаситељ оставивши печат Свога Лица на убрусу, и то је Икона иконе, извор сваког светог изображења.

Па чак ни ликове анђела не можемо замислити и изобразити другачије, до као ликове људске. Изображење, нпр. Престола као огњених кочија не може бити икона која је довољна сама себи, као што ни символи Еванђелиста такође нису довољни за икону. Орао који држи Еванђеље не може бити икона Еванђелисте Јована, већ само символ његов. Исто тако символ је, а не права икона, и изображење Духа Светога као голуба. Можда је највећа вредност, непоновљива особеност иконе Свете Тројице као три анђела, изображење Духа Светога као равноправног са Првим и Другим Лицем Свете Тројице, при чему је изражена пуноћа и анђеоског и људског лика. Та иконографска пуноћа сва три Лица и јесте она особеност која краси образ Тројице као три Анђела. Сва друга изображења су лишена пуноће, јер на њима нема самог Бога Духа Светога. Лик голуба којег је узео на себе Дух Свети пружа нам другачију представу о својствима Светога Духа, али за нас то није права Његова икона, као што Његовом иконом не може бити сматрано ни изображење Њега као светлости, облака или огњених језика, и то је један од основних разлога због кога све остале иконе Тројице, осим Тројице као Анђела, не могу да добију потребну пуноћу и да постану знамење Св. Тројице.

Анђели на икони Тројице имају људске црте лица, али то људско не треба повезивати са самом природом Бога. Такво схватање, које је у основи гностичко, а које се непрестано појављује, не може бити прихваћено у Цркви и не може добити њен благослов. Црте анђеоског и људског достојанства ни у ком случају не говоре о неком човекоподобију које је сакривено у самој суштини Божијој, Његовом недоступном суштаству. Вероватно такво схватање, настало ван Цркве Христове, никада неће бити део чистога потока истинског отачког богословља. Лик људски и лик анђеоски узети су за представљање Свете Тројице не зато што они имају у себи нешто од Божанске природе, већ стога, што је такав образ (према ономе што се може замислити) дат самим јављањем тројице анђела Авраму. И само крајње символички може се схватити тај образ, и само тако је могуће изобразити сва три Лица. Целокупна композиција ове иконе сведочи о великом уздржавању и опрезности са којом је она стварана.

Образ Свете Тројице се налази на средини иконостаса, изнад царских двери, у оном делу који се назива сен. Сен обично није у истом нивоу са иконама, већ је нешто дубље смештена, и по обичају, нарочито је танано и богато украшена. Ово посебно место које она заузима на иконостасу указује на посебну светост и њен значај. Већ нам и сама реч сен говори о том њеном смислу. То је благослов одозго, благослов који се распростире над свим светињама. Сен освештава све што се под њом налази, и у исто време штити светињу, она је ограђује. Облак славе који је осењивао скинију Завета, био је баш таква нерукотворена сен, која је једини могући праобраз сваког осењивања. Таква, али рукотворена сен, су херувими, што осењују олтар. Два херувима, од бакра, додирујући се крилима стварају сенку изнад ковчега Завета, и тако својим крилима штите Свети Ковчег. У Соломоновом храму, изнад престола, испред ког је свештеник вршио службу, била је завеса на стубовима, која је бацила сенку на престо. Ова завеса, која потиче из старозаветног храма, сачувала је своје место и у хришћанским храмовима, и тамо се налази изнад престола попут небеског свода. Са унутрашње стране се обично изображава Света Тројица у виду три анђела, оивичена кругом. Аврама и Саре на овим изображењима углавном нема. Ово представљање својом једноставношћу и одсуством детаља није изображење Свете Тројице приликом јављања Авраму већ је то изображење Свете Тројице у приснобитију. Унутрашњи свод сени, или киворија на којој се налази изображење Свете Тројице, образује небески свод изнад престола. Када се касније олтарска преграда испунила иконама и постала иконостас, изнад царских двери, испод попречне преграде на коју се опире деизис, појавио се нови део иконостаса, сен, који као да је постао носилац надпрестолног осењивања. Та сен изнад царских двери је тесно повезана са сеном изнад престола.

Образ Тројице, на који је указао Стоглави сабор, није нестао, није заборављен; он је све присутнији, он све више постаје радост свих. Потамнела од уља и измењена каснијим интервенцијама, ова икона, очишћена и ослобсфена прелепих, али помало оптерећујућих риза, више није у Цркви. Она се сада налази у Третјаковској галерији. Више није на иконостасу Тројицког сабора, али је и даље међу људима, који су својим већим делом далеко од Цркве. Образ Тројице није близак само људима који никада нису напустили Цркву, већ је близак и људима који су се веома од ње удаљили, па, мада је то чудно, и непријатељима њеним. У томе треба видети вољу Саме Живоносне Тројице. То су благовести које нас воде до извора вечног живота...

Вероватно ће питање о икони Свете Тројице постати изнова предметом саборског расправљања; и у светлости саборског решења одредиће се и установити православна иконографија иконе Свете Тројице. У овом раду који није обухватио све, ми смо само желели да изнесемо своје мисли о изображењу Тројице. Овај чланак нема цаучни карактер, нити се у њему шта тврди као неспорно; њиме се само дотиче питање иконографије Свете Тројице и, са њим повезано питање изображења Бога Оца и Бога Светог Духа. Неспорно је да ова питања нису до краја испитана нити црквено расправљена, али је неспорно да ће своје решење и израз наћи у (будућој) саборској одлуци (Цркве).

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА

 НА БОГОЈАВЉАЊЕ

Против оних који не долазе у цркву и о светом и спасоносном крштењу Спаситеља нашег Исуса Христа; о онима који се недостојно причешћују и да се сви они који који напуштају божанствену литургију пре краја, уподобљавају Јуди.

Ви сте сви данас радосни; а само сам ја један жалостан. Јер када на ово духовно море и неизмерно црквено богатство погледам, а после помислим, да ће нас по проласку празника мноштво ово оставити и разићи се и да црква толике своје синове само празником, а не и иначе видети може; онда се жалостим и у души гризем.

            А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била?

            Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо?

            Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш?

            Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш.

            А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у  . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли.

            Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно?

            А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава.

            Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо.

            Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два.

            Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити.

            Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31).       

            Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење?

            Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху.

            А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26).

            Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33).

            Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво.

            Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше.

            Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује.

Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8).                    

И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11).

            А шта значи то: “Духом Светим и огњем”?

            Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3).

            Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!).

            Па зашто је крштавао?

            “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6)

            Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог.

            Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо.

            Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше.

            Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био?

            Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити.

            Каквим се дакле крштењем крстио?

            Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим.

            А зашто?

            Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали.

            А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи.

            Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији.

            Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио?

            Из два разлога.

            Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио.

            Па који је тај што га је Јован објаснио?

            Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити.

            Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”.

            Па како га је познао?

            “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”.

            Шта ти рече?

            “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33).

            Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави.

            Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео.

            А који је то разлог?

            Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15).

            Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа?

            Шта значи то “испунити сваку правду”?

            Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни.

            Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу?

            Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио.

            А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни.

            Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб.

            Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба  лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот!

            Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам.

            Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником  принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим.

            А у чему се састоји тај грех?

            У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе.          О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим.

            Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура.

            Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо.

            А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања.

            Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда?

            Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих.

            Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30).

            Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо.

            Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује?

            Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина.

            С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин.