ПОУКИ НА СВЕТИТЕ ОТЦИ

Сениор

Регистриран: 14.Август.2007
Статус: Офлајн
Поени: 175

Опции за коментарот

Цитирај Sektas

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 02.Октомври.2007 во 10:36

Рице зар мислиш дека некој ти ги чита овие долгометражни постови?Те молам извади ја суштината што сакаш да ја кажеш и пиши во скратена форма за секој да прочита,вака повеќе од сигурен сум дека никој не ги чита.

Добронамерен совет.

.............Тој е челник на назаретската секта. Дела 24:5

rice

Сениор

Регистриран: 14.Ноември.2006
Статус: Офлајн
Поени: 379

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 02.Октомври.2007 во 09:25

Старец Јосиф ватопедски: Поуки

извадок од книгата Elder Joseph the Hesychast, од Старец Јосиф Ватопедски

За познанието на Божјата волја

Нашиот живот со Старецот имаше одлики попрво на детство отколку на зрело доба. Вниманието главно ни беше насочено кон монашкото предание, и ние се трудевме колку што можевме повеќе да го исполнуваме типикот. Она што навистина ни недостасуваше беше способноста за распознавање на духовните состојби, својствена за оние што имаат опит и дар на расудување, и заради тоа од нас беше скриена - во својата длабочина, ширина и висина - духовната величина на Старецот. Но, можеби, тоа што учениците го откриваат својот наставник тогаш кога тој се одзема од нив (сп. Лука 24, 31) е вообичаена и неизбежна појава? Старецот неуморно се трудеше да ни предава делче од духовното, и неговите напори не беа бесплодни, зашто на мудриот очите му се во главата негова (Екл. 2, 14). А, сепак, вистина е дека сѐ има свое време, и секоја работа под небото има свое време (Екл. 3, 1).

Веќе на зрела возраст, кога Старецот веќе не беше со нас, ние ја достигнавме длабочината на неговото слово и дела до најситни детали, а додека тој беше жив тие на нашата неопитност ѝ се чинеа бесмислени загатки. Со сите свои бедни сили се трудевме да пројавуваме послушание и да не го натажуваме Старецот, меѓутоа многу ретко ја сфаќавме смислата и главната цел на духовниот закон, во кој со толку ревност нѐ поучуваше. Нема одново да се навраќам на подробности од неговата биографија, но ќе дадам неколку појаснувања во врска со веќе спомнатиот духовен закон, кој владее над луѓето.

Ние забележавме дека Старецот никогаш ништо не прави без претходно да се помоли. Кога ќе го прашавме нешто во врска со иднината или со наредниот ден, тој ќе речеше дека ќе ни одговори другиот ден. Ова го правеше со цел на одговорот да му претходи молитвата.

Нашите желби беа насочени кон познанието на божествената волја. Навистина, на кој начин може човек да ја распознае? Старецот ни велеше: „Деца, ме прашувате ли за она што е основа на сѐ друго?” Ние, пак, настојувавме со уште поголема љубопитност: „Ама, Старче, зарем Божјата волја не е позната во општи црти преку Светото Писмо и преку севкупното божествено откровение? Нели сме ние монаси и во нашиот живот сѐ се одвива според востановен ред. Тогаш за што друго би можеле да прашуваме?” Старецот на тоа одговараше: „Да ви даде Бог разум во сѐ (2 Тим. 2, 7).” Преподобен Нил Калабриски се молел да му биде дадено да „мисли и говори согласно божествената волја”. Општо кажано, добрите дела и исполнувањето на сите останати заповеди се Божја волја, но конкретните детали, што ја определуваат остануваат непознати. Зашто, кој го позна умот Господов? (Рим. 11, 34). И уште: Твоите судови се голема бездна (Пс. 35, 6). Божествената волја се разликува во зависност не само од времето туку и од местото, луѓето, предметите, исто како и од квантитетот, начинот на дејството и околностите. И само ли од тоа? Самиот човек, менувајќи ја својата внатрешна настроеност, многу ја менува и Божјата одлука. И така не е доволно да се знае општото изразување на Божјата волја, туку треба да се знае конкретната пресуда за даденото прашање - да или не - само тогаш е загарантиран успехот. Главна цел на божествената волја е изразувањето и пројавувањето на љубовта Божја, зашто движечка сила на сите наши дела е токму полнотата на Неговата љубов. Ако живееме ли, умираме ли – Господови сме (Рим. 14, 8), како што вели светиот апостол Павле, тогаш истото се однесува и на волјата по која трагаме. Колку и да ни се чини дека таа е наша сопствена волја или волја на некој од луѓето околу нас, центар на нејзината гравитација е Божествената Личност, со Чија сила ние живееме, се движиме и постоиме (сп. Дела 17, 28). Се сеќавате ли на Господовата молитва во Гетсиманската градина: „Ако е можно нека Ме одмине... но, не како Јас што сакам, туку како Ти” (Мат. 26, 39)? Секоја пројава на послушание кон волјата Божја во чија основа не е љубовта кон Него ризикува да остане обично човечко дело, или, поточно, човечко промашување! Доколку, според зборовите на апостол Павле, сме должни да потчинуваме секаква мисла во послушание на Христа (2 Кор. 10, 5), зашто не припаѓаме само на себеси (1 Кор. 6, 19), тогаш каков одговор ќе се јави во совеста на човекот што сака да биде послушен ако во секој одделен случај не е позната Божјата волја? Па дури и последувателниот божествен благослов и благодатта кон која се стремиме се јавуваат само при совршено послушание.

„Значи, ако сакате да ја откриете Божјата волја, откажете се сосема од својата сопствена волја заедно со секоја друга мисла или план, и со големо смирение испросете го бараното знаење во молитва. Тогаш сѐ што ќе ви се обликува во срцето или она што ќе ви легне на срце правете го, и ова ќе биде по Бога. А оние што имаат поголема смелост и навика да се молат за ова, уште појасно го слушаат во својата душа божествениот одговор и стануваат повнимателни во својот живот, трудејќи се ништо да не прават без божествено известување.”

„Постои и друг начин да се спознае Божјата волја, кој Црквата вообичаено го употребува, а тоа е совет преку духовните отци или исповедниците. Големиот благослов на послушанието што благодатно ги осенува оние коишто го ценат, за тие луѓе станува средство за познание на ним непознатите нешта, покров и сила за исполнување на советот или заповедта, бидејќи Бог на послушните им се открива како добар Отец. Совршенството на послушанието, кое во себе ја содржи полнотата на сите добродетели, ги вподобува послушниците на Синот Божји, Кој беше послушен дури до смрт, и тоа смрт на крст (Фил. 2, 8). И како што на Исус Му е дадена секоја власт (Мат. 28, 18) и сето благоволение на Отецот, така и на послушниците им се дава известување за божествената волја како и благодат, која им помага да ја исполнат успешно и во целост.”

„Оние што прашуваат духовни луѓе со цел да ја откријат божествената волја треба да го знаат следново: Божјата волја не се открива магиски, ниту пак е релативна, зашто не може да се смести во тесните рамки на човечката логика. Во Својата неизмерна добрина, Бог ѝ снисходи на човечката слабост и му дава на човекот јасно известување. Но, човекот мора прво да Му верува безусловно а потоа и да се смирува копнеејќи ненаситно по познанието на волјата Божја и ревнувајќи во нејзиното исполнување. Затоа човекот го прима со вера и благодарност првиот збор на духовниот отец кому му се обратил за совет. Но доколку овие услови не се исполнети, односно верата, послушанието и смирението не му содејствуваат на човекот - а знак за тоа е кога некој противречи, препрашува или, што е најлошо, бара мислење од други духовници - тогаш Божјата волја се крие од него како сонцето зад облак. Оваа е чувствителна работа и бара големо внимание. Ава Марко вели: ‘Човек му дава совет на ближниот по мера на своето знаење; Бог, пак, дејствува во оној што слуша по мера на неговата вера’. Суштински предуслов во барањето на божествената волја е оној што ја бара да покаже спремност да го прими нејзиното откровение, зашто, како што порано веќе реков, божествената волја, која надминува сѐ, не се содржи на некој магиски начин во какви било положби, места или средства, туку им се открива само на оние што се достојни за ваквото божествено снисходење.”

Сега си спомнувам што се случуваше со нас кога го молевме Старецот да ни ја соопшти Божјата волја. Опитот веднаш нè научи без противречење да го примаме неговото прво слово како безусловна вистина. И навистина, сѐ се случуваше на најдобар начин, дури и кога од човечка гледна точка нештата изгледаа бесмислени. Знаевме дека ако противречиме на кој било начин, давајќи благовидни изговори во поддршка на сопственото мислење, тогаш Старецот ќе отстапеше со зборовите: „Правете како што знаете”. Меѓутоа, на тој начин таинствената сила и покровот на успехот ќе беа изгубени за нас. Следствено, ‘првото слово’ на духовниот отец, примено со вера и послушание, ја изразуваше божествената волја. Во својата поопшта форма, оваа тема е уште посложена и позагадочна, зашто, како што знаеме, божествената волја не им е секогаш позната дури ни на совршените, особено кога некој сака да ја открие во рамките на временската ограниченост. Од друга страна, потешкотијата може да произлезе од состојбата на човекот што поставил прашање, доколку тој не се ослободил во доволна мерка од острастените склоности и желби, така што дејствува и донесува одлуки под нивно влијание. Во такви случаи е неопходно трпение.

Јас лично чув од човек духовен и целосно достоен за доверба дека тој побарал од Бога да му ја открие Својата волја во врска со еден проблем од неговиот личен живот и го добил одговорот дури после четириесет и две години! На ова јас, мрзеливиот, се стаписав и му се восхитував на неговото железно трпение.

Нашиот главен заклучок е дека познанието на божествената волја претставува едно од најделикатните и најсложени прашања во нашиот живот. Ова особено се однесува на оние што се трудат да ја дознаат со посредство на молитва - иако ова е потребно, според Господовите зборови: „Чукајте, барајте, просете и ќе ви се даде” (в. Мат. 7, 7) - на ова сепак треба да му претходи трпение, искушенија и опит за да се отстранат страстите и човековата сопствена волја, од кои се гнаси неизмерната тенкосетност и чувствителност на божествената благодат. Но, како и да е, без оглед на тоа дали познанието на божествената волја е тешко или бара трпение, неопходна е постојаност во молитвата, која е нашето единствено средство за општење со Бога, од Кого и можеме да ја дознаеме Неговата божествена волја.

EvAngelos

Посети го сајтот на членот

Сениор

Doulos Evangelos

Регистриран: 28.Февруари.2007
Статус: Офлајн
Поени: 9913

Опции за коментарот

Цитирај EvAngelos

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 02.Октомври.2007 во 00:36

Sulltan Murad напиша:

sard напиша:

Му се исповеда некој монах на ава Пимен:
– Направив голем грев и сакам да поминам три години во покајание.
Му рече старецот:
– Многу е.
А монахот го запраша:
– А една година?
Овој му одговори:
– Многу е.
А присутните прашаа:
– А четириесет дена?
Старецот повторно одговори:
– Многу е.
Па додаде:
– Ви велам, ако човек се покае со сето срце и не продолжи да прави грев, за три дена Бог ќе го прифати.

zar na vasiot gospod mu e potrebno 3 dena za da go prifati:S

На "нечиј господ" можеби и му треба 3 дена за да му го прости гревот на грешникот, но не и на христијанскиот Бог. Тој ни ги проштева гревовите веднаш штом ќе се покаеме за истите.

Посветен на изворното христијанство проповедано од Христос и апостолите.

Azrael

Сениор

Регистриран: 20.Јуни.2007
Статус: Офлајн
Поени: 382

Опции за коментарот

Цитирај Azrael

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 01.Октомври.2007 во 13:47

.

Изменето од Azrael - 17.Април.2008 во 00:49

ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ !

rice

Сениор

Регистриран: 14.Ноември.2006
Статус: Офлајн
Поени: 379

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 30.Септември.2007 во 11:44

Kако се проверува верата
Архимандрит Лазар (Абашидзе)

Колку малку простор оставаме во нашиот живот за вистинската вера! Колку нештата, со кои е исполнет нашиот живот, навистина ги правиме со вера? Нештата што ги правиме ниту оддалеку не се сите „според верата“, макар што ни изгледа дека денес многу сме се потрудиле „заради Бога“. А и самата вера може да биде различна: дури ни верата не е секогаш силна, спасоносна: но и бесовите веруваат, а треперат (Јаков 2:19) - демоните не само што веруваат, туку, дури, ни најмалку не се сомневаат во постоењето на Бог, во постоењето на рајот и на пеколот, па дури и знаат сигурно дека ќе бидат предадени на вечниот оган во пеколот заради своите зли сплетки, а сепак не помислуваат да се поправат. Голем број луѓе изјавуваат дека длабоко веруваат, покажуваат извесни постапки дека навистина во извесна мера веруваат. Па сепак, и тука најчесто не се работи за вера којашто спасува!

Која е, всушност, верата којашто човекот го прави заедничар со Бога?

Постои вера којашто го доведува човекот до патот кој води во Царството Небесно, како „воведна вера“, и постои „активна вера“, „жива“, „вистинска“ вера којашто веќе води по тој пат и нè воведува низ самата врата. Или, уште, и вака: едната само води до царскиот дворец, но не смее да влезе внатре, зашто не познава никој од царските слуги, а втората има познанства, добри врски со дворјаните, може да дојде дури и до Самиот Цар, за да го претстави некој свој познаник и да го препорача на Самиот Цар. Меѓутоа, не значи дека првата вера нема никакви надворешни дела и дека е само „вера без дела“ (Јаков 2:17), како што често мислиме. И тука можат да постојат мноштво дела, па дури и „бурна“ активност, коишто сепак не се дела од длабока вера, туку обратно: со внимателно проучување, тие дури сведочат за слаба, тромава, полужива вера. Тие дела кријат во себе голема примеса неверие и сомневање, и попрво се работи за доверба во самиот себеси отколку за доверба во Бога и во Неговата совршена Промисла. И едната и другата вера се манифестираат формално: само што првата работи „според логиката“, „според разумот“, со „пресметливост“ и со „внимателност“, а втората со тајни сили коишто ì се недостапни на логиката, коишто дејствуваат според сосема други закони, поточно, според некое длабоко внатрешно чувство на Божјото присуство и препуштање на самиот себеси на Него, препуштање на текот на Неговата прекрасна Промисла, како што човек се препушта на водената струја кога сака да плива.

Раководејќи се само со „почетната“ вера, човекот сè му доверува на својот разум и на пресметката (макар што донекаде се прилагодува и го управува текот на своите расудувања според христијанските книги и православната наука), но туке сè уште нема вистинска доверба во Бога и самопожртвување. Тука сè уште постои оној „шаблонски“ принцип: „имај доверба, но проверувај“. Да, човек како да се плаши дека ќе згреши, дека ќе се излаже, како таквата внимателност да е сосема оправдана (зашто, како во спротивно би ги разликувал лагата и лажните пастири, лажните браќа, ако човекот не проверува со својот разум, со читање, со споредување?). Па сепак, без оглед на тоа, во тоа нема жива врска со Бога. Затоа на човек не може ни да му се објасни во што е неговата грешка, каде нешто важно превидел, зашто тој ќе разговара мошне логично, разумно, „исправно“. А се работи токму за тоа човекот да се откаже од таа разумност и да се препушти на „безумието“ на верата (1 Коринтјаните 3:18-19). Но тој повторно ќе каже: „Можам да се препуштам на таквото „безумие“, но прво морам да размислам за да не згрешам“. Значи, човекот како да оди кон Бога, но „оди сам“, често размислува за Бога, но „сам“, со „својот ум“, работи нешто заради Бога, „по вера“, но работи со „свои сили“, „со сопствена ревност“, со проверена и добро проверувана „вера“ тој се „моли“, но не Го моли Бога, туку Му „говори на Бога за самиот себеси“. Човекот тука е самоиницијативен и само ја „осигурува“ оваа своја иницијатива со „молитва“.

Активната вера започнува дури тогаш кога човекот ќе се препушти на „патиштата Божји“, кога ќе му здосади неговата сопствена „логика“, „грижливост“ и „разумност“, кога ќе го обземе некоја необјаснива „безгрижност“, „неразумност“ и „несообразност на мислите“ и кога наеднаш во ова „безумие“ на верата ќе се открие нејзината сопствена прекрасна, хармонична логика, највисок разум, некоја друга, многу поубава и поидеална сообразност на поимите, но сето тоа сега веќе споре други закони и правила коишто во целост се пронижани со присуството на тајната и со најблиското присуство на Самито Творец и Промислител на светот. Кога човек ќе стапне на патот на живата вера, тој не мора многу да размислува, да прави логички системи, туку само да чекори напред и да ја наоѓа хармоничната и жива вистина којашто се наоѓа пред него; тој веќе не ја пресметува исправноста на постапката, туку само се учи да спознава каде е волјата Божја, од која негова страна обично се открива и што му пречи за да ја види. А тоа е една сосема поинаква вера!

Кога човекот учи да плива, успехот го постигнува дури откако на крај ќе научи да се опушти и да и се „препушти“ на водата - дури тогаш водата го одржува на својата површина без каков и да е негов напор и напнатост. Но, штом ќе ги згрчи мускулите - телото како камен почнува да тоне. Покрај сето наше „религиозно спознание“, „духовна начитаност“, „познавање на православните канони“, „знаење на верските догмати“, останува уште едно големо прашање: оставаме ли ние во нашиот живот место за Самиот Бог  да нè води, да нè подучува, да нè оживува заради општење со Него? Со допирот со живата вера започнува преминот на човекот во нова состојба, кога тој самиот станува сè помал во својата свест, а Бог сè поголем, кога човечкото се топи, а Божјото се шири во неговото срце, кога душевното му го отстапува местото на духовното. Дури тогаш започнува автентичен духовен живот. Сè што постоеше пред тоа, претставуваше само мечтаење за духовен живот.

Жива вера е кога човекот го бара Бога веднаш, тука, кога тагува што со Него нема живо општење, што некаков ѕид му го заградува патот кон Бога Кој, всушност, е сосема блиску; кога повикува и бара од Него само живототворен допир. Тој не верува само во Бога, туку, исто така, Му верува на Бога. Другата „вера“ е повеќе „предворје“: човекот само мечтае за Бог, верува во Него, но верува во некој далечен Бог кон Кој треба долго да се оди со сопствени сили и со сопствен разум, а патот да го определува според ѕвездите.

Кога навистина започнува „верата на верата“ и „живеењето според верата“? Кога сме поверувале со разумот дека Бог навистина постои и дека Тој ги создал сите нешта? Дека секогаш нè гледа, дека ги знае сите наши постапки и мисли? Дека, порано или подоцна, ќе застанеме пред Него и ќе дадеме одговор на проживеаниот живот и на слични прашања? Ако сето ова сме го прифатиле и сме поверувале, сме се „наштимале“ за таквото верување, ако сме Му го потчиниле нашиот поглед на светот, ако сме подготвени со збор да исповедаме сè што сме примиле, тоа, сепак, сè уште не е онаа жива и активна вера. Дури ни кога во нас постои извесно чувство на страв и на стравопочит пред Божјите патишта, голем број возвишени мисли и воодушевени изблици на чувства при читањето на Светото Писмо и на поуките на светите отци, уште многу нешта можат да недостасуваа до почетокот на вистинската вера! Тука може да бидат присутни уште многу нешта коишто исходат од нас самите, многу наша самоиницијативност, „примитивна“ извештаченост, а само малку место за да дејствува Самиот Бог, Неговиот Живототворен Дух!

Кога трпеливо се држиме до молитвата, кога го повикуваме Господа, Го молиме за помош, тагуваме што „не нè бидува за ништо“, се молиме за милост, спасение и за поука, кога го славиме Бога и Му благодарием - сето ова е веќе почеток на живо обраќање и на вистинска вера. Но, дали и тука навистина „молиме“ и „бараме“, „се каеме“, или само застануваме во молитвена поза, а од себе очекуваме добро и правда, чистота и светост? ... Но, Господ не рекол: „без Мене нема да ви биде лесно да го правите тоа што го сакате“, туку рекол: „Без Мене не можете да направите ништо“ (Јован 15:5). А колку често се напрегаме самите и се обидуваме да истиснеме некое добро од себе, без воопшто да прибегнеме кон Божја помош во срцето, обраќајќи ì се на силата Божја само формално, а во суштина сè очекуваме само од самите себе! Најчесто и најмногу од сè сиот товар, како и сета пресметка и сето подигање на зградата на нашата пристојност се потпираат врз нашиот разум, на неговите префинети и хармонични конструкции, на полетните мисли коишто ни изгледаат како најсветли и најсјајни расудувања. Но, токму тоа е најголемото зло. Накратко кажано, за да се моли, човекот, пред сè, треба да се смали! Дури и денес, кога човекот заминува во манастир, отфрлајќи ги на крај сомнежите, двоумењата, отфрлајќи ги нечиите одвраќања и наговарања против таквиот чекор; кога и тука се труди, се моли и, дури, настојува да живее исправно и во склад со поредокот, сè уште многу место може да остане за истиот оној егоизам , и сè уште може да не постои живото општење со Бога.

Но еве, на прв поглед, човекот извршува различни работи во манастирот, по „послушание“, се труди и живее според оние правила и мерила коишто му се укажани, сите нешта ги прави по „благослов“, понекогаш дури и самите околности го бараат тоа од него, и тој веќе не „живее според својата волја“ - што уште е потребно за да оживее неговата вера?

Меѓутоа, сите луѓе работат, и оние што веруваат, и оние што не веруваат. Овие последните често против својата волја поголемиот дел од животот и од работата го исполнуваат по нечија заповед, по присила  или од страна на луѓе, или од околностите, и тие често, совладувајќи ја слабоста, стануваат од креветот штом зората ќе зазори, и одат на тешка и монотона работа, често се смируваат и кротко ги поднесуваат тешките и неправедни навреди и сиромаштијата. И тие често времето го минуваат во читање или во некое ракоделие, размислуваат за ова или за она, и тие целиот свој живот го минуваат според јасно зацртани правила и распореди. А сето тоа е без вера и затоа е залудно. Но, и во манастир човекот може да биде без длабока вера и исто така да се навикне на истите оние општочовечки тешкотии, да се навикне на местото, да се задоволи со одреден надворешен мир, со „непроблематичност“, и самата внатрешна смиреност ја смета за почеток на духовниот живот и за извесно почетно достигнување, за благодатен плод. Всушност, исто така е можено, слично на маловерните или на безверните луѓе, едноставно тука да го проживее својот век во извесно жално спокојство, како во полусон, не познавајќи го живото општење со Бог, само мечтаејќи за себе како за човек кој живее монашки.

Постои голема соблазна вистинскиот христијански живот, страдалничкиот пат, со многу плач, патот на барање вистинска чистота и праведност, да се замени со живот во духот на фарисеите, со смирување на својата совест во хармонични и правилни рамки на церемонијалност, со уредување на надворешниот живот, со блескава игра на разумот којашто радува со својата возвишеност, со игра на разумот којшто настапува во улога на красноречив оратор. Зарем е малку тоа што живееме на осамени места или на места донекаде лишени од современиот комфор, што не се забавуваме секојдневно гледајќи ја блескавата, бучната и весела арена на светските разоноди? Но, и мирјаните често живеат и се трудат на некое место коешто е лишено од комфор и разновидост, и тоа воопшто не го прават заради задоволување на своите силно изразени страсти, туку само заради некој мал мир којшто го дозволува најскромната плата. Значи, нашиот живот, при отсуство на жива, активна вера може, навидум, да стане наивна, но во суштина обична световна, земна „гунгула“ со исти грижи и нервози како и во светот, со исти ситни перфидно потхранувани приврзаности и страсти, коишто цврсто се вгнездиле во длабочините на срцето и само однадвор да добива облик на духовност, да биде украсена со религиозност. Сето ова е дамнешна болест, фарисејски квасец, на кој Господ ги предупредувал сите Свои ученици.

Во манастирот законот на послушанието е основен и неопходен услов за манифестирање на живата вера, која сè повеќе оживува и навистина води до Бога. Само тука се дава место на Бога; токму тука човекот мора постојано, со самите дела, да ја покажува својата вера и реално, а не имагинарно, да го спознава дејството на себлагата Божја Промисла, всушност, да го чувствува приближувањето и грижливиот допир на исцелителната и спасоносната Десница Божја. Ете каде е потребна само и единствено верата, а сите лични „умеења“ и „мудрувања“ ја губат сета смисла, па дури и многу пречат. Единствено тука се раѓа самоодрекувањето, одрекувањето од самиот себеси. Дури тука започнува вистинското чекорење кон Бога. Вон овој закон, сиот труд, макар и да е „најдобродетелен“ и „општествено полезен“, во суштина малку вреди, зашто не е осветен. Така е и со водата: макар и да е најчиста и напрозрачна, многу се разликува од водата којашто е осветена во храмот: првата ја гасне само физичката жед, ја измива само телесната нечистотија, додека осветената вода исцелува и ги чисти душевните болести и нечистотија, и носи во себе духовна сила.

Изменето од rice - 30.Септември.2007 во 12:00

rice

Сениор

Регистриран: 14.Ноември.2006
Статус: Офлајн
Поени: 379

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 18.Септември.2007 во 10:41

исповед

Свети Патрик Ирски

1. Јас, Патрик, грешник и припрост селанец, најмал од сите верници, презрен од многумина, за татко си го имав Калпурниј ѓаконот, син на презвитерот Потит, кој служеше во селото Bonavem Taburniae. Тој во близина имаше едно имотче, каде што јас бев грабнат. Имав тогаш околу шеснаесет години; Вистинитиот Бог уште не Го знаев, а бев одведен во плеништво во Ирска заедно со илјадници како мене, сосем според заслугите наши, зашто од Бога отстапивме и заповедите Негови не ги пазевме, ниту, пак, на свештениците наши им бевме послушни, коишто кон нашето спасение нè опоменуваа. И Бог го низведе врз нас гневот на Својот воздвиг, та не разсеа меѓу многу народи, дури до краиштата на земјата, каде во мојата безначајност до денес се наоѓам при инородници.

2. И таму Бог ми го отвори умот при неверието мое за макар и доцна да си споменам на своите прегрешенија, та од сето срце да се обратам кон Господа, мојот Бог, Кој погледна на бедноста моја и се сожали над младоста ми и незнаењето, Којшто ме пазеше и пред да Го познаам Него и пред да научам да го разликувам доброто од злото, чувајќи ме и советувајќи ме како татко син.

3. Оттука, не можам да молчам, ниту, пак, воопшто е долично тоа кога толкава добробит и благодат благоволи Господ да ми дари мене во земјата на моето пленство, зашто наша должност е, после укорот и следственото познание на Бога, да Го возвеличуваме и да ги исповедаме чудесата Негови пред секој народ под ширното небо.

4. Зашто нема друг Бог, ниту имало, ниту, пак, ќе има освен Бога Оца Неродениот, Беспочетниот, од Кого е секој почеток, Седржителот, како што сме научени; и Синот Негов, Иисуса Христа, за Кого сведочиме дека секогаш бил со Отецот, Кој пред исконот на времето духовно од Оца е роден неискажливо преди секое начело, и преку Кого бидна сè видливо и невидливо, Кој би човек, и откако смртта ја победи, на небесата при Отецот е вознесен. Он Му даде Нему секаква власт над кое и да е име небесно, земно и преисподно, та секој јазик да исповеда дека Господ и Бог е Иисус Христос, во Кого веруваме и Чиешто доаѓање го исчекуваме во иднина, како Судија на живите и мртвите, секому да му подаде според делата негови; Кој издашно Го излеа Духот Свети во нас, Дарот и Залогот на бесмртието, Којшто верните и послушните ги прави да бидат синови Божји и сонаследници Христови. Него Го исповедаме и Му се поклонуваме, Едниот Бог во Троица на светото име.

rice

Сениор

Регистриран: 14.Ноември.2006
Статус: Офлајн
Поени: 379

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 02.Јули.2007 во 12:23

Монах иконописац Григорије

МИСЛИ О СВЕТИМ ИКОНАМА

Виче неко к мени са Сира: стражару! Колико ће још ноћ? Приближава се јутро, али је још ноћ.

Исаија 21,11-12

Поштовање икона у Цркви је неугасива светлост ужеженог кандила.Оно руком људском није упаљено, и због тога светлост његова никада не нестаје. Оно је горело, гори и гореће, пламен је његов увек исти, равномеран - понекад постаје скоро невидљив, а поцекад се разбуктава и претвара у светлост неиздрживу. Чак и онда, када све оно ђаволско што је против иконе жели да угаси ту светлост, да је прекрије покровом таме, она се не гаси и не може се угасити. И када због мањка благочестивости нестане и снаге за творење икона, и када се учини као да су оне изгубиле славу свог узвишеног достојанства, светлост ова не може да утрде, она и даље живи, спремна да поново заблиста у пуном сјају и да их (иконе) испуни торжеством Таворског Преображења. Иако се сматра да смо ми данас тек у предворју те светлости може се рећи: још је ноћ али јутро је близу.

Поштовање икона се у Православној Цркви темељи и заснива на догмату оваплоћења Божијег. Исповедање Сина Божијег као Светлости од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, Једносуштног Оцу, Оног Који се оваплотио од Духа Светога и Дјеве Марије - живоначелни је и непресушни источник за поштовање икона; извори његови су тајна очовечења Христовог; суштина њихова је недостижна као што је несхватљиво и рођење Логоса.

Образ и подобије које је Бог дао човеку приликом стварања је, да тако кажем, начин одређен самим Творцем, да се Он опипљиво, опажају доступно, пројави у лику човечијем. Та Богообразност и то Богоподобије који су човеку дати у тренутку постанка већ су једна врста првобитне иконе, Богом дани Образ, непресушни извор светлости. Образ и Подобије Божије ни самим падом човековим не пропадају, него се стално обнављају, оживљавају, очишћују и снагом благодати и људског напора у подвигу као да се уписују у дубине духа. Подвиг-преподобије уписује Образ Божији унутар човека, и тај стални и непрекинути стваралачки напор основни је услов човекова живота. Њиме се стално утискује образ Христов у људску душу.

Ваља знати да су чинови анђела, настали пре човека, виша ипостасна суштаства и да је печат образа и подобија Божијег на њима другачији од оног на човеку; испуњавајући се светлошћу они се уздижу од светлости ка светлости причешћујући се Божанским Триипостасним Животом, и претварају се у другу светлост која је налик на светлост нетварну. Божански образ Господстава и Сила је у великој мери непојмљив и недоступан уму човечијем. Слава анђела пуни се огњем Божанске Славе.

Мајка Божија, вољом Божијом постављена изнад свега постојећег, Царица свега постојећег којој су се на Њено Успење поклониле силе небеске и земаљске, као и силе пакла, својим достојанством Небеске Царице обједињује и повезује свет анђеоских чинова и свет људског рода.

Бог Славе се очовечио и прихватио све људско од Приснодјеве зарад спасења и поновног установљења образа Божијег у човеку, који му је (човеку) дат од постанка, а којег је омрачила тама у разврату посрнулог и грехом уни штеног човека. Отеловљење Христово је обнављање Образа Божијег у човеку, и не само обновљење, већ и потпуно и савршено пројављивање образа Божијег, то је икона иконе, извор сваког светог лика - Образ Нерукотворени, живи Јерусалим. Ето зашто Црква, штитећи и јачајући поштовање икона, упориште налази у догмату отеловљења Христовог, у пуноћи очовечења Бога Славе; икона као освештано изображење одражава Нерукотворени Образ Христов самим Господом одсликан на убрусу.

И тако, Образ који чудом би одсликан Самим Спаситељем, постаде сведок истинитости очовечења Христовог -жива икона истине Богооваплоћења, икона догмата Божијег оваплоћења. Свака икона у суштини зависи од Образа Нерукотвореног - као река од извора из ког се рађа. Образ Нерукотворени је основна, кључна икона у низу других икона и управо је зато Црква тај крајеугаони камен изабрала за торжествено знамење своје. Она, управо та икона, јесте круна црквеног исповедања Оваплоћеног Христа, па следствено и све друге иконе говоре и сведоче управо то.

И ово знамење које је Црква подигла дели свет на пола, дели га на два непомирљива дела. По казивању Јована Богослова, "свако ко исповеда Бога који се јавио у телу, од Бога је". Неизбрисив печат те вере управо је икона Христова као и икона Мајке Божије и икона Свете Тројице. Они који то одбаце, а самим тим и поштовање икона, могу да не издрже испит и да се окажу с друге стране исповедања вере у потпуно и савршено Оваплоћење Христово. Када изгубе ту веру они су ван спасоносног града и заувек су изгубили могућност да победе. "Свако ко не исповеда Христа Оваплоћеног - од Бога није, он је антихрист". Христова икона, као и икона Мајке Божије, Пресвете Тројице и Светих, јесте радост оних који су прихватили и који чувају то знамење победе - победе над светом.

Може се рећи да светлост Преображења Христовог испуњава иконе, освештава их; она је њихово стваралачко начело, њом је одређена и сама природа иконе, она јој придаје оно без чега икона не би могла да се назове Светом у правом смислу те речи. Без те дејствујуће силе Преображења, икона не би могла да постане оно због чега и постоји. На Седмом васељенском сабору (787. г.) веома је тачно одређен смисао поштовања икона какав треба да постоји у Цркви. Образ се преноси на првообразно. Ово одређење, по свом основном смислу нема временски карактер, нити релативно и привремено значење. Овако схваћен смисао и назначење образа не одређују само карактер поштовања икона него у основи сведоче и о самом Образу, о карактеру изображења свештених ликова; ово говори на који начин природа изображења треба да буде усклађена са њиховим назначењем.

Преношењем части која се одаје образу - на првообразно, одређује се и природа самог образа. Образ који се у Цркви поштује мора бити саобразан Прволику, нипошто не сме бити његова замена, нити препрека молитвеном познању његовом. Он треба да буде причастан том Вечитом Битију, треба да сведочи о Божанској слави, о Тросунчаној Светлости Божијој.

Икона је свето уобличење оних сила у човеку које још нису потпуно озлеђене и које су још способне да творе слику образа. Икона је стремљење да се прослави сваки напор чистога срца, стремљење исказано кроз уметност. То је напор да се забележи, за живот сачува све оно важно, а чини ми се пре свега црте људског лица, људско обличје. Зато је икона, која је основ сваког изображења у ствари Света Икона очовечења Божијег, Христов Нерукотворени Образ.

Свако изображење људског лика се узноси или пак тежи Образу Христовом, и то само благодарећи сили снисхођења Христовог, сили очовечења Божијег. Оваплоћење Бога Логоса и очовечење Његово, онако како је та двојност одређена у Символу вере, појављује се као могућност за сваког човека да се приопшти Божанском Животу, да се приопшти Христу. То је пут саучесништва са Христом, а самим тим пут испуњења Духом Светим и Самом Живоначалном Тројицом. То је та светлост осликана иконом.

Управо снисхођење Божије породило је могућност за успон људског рода према Богу. Човечанство тежи другачијем начину битисања, али свако људско тражењем обележено бивство има наду да ће се приопштити Божанском животу; свака пројава људска, не само узвишена већ и она једва приметна и савршено безначајна, носи у себи честицу Божанске Светлости, и баш зато људи лишени те Светлости пате и муче се. и_непрестано ишту да се њом огрну и да се тајанственим Божанским учешћем измене.

Седми васељенски сабор није одредио какав материјал треба користити за иконе, једино што је одредио јесте да то мора бити постојан материјал. Сабор је дао благослов да се иконе могу сликати на зидовима, радити бојама или у мозаику, на дрвету. металу и камену, као и другим техникама. И како се сваким видом уметности може творити икона, благослов је добила и освештана је свака врста материјала, различите технике и видови уметности. Црква не одбацује ни боје растворене у воску (= енкаустика), сликарску технику из раних периода, или боје растворене у жуманцу јајета, што је врло посебан вид иконописања освештан црквеном традицијом; Црква даје благослов и иконама рађеним уљаним бојама, бојама добијеним на бази смола, лакова или неким другим начином. Сво то богатство материјала које се користи за израду икона може се употребити у Цркви, и биће освештано и добиће благослов.

Апостол Лука, који је урадио прве иконе Мајке Божије са Спаситељем Младенцем на рукама и иконе Спаситеља, према предању урадио је те иконе воском - техником ен каустике. Он није створио неку нову сликарску технику која пре њега није постојала, већ је радио онако како се у то време чинило. То је била у време антике врло распрострањена техника. Апостол Лука није пренабрегао ни творевине паганске културе која није знала за откривење, културе лишене светлости, већ је узео ту скромну уметност и просветлио је.

Није случајно то што Црква још од апостолских времена није прихватила уметност култа, уметност која је повезана са изображењима за паганске храмове, већ уметност једноставну и јасну, уметност која је била непосредно везана за живот. Можда су најближи иконама били портрети, нарочито портрети прављени да би сачували црте лица умрлога. Према обичају који је постојао још пре рођења Христовог, у гробнице су се стављали портрети умрлог. Изузетно много таквих портрета урађених у енкаустици сачувано је из времена Александријске школе. Неколико таквих портрета, изузетно добро очуваних, налази се у Лувру; и гледајући их нехотице надолазе мисли о првим иконама. Толико су им блиски, толико сродни ти портрети. Очигледно да је и апостол Лука, први иконописац у Цркви, иконописац ког је према предању благословила Мајка Божија, био веома близак својим савременицима - портретистима, и та блискост није случајна.

Иконе које је апостол Лука урадио нису се сачувале. Иако се многе њему приписују, вероватније је да су те иконе настале по узору на оне које је урадио апостол Лука, да су сличне његовим иконама, да имају нешто од његовог израза, али је веома тешко утврдити да ли се до наших времена сачувала нека икона коју је он насликао. Према томе, коначан суд о иконама апостола Луке не може се дати, али се може добити одређена представа о њима. Апостол Лука је био, према античким мерилима образован човек; очигледно да је проучавао њему савремено сликарство, и очи гледно да је и иконе Мајке Божије и Христа радио по узору на њега. О томе се може, макар делимично, судити према оним изображењима светих ликова која су се сачувала, а датирају из периода раног хришћанства. Ове иконе су наследиле одлике античког сликарства, и то наслеђе је бесконачно драгоцено. На тај начин је благослов добила, и није остала туђа Цркви, ни култура која није познавала пуноћу откривења; на тај начин није одбачен труд многих покољења да веродостојно изобразе људски лик, изображење лика човечијег је увек у извесном степену свето, тачније, свето је иако тек једва видљиво указује на ту могућност.

На Седмом васељенском сабору више пута се спомињао и мали споменик Христу који је подигла жена, спашена од крволиптања, а о којој сведочанство налазимо и у Јеванђељу. У Риму је постојао обичај да се споменици подижу оним људима који су учинили неко добро дело, те је жена којој је крв престала да тече када се дотакла Спаситељеве одежде то и учинила. Када се вратила кући, она је замолила једног уметника да јој направи споменик који ће представљати Христа, и то изображење настало према римским обичајима исказивања поштовања доброчинитељу, доби сасвим нов и посебан смисао. Скромни споменик је тако постао једно од првих изображења Христових, и он је освештан јер није изображавао простога човека већ Оваплоћеног Бога Логоса, те се на споменик излила Божанска благодат. Тражећи лека многи су почели да долазе пред споменик, и беху се многи излечили. О томе се више пута говорило и на Седмом васељенском сабору; сачувано је сећање на то да је крај споменика никла трава која је такође била лековита. Њу су сакупљали и њоме се исцељиваху.

Историја настанка споменика донекле нам открива тајну изображења. Сам обичај да се доброчинитељу заузврат искаже захвалност крије у себи благослов, па то није остао само обичај, већ се крунисао, освештао дејством Бо жанског домостроја. Од мноштва таквих споменика само је један изабран и на њега се излио благослов, те је тако и сам обичај постао освештан, као и труд уметника, и напори оних чијом су вољом ти споменици подизани. Све оно што је било добро а није у себи садржало сво потребно достојанство-посвети се, додирну Цркву, постаде пут до Вечне Светлости Будућег Дана.

Колико често света изображења, која се скоро не разликују једна од других у делу домостроја имају савршено различиту употребу.

Заставе хоругве када се унесу у храм, уливају се у ток литургије, постају део богослужбеног живота. Застава стег, под којом се окупља војска на сасвим другачији (но исто благословен) начин учествује у животу једног народа, она одређује његову судбину на бојним пољима.

Тако ми и икону Мајка Божија - Знамење, која је израз догмата оваплоћеног Бога Логоса, налазимо и на запрестолном своду олтара, и на иконостасу у реду где су пророци, и на хоругвама, и на државним жиговима, и, на крају, на новцу, посебно из времена византијских императора. Управо код новца се јасно очитује сила освештања светих ликова. Иконе, чија је намена да служе молитви, своје спаситељно дејство могу имати и у свету, оне се могу наћи ван храма, у неком музеју или код неког љубитеља уметности, могу бити и на некој изложби. Ти, наизглед неодговарајући услови за икону нису случајни, нити бесмислени. И ту се управо очитује стална брига Бога за свет којом Он жели да сакупи оно расуто и да подигне оно пало. То дело пламене љубави Божије према паломе (човеку), испуњава целу Цркву, њом је испуњено и поштовање икона, и само у светлости те благодатне воље, и то само у њој, може се схватити због чега иконе не могу имати једном за увек дате границе.

Понекад сасвим скромно изображење, скоро без достојанства, стилски ближе световној уметности него иконописању, вољом Божијом бива узнето до висина богослужбеног поштовања.

Мисли о Богу Оцу

Суштаство Божије се не може приказати, Његова суштина је недокучива и несазнатљива. Он као да је огрнут неприступачном тамом недостижног. Не само да нису могући покушаји да се Бог прикаже у Својем суштаству, већ ниједно од одређења не може да обухвати и да изрази суштину Божију, она није доступна човечијем уму, она је "неприступачни примрак суштине Божије".

Богословље може бити сачињено једино одричућим терминима. Оно може да буде само апофатичко. Свети Григорије Палама, штитећи православно учење о Нествореној Таворској Светлости учи нас да морамо разликовати Божанско, апсолутно несазнатљиво Суштаство, и Божанство у његовом дејству на створени свет, његову пуну промисла бригу о створеном. Палама нас учи да разликујемо суштину Божију и Његове Божанске енергије и силе - зрачење благодати на којој почива свет. И ако Бог није сазнатљив у Својем суштаству, при одређењу суштине Божије може се рећи да је Бог нешто недоступно опажању, да све што се односи на суштину Божију као да је огрнуто светом тамом недостижног.

Сазнању је доступно схватљиво и пуно промисла Божанско дејство на свет, Бог окренут свету, Бог Који бригу Своју, Љубав Своју и сталну заштиту Своју, светом распростире. То је Премудрост која устројава свет, то је светлост свету која све освештава, то је љубав Божија која све испуњава, то је Богооткровење - јављање Бога свету. И свет је у предвечној Божанској Светлости већ одређен тако да

може да прихвати. да на себе прими Божанско дејство - тај царски печат, да он свецело припадне Царству. То је, ако се тако може рећи. символичка природа космоса и представља коначни смисао и назначење створеног, а то је - постати достојањем (= наслеђем) Божијим.

Свет створен Премудрошћу Божијом, Божанском Софијом, саздан је тако да васељена у целини, као и сваки њен део са својим непоновљивим и само њему (= свету) својственим особинама, крије у себи неку тајанствену (при)повест о Творцу.

Зато се не може говорити о Богу Оцу као о ипостаси окруженој савршеном тамом. Од самог постанка света ми видимо Бога Оца у непрестаној бризи за свет. Он стално брине о људском роду, он стално општи са људима. чак се јавља видљиво и чулно Авраму и Сари у виду једног од три Анђела.

Цела старозаветна историја Израиља испуњена је старатељском бригом Бога Оца за Изабрани народ. Свети Григорије овако говораше о додиру Израиља са Богом Оцем: "Израиљ је по преимућству био окренут Богу Оцу". И та блискост Господа Саваота са својим изабраним народом била је пре свега блискост са пророцима. Бог Отац као да је дозвољавао да се созерцава, Свој лик је приказивао у свој могућој јасноћи; и можда је једно од најпотпунијих откривења било дато пророку Данилу, који је видео суд на ком Бог Отац као да се духовно изображава, као да пројављује Свој очински лик. Ево пророчанског сведочанства Даниловог: "Видех, на крају, постављене престоле, и попе се Старац Данима; одежда на Њему беше бела као снег, и власи на Његовој глави беху као таласи; престо Његов - као пламен огња, точкови Му - као огањ разгорио ... Видех у ноћним визијама: с облацима небеским иђаше Син човечији, приђе Старцу Данима и би доведен Њему. Даде му се власт, слава и царство, да сви народи, племена и језици Њему служе; царство Његово је вечно, које ће постојати увек, царство које се никад неће расути" (Дан. 7, 9. 13-14). Сам опис Богооваплоћења, опис Бога у телу, извор је светлости која се разлива на све у круг, потврђујући све својим видљивим битијем она чини све видљивим, изображљивим. И само у светлости Богооваплоћења могуће је изображавање лика Бога Оца.

На богослужењу ми имамо символичко приказивање Бога Оца. На Великој вечерњи, када се пева "Благослови душу моју Господе ... Све си премудрошћу створио", из олтара, кроз царске двери, излази свештеник и пред њим ђакон, и кади унаоколо по свој цркви. На тај начин свештеник слави Бога Оца, Који је створио васељену, и као да је то икона Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље. Али чак и у том живописном делу богослужења који је сличан кађењу на "Господи возвах", ми не видимо представу Бога Оца која је сама себи довољна, већ само у заједници са другим двема Ипостасима или као пророчанску бригу за васељену, и у том смислу негативан однос отаца Цркве према изображавању лика Бога Оца остаје на снази и дејствује у Цркви, без обзира на толики број икона Отачаства.

Постоји пророчанско виђење које Црква није одбацила, да ће крајем века бити подигнут храм посвећен Богу Оцу. Велики и славни за све народе, тај ће храм представљати могућу пуноћу откривења Бога Оца у Цркви. Та пуноћа јављања Бога Оца претходи Страшном суду када ће Отац предати суд Сину а Син судити васељени вољом Оца.

О Лику Бога Оца у Православној Цркви

Више пута у различитим ситуацијама у Цркви се постављало питање како треба представити Прву Ипостас - Бога Оца - и да ли у низу црквених икона постоји место за икону Бога Оца. Мишљења у вези са тим су често била противречна. И чини нам се да та противречност није случајна. Та привидна двојност је у основи иконе Отачаства.

Питање представљања Бога Оца је било постављено већ на Седмом васељенском сабору, иако не у оквиру званичних разматрања. И Св. ЈОВАН ДАМАСКИН и СВ.ТЕОДОР СТУДИТ, који су велики поборници поштовања икона, одбацују могућност изображавања лика Бога Оца. Један од основних разлога за неприхватање таквог представљања Бога Оца као човека, био је тај да се може створити утисак или подстаћи мисао о неком превечном човекоподобију Бога Оца. СВ.ДАМАСКИН каже: "Ми не изображавамо лик Господа Оца зато што Га не видимо, а да смо Га видели - ми би Га изображавали".

Од свега реченог на Сабору у заштиту икона пажњу на себе скреће Беседа СВ.ЈОВАНА СОЛУНСКОГ: "Ми стварамо иконе оних који су били људи и слуге Божије и имали тело. Ми телесно не изображавамо нека бестелесна бића. Ако стварамо икону Бога, тј. Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, ми га изображавамо онако како је Он био виђен на земљи обревши се међу људима". Ова Беседа веома очигледно указује на оно што су оци узимали као основу иконе. СВ.ЈОВАН СОЛУНСКМ. заједно са многим другим оцима који су узели учешће пли били блиски Седмом васељенском сабору, основу на којој израста и може да постоји икона види у томе што је све на њој приказано, уствари видљиво и опипљиво. И управо та очигледност изображеног даје несумњиву основу светим ликовима. "Ми телесно не приказујемо нека бестелесна суштаства", каже Св.Јовлн СОЛУНСКИ, и тако истиче да је основа израженог опипљивост и очигледност носиоца плоти.

У даљем развоју мисли везаних за поштовање икона та. на неки начин материјалистичка основа претрпела је битне промене. У круг изображених ликова ушли су не само они који су били људи и свете слуге Божије, који су имали тело, већ и ликови света анђела, ликови анђела, који, иако су се јављали, та јављања не би могла бити названа јављањима "оних који имају тело". Пре би се могло рећи да су анђели примали образ као символ који је говорио о њиховој бесплотној природи. Тако су настале иконе које нису биле сведочанство само безусловно виђеног, већ су пре свега имале веронаучни и догматски садржај.

У Русији, на Стоглавом сабору (1551. г.) питање о изображавању лика Бога Оца је поново постављено. Сабору је на разматрање била дата грамата коју је саставио извесни дијак ВИСКОВАТИЈ, у којој дијак сумња у исправност изображавања лика Бога Оца. Те сумње су очигледно биле изазване фрескама у реновираном дворцу цара ИВАНА ГРОзног, које су урадили новгородски иконописци. Дијак ВиСКОВАТИЈ је дао списак икона са ликом Бога Оца и захтевао њихово изузеће из црквене употребе. Дијакова молба је била размотрена посебно, по окончању заседања Сабора. Речено је да дијак ВИСКОВАТИЈ није у праву, одређене су му епитимије, а његова молба је одбачена. Одлука је била прихваћена без разматрања сваког лика појединачно. Сматра се да је промислитељно значење таквог решења у томе да је Сабор, прихвативши икону са спорном иконографијом сачувао и прихватио икону без које је немогуће замислити Цркву. То је икона Свете Тројице - Тројице Аврама, како је речено у грамати дијака ВИСКОВАТИЈА. Он је и ту икону унео у списак икона које је потребно изузети из употребе, због тога што је и на њој приказан лик Бога Оца. Стоглав је одобрио образ Тројице посебним решењем. А својим решењем везаним за грамату дијака ВИСКОВАТИЈА уклоњена је опасност која се појавила за икону Св. Тројице.

Нешто касније о изображавању лика Бога Оца говорило се и на Великом Московском сабору (1655. г.). Овај Сабор, за разлику од Стоглавог, у потпуности одбацује могућност изображавања лика Бога Оца, изузимајући једино изображење Апокалипсе, где је лик Бога Оца дозвољено изобразити због "тамошњих виђења" Бога Оца као Старца Данима приликом Откривења.

Цела забрана Великог Московског сабора има карактер упозорења. Овакву бригу је изазвала бојазан да ће човечији лик Бога Оца породити помисао о човекоподобију првог Лица Свете Тројице. Велики Московски сабор је указао на неприхватљивост иконе која је имала назив Отачаство, и која је, према устаљеном обичају, била врло распрострањена.

Ова икона се појављује као један од основних начина приказивања Првог Лица, али не само по свом положају у иконостасу, (икона се налази у горњем праотачком делу иконостаса, и она као да засењује храм), већ в по томе. што сама иконографска замисао тежи да на најпотпунији начин изрази очинску природу Првог Лица.

Ово је веома стара икона - најстарија таква икона потиче са почетка XI века и чува се у Ватиканској библиотеци. То је минијатура која се налази на манускрипту св. Јована Лествичника (по књизи А. Хејмана). Њена иконографија, у потпуности искомпонована и довршена, мало чим се разликује од икона на иконостасима из XVI и XVII века.

Ово је најстарије изображење које нам је познато, а његова древност може се објаснити као покушај твораца ове иконе да образ Бога Оца изразе, пре свега, као очинску природу Прве Ипостаси.

Бог Отац је изображен као старац који се пење на престо. Старац је величанствен и спокојан; он обема рукама благосиља. Лик је уоквирен седом, доста дугом и унеколико подељеном брадом. Коса му је подељена раздељком по средини, као што се обично и Спаситељ изображава, и пада на рамена. Црте лица су свечаноблажене. Орнат је из два дела: тунике која пада до саме земље и хитона, одежде

Уколико се вратимо икони Отачаство и ако пажљиво погледамо како је она устројена, видећемо да та икона тежи да постане икона Тројице, а не може то сасвим да постигне. Она својим устројством неправилно повезује представе Лица. Основни покрет тог изображења је извесни унутрашњи покрет. Бог Отац, изображен на икони као старац, Својом величанственошћу потпуно гута Сина и Духа Светог. А Дух Свети, приказан као голуб, несразмерно је умањен у односу на Прво и Друго Лице. Ствара се представа Тројице која је устремљена према самој себи, представа на којој се достојанство Лица умањује.

Немогућност да се полазећи од изображеног лика Бога Оца створи икона Тројице на којој би изображење Духа Светога нашло своје савршено отеловљење, а образ Оца потпуну равночастност са Другом и Трећом Ипостаси, и јесте узрок безуспешности оваквих покушаја. Исто тако, нпр. изображење Трију Лица на Крсту, где Господ Саваот у горњем делу Крста даје благослов, а Дух Свети својим крилима баца сенку на Распетог Господа, није сасвим и у потпуности права слика Свете Тројице. То се може рећи и за веома распрострањену икону која се често може видети на иконостасима, за икону Оног Који седи са десне стране Оца или, како је често још називају, икону Новозаветне Тројице.

У основи те иконе је жеља да се прикаже Господ Исус Христос Који по Везнесењу седа са десне стране Оца. Бог Отац је обично насликан на десној страни иконе у виду старца који седи на престолу, у царској одећи. прожетој зрацима, и са царским венцем. У левој руци Отац држи златну куглу са крстом. Глава Бога Оца је овенчана осмокраким ореолом, који се налази у ореолу у облику крста. Десном руком Бог Отац обично благосиља Христа, који се налази у левом делу иконе; Спаситељ, као и Бог Отац, на глави има царски венац, а глава му је као што је то и уобичајено на иконама Спаситеља, овенчана крстастим нимбом. Одежда Христова је слична одежди Оца. Лицем је Христос окренут Оцу и као да прима Његов благослов. На врху се налази, или у троуглу или у кружној сфери, голуб - Дух Свети.

И овде видимо како се снагом неке унутрашње потребе икона Оног Који седи са десне стране Оца преобразила у икону Тројице, али ни на њој, као ни на икони Отачаство, образ Тројице није изражен у пуној снази. Посматрајући основне контуре ове иконе запажа се колико је умањено, недовољно оцењено место које заузима представа Светог Духа, који се јавља као повезујуће начело Првог и Другог Лица, и како је потпуно лишен Ипостасног. А Бог Отац је изображен с таквом вештаственом (= уметничком) снагом као и Христос, а таква вештаственост може да изазове лажну представу о Његовој природи. И ту видимо исту такву немогућност да се створи неоспоран и потпуно савршен образ који изражава догађај.

На исти начин, или чак и више спорно, изражавају се Лица Свете Тројице на звездици или у многим другим случајевима, нпр. на антиминсу. Света Тројица. било да је изображена директно или символички кроз три Лица, ипак не налази Свој безусловно савршени израз. Можда се управо гледајући икону Отачаство увиђа какве неразрешиве, какве мучне потешкоће ничу у Цркви када је у питању изображење лика Бога Оца, а посебно на овај начин. Потреба за представљањем лика Бога Оца као да не може да нађе за себе у потпуности одговарајуће место. Уколико се Прво Лице изобрази као самостално, тада би била нарушена та мера суздржаности у односу на могућност представљања лика Бога Оца које се Црква придржава. И заиста, у Цркви није било и нема такве саме себи довољне иконе Бога Оца, као што нема ни храма који је посвећен Богу Оцу, или празника чије би светковање било непосредно везано за Оца, и по сили таквог устројства само приказивање лика Бога Оца рађа потребу да се Он не прикаже изоловано, већ да буде приказан са Другим и Трећим Лицем Свете Тројице, са Сином и Духом Светим.

Потреба да се Бог Отац мисли неиздвојено ни мало није лажна; она је сам живот Цркве и никада неће престати. Потреба, пак, да се сазда слика Тројице која исходи из представе лика Бога Оца није потпуно правилно решена. Слика Свете Тројице која је настала на тај начин није заоденута небеском славом, не сија равночестивим јединством, постаје планина која нема свог белоснежног врха. Ми овде видимо несавладиву празнину, скривену управо у тој неизразивој равночестивости Лица Свете Тројице. У свим тим поставкама Треће Ипостаси - Ипостас Светога Духа - није изображена личносно, нема пуноћу Ипостасног достојанства. На свим тим иконама Дух Свети је дат као голуб, а такво изображење није једнако изображењу Оца и Сина, за чије представљање је узет образ човека. И зато, све на тај начин осмишљене иконе Тројице, иако саме по себи нису лишене значаја, не могу постати недвосмислено пуновредним иконама, иконама које су онај свети жиг који пуноћом одсликава исповедање догмата Свете Тројице.

Расуђивања отаца везана за изображавање лика Бога Оца на иконама а која су прихваћена на Седмом васељенском сабору, су одричућа. Сабор сматра да је неумесно да се изобрази Отац Којег, по речима Спаситеља, нико није видео. По мишљењу отаца изображење лика Бога Оца није умесно нити допустиво. И у исто време Црква је препуна изображења лика Господа Саваота. Изображени лик Бога Оца видимо на фрескама у храмовима. у куполи храма, на иконостасу у реду праотаца, на много икона као што су Богојављање, Отачаство, Тројица, Бог Саваот у Слави, На престолу Херувима, и многим другим иконама. Те се иконе могу видети свуда где постоје Православне Цркве и потичу из различитих временских периода. Могу се наћи византијски радови из XI и XII века, и касније много руских икона различите старости. Иконографски посебно богат период изображења лика Бога Оца је период XVI и XVII века.

Како се може објаснити једна. на изглед, непомирљива противречност? Да ли су све те иконе јеретичке, лажне, сасвим туђе Цркви, и да ли због тога треба да буду изузете и потпуно уништене, или пак забрана изображавања лика Бога Оца није апсолутна? Треба знати да забране изображавања лика Бога Оца немају онтолошки карактер, већ да су то забране које по самом суштаству и сасвим одричу могућност изображавања лика Бога Оца, да су то мере ограничавајуће, аскетске мере које "налажу пост" на изображавање лика Бога Оца.

Први и основни узрок таквог ограничења била је, мислимо, неопходност да се утврди чврста основа, на којој почива поштовање икона. Основа коју је утврдио Седми васељенски сабор, - то је догмат Богооваплоћења. То је основа и потврда изображавања светих ликова; Бог који се не може описати као Божанство, постао је опипљив као плот, и будући да је невидљиво Божанство постало тело које је видљиво и опипљиво, оно се може и изображавати и описати. Лик Христов - нацртана ипостас - сједињује у једно две природе, и то очовечење Божије и јесте за нас основа иконе, у ствари, јесте Икона иконе. Слично томе као крајеугаони камен који повезује два зида, Христос је оваплоћена Реч, и Он Собом обједињује две неспојиве ипостаси: неописиво Божанско и описиво људско. У том смислу поштовање икона је постало могуће само преко и кроз Христа и не може постојати друга основа. Изображење лика Бог очовека Христа постало је знамење црквене победе и основа коју је Сам Спаситељ дао Цркви одсликавши Свој лик на убрусу. И оци Цркве, који штите иконе, неизменљиво својим трудом потврђују чврстину те основе. Икону Бога Оца могуће је мислити у светлости иконе Христа. У свести верника могло је доћи до извесних подвајања, лик Христов као да се удваја кроз лик Бога Оца.

Забрана изображавања лика Бога Оца подсећа на забрану Старог Завета да се праве "свештени ликови" (= идоли). И овде и тамо забрана по својој суштини не потире могућност изображавања ликова уопште, већ ставља забрану изображавања, која је слична ограничењима поста у односу на храну. Пост не одбацује узимање јела уопште, већ за извесно време уздржавање од њега. И као што су у Старом Завету представе Херувима у Скинији Завета нарушиле забрану изображавања светих ликова, тако се и у Цркви Новозаветној чврсто усталио обичај да се на иконама изображава Бог Отац, што је забрани одузело природу неповредивог. учинило је донекле разјашњеном, али не потпуно прозирном. Такве одлуке су почеле да бивају налик застору који не дозвољава светлости да продре пуном снагом. али и поред тога нису постале извори апсолутног мрака.

Исто видимо и на богослужењу. Црква не зна за празнике који су посвећени само Богу Оцу, али светкује Оца у Тројици на празник Преображења Господњег, на Богојављање и посебно на Педесетницу - Силазак Светог Духа, на празник који нас доводи до апсолутног Богопознања. Тројица - то је празник Силаска Духа Светога, на богослужењу означен изношењем две иконе: иконе Силаска Светог Духа на апостоле и иконе Свете Тројице. Ова последња може да се прихвати као основа за иконе на којима је изображен лик Бога Оца.

Мисли о Светој Тројици

Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот!

Бог поштован као Отац, Син и Свети Дух, Тројица Света, испуњава Цркву тросунчаном светлошћу. То је тросунчана светлост Православља. Та тројичанска светлост може нас обасјати и ми се можемо њом прожети само искрено верујући у Свету Тројицу. Вера нагрижена мраком, лишена чистоте, заклања нам ту Божанску славу Тросунчане Светлости, она је несавладива препрека која не да да јој се приближимо, да се испунимо њом, као што се њом испунио Спаситељ при Преображењу. Вера у Свету Тројицу која није апсолутна, још горе вера изопачена. непремостива је препрека нашем путу ка Таворској Гори, до извора тросунчане славе Преображења, до Светлости - једино могућем крају пута. Вера у Свету Тројицу изражена символима вере, кроз молитве, кроз пророштва отаца, целокупним богослужбеним богатством Свете Цркве, мора бити изражена и на икони. Икона Свете Тројице мора бити онај царски печат који даје коначну снагу таквом исповедању.

Снага исповедања троипостасног јединства Бога на икони Тројице није мање од оне изражене речима, она је основ догматског исповедања Свете Тројице. Уобличена словесно, истина вере није дата као нешто унапред готово, већ се она чува и живи у Цркви, у Светом Писму и тражи особит израз речју, којом би се исказала апсолутна вера Цркве у ту истину, која би попут каквог покривача или оклопа чувала истину од изопачења или тоталног изобличавања, од мрака који жели споља да продре и прекрије Цркву. И као што се у Цркви дејством Божијим, саборним напором једномисленим, ствара и на крају рађа црквено опредељење лишено сваког порока које исповеда истину, тако и на икони мисао бива свагда изражена коначним и савршено непроменљивим образом, али снагом благодати и подвига она се узноси до вечито блиставих висина.

Такво уздизање и очишћеше образа може се видети на икони Свете Тројице, која има велики догматски значај. Она је сведочанство троипостасног јединства Божијег, изображавајући, онолико колико је то могуће, Бога у Три Лица.

Сматра се да је икона Свете Тројице управо она икона без које нема пуноће, нема завршетка. И она не може бити изражена у свој својој пуноћи другачије него као јављање три анђела, јер на тој икони су, дубокомисаоном символиком, изображена сва Три Лица Свете Тројице. Такво изображење Првог Лица, које нема потребну пуноћу, као нпр. изображење Старца Данима и ослободивши се баласта људског лика, постаје у највећој могућој мери, изображење Њега достојно.

Образ Тројице - печат свег суштинског, свега постојећег, не остаје усамљен, него истим начином којим и првообразно порађа мноштво подобија, и мами их источником, тако је и икона Свете Тројице основа многих светих изображења, међусобно сличних, која зраче тросунчаном светлошћу Тројичанства. Нпр. иконе Три Архистратига, Три Јерарха, Тројице Младића у огњеној иећи и иконе Мученика, које чине тријаду, Тројица Царева, који дођоше да се поклоне Христу, као и све оне иконе на којима се број три сачувао, или су потекле из тог тројичанског извора славе, тросунчане светлости Тројице, која, изливајући ову светлост свуда унаоколо, увек рађа нешто себи налик, тежи да све преобрази у своје подобије.

Та стваралачка снага Свете Тројице, која је основ самог космоса, као што говораше св. Василије Велики у Шестодневу, обухвата све и чини све причастно себи. У том смислу икона Свете Тројице у Цркви треба да добије пуноћу, свој најсавршенији израз, па да постане извор склада. Сматра се да је икона Тројице као три анђела најсавршеније изображење Свете Тројице.

Образ Свете Тројице се не сме поимати као директан или грубо вештаствен образ. Основа за поштовање икона, утврђена на Седмом васељенском сабору, изражена је овим речима: "Поштовање лика прелази на прволик", и она се у потпуности, чак посебно, односи на икону Свете Тројице. Образ тај, насликан тако да сазнање може да доведе до умопоимања и до созерцања светлости Тројице, сам развој иконе, води нас од потпуно опипљивог старозаветног догађаја до савршено чисте, земаљског лишене небеске чистоте: она узноси наш ум до небеске наше отаџбине, према царству Оца, Сина и Духа Светога. Анђеоски карактер три Лица Тројице је она сила водиља која нам помаже да се винемо пут тих висина, да досегнемо небеса. Анђеоски карактер изображења свему придаје лакоћу коју не би било могуће појмити ако би изображења имала чисто људски карактер. И доиста, представљање Свете Тројице образом тројице мужева, која је постојала у древним временима, нпр. мозаик у Равенском храму, потом се више не среће. Сва три изасланика добијају анђеоска крила, чиме се истиче њихова неовоземаљска природа, и повезује старозаветни догађај са образом Тројице, која се не представља у било каквом виду, него приснобитијем које је ослобођено свега временског и повесног; управо овај догађај јављања тројице мужева Авраму води наше сазнање к созерцању анђела Великог Савета.

Само суштаство Свете Тројице је неизобразиво, и, ако у Цркви и постоје представе Свете Тројице које она поштује, те представе не треба поштовати као изображења суштине Божије, оне се не смеју поимати као изображења природе Божије, већ је потребно, тако нам се чини, дата изображења примати као символе, и тек тада такав образ може бити савршен. Уколико не поимамо символички - икону Свете Тројице не можемо правилно поштовати; тада нема, може се рећи, ни правог изображења Свете Тројице. Пуноћа разумевања Свете Тројице је дата и откривена на Синајској Гори силаском Духа Светога свепросвећујућег и само из светлости Педесетнице могла је и да израсте икона Свете Тројице.

Она се може поштовати само као икона символичка; да би се лакше схватио символички карактер светих приказа, навешћемо цитат једне главе из књиге св. Јована Дамаскина која носи наслов Шта се говори телесним изображењем Бога. Глава почиње следећим одређењем: "Будући да ми налазимо да символика Божијег Писма носи у себи пуно телесног када се говори о Богу, треба знати да ми као људи, одевени у грубу плот, не можемо да мислимо или да говоримо о божанским и највишим невештаственим дејствима Божијим, а да се не користимо подобијем, образима и символима који су у складу са нашом природом. Све о Богу изражено образом телесним има значење символа, има неки дубљи смисао, јер Бог и нема форму". Свети Јован Дамаскин даље наводи примере таквих символичких и сликовитих одређења. "Тако - пише свети Дамаскин - очи Божије, веђе и поглед треба, с једне стране, појмити као Његову созерцатељну снагу, а с друге стране, као знање Његово од којег се ништа не може скрити. И нек се зна да ми посредством оваковог чувства долазимо до савршенијих сазнања и дубљих убеђења. Уши Његове пак, и слух Његов су символ спремности Његове да услиши наше молитве. Уста и речи објашњавају Њега Самог, јер и ми помисли које нам се у срцу роде речју исказујемо. Једноставно речено, све оно телесним образом изражено о Богу има неки скривени смисао, који је повезан са оним што је било са нама, и који нас учи ономе што је над нама".

Речи св. Јована Дамаскин уводе нас у црквену символику без које је немогуће разумети ни торжество православне литургије, ни православну иконографију, ни најтајанственији мистични опит подвижника православне Цркве. Овај језик символа Цркве могућ је само тамо где човечији ум долази у додир са недодиривим.

Символ је по свом основном значењу веза. Како разумети символизам у животу Цркве, посебно када се говори о светим изображењима - иконама које Црква поштује? Само стварање света, обасјано вечитом Божијом светлошћу, има символичко значење, тачније, символичко устројство. Свет је саздан као тајанствено сведочанство о Ство ритељу (Творцу) свом. Цео саздани свет и сваки његов део, као и спој тих, Божијом вољом сазданих творевина, цела васељена као велика и недостижна целина - све то носи на себи царски печат сведочанства да је свет царско добро. То је као неко тајинство о ком говори све створено, и због ког све то, цео космос, није затворен у себе сама, не постоји изоловано, већ је Превечном Божијом замисли лицем својим окренут ка Творцу Који створи све премудрошћу Својом, о чему се говори и у вечерњем псалму: "Све си премудрошћу створио" и "Слава сили Твојој Господе".

Свети Василије велики у Шестодневу каже: "Свет је уметничко дело које свако може видети, и кроз њега сазнати премудрост његовог Творца..." И даље: "Славимо најбољег Уметника, који прештедро и вешто свет створи, и лепота видљивог ће нам приближити лепоту Оног што је над свим, величина ових чувствених и ограничених тела ће нас довести до Бесконачног које надвиси све величине. И цео свет који се састоји из разнородних делова, он (Бог) повеза везом нераскидивом, везом љубави у једно, у једну хармонију".

Премудрост стварања света огледа се у томе што је све створено окренуто Творцу, све је тајанствено сведочанство, иноказаније, прича о Светој Животворној Тројици која сазда свет. На свему створеном је печат огњени Превечне Божије замисли. Све створено је обдарено посебним, њему датим Богосмислом, који сведочи о Богу, и та символика створеног је карактеристична за цео свет и све у њему, од виших творевина - ипостасне хијерархије анђела и људског рода до најскромнијих, најпокорнијих твари које могу да изгледају лишене смисла. И тај Божански печат, који је на свему створеном, са неком посебном пуноћом, посебном славом урезао се на ипостасним творевинама: анђелима - првенцима Божијим, и на Његовој последњој творевини, којом је Он завршио стварање света - на човеку.

Дух Свети испуни силаском Својим Цркву елавом Пресвете Тројице и та слава постаде дахом Цркве, њена светлост. Сва пуноћа, сваколики дарови Духа Светога на Педесетницу што их даде, сабирају се у једно Тројичанском снагом. Цео живот и поредак у Цркви има на себи печат Свете Тројице и кроз Његов образ зри и израста у вечиту и неовоземаљску творевину. Светлост силаска Духа Светога, светлост Педесетнице показује колико је важно, коликоје темељно неповредиво богословљење о Светој Тројици и догматско исповедање њено; и то не само речју, већ и сливањем ликова, јер лик Свете Тројице, рођен снагом овог неприкосновеног богословља, мора бити завршетак, царски печат оваквог исповедања. И у вези са тим, смисао оваквог образа не сме да буде само релативан, приближан, без основног значења. Стварајући иконографију Свете Тројице, Црква стреми да сазда такав образ, који ће бити живо богословље о Светој Тројици, чисто и неукаљано, Због тога место које икона Свете Тројице треба да има међу другим иконама мора бити значајно и драгоцено.

У Цркви постоје многа изображења Свете Тројице која се међусобно разликују по својој иконографији. Али та икона, којом је одређен и сам празник Свете Тројице, увек је једна - то је изображење Свете Тројице као три анђела, чији је праобраз јављање Свете Тројице Авраму и Сари под гором Хобар у виду тројице путника.

Образ овај је израстао у дубокој старини. Свети Јован Дамаскин сведочи да је та икона настала много раније од времена у коме је он живео.

Јављање Тројице је тајанствено, оно се није могло до краја објаснити. Понекад изасланици који су се јавили Авраму имају чисто људски облик; то су три путника и тако су се они изображавали у Цркви, посебно до времена борбе против икона. Такво изображење Тројице имамо на мозаицима у Равени и Риму, у храму Свете Марије Мађоре...

Сматра се да је управо овај образ (јављање тројице анђела) а не неки други од постојећих, нераскидиво везан са празником Свете Тројице. Црква ову икону није изабрала случајно, већ због тога што је на њој најпотпуније изражена вера у Свету Тројицу; она је, то можемо рећи, настала из те вере.

Сама иконографија је двојака. Понекад су сва три анђела изображена као једнако достојанствена, а понекад је анђео у средини виши и величанственији (од друге двојице). Јављање тројице анђела Авраму је тумачено на различите начине. Неки сматрају да су три анђела у ствари Друго Лице Свете Тројице у пратњи два анђела, што сликовито указује на Прву и Трећу Ипостас. С друге стране, неки су у јављању тројице анђела видели јављање Саме Пресвете Животворне Тројице у свој својој пуноћи и савршенству. Иконописци при изображавању Свете Тројице полазе од ове две иконографије, те је икона празника одређена овим двама тумачењима. Али постојала је и постоји тежња да се та два, наизглед непомирљива схватања ускладе: не умањујући значење које се даје анђелу у средини, тежи се да се сва три Лица изобразе као једнака и равнопразна у свом достојанству. Ово је најпотпуније и најдубље изразио преподобни Андреј Рубљов на икони која се налази у Тројицком храму при Тројице-Сергијевској Лаври. Стоглави сабор није тек тако баш ову икону узео за иконографски образац Свете Тројице. Зато се према њој морамо односити као према икони која најдубље изражава смисао јављања тројице анђела.

Ипостаси Свете Тројице су дате у истом следу као и у Символу Вере. Први анђео је Прва Ипостас - Ипостас Бога Оца; други, средишни, - Ипостас Сина, и са десне стране је Ипостас Духа Светога. Сва три анђела благосиљају посуду у којој је за јело припремљено теле. Клање телета символише крсну смрт Спаситеља и често се налази у доњем делу иконе Тројице, а приношење телета као јела праобраз је Евхаристијског тајинства. Сва три анђела у рукама држе жезло као знамење Њихове Божанске власти. Први анђео, изображен у левом углу иконе је у доњим хаљинама плаве боје, која символише његову Божанску, небеску природу, и у светлољубичастим горњим хаљинама, које сведоче и о његовој Божанској недостижности и недостижности Царског достојанства. Иза њега. изнад његове главе уздиже се кућа, дом Аврамов, и жртвеник испред ње. У тумачењима ове иконе кућа је добијала символичко значење. Она је символ домостроја Божанске благодати, а кућа изнад главе анђела показује да је Он началник (Он је Отац) овог домостроја. Ту очинску началственост изражава његов образ у целини. Скоро сасвим уздигнуте главе, усправан, Он гледа у другу двојицу анђела. Црте и израз Његовог лица, положај руку, начин на који седи, све то говори о Његовом очинском достојанству. Друга два анђела, глава погнутих и погледа упртих у првог анђела, као да разговарају.

Други анђео се налази у средишњем делу иконе, што је условљено положајем Друге Ипостаси на недрима Свете Тројице и у домостроју, у пророчанској бризи Божијој за свет. Изнад Њега, своје гране је раширио храст. Други анђео је изображен у одећи у којој се најчешће изображава Спаситељ. Доњи део је тамно пурпуран и символ је оваплоћења; хитон, који слободно пада, плаве је боје (он је символ Његовог Божанског достојанства, небеске Његове природе). Он, и телом, и погледом, и покретима усмерен ка првом анђелу, као да тајно беседи са н>им. Дрво које баца сенку на Њега символ је дрвета живота из раја, као и дрвета крсног.

Анђео у десном делу иконе је Треће Лице Свете Тројице - то је Ипостас Светог Духа. Доњи део Његове одежде је прозирно светлоплаве боје. Горњи део је нежно сивозелен и говори нам о животворности Духа Светога; он је символ свега вечитог, символ исконске животворности свег постојећег. "Свети Дух сваку душу оживљава и чистом, и она светли Тројичанским јединством свете тајне". Та чистота што уздиже, на икони је дата у виду планине која баца сенку на трећег анђела. Распоред три Лица је тесно повезан и у складу са сваким богослужбеним возгласом, сваким обраћањем или исповедањем Свете Тројице. Тај редослед указује на делове Символа Вере, а исказан је у молитви Господу: "Да се свети име Твоје, да дсфе Царство Твоје, да буде воља Твоја". Сам распоред, и основне контуре иконе су на неки дубљи и тајанственији начин повезане са црквеном молитвом и са унутрашњим молитвеним покретом. Обриси тројице анђела, који седе и у рукама држе жезла, благосиљајући при томе трпезу, повезани су са троструким возгласом и целокупним богослужбеним обраћањем Тројици као Једноме Богу.

На празник Педесетнице, силаском Духа Светога, открива се пуноћа Богооваплоћења. Празник овај је откривење три Лица Пресвете Тројице, и у том смислу икона Тројице је основа за изображавање сва три Лица. Икона Пресвете Тројице потире представу о немогућности изображења Првог Лица. Исто као што су и златни Херувими у Скинији над ковчегом Завета кршење забране приказивања било каквог светог лика; али та забрана, изречена Мојсијем, у суштини и није забрана која је одбацила сваку могућност таквог представљања, већ је упућивала на уздржавање од њих; то је забрана слична посту, који је узДржавање од онога што није сасвим полезно, или тачније, што не треба чинити у датом тренутку. Богооваплоћење, Бог који се јавио у телу и постао извор светлости која, разливајући се на све унаоколо, својим видљивим битијем постаје потврда свега, чини све видљим, па и оно невидљиво чини у извесном степену видљивим. Само кроз светлост Богооваплоћења, и само кроз њу, могуће је изобразити Бога Оца. "Онај који мене види, видеће и Оца мога", управо је ово она светлост што се излива на образ Оца и чини Га барем делимично видљивим. Та очигледност је донекле карактеристична за сва изображења Бога Оца. Изображење Прве Ипостаси видимо. али не са пуном и коначном јасношћу, на фрескама храмова, на крстовима, на иконама, али не као самој себи довољну; она је повезана са друга два Лица Пресвете Тројице или је дата кроз израз благодатног присуства у Цркви и спасоносног деловања у свету.

Као основа за изображење Свете Тројице узети су ликови чија се пуноћа може приказати. Због тога сва три Лица поседују пуноћу људског достојанства, и по начину представљања ликова и по одећи која указује на присуство људског карактера. То није службена одећа анђела; они нису обучени у стихаре, на рукама немају наруквице, а око струка појас, већ су одевени попут људи: доњи део - туника - је до земље; горе имају хитон, који слободно пада око њих. Крила су им сва у златним зрацима, њихов лик и њихова коса носе на себи печат анђеоске славе, сведочећи тако о неовоземаљској природи тројице изасланика; сва тројица су равноправна у свом достојанству, чега нема на другим изображењима Тројице. И управо та пуноћа је и условила да се изабере управо ова икона, јер праву вредност може имати само икона на којој је изображена сама личносна ипостас. Света може бити само она икона на којој се види ликличност и лик људски, преображен Богом. То је основа сваке иконе, а њу је дао Сам Спаситељ оставивши печат Свога Лица на убрусу, и то је Икона иконе, извор сваког светог изображења.

Па чак ни ликове анђела не можемо замислити и изобразити другачије, до као ликове људске. Изображење, нпр. Престола као огњених кочија не може бити икона која је довољна сама себи, као што ни символи Еванђелиста такође нису довољни за икону. Орао који држи Еванђеље не може бити икона Еванђелисте Јована, већ само символ његов. Исто тако символ је, а не права икона, и изображење Духа Светога као голуба. Можда је највећа вредност, непоновљива особеност иконе Свете Тројице као три анђела, изображење Духа Светога као равноправног са Првим и Другим Лицем Свете Тројице, при чему је изражена пуноћа и анђеоског и људског лика. Та иконографска пуноћа сва три Лица и јесте она особеност која краси образ Тројице као три Анђела. Сва друга изображења су лишена пуноће, јер на њима нема самог Бога Духа Светога. Лик голуба којег је узео на себе Дух Свети пружа нам другачију представу о својствима Светога Духа, али за нас то није права Његова икона, као што Његовом иконом не може бити сматрано ни изображење Њега као светлости, облака или огњених језика, и то је један од основних разлога због кога све остале иконе Тројице, осим Тројице као Анђела, не могу да добију потребну пуноћу и да постану знамење Св. Тројице.

Анђели на икони Тројице имају људске црте лица, али то људско не треба повезивати са самом природом Бога. Такво схватање, које је у основи гностичко, а које се непрестано појављује, не може бити прихваћено у Цркви и не може добити њен благослов. Црте анђеоског и људског достојанства ни у ком случају не говоре о неком човекоподобију које је сакривено у самој суштини Божијој, Његовом недоступном суштаству. Вероватно такво схватање, настало ван Цркве Христове, никада неће бити део чистога потока истинског отачког богословља. Лик људски и лик анђеоски узети су за представљање Свете Тројице не зато што они имају у себи нешто од Божанске природе, већ стога, што је такав образ (према ономе што се може замислити) дат самим јављањем тројице анђела Авраму. И само крајње символички може се схватити тај образ, и само тако је могуће изобразити сва три Лица. Целокупна композиција ове иконе сведочи о великом уздржавању и опрезности са којом је она стварана.

Образ Свете Тројице се налази на средини иконостаса, изнад царских двери, у оном делу који се назива сен. Сен обично није у истом нивоу са иконама, већ је нешто дубље смештена, и по обичају, нарочито је танано и богато украшена. Ово посебно место које она заузима на иконостасу указује на посебну светост и њен значај. Већ нам и сама реч сен говори о том њеном смислу. То је благослов одозго, благослов који се распростире над свим светињама. Сен освештава све што се под њом налази, и у исто време штити светињу, она је ограђује. Облак славе који је осењивао скинију Завета, био је баш таква нерукотворена сен, која је једини могући праобраз сваког осењивања. Таква, али рукотворена сен, су херувими, што осењују олтар. Два херувима, од бакра, додирујући се крилима стварају сенку изнад ковчега Завета, и тако својим крилима штите Свети Ковчег. У Соломоновом храму, изнад престола, испред ког је свештеник вршио службу, била је завеса на стубовима, која је бацила сенку на престо. Ова завеса, која потиче из старозаветног храма, сачувала је своје место и у хришћанским храмовима, и тамо се налази изнад престола попут небеског свода. Са унутрашње стране се обично изображава Света Тројица у виду три анђела, оивичена кругом. Аврама и Саре на овим изображењима углавном нема. Ово представљање својом једноставношћу и одсуством детаља није изображење Свете Тројице приликом јављања Авраму већ је то изображење Свете Тројице у приснобитију. Унутрашњи свод сени, или киворија на којој се налази изображење Свете Тројице, образује небески свод изнад престола. Када се касније олтарска преграда испунила иконама и постала иконостас, изнад царских двери, испод попречне преграде на коју се опире деизис, појавио се нови део иконостаса, сен, који као да је постао носилац надпрестолног осењивања. Та сен изнад царских двери је тесно повезана са сеном изнад престола.

Образ Тројице, на који је указао Стоглави сабор, није нестао, није заборављен; он је све присутнији, он све више постаје радост свих. Потамнела од уља и измењена каснијим интервенцијама, ова икона, очишћена и ослобсфена прелепих, али помало оптерећујућих риза, више није у Цркви. Она се сада налази у Третјаковској галерији. Више није на иконостасу Тројицког сабора, али је и даље међу људима, који су својим већим делом далеко од Цркве. Образ Тројице није близак само људима који никада нису напустили Цркву, већ је близак и људима који су се веома од ње удаљили, па, мада је то чудно, и непријатељима њеним. У томе треба видети вољу Саме Живоносне Тројице. То су благовести које нас воде до извора вечног живота...

Вероватно ће питање о икони Свете Тројице постати изнова предметом саборског расправљања; и у светлости саборског решења одредиће се и установити православна иконографија иконе Свете Тројице. У овом раду који није обухватио све, ми смо само желели да изнесемо своје мисли о изображењу Тројице. Овај чланак нема цаучни карактер, нити се у њему шта тврди као неспорно; њиме се само дотиче питање иконографије Свете Тројице и, са њим повезано питање изображења Бога Оца и Бога Светог Духа. Неспорно је да ова питања нису до краја испитана нити црквено расправљена, али је неспорно да ће своје решење и израз наћи у (будућој) саборској одлуци (Цркве).

здраво

Сениор

Регистриран: 15.Декември.2006
Локација: Macedonia
Статус: Офлајн
Поени: 253

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 02.Јули.2007 во 11:57

здраво

Сениор

Регистриран: 15.Декември.2006
Локација: Macedonia
Статус: Офлајн
Поени: 253

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 27.Јуни.2007 во 15:30

Snaga molitve. Krstic na grudima

Iz pouka starca shiigumana Save Pskovo-Pecerskog

Molitva je – hrana za dusu. Kao sto su telu potrebni san i hrana radi ukrepljenja nasih telesnih slabosti, tako isto je i dusi potrebna hrana – a to je molitva.

Mi smo dali zavet Bogu da cemo se moliti. Dan ni u kom slucaju ne treba pocinjati bez molitve, niti treba ici na spavanje bez molitve. A neki ljudi ce ujutru ustati, samo se umiti i brzo otici na posao, zureci se kao da je pozar! I pokazuje se da ceo njihov dan prolazi u sujeti i da rade sve naopako. Oprosti Gospode! Potom dolaze umorni sa posla, rastrojeni, smuceni, i opet – pravo u krevet i opet lezu bez molitve.

Ne daj Boze da tako radimo! Treba se pomoliti pa makar i na kratko. Ako si se uspavao, onda treba da procitas molitve u hodu, na putu ka poslu.

Neprijatelj bezi kada citamo “Vjeruju”, a Andjeo-Cuvar nam se priblizava, pomaze nam i dan nam prolazi uspesno i dobro. To ne znaci da mi ne treba da citamo Psaltir, Jevandjelje, sve jutarnje i vecernje molitve.

Kratko pravilo Serafima Sarovskog se cita samo u slucajevima kada nemamo vremena zbog posla, zbog bolesti, porodicne situacije, ukoliko nemamo mogucnosti da se pomolimo.

Kada sam bio u Trojice-Sergejevoj Lavri i nosio poslusanje ekonoma, bilo mi je tesko da ispunjavam pravilo: nije bilo vremena za molitvu zbog izgradnje, i drugih raznih briga. Nocima nisam spavao: lezes ujutru u 3, a treba da ustanes u 5.Pitao sam duhovnog oca:

- Sta da radim?

A on – arhimadrit Venijamin, nadzornik Duhovne Akademije je bio mudar i rekao mi:

- Tvoje pravilo je: “Gospodi pomiluj!” na udah i izdah. “Gospode!” – na udah i tada u mislima napravi vertikalnu liniju Krsta, “pomiluj!” na izdah i opet u mislima napravi horizontalnu liniju Krsta. Na taj nacin ces udisati svetlost i ljubav, a izdisati necistotu iz srca.

I drugi tako rade. Znaci povezujemo molitvu sa disanjem i istovremeno se osenjujemo Krstom u mislima.

Episkop Teofan je video sledeci slucaj kada je bio u Samordinskom manastiru: jedna monahinja procita jedan psalm, i okrene broajnicu, a druga ju je izdala. A Vladika je rekao:

- Ona se kajala i Gospod joj je otkrio taj psalm, i ona tako zadobija blagodat.

Ne treba se moliti rasejano, jer takva molitva gnevi Gospoda. Rasejana molitva i dremez u Crkvi se javljaju zbog maloverja i slabe ljubavi prema Bogu. Na molitvi treba zaboraviti sve probleme: zivotne, licne, poslovne, pa cak i nevolje i bolesti – treba samo zahvaljivati Bogu, kajati se i moliti. U Crkvi treba stajati sa strahom Bozijim i smirenjem, jer Crkva nije zeleznicka stanica, niti neki obican drustveni dom, vec dom molitve. Treba osetiti tu blagodatnu silu koja je prisutna u Crkvi. Gde god da se nalazite: u kuci, na putu, na poslu; sta god radili: cistili, sili, spremali rucak, ili isli na sastanak – neprekidno razmisljajte o Gospodu, i izgovarajte Isusovu molitvu. I gde kod da dospete niko van nista nece moci: ni vracari, ni magovi – niko nista ne moze da vam uradi. U Svetom Pismu se kaze:”Sicicu i u ad ako si Ti Gospode sa mnom – nece se ubojati srce moje!” Znaci gde god da smo, niko nam ne moze nista ukoliko smo sa Gospodom i ako nismo prekinuli molitvu. Razumete? A mi se ponekad bojimo! A zasto se bojimo? Zato sto smo zaboravili da drzimo molitvu na ustima i u umu: Isusovu, ili Bogorodicinu, ili neku drugu, ili prosto da razmisljamo o Bogu.

Naprimer: “Evo Gospod je ovde … Stojim pored masine, radim, a pored mene je Gospod! On je uvek prisutan … Jer nam je Gospod blize od kosulje!” I slicno. Trudite se ljubljeni da prinudjujete sebe na neprestanu molitvu! Trudite se da ispunjavate osnovno pravilo: nikoga ne osudjujte, pocinjite dan sa molitvom, kako bi ceo dan bio molitven; s molitvom lezite na spavanje. Tada neceti biti posednuti i necete imati hulne i bludne pomisli. Jedan svetitelj je izgovarao sledecu molitvu dok je celivao svoj krstic: “Proli Gospode kap Svete Tvoje Krvi u moje srce, isuseno od strasti i grehova, i necistota dusevnih i telesnih”.

A vi ne znate tu molitvu, pa izgovarajte Isusovu ili: “Krstom Tvojim Gospode, ocisti me!”. To je ono minimalno sto hriscanin treba da uradi i za to nas Gospod nece lisiti Carstva Nebeskog.

Krst nije samo znak hriscanina, vec je to oruzje, koje odbija svaku zlu silu. Evo danas prilazi Krstu posednuta zena i ne moze da ga celiva, ne moze da pridje mostima, jer je u njenom karakteru, savesti i srcu neprijateljska sila, koja coveku ne dozvoljava da pridje ka svetinji. A mi takodje bivamo posednuti, kada se gnevimo, razdrazujemo, osudjujemo – sve je to posednutost.

Sta treba da radimo? Zapamtite sta sam vam govorio, da ukoliko budete citali kanon Krstu (odvojite 15-20minuta) i celivali svoj krstic uz Isusovu molitvu: “Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog, osveti me svetloscu Krsta Tvoga, udalji od mene tu necistu silu, koja me muci”, onda ce ta svetlost pronikunuti u vasu dusu i oterati zlu silu koja nas je zaposela. I na taj nacin i najposednutiji covek ukoliko je uporan kroz dva-tri meseca moze da postane zdrav.

Na taj nacin se mozemo sacuvati od posednutosti i ako bi nam i 20 magova nesto vracalo, oni ne bi mogli nista da urade, i mi necemo biti posednuti. Eto kolika je sila Krsta Gospodnjeg! Verujte, ljubljeni, ukoliko budemo celivali krtsic i kajali se, svi cemo se spasti. Zraci svetlosti i ljubavi ce proniknuti u nas karakter, u savest, u dusu i nestace svake necistote. Ti zraci postoje iako ih mi ne vidimo sopstvenim ocima, kao i magnetni talasi koje takodje ne vidimo, ali za koje mnogi znaju da postoje. To znaju naucnici pa cak i ljudi sa srednjim obrazovanjem, koji su izucavali fiziku i znaju osobine magneta.

Gospod ce nas Svojim Krstom izvesti iz satanskih mreza i uvrstiti medju Svoje prijatelje. Sektasi kazu da je Krst – oruzje sramne smrti. A hriscani postuju Hristov Krst i smatraju ga oruzjem spasenja. Krst nam je dat na Krstenju i mi nikada ne treba da se razdvajamo od njega i da zaboravljamo na njega.

Gospod je u vreme Svojih krsnih Stradanja ostavio na Krstu svetlost i ljubav, i zato se od Krsta izlucuju zraci blagodatne svetlosti i Bozanske ljubavi, zato sto je Bog Svetlost i Ljubav. On je te tragove svetlosti i ljubavi ostavio na Krstu: “Ja sam Svetlost svetu”, “Bog je Ljubav”. Blagodatna svetlost koja dolazi od Krsta sazize zlobnu, tamnu silu, a ljubav sve obuhvata – Boga i bliznje. I zato kada nosimo krstic i celivamo ga s ljubavlju, osvecujemo se i spolja i iznutra. A mi nosimo krstic na vratu kao na vesalici, zaboravljamo na njega a neko ga uopste ni ne nosi. Spasi nas Gospode! Neprijatelj se uvek trudi da nam nanese stetu, cak i nocu kad spavamo. Neprijatelj ne spava, on nam prilazi i iskusava nas i danju i nocu: zato se u snu javljaju svakojake neprijatnosti, losi snovi, noc cesto biva besana. To sve radi neprijateljska sila. Gospod to cesto dopusta jer se nismo uvece pomolili, ni celivali krstic. Ako imamo rodjake ili bliznje, koji stradaju od posednutosti, i ako se budemo molili za njih, i svakodnevno celivali svoj krstic za njih, olaksacemo njihovo stanje, i nase srce ce postati svetlo od blagodatnih zraka Krsta. Desava se naprimer da je muz neverujuci, ili sin ili cerka – to se takodje naziva posednutoscu, jer su oni posednuti duhom neverja. I ako pocnemo da se molimo za njih, oni ce nesumnjivo kroz nekoliko meseci postati neprepoznatljivi, bez obzira koliko “nepopravljiv” bio taj covek: pijanica, bludnik, besramnik – videces kako se ispravlja i postaje dobar.

Koliko je takvih slucajeva! Kazu: “Nepopravljiv covek, izgubio je savest, nista mu vise ne mozes!” – a on se potom preporadja.

Bila je tako jedna 18-ogodisnja hriscanka Justina. Ona se pomolila za vraca Kiprijana. Taj vrac je bio satanin prijatelj. On je nanosio stetu Crkvi i ljudima. I on je po molitvama Justine postao Boziji prijatelj: primio je Krstenje, postao je svestenik, episkop i cak se i posvetio – svestenomucenik Kiprijan. Eto sta cini molitva! Vidite, srce predaje srcu. Ona je celivala krstic i molila se ovako: “Gospode, ti vidis da je i on covek! On nije konj ni krava, vec Boziji lik! Iako je vrac, on je ipak covek. Spasi ga i on je razumno bice!”

I blagodat Bozije ljubavi od njenog srca je dotakla tog vraca, on se pokajao i napustio svoje necasno delo. A potom je ljudima otkrio tajne zle sile, to jest kakve zamke pravi satana kako bi pogubio ljudsku dusu. I postoji cak i molitva svestenomucenika Kiprijana protiv vracanja. O kako je velika snaga molitve!

Eto, ljubljeni, kako treba da spasavamo dusu i dusu bliznjega, a najvaznije onih kojima su posebno potrebne nase molitve, jer oni sami ne mogu da se mole. Kiprijan nije mogao da se moli za sebe, a kada Justina – krhka, nezna devojka kaze: sta je to!… - ona je imala hraborst i pomolila se, i time spasla njegovu dusu. I mi treba da sledimo njen primer. A mi smo obicno kao mnogobosci: volimo one koji su nam prijatni: rodjaci, bliznji, a posebno one koji nam pomazu. A za pijanicu i bludnika mislimo: “E, sta da se za njega molimo! On je izgubio savest!” – odustajemo i odlazimo. Spasi Gospode! Mi ne treba da imamo udeo sa njima u pijanstvu, razvratu i njihovim porocima, ali je nasa hriscanska obaveza da se molimo za takve ljude, da se sazalimo na njihovu dusu, da budemo sastradalni prema njima i da im zelimo spasenje. Oni mozda upadaju u grehe nesvesno, ni sami to ne zeleci, ali se potom ispravljaju…

Ljubljeni! Ne odvajajte se od naprsnog krstica!

O autoru… Shiiguman Sava

27/14 jula 1980 godine u Pskovo-Pecerskom manastiru je zavrsio svoj zivotni put i monaski podvig shiiguman Sava , poznat mnogim pravoslavnim ljudima. Ime shiigumana Save je nerazdvojno od lika vernog i dobrog Hristovog pastira, koji je tokom desetina godina sluzio Bozijoj Crkvi verom, ljubavlju i blagodatnim darovima. On je bio obraz cistote, dobrote, duhovne mudrosti. U revnosnom sluzenju Bogu i Crkvi on se moze uporediti sa onima koji su slicno apostolu Pavlu polagali dusu svoju za pastvu, bili u porodjajnim mukama, da bi u vernim cedima izobrazili Hrista. Ali i danas duhovna ceda starca Save razmenjuju svedocanstva o njegovom blagodatnom zivotu, o duhovnim darovima, koje su dobili u opstenju sa starcem, o snazi njegove molitve i posle smrti. Ta svedocanstva su skupljena u jednoj knjizi za koju se nadamo da ce se dopunjavati. Sluzenje oca Save Hristovoj Crkvi i svojim duhovnim cedima se moze okarakterisati liturgijskim vozglasom: “Gore imajmo srca”. Ceo njegov zivot, od pocetka do kraja je bio stremljenje ka visnjem svetu. Otac Sava je rasplamsavao ohladnela srca, ukrepljavao slabe ruke, useljavao duh vere u Boga, bukvalno “podizao” pale. “Od srca srcu” – tako se moze okarakterisati njegovo podviznicko delanje. Iz zivog izvora, koji je bilo njegovo cisto, Bogu predano srce, starac je crpeo snagu za svoje velike trudove. Uvek bodar, pun zivotne radosti, blag, on je bio spreman da se odazove na bilo koju nesrecu i da sa ljubavlju snishodi palim gresnicima. Ljude ne mozes da prevaris, oni na poseban nacin prihvataju istinske pastire i srcem streme ka onima koji i sami streme svim srcem ka Bogu. Oca Savu su voleli zbog Hristove ljubavi koja je zivela u njemu, zbog samopozrtvovanog sluzenja bliznjemu. U njemu je bio nepresusni izvor dobra. Mnogi ga pamte po njegovom ispitivackom, bukvalno pronicljivom pogledu, koji kao da je usmeren u samo srce. Taj pogled je svima cutke potvrdjivao da blagodatni starac zna tvoje tajne slabosti, ali zbog svoje bezgranicne ljubavi ne zeli da te povredi i spreman je da te isceli poucnim savetima. Lik shiigumana Save, tog divnog starca, duhovnog oca koga nam je Gospod poslao, ostaje i do danas u blagodarnom secanju njegovih duhovnih ceda. Ko moze da zna unutrasnji skriveni zivot podviznika?! Ko moze da iskaze sve njegove duhovne podvige, njegov neprekidni duhovni napredak?! Sve to ostaje duboka tajna njegovog srca koja je poznata Jedinom Bogu. Tu se moze samo nagadjati, i pretpostavljati na osnovu starcevog spoljasnjeg nacina zivota, njegovih vidljivih trudova i rada, u kojima ne moze a da se ne primeti neka doslednost, neprekidni uspon na sve vecu i vecu visinu. Zivot shiigumana Save je bio malo kome poznat pre njegovog odlaska u manastir. Biografski podaci su veoma oskudni, i skupljani su na osnovu sitnih detalja. Treba reci da starac nije voleo da prica o svom zivotu. Izrekao se samo par puta sa dve-tri reci – i to sa strahom i molitvom, kako mu Gospod to ne bi uzeo za pohvalu. Prebivajuci ceo zivot u pokajanju nevidljivom za necije drugo oko, skrusenosti srca i u podvigu molitve, starac se veoma trudio da sakrije svoj unutrasnji zivot od spoljasnjeg, sujetnog sveta. Ali i pored svega toga mnogim ljudima a posebno njegovim duhovnim cedima je bilo jasno da je on ziveo istinski hriscanskim zivotom, da je goreo verom i ljubavlju prema Bogu i teznjom za podvigom radi spasenja bliznjih. On je bio istinski Hristov vojnik, obucen u svo oruzje Bozije protiv svih ljudski slabosti i demonskih iskusenja. Prirodno nadaren i umudren ne samo od ljudi, koliko od Samog Boga, oplemenjen nebeskom riznicom Bozije mudrosti, on je imao iskustvo duhovne borbe. Naoruzavsi se neprestanom molitvom, on se suprotstavljao neprijateljima Isusovim Imenom i tako nepovredjen prosao svoj mnogotrudni zivot prepun nevolja. Gospod mu je po molitvama Majke Bozije uvek i svuda bio Pomocnik i Zastupnik. Duhovna mudrost, sjedinjena sa smirenjem, formirali su kod njega duhovni razum, koji sveti Oci nazivaju “plodom duhovnog iskustva”. Buduci veoma energican, on se nikada nije udaljavao od truda u pomoci bliznjemu na putu ka spasenju, ali je uvek trazio takav podvig. Bez obzira na slabo zdravlje, on je bio duhovni heroj, pravi div moralne snage. Starac je posadio veliki vinograd ljudskih srca i usrdno se trudio u njemu. Njegovo cisto i sastradalno srce, oslobodjeno od egozima, je plamtelo pozrtvovanom ljubavlju prema ljudima. Sluziti Bogu preko bliznjih, i ziveti tako da se sluzi ljubavi – to je bila deviza celog njegovog zivota. Ne umarajuci se u podvizima ljubavi, otac Sava je okupio oko sebe veliku duhovnu porodicu. Neprekidne reke stradalnih i spasenja zednih ljudi su tekle prema njemu. I Bozija Blagodat koja je prebivala u starcu je donosila stostruke plodove: u ljudima se razgorevao Hristov duh, neverujuci su pronalazili Boga, magla neverja se razbijala, i Bozija istina je za njih postajala ocigledna. Mnoga duhovna ceda oca Save su potom i sama zadobijala plodove blagocestivosti, dobrih dela i molitve. Starac je u potpunosti ispunjavao Gospodnje zapovesti o ljubavi: “ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem tvojim, i svom dusom tvojom, i svim umom svojim” i “ljubi blizenjga svoga kao samog sebe”. On je s velikom radoscu hrabro stavljao na voja pleca tudju teskocu, prema recima apostola Pavla: “bremena jedni drugih nosite” (Gal. 6, 2). Sila blagodatnih starcevih darova se u potpunosti moze objasniti recima apostola Pavla: “Ne zivim ja, vec zivi Hristos u meni”. “Gospode, Sam zivi u meni! Sam govori! Sam delaj!” – cesto je uzvikivao otac Sava, i Gospod je cuo Svog vernog slugu – blagodat Duha Svetoga nije odstupala od njega. Eto u cemu je tajna zivota i uticaja starca na ljude – Sam Gospod, Koji je nevidljivo prebivao u njemu, kao i Njegova Bozanska sila i blagodat! A ta blagodat se dobija samo za duboku veru, za istinsko smirenje, za svetost zivota. “Onaj koji veruje u Mene, cinice dela koja i Ja cinim, pa i veca od njih”, - rekao je Gospod, jer “Ja sam s vama u sve dane do svrsetka veka” (Mt. 28, 20). U zivoj i delateljnoj veri u blizini Hrista Spasitelja, starac je crpeo nelicemernu ljubav prema svim ljudima, silu duha, kao i plamenu molitvu i silu isceljenja razlicitih nemoci. Zbog njegove neprekidne brige – da sve utesi, ukrepi, otera duha uninija, - duhovna ceda su starca nazivali “starcem-utesiteljem”. Gospod je uvek bio s njim, a preko njega i sa nama. Ljudsko srce se ne moze prevariti bez obzira koliko je na njemu grehovnih rana. Ono uvek stremi tamo gde dobija olaksanje svojih stradanja. Kod starca su radi pouka i duhovne koristi dolazili ljudi sa svih krajeva Rusije, i on je sve primao sa ocinskom ljubavlju. Starac je I ziveo radi toga da spase i utesi sve nevoljne, bio je Boziji molitvenik, i kako je bila velika snaga njegove molitve!

rice

Сениор

Регистриран: 14.Ноември.2006
Статус: Офлајн
Поени: 379

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 07.Јуни.2007 во 10:29

Штом вниманието ни се одврати од Господа ние го губиме внатрешниот мир

старец Тадеj

Гледате дека во секој човек Господ почива тајно, без разлика на тоа дали човекот Го почитува или не. Но Он е тука, во центарот на животот. Он го движи животот. Он е животодавец. И сé додека тоа внимание е првенствено тука, во срцето, сé до тогаш се чува тој внатрешен мир и радост Боженствена, која на почетниците им се дава бесплатно. А потоа, штом вниманието ке ни се сврти од Господа и ке се запечати на некои овоземни предмети, било тоа да се мртви предмети, било тоа да е живо создание, веднаш го губиме внатрешниот мир - бидејќи не може (човек) на две страни. Оној предмет на кого сме му посветиле внимание, веднаш влегува внатре, го зазема престолот Господов, го зазема срцето. А тоа може да биде и славата, честта, богатството, убавината. Штом нешто (овоземно) ќе ни се искачи на тронот, тогаш тоа и ќе заживее во нас. Во зависност од тоа кому му посветуваме внимание, такво чувство во нас живее.

Зошто постојано бараме земни потпори, кога знаеме дека не се постојани?

         Затоа што сме слаби. Ние сме деца. А штом сме деца на Небесниот Отец, тогаш треба да бараме потпора од Родителот. Да! Ние сме родени телесно од земните родители, па бараме од телесните родители потпора. Но тие имаат грижи, тие не се имуни на грижи. И тие се спопаднати од неволји и тешкотии, така што ние погледнуваме во нив, но тие не гледаат во нас. Велат: "Имаш глава, па размисли . Сега си зрел". А Отецот небесен тоа никогаш не го избегнува. Он секогаш нé гледа, секогаш нé води, ако срцето ни е соединето со Него. Но ако ние бараме потпора во овој свет. Детето бара, но овде во светот тешко да ја најде. Многу е тешко да најдеш едномисленик во животот. Светите Отци велат: Ако си нашол едномисленик во животот, си нашол спасение".Но многу е тешко да се најде.

Јас во животот сум наишол на две личности кои својот живот во брак го поминале најидеално и најдобро. Пред неколку години наидов на уште една (личност). Ви зборував вам за И. Се упокои Интересно е како Господ ги соедини него и жена му. Преку триесет години беа во брак, и тој вели:"Јас и мојата М. сеуште ниту еднаш не сме имале лош збор мегу себе..Она што го сакам јас, тоа го сака и мојата М. Она сто мојата М.го сака, тоа го сакам и јас". А беше со жестока природа (нарав) и имаше тешко послушание овде на земјата, беше полицаец. Доаѓаше во допир со разни лоши карактери и особини на лугето, и таму (на работа ) ќе си го расипе расположението, ќе дојде нерасположен дома, а Мира секогаш умееше да го чека, така што тој веднаш се опуштеше. Нивното катче беше рај.
    Да се сетиме како св.Симеон говорел за себе: "Јас не сум имал долготрајни постови, ниту пак ги поминував ноќите без сон. Не сум спиел на гола земја, ниту пак изврсував други напори.Туку гледав само на своите немоќи, себеси се унизував, и Господ ме спаси".


Значи сето тоа не е неопходно?

Св. Симеон вели: "Во великиот Ден, нема да се бара од душата дали таа се молела, дали постела, дали извршувала некакви добри дела во животот. Но затоа секоја душа грижливо ќе биде испитана дали има нешто заедничко со Христос Спасителот". Дали таа ја има карактерната особина на Христа Спасителот.
          Ние сме повикани да бидеме молитвеници, трудбеници, да чиниме добро, но ако не се трудиме да ја изградиме својата карактерна особина, тогаш сé е залудно.
                Творецот нема иста природа со тварта. Умствениот оган е многу подобро сокриен во умот, отколку чувствениот оган во чувствата. На друго место се вели: "За телесниот живот потребни се будни чувства на телесните сетила. За духовниот живот, потребна е будност на срцето.А духовниот живот е активност без учество на телесните сетила".

Само дејствување на умот, без чувства?
     Духовниот живот е живот на умот, издигнат над сите чувства од овој свет и над сите желби.
   Монаштвото - тоа е одрекување од светот и од сé што е од светот. Одрекување од својата волја и од своите желби.
        Душата која се соединила со Бога станува кротка и смирена. И кога се моли и кога мисли (секогаш) стои пред Лицето Божјо, не си дозволува себеси да блуди ваму и таму.

Духовниот живот е живот на умот, издигнат над сите чувства од овој свет и над сите желби. Монаштвото - тоа е одрекување од светот и од сé што е од светот. Одрекување од својата волја и од своите желби. Душата која се соединила со Бога станува кротка и смирена. И кога се моли и кога мисли (секогаш) стои пред Лицето Божјо, не си дозволува себеси да блуди ваму и таму.

sard

Посети го сајтот на членот

Сениор

Регистриран: 28.Октомври.2005
Локација: Прилеп
Статус: Офлајн
Поени: 1440

Опции за коментарот

Цитирај sard

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 05.Јуни.2007 во 17:04

Vlade напиша:

Go prasale monasite eden starec: "Otec, zasto ti sekogas stois na prozorec koga tvojot brat gi pee psalmite?", A starecot odgovoril: "Zasto ne sakam nekoj da pomisli deka go tepam."

Дури сега го укапирав ова. Дали го сфативте?

„Треба да се биде достоен на љубовта за да се биде љубен“ - Goethe
www.pravoslavna.mk

Pravoslavie Кликни и види ги опциите

Посети го сајтот на членот

Модератор

Регистриран: 07.Октомври.2005
Локација: Macedonia
Статус: Офлајн
Поени: 1732

Опции за коментарот

Цитирај Pravoslavie

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 05.Јуни.2007 во 16:45

Старечник

Можете и да си ја download-ирате книгата на истиот линк, најдолу на страницата

Да погледнеме околу нас, таму има МНОГУ СТРАДАЛНИЦИ. Да им помогнеме!
Оди на подфорумот Хуманост на дело
Запамети, ЉУБОВТА ДЕЛОТВОРИ!!

здраво

Сениор

Регистриран: 15.Декември.2006
Локација: Macedonia
Статус: Офлајн
Поени: 253

Опции за коментарот

Благодарам(0)

Одговор

Испратена: 28.Мај.2007 во 13:07

Rasudjivanje

Mnogi teski neduzi koji jednog coveka snalaze imaju svog uzroka, znanog ili neznanog, u proslosti njegovoj. Uzroci pak tih teskih neduga, kao recimo ludila, nisu drugo nego povreda moralnog zakona Bozjeg. Kada sv. Haralampije bese mucen, dozna car mucitelj za njegovu cudotvornu moc, pa naredi te dovedose preda nj jednog besomucnog coveka, da se uveri da li ga Haralampije moze izleciti. Tog coveka mucase djavo 35 godina, goneci ga po pustinjama i brdima i bacajuci ga u blata ili u provale. Kada se taj ludak priblizi Haralampiju, oseti demon blagouhani miris od svetog coveka, pa povika: "Molim ti se, slugo Bozji, ne muci me pre vremena, no naredi mi i ja cu izaci; a ako zelis ja cu ti kazati kako sam usao u ovog coveka". I naredi mu svetitelj da kaze. Rece demon: "Ovaj covek zahtedne da pokrade svoga suseda, pa pomisli u sebi: ako coveka prvo ne ubijem, necu moci zagrabiti njegovo blago. I ode i ubi suseda svoga. Zatekavsi ga u takvom delu, ja udjoh u njega, i evo vec 35 godina stanujem u njemu". Cuvsi ovo svetitelj Bozji naredi demonu da odmah izadje iz coveka i ostavi ovoga na miru. Demon izadje, a besomucni posta zdrav i miran.

здраво

Сениор

Регистриран: 15.Декември.2006
Локација: Macedonia
Статус: Офлајн
Поени: 253

Опции за коментарот

Благодарам(0)