ЧУДА

http://www.hilandar.org/pdf/povest_o_trojerucici_web.pdf

ЧУДОТВОРНА ДЕСНИЦА
Десната рака на Јован Крстител исцели неподвижен Русин

   Московјанецот Владимир Иванович Мастјуков, кој пет години се движеше со помош на патерици, со чудото на десната рака на Свети Јован Крстител е исцелен во Храмот Христос Спасител во Москва и прооде.

   Јермонахот Петар Драгојловиќ, собрат од Цетинскиот манастир кој е во придружба на големата православна светост, десната рака на Јован Крстител на пат по православна Русија, пренесе дека Мастјуков, како тешко болен, во Храмот го донеле неговите роднини.

   Мастјуков, кој пред пет години поради тешок мозочен удар престана да оди, на 8 јуни се поклони пред изложената десна рака на Јован Крстител и неколку минути подоцна побара од роднините да го пуштат, ги фрли патериците и почна сам да оди.

   Владимир Мастјуков раскажа дека во моментот на целивање на раката на Јован Крстител почувствувал леснотија и сила во нозете, кои дотогаш му биле тешки и неподвижни.

   Само по неколку моменти Мастјуков, пред очите на голем број верници, сам излегол од Храмот.

   Веста за чудотворната моќ на раката на Јован Крстител и исцелувањето на Мастјуков го објавија многу московски медиуми, додека весникот Комсомолскаја правда објави текст на насловната страница.

   За исцелувањето на Мастјуков пишуваше и британскиот весник Дејли телеграф, кој пренесе дека неподвижниот Московјанец, пред очите на многу верници бил излечен во моментот на целивање на раката на Јован Крстител. Весникот пишува и дека не се намалуваат редовите од верници кои се собираат пред најголемиот православен храм во светот по доаѓањето на Светата десница на Јован Крстител од Цетинскиот манастир во Москва.

   Десната рака на Свети Јован Крстител со која е покрстен Исус Христос, минатата недела од цетинскиот манастир, каде се чува, пренесена е во Русија, каде се поклонија неколку стотини илјади православни верници.

   За десната рака на Свети Јован Крстител се врзуваат многу авантури, таа е отсечена од неговото тело пред два милениума. Според легендата, таа го спасила народот Антиоха (денес Турција) од змејот кој се задушил кога еден човек му ставил прст од десната рака на Свети Јован Крстител во устата.

   ТАНЈУГ - Белград

Извор: МИА

-----

превземено од: ИДИВИДИ

линк: http://www.idividi.com.mk/stil/Woman/352049/index.html

Изменето од Pravoslavie - 16.Јуни.2006 во 12:47

 Na Slikata pisuva "ALLAH"

Allah dz.s vo Qur'anot veli: "Se' stvoriv samo mene da me obozava" Vo dolnata slika,drvjata svedocat:

Drvored na koj pisuva: "La ilahe Illallah" a od drugata strana pisuva "Muhammedur Resulullah" sto znaci: "Svedocam deka nema drug Bog osven Allah" i  deka "Muhammed e Bozji rob i Bozji pratenik" Interesno e sto drvjata se preseceni ednas pa povtorno se izrasnati taka.

 Kosnica so Med,na koja pcelite go napisale Imeto na Stvoritelot "Allah"

THE FISH TESTIFIES FOR THE PROPHETS

The story of fish began when Mr. George Wehbi, a Christian lebanese was practising his fish hobby, in Dakar,(the Capital of West Africa). He caught many fish. When he went home his wife saw among them a strange fish about 50 cms in length, with some Arabic writing on it. he took it to Sheikh al-zein, who read clearly what was written in a natural way, that could not be done by a human being, but rather a Godly creation which the fish was born with. He read "God's servant" on its belly and "Muhammad" near its head, and "His Messenger" on its tail.

 

Kalma written in Lungs This picture shows us that LA ILAHA ILLALLAH  MUHAMMAD RASOOL  ALLAH is written in our lungs.

This is a   recent Miracle discovered in the forest near Sydney (Australia). This tree is bowed in a posture of Muslim's prayer. Moreover, the tree is bowed directly to the direction of Kaa'ba at Mecca (the Holy Mosque in Saudi Arabia). Closer sight shows Turban on head and even the shape of the hands touching the knees. Also Scientists noticed that there is not a sign of any artificial shaping of the tree. ALLAH-U-AKBAR!

I da ne go prepolnuvam forumot,odete na google i napisete "Miracle of Allah" ke najdete bezbroj cuda vo prirodata i vo covekot,koi svedocat za Allah dz.s. No,nie i pokraj toa,tie raboti ne gi smetame za Cuda.... ne smetame deka na svetot ima pogolemo cudo od Qur'anot.

Kada sam bila u adu, tada su mi davali da jedem svakakve crve, žive i uginule, i koji se raspadaju, i smradne, a ja sam vikala i govorila, kako ja ne mogu to da jedem, a meni su tada govorili: «Nisi postila, kada si živela na zemlji, zar si ti jela meso? Nisi ti meso jela, nego crve; post nisi vršila, zato ćeš jesti crve ovde», a umesto mleka davali su mi svakakve gmizavce, gadosti i svakakve žabe.

Ме воодушевија воедно и потресоа приказните.....

Razbolela sam se od raka 1962. godine, bolovala tri godine. Nisam ležala, nego sam radila i lečila se kod lekara. Gajila sam nadu da ću imati od njih neke koristi, ali je nije bilo: poslednjih šest meseci sam sasvim iznemogla, čak nisam mogla piti ni vodu, bilo mi je muka, i odveli su me bolnicu; bila sam veoma aktivna, pa su radi mene pozvali iz Moskve glavnog profesora i odlučili da idem na operaciju. Godine 1965, 19. februara u 11 časova su me operisali, prilikom operacije su ustanovili: zloćudni tumor, sa raspadom creva. Za vreme operacije sam umrla. Kada su mi razrezali stomak, moja duša je stajala između dva lekara, i ja sam sa užasom posmatrala svoju bolest. Sav želudac je bio u čvorovima raka, a isto tako i tanka creva. Stajala sam i mislila: zašto nas je dve, ja stojim i ja ležim. Onda su lekari izvadili moju utrobu na sto i rekli: tamo gde bi trebalo da bude dvanaestopalačno crevo, tamo je samo tecnost, može se reći sasvim istrulelo, i – izbacili oko litru i po gnoja. Kada su uklonili sve trulo, lekari su rekli: ona nema s čim da živi, nema ništa kod nje zdravo, sve je trulo, to jest istrulilo od raka.

Sve to sam posmatrala i mislila: zašto nas je dve, ja ležim, i ja stojim. Onda su lekari postavili kopče na stomaku. Ovu operaciju mi je radio profesor Izrailj Isajevič Neimak, u prisustvu deset lekara. Onda su lekari rekli da je treba dati mladim lekarima da rade kao praksu. Onda su moje telo odvezli u mrtvačnicu, i ja sam išla za njima i sve se čudila, zašto nas je dve, onda su me ostavili u mrtvačnici i ležala sam gola. Onda su me plahtom prekrili do grudi, odmah je ušao moj brat sa mojim sinom Andrejem. Sin mi je pritrčao i poljubio me u čelo, i plakao, govoreći: «Mamice, zašto si ti umrla, ja sam još mali, kako ću ja bez tebe da živim, ja nemam tatu». Ja sam ga zagrlila i poljubila, ali on nije obraćao nikakvu pažnju na mene. Sve sam videla, i kako je moj brat plakao. A onda sam se našla kod kuće, gde je došla svekrva prvoga mog zakonitog muža; tamo je bila i moja rođena sestra. S prvim mužem ja nisam htela da živim jer je on verovao u Boga. U mojoj kući su odmah počeli da dele moje stvari. Živela sam bogato, ali svo to bogatstvo sam stekla nepravdom i bludom. Moja sestra je počela da bira najbolje stvari, a svekrva je zamolila da ostavi bar nešto za moga mališana, ali sestra joj ništa nije htela dati, počela je svašta da viče na moju svekrvu, i da joj govori da «dečak nije od tvog sina, i ti mu nisi rođena majka». Kada je sestra vikala ovde sam ja videla zle duhove, i oni su zapisivali u svoje hartije svaku ružnu reč i radovali se. Onda su sestra i svekrva otišle i zaključale kuću, sestra je odnela ogroman zavežljaj svojoj kući.

U četiri sata, ja grešna Klaudija, sam poletela u vis i veoma sam se začudila, kako mogu da letim; našla sam se izand Barnaula, a zatim je i Baranaul nestao, a onda je postalo tamno. Tama se dugo produžila, na putu su mi pokazivali ona mesta, gde i kada sam ja bila od moje mladosti. Na čemu sam letela, ne znam, ili na vazduhu, ili na oblaku; ne mogu da objasnim. Kada sam doletela do prve podnebesne, dan je bio oblačan, onda je postalo veoma svetlo, neiskazano svetlo, da čak nisam mogla da gledam. Položili su me na crni trg, iako sam se i za sve vreme letenja nalazila u ležećem položaju, na čemu sam ležala ne znam, nešto kao na ploči, ali mekoj, crne boje. Umesto ulice je stajala aleja, u donjem delu grmovi ne visoki i meni nepoznati, grane na njima veoma tanke, a listići zaoštreni na oba kraja. Dalje se videlo ogromno drveće, na kojima su bili veoma lepi listovi raznih boja, između njih svoje nove kuće, ali u njima nisam nikoga videla, u toj dolini je bila veoma lepa trava, i mislila sam: gde sam to ja i gde sam došla, u selo ili u grad, ne vide se ni preduzeća, ni fabrike, nema ni ljudi, i ko li ovde živi. A onda sam videla da ne tako daleko od mene ide Žena, veoma lepa i visoka, na Njoj veoma duga odeća i ogrtač od brokata na Njoj, iza Nje je išao mladić; i vidim kako mladić silno plače, i nešto kao da moli od Nje, a Ona ne obraće nikakvu pažnju na njega, i ja sam pomislila: kakva je to majka, dečak moli, a Ona neće ništa da mu da. Kada se Ona približila meni, mladić je pao do njenih nogu, i opet nešto od Nje moli, ali ja ništa nisam mogla da shvatim. Htela sam da je pitam: gde sam ja? Ali iznenada mi je Ona prišla i rekla: «Gospode, kuda će ona?» Stajala je sa složenim rukama na grudima, s očima uprtim u Nebo. Tada sam se ja silno trgla, shvativši, da sam umrla, a duša se nalazi na Nebu, a telo na zemlji, i odmah sam shvatila, da ja imam mnogo grehova i da ću morati za njih mnogo da odgovaram, i počela sam gorko da plačem. Okrenula sam glavu, da bih mogla da vidim Gospoda, ali nikoga nisam videla, a glas Gospoda čujem. Rekao je: «Vrati je nazad na zemlju, ona nije došla u vreme. Dobrodetelji njenog oca i neprestane molitve su Me umilostivile.» Tek tada sam shvatila da je ta Žena -Carica Nebeska, a mladić – moj Anđeo – čuvar, koji je išao za Njom i plakao, i umoljavao Je. A Gospod je nastavio da govori: «Dosta je bilo njenog bogohulstva i bogohulnog i smradnog života. Hteo sam da je izbrišem sa lica zemlje bez pokajanja, ali otac njen Me je umoljavao ». Gospod je rekao: «Treba joj pokazati njena mesta, koja je ona zaslužila», i za tren sam se našla u adu, i počele su da puze po meni strašne i ognjene zmije, sa dugačkim jezicima, a iz jezika njihovih izlazi vatra, i svakakve druge gadosti; smrad tamo je neizdrživ, a ove zmije su se uvukle u mene i počeli su da puze po meni crvi debeli, deblji od palca, dužine četvrt metra i s repovima, a na njihovim repovima igle nazubljene, i puzali su mi u prednji i zadnji otvor, u uši, u oči i u usta, i u nozdrve, uvukli se u mene. Bolovi neizdrživi, i ja vičem ne svojim glasom, ali milosti i pomoći nama tamo ni od koga; onda se pojavila umrla od abortusa žena, ona je stala da moli milosti od Gospoda, i On joj je odgovorio: «Kako si ti živela, Mene nisi prizivala, decu si ubijala u utrobi svojoj i ljude si savetovala: ne treba praviti milostinju. Vama su deca suvišna, a kod Mene nema suvišnih, i Ja dajem sve i svima, i kod Mene ima svega za Moju tvorevinu». Onda mi je rekao Gospod: «Dao sam ti bolest, da bi se pokajala, a ti si do kraja hulila na Mene; ti Mene nisi prizivala, sada Ja tebe ovde ne priznajem». Zavrtela se zemlja zajedno sa mnom, i ja sam poletela, odande je krenuo smrad i zemlja se poravnala; bio je zvuk, a onda sam videla svoju Crkvu koju sam grdila, onda su se otvorila vrata i izašao je sveštenik sav u belom, blistajući zrakama, stajao je sa sagnutom glavom. Tada me je pitao Gospod: «Ko je ovo?» Rekla sam da je to naš sveštenik, a glas mi je govorio: «A ti si govorila, da je on džabalebaroš, ali ne jede on zalud hleb, nego je on trudbenik, on je istinski pastir, a nije najamnik. Tako da znaš, kako god bio on mali po činu, on služi Meni, Gospodu, i ako sveštenik ne pročita nad tobom molitvu razrešenja, tada ti Ja neću oprostiti grehe». Onda sam počela da ga molim: «Gospode, pusti me na zemlju, ja imam dečaka. Gospod mi je odgovorio: «Ja znam da ti imaš dečaka, tebi je žao njega». A ja kažem: veoma žao! «Tako, eto ,tebi je jednog deteta žao, a vas kod mene nema broja i Meni je svih vas hiljadu puta više žao, ali kakav ste vi nepravedni put izabrali sebi u životu ! Zašto ste vi stremili da skupite sebi veliko bogatstvo, zašto činite svaku nepravdu; vidiš, kako raznose tvoju imovinu, kome je otišlo sve tvoje posle života. Imovinu su tvoju razneli, dete odveli u dom za siročiće, a tvoja prljava duša je došla ovde; služite idolu i žrtve mu pravite, u bioskop idete i nosite novac satani, a u Crkvu Božiju ne idete. Ja čekam, kada ćete se vi probuditi od grehovnog sna i pokajati se». Onda je Gospod rekao: «Spasavajte sami vaše duše, i molite se, jer je vek mizerni nastao, uskoro ću doći da sudim svetu, molite se». Pitala sam: Gospode kako da se ja molim, ja ne znam molitve. Gospod mi je rekao: «nije ona molitva vredna, koju čitaju i nauče je, nego je ona molitva vredna, koju mi od čistoga srca uznosite iz dubine duše; recite: Gospode, oprosti mi, Gospode, pomozi mi! – i čisto srdačno sa suzama u očima vašim. Eto takva molitva i takvo moljenje vaše biće Meni ugodni i prijatni». Tako mi je rekao Gospod. Onda se pojavila Majka Božija, i ja sam se opet našla na onom trgu, ali nisam ležala, nego sam stajala.

Onda je Carica Nebeska rekla Gospodu: «Na čemu da je spustim, ona ima kratku kosu?» I čujem glas Gospoda: «Daj joj pletenicu boje njene kose u desnu ruku». Kada je Carica Nebeska pošla po pletenicu, tada sam videla da je ona prišla velikim vratima ili dverima, čija je izrada u vidu isprepletenih linija, kao vrata oltara, ali neopisive krasote i svetlost je izlazila iz njih, nije moguće gledati i ne može se opisati. Prišla im je Carica Nebeska, i ona su se sama otvorila ispred Nje, i Ona je ušla unutar nekog dvorca ili vrta, a ja sam ostala na svome mestu, i kraj mene je ostao Anđeo, ali on mi nije pokazao svoje lice. U meni se pojavila želja da pitam Gospoda da mi pokaže raj, i rekla sam: Gospode, kažu da je ovde i raj? Gospod je ćutao. Kad je došla Carica Nebeska, Gospod joj je rekao: «Podigni je i pokaži joj raj»: Carica Nebeska je prešla iznad mene svojom rukom i rekla mi je: «Za grešnike evo kakav je raj», i Ona je podigla, kao pokrivač, zavesu, i ja sam na levoj strani videla da stoje crni obgoreli ljudi, kao skeleti, neizmernog broja, i od njih izlazi zlosmradni vonj.

Kada se sada setim toga, opet osećem onaj neizdrživi smrad, i bojim se, da se opet ne nađem tamo.Oni svi stenju i osušena su im grla, mole da piju, da im neko da bar kaplju vode. Meni je bilo strašno, i čula sam kako govore: duša ova je došla iz zemnog raja, od nje dolazi prijatan miris, čovek na zemlji ima pravo i ima vreme, da zadobije Raj nebeski, a ako se ne potrudiš na zemlji radi Gospoda i spasenja svoje duše, tad nećeš moći da izbegneš udeo ovog mesta.

Carica Nebeska je pokazala na ove crne i zlosmradne ljude i rekla: «Kod vas u zemaljskom raju dragocena je milostinja, čak i ona voda; dajite milostinju koliko god možete, od čistoga srca, kako vam je rekao Gospod u Jevanđelju: «Ako neko samo čašu hladne vode da u ime Moje, dobiće nagradu od Gospoda». A kod vas ne samo da je vode mnogo, nego i svega drugoga dovoljno, i stoga se treba truditi da se daje milostinja onima kojima je potrebno, - i još govori: posebno ta voda,od koje jednom kapi ovde se može nasititi nebrojeno količina mučenih ljudi. Ove blagodati kod vas su čitava mora i reke koje se neće iscrpeti nikada.». I iznenada u jednom trenu sam se našla u đavolskom mestu, gde je još gore nego na prvom mestu.

Tamo je bila tama i oganj, meni su pritrčali zli duhovi s hartijama i pokazivali sva moja loša dela, i govorili: «Eto, mi smo oni kojima si ti služila na zemlji». I ja sam sama čitala svoja dela, ona su bila napisama krupnim slovima, i ja sam se užasnula svojih dela. Zlim duhovima izleće oganj iz usta, oni su počeli da me udaraju po glavi, i ulazile su u mene ognjene iskre. Počela sam da vičem od neizdržive boli, ali, o, samo sam čula slabašno stenjanje, kao pijukanje, oni su govorili: «Piti, piti»; a kada ih je osvetlio oganj , tada sam ih videla sve,strašno su bili mršavi, istegnutih vratova, očiju iskolačenih, i govore mi: «Eto i ti si došla nama, drugarice, sada ćeš živeti s nama, ti i mi smo živeli na zemlji i nikoga nismo voleli, ni služitelje Božije, ni bedne, a samo smo bludničili i gordili se, Boga hulili, slušali bogoodstupnike, a pravoslavne pastire vređali, i nismo se nikada kajali; a neki su grešili isto kao i mi, ali oni su se čistosrdačno raskajali, išli su u crkve, i stranike primali, ubogim davali, i svima kojima je trebalo pomagali, i dobra dela tvorili, oni se nalaze tamo, na vrhu».

Ja sam se jako uplašila i zatrepetala od užasa, meni je izgledalo, da se celu večnost nalazim tamo, i postalo mi je veoma teško, a oni su nastavili: «Ti ćeš s nama da živiš, i da se mučiš večno, kao i mi».
Onda se pojavila Majka Božija i postalo je svetlo, zli duhovi su svi popadali, a sve duše su se obratile Božijoj Majci: «Carice Nebeska, nemoj nas ostaviti ovde». Jedni su govorili: «Ja koliko samo stradam». Drugi: «A ja koliko samo stradam». A treći govore: «A ja koliko stradam, vodice nema ni kapi». A vrućina neizdrživa, i oni sami prolivaju gorke suze. I Majka Božija je veoma plakala i ogvorila im: «Na zemlji ste živeli, tada Mene niste prizivali i niste molili za pomoć, i niste se kajali Sinu Mome i Bogu vašemu, i Ja vam sada ne mogu pomoći. Ja ne mogu prestupiti Volju Sina Moga, a Sin ne može prestupiti volju Oca Svoga Nebeskoga i zato ja ne mogu da vam pomognem i za vas nema zastupnika. Ja ću pomilovati samo one i one koji stradaju u adu, za koje se Crkva moli i rođaci se mole za svoje rođene, i oni se mole , koji su činili dobra dela, i zasluživali milost živeći na zemlji.».

Kada sam bila u adu, tada su mi davali da jedem svakakve crve, žive i uginule, i koji se raspadaju, i smradne, a ja sam vikala i govorila, kako ja ne mogu to da jedem, a meni su tada govorili: «Nisi postila, kada si živela na zemlji, zar si ti jela meso? Nisi ti meso jela, nego crve; post nisi vršila, zato ćeš jesti crve ovde», a umesto mleka davali su mi svakakve gmizavce, gadosti i svakakve žabe. Onda smo počeli da se podižemo, a koji su ostali u adu, počeli su silno da viču: «Ne ostavljaj nas, Majko Božija!» - i onda je nastala tamo opet tama, a ja sam stajala na istom trgu. Kada mi je Carica Nebeska sve pokazala, Ona je isto onako složila ruke na grudi i podigla oči na Nebo i rekla: «Kako Ja da postupim s njom i kuda s nom?» A glas Gospoda je rekao: «Spusti je na zemlju za njenu kosu» - i istog trena su se odnekud pojavila kolica, ali bez točkova a kreću se ona, ima ih brojem dvanaest komada. Carica Nebeska mi je rekla: «Stani desnom nogom i idi ispred mene, i tako sve do kraja idi desnom nogom, a levu primiči»: Tako sam i išla, desnom sam koračala, a levu privlačila, a Carica Nebeska je išla pored mene. I kada smo došli do poslednjih kolica tamo je bila provalija, kojoj nema kraja. Carica Nebeska mi je rekla: «Spusti desnu nogu, a onda levu». Ja joj kažem: bojim se, pašću, a Ona odgovara: «A nama to i treba». – Tako ću se razbiti? «Ne nećeš se razbiti!» Dala mi je pletenicu u desnu ruku debljim krajem, a tanki je uzela sebi, pletenica je bila upletena u tri pređe, a onda je Carica Nebeska udarila, i ja sam poletela na zemlju. I vidim ja, kako po zemlji jure automobili, i ljudi idu na posao, vidim, da letimo na plac nove pijace, ali se ne prizemljujem, a tiho sam poletela k hladnjači, gde je ležalo moje telo, i ja sam se trenutno zaustavila na zemlji, ali šta raditi, i krenula sam u bolnicu, prišla hladnjači koja je bila zatvorena. Zašla sam u nju, i gledam, leži moje mrtvo telo, glava malo visi, i ruka isto visi, a jedan bok je bio pritisnut mrtvacima; a kako je duša ušla u telo, ja ne znam, samo sam osetila hladnoću, i nekako oslobodila pritisnut bok i jako savila kolena, savila ih do laktova. Tada su doneli mrtvog muškarca na nosilima kojem je voz odsekao obe noge. Ja sam otvorila oči i pomerila se, oni su uplašeni pobegli, i videla sam da ležim na boku, a stavili su me kao i sve na leđa, i kada su me oni videli kako sam se ja savila, to im je bilo strašno, da su pobegli. Onda su došli sanitarni radnici i dva lekara, rekli su da me brzo prevezu u bolnicu; i odmah su se skupili lekari i rekli: treba zagrejati mozak lampicama. To je bilo 23 februara u četiri sata ujutro 1965. godine. Na mome telu je bilo 8 šavova, tri šava na grudima, a ostali na rukama i na nogama, sve su se to lekari vežbali na meni. Kada su mi zagrejali glavu, otvorila sam oči, posle dva sata sam progovorila. Trup moj je bio poluzamrznut, postepeno se oporavljao, a isto se oporavljao i mozak. Hranili su me veštački, a dvadesetog dana su mi dali doručak: palačinke sa pavlakom i kafu, i ja sam odmah rekla da to neću da jedem, a od mene je u strahu sestra pobegla i svi u odelu su obratili pažnju na mene; istog časa je došao lekar kod mene i pitao: «Zašto vi nećete da jedete? Treba da jedete!» Ja sam mu odgovorila: danas je petak, i ja mrsno jelo neću da jedem; i predložila sam lekaru da sedne i da me sasluša: rećiću vam gde sam bila i šta sam videla. Onaj ko ne posti posnim danima i ne poštuje sredu i petak, i uopšte sve postove narušava, tada mu umesto mesa daju da jede crve, a umesto mleka – svakakve žabe i škorpije, i svakakve gmizajuće gadosti, to sve neraskajane pred sveštenikom grešnike čeka u adu. Zato ja mrsnu hranu u ove dane neću da jedem.

Lekar pri mojoj priči čas crveni, čas bledi, a bolesnici su sve sa pažnjom slušali. Zatim se skupilo mnogo lekara i prisutnih je bilo mnogo lica, i ja sam s njima razgovarala, pričala im, šta sam videla i slušala, a glavno, da mene ništa ne boli. Posle toga je dolazilo kod mene mnogo naroda, i ja sam im pokazivala svoje rane i o svemu sam im govorila. A onda je milicija počela da tera od mene narod, i mene su pre*acili u gradsku bolnicu, i tamo sam se sasvim oporavila.

Molila sam lekare, da oni brže zaleče moje rane, lekari su rekli: sutra. Ali lekarima je ovo bilo veoma interesantno, kako sam ja mogla oživeti, kada su creva moja bila pola trula, a isto je i sva unutrašnjost bila izranavljena, a posle operacije su svu unutrašnjost kako bilo ubacili i zašili. Sledećeg dana su me stavili na operaconi sto. Kada je glavni lekar Aljabajeva Valentina Vasiljevna skinula kopče i otvorila stomak, rekla je: «Zašto su rezali čoveka? Kod nje je sve savršeno zdravo». Ja sam zamolila da mi ne zatvaraju oči, a isto po mojoj molbi nisam bila uspavana i rekla sam da me ništa ne boli. Lekari su ponovo izvadili svu moju unutrašnjost na sto, a ja gledam u plafon, i vidim, šta je u meni, i šta rade lekari, kao kroz ogledalo. Pitala sam lekarku, šta je sa mnom, kakva je kod mene bolest. Lekarka je rekla: «Kod vas je sve zdravo, a unutrašnjost, dečija, čista». Tada su ubrzo dotrčali lekari, koji su mi radili prvu operaciju, i ja sam ih posmatrala, zatim su oni rekli: «Gde je u njoj bolest? Sva unutrašnjost je bila sasvim trula, a postala sasvim zdrava». Međutim, lekari su pitali: «Da li te boli, Klava?» Odgovorila sam: ne! Čudili su se, a potom su se uverili, da ja potpuno zdravo odgovaram,produžili su s operacijom. Svi lekari su se približili blizu mane i u užasu ohali, zadivljeno govoreći: «Gde je bolest, od koje je bolovala?» Lekari koji su me ispitivali govorili su: «Eto, Klava, sada ćeš da ozdraviš i možeš se udati». A ja im govorim: brže radite i bez šale.Bolesnici su se došaptavali, a lekari trčali po odelu van sebe i u užasu hvatali se za glavu, lomeći ruke i bili bledi kao mrtvaci. Ja sam im rekla: to je Gospod javio svoju milost na meni, da bi ja živela i govorila drugima, a vama je to za urazumljenje, da je nad nama Sila Svevišnjega. Onda sam rekla profesoru Izrailju Isjeviču: kako ste vi mogli pogrešiti? On je odgovorio: «Kod tebe nije bilo ništa zdravog». Tada sam ga pitala: kako vi sada mislite? A profesor mi je odgovorio: «Tebe je Svevišnji preporodio!» Onda sam mu rekla: ako ti u to veruješ, krsti se i venčaj se ( Crkveno ); on je bio sav crven od nedoumice šta se to desilo. Ja sam sve čula i videla, kako su sl*gali moju unutrašnjost i postavljali šavove; a kad su stavili i poslednji šav, lekar Valentina Vasiljevna, koja mi je uradila drugu operaciju,izašla je u hodnik, pala na stolicu i zaplakala. Pitali su je: «Klava umrla?» - «Ne, nije umrla, ja sam poražena time, da se kod nje pojavila takva sila, da ona nije čak ni jednom zastenjala, zar to nije opet čudo? To joj javno Bog pomaže.» Još je govorila ne plašeći se, da , kada sam ja ležala ovde u gradskoj bolnici, pod ličnim nadzorom Valentine Vasiljevne, to ne jednom je profesor, onaj, koji mi je radio prvu operaciju 19. februara, pokušavao da nagovori Valentinu Vasiljevnu da me nekin načinom umrtvi, ali ona kategorično nije bila saglasna, i u prvo vreme je i dan i noć nije odlazila od mene, sama me hranila i pojila, bojeći se, da me ne otruju. Pri drugoj operaciji je bilo prisutno mnogo lekara iz raznih bolnica, između kojih je bio i direktor medicinskog instituta, koji je rekao: : «Jedinstven slučaj u istoriji sveta». Kada sam izašla iz bolnice, odmah sam pozvala onog sveštenika, kojega sam grdila i podsmehivala mu se kao neradniku, ali u stvari je on bio veliki služitelj oltara Gospodnjeg, ja sam mu sve ispričala i ispovedila se i pričestila se Svetim Tajnama. Sveštenik je odslužio moleban u mojoj kući i osveštao je. Do tada je u domu bila jedna nečistoća, pijanstva i tuče, ne može se ni nabrojati šta sve nisam radila. Drugoga dana moga pokajanja otišla sam u rejonski komitet i vratila im partijsku knjižicu, jer ranija Klaudija, bezbožnica i aktivna ateistkinja, više nije postojala, jer je ona umrla. Sada imama četrdeset godina, uz pomoć Carice Nebeske i po milosti Svevišnjega Boga idem u Crkvu i trudim se da živim hrišćanskim životom, da idem po preduzećima i da pričam sve , šta je sa mnom bilo, i Gospod mi u svemu pomaže. Ja sve primam, i svakome pričam, ko se interesuje za moj slučaj. A sada savetujem svima, ko neće da dobije sve te muke, o kojim sam vam spomenula: pokajte se u svim svojim delima i poznajte Boga.

Zapisao sveštenik Viktor po rečima Klaudije Ustjužanine.
Klaudijin sin je danas sveštenik u gradu Aleksandrovu, u Vladimirskoj eparhiji
Prevod s ruskog: Nataša Ubovic

Фала многу Православие за оставените поучни текстови и линкови.

КАД СУНЦЕ ИЗГРЕЈЕ У ОБЛИКУ КРСТА

Сви који на Васкрс у Јерусалиму устану пре свитања могу да виде чудо – изгревање сунца најпре у облику јајета, које игра и поскакује, на радост целе природе, а касније се издужује у облику крста. Чудо се дешава од 4. века, откада је сазидана Саборна црква Христовог гроба.

По узору на Светог Саву, Хаџи Драган Поповић, православни мисионар и учитељ веронауке из Борче, поклонио се светињама у Светој земљи и у Египту, где је боравио од 27. априла до 17. маја ове године. Све је забележио камером, а видео-материјал настао је у оквиру пројекта «Историја српске цркве, са националном историјом». Ишао је путевима Господа Исуса Христа и Богородице, путевима апостола.
Снимио је манастире из првих векова хришћанства, тј. прве манастире на свету: манастир Светог Павла Тивејског – првог монаха, манастир Св. Антонија Великог, који је имао највише монаха у Египту, више од 10.000, а чији су ученици касније оснивали манастире – као Свети Макарије Велики. Обишао је и манастир Светог Сисоја Великог, манастир Римљана, где се налазе чудесне мошти многих светитеља.
Једно од светих места налази се у Каиру, где се пресвета Богородица неколико месеци сакривала са малим Господом, са поочимом Јосмифом и Јосифовим сином Јаковом, братом Господњим, првим епископом јерусалимске цркве и првим састављачем Свете Божанствене литургије.
Био је и на дочеку Благодатног огња, на Велику суботу, 30. априла, дан пре Васкрса, који је ове године дошао преизобилно, «као да је неко просуо цистерну јогурта одозго». Благодатни огањ прво пали свећу и то сваке године само и искључиво православном патријарху. Ове године је каснио 35 минута. У цркви је највише било Срба, Грка и Руса. Римокатолици не говоре о силаску Благодатног огња и њихови верници не знају ништа о томе.
Чудесан је на Васкрс излазак сунца у Јерусалиму. Сви људи, који устану пре свитања, прво виде сунце у облику малог јајета. Касније јаје почиње да се увећава и почиње да игра по небу, да скаче лево и десно, са стране. То значи да се радује и сва природа на дан Васкрса. Касније се сунце издужује и постаје крст. Господ нам је обећао да ћемо на небу видети знак Сина човечијег. То чудесно свитање сунца у облику крста дешава се од 4. века, откад је сазидана и освештана Саборна црква Христовог гроба, од 335. године, откада долази и Благодатни огањ.

ИЗ КАМЕНА ПОТЕКЛО МИРО

У Лидији, у Палестини дешава се невероватно чудо. Оно се први пут догодило 1963. године, на крипти Светог Ђорђа, на којој је он исклесан у баррељефу, као ратник. У нашем народу је то празник који се назива Ђурђиц. Из гробне крипте, из белог мермера, у којем моштију одавно нема, почело је да лије миро – свето уље. Да поклоници свакодневно не узимају миро са шприцевима, оно би се преливало на поду. Изливање Светог мира дешава се због тога што Свети Ћорђе опомиње људе да се узбиље, да се врате покајању, да умилостиве Господа пред неко велико страдање, пред неко велико искушење, као што су рат, поплава, епидемије заразе или нешто слично. Свети Ђорђе на тај начин опомиње људе да се врате вери.
Чудо је и извор, вода која извире из песка, у манастиру Светог Павла Тивејског. Налази се на пола пута између Каира и Хургаде. Неколико километара одатле, преко брда има такође један извор, у манастиру Светог Антонија Великог.
У Александрији се налази Александријска патријаршија друга по части у читавом православном свету, одмах после Цариградске патријаршије. Бисер читавог Египта је манастир Свете Екатарине Синајске. То је манастир који је у 4. веку подигла царица Јелена, на месту где је горела несагорива купина и где је Мојсије чуо глас Господа: «Изуј се Мосије, јер земља на којој стојиш јесте света земља.» И дан- данас сви који улазе у манастир, да целивају то свето место морају да се изују. Купина је измештена и налази се ван олтара, на два- три метара од цркве. Она не рађа плод, него само листа. У манастиру се налази и Мојсијев бунар, али и једна од најзначајнијих библиотека на свету, одмах после ватиканске библиотеке.
Изнад манастира Свете Екатарине, на 2.440 метара надморске висине, налази се брдо Хорив, на коме је Мојсије примио десет Божијих заповести, на две камене Плоче. То се десило у два наврата. Прве Плоче које је примио разбио је због неваљалства свог народа. После тога поново је ишао на гору Хорив, где је боравио 40 дана и чекао да му Господ преда нове Плоче Декалога.
Свето место које плени лепотом је и место на коме је Свети Јован Лестичник написао најпознатију монашку књигу - «Лествицу». Налази се у Синајској пустињи између стена. Иначе, Синај је пун дијаманата, драгог камења, злата и нафте. Синај је мистично место и добио је име од јеврејске речи «сун», што значи зуб. И заиста, те планине су поређане као зуби – кутњаци. Ту се дешавају чудесна исцељења оних који долазе са вером.
На брду Тавору је 1998. прокрварила икона Мајке Божије, на иконостасу у цркви Светог Илије, где се десило Свето Преображење Христово. Кад су однели крв на анализу испоставило се да крв нема постојећу земаљску крвну групу, што значи да се ради о чуду Господњем. На Тавору целе године је изузетно ведро време. Али на дан Преображења, и то по православном јулијанском календару 6. августа, силази бели седефасти облак и прекрива цело брдо. По јулијанском календару родио се и Исус, који није осветио само воду у којој се крстио, земљу по којој је ходао, него је осветио и време у коме се родио. Такоје све постало део Светог предања које не би требало мењати.
-Православље, као истинита вера Христова, не може никако да нађе своје утемељење у чудима. Утемељење праве вере јесте у цркви, на јеванђељу, у животу, речима и у делу Исуса Христа. Чуда која се догађају преко светих моштију,икона, празних мермерних гробова јесу сведочанство да је то права вера, а да чуда треба да нас укрепе у вери, пошто је све више искушења. Свако истинито чудо које се догоди није никаква магијска ствар већ чиста отелотворена реч Божија. Чуда су вернима на укрепљење, а невернима на сведочанство – подвлачи као нарочито важно Поповић.

 

БОГОРОДИЦА У ПАУКОВОЈ МРЕЖИ

Док је боравила у Каиру Богородица се сакривала у манастиру посвећеном Св. Сергију Иваху. Он се данас налази у Старом Вавилону. То је део Каира који се назива Коптска четврт, коју је посетио и наш Свети Сава Српски. У цркви се налазе мошти Светиг Сергија Иваха, и римских легионара из првих векова хришћанства. Ту се мајка Божија сакривала у поду те цркве, односно у пећини. Сачувано је коританце од камена у коме је Пресвета Богородица купала Исуса. То место зове се Матареја и ту се налази Богородичино дрво – у чијем је деблу Богородица нашла склониште, док су је јурили римски војници. Паук је тај отвор за неколико секунди прекрио мрежом. Кад су римски војници наишли видели су паукову мрежу и знали су да Богородица није могла туда да прође, пошто би сигурно искидала мрежу. Али, то беше још једно чудо Господа.

-------------

Превземено од: http://www.palilula.org.yu/sr/casopis.asp?n=310&cl=1482