Дали треба да се исповедаме?

Vera!
…Vera tvoja spase te!

Ali kakav je smisao skriven u toj reči – “vera”? Koja vera? Kakav život? Jer i mi takodje verujemo, ali da li tako da bismo čuli konačnu reč: “Idi, spasen si!”. Kratka jevandjelska reč je upućena nama – dodji i vidi, nauči se spasenju verom.

Neprijatelj ljudskog roda je grehom iskvario ljudsku dušu. On kao lovac prati dušu neumorno, i učinio ju je pogrbljenom skoro do zemlje. I čovek je prestao da vidi nebo. Samo je prašina koju podiže svojim nogama pred njegovim pogledom, i pomislima. I bolesti tela neodstupno slede za bolestima duše. 

Tako su deset gubavaca, deset stradalnika, čija su se tela raspadala noseći na sebi strašne rane grehovnog života, stala pred Gospoda Spasitelja. Oni su stajali daleko od Njega, kolebajući se slabom verom i neverjem istovremeno. Ali glas o Hristu, kao o velikom Iscelitelju, je već došao do njih i rodio u njihovim dušama neku nadu.

“…Isuse Učitelju, pomiluj nas!” – zovu gubavci u pomoć (Lk. 17, 13). I vrsta njihovog stradanja, i njihov vapaj za pomoć su umilostivili Gospoda. On šalje bolesnike u crkvu, zahtevajući od njih ispunjavanje zakona; “…idite i pokažite se sveštenicima” (Lk. 17, 14). Svojom isceliteljskom silom Hristos uklanja bolest, još dok su oni bili na putu ka ispunjavanju zakona, na putu u crkvu. Nagradjena je i sama spremnost grešnika za ispunjavanje zakona. I deset ljudi je ušlo u crkvu sa oproštenim gresima, i posledica praštanja je dobijeno isceljenje od njihove neisceljive bolesti!

Ali šta se dalje dešava? Njih je bilo deset, nesrećnih grešnika, mučenih istom bolešću, ali je samo jedan kao što čujemo u Jevandjelju dobio dar Večnog Života – spasenje. Samo je jedan od desetorice gubavaca, zadivljen čudom koje se desilo nad njim, i videvši sebe isceljenim i očišćenim, ponovo tražio Hrista, kako bi pao pred Njega sa zahvalnošću i divljenjem, jer je u Iscelitelju prepoznao Živog Boga. I on se vraća Hristu, da više nikada ne odstupi od Njega ni rečju, ni delom, ni pomišlju. I njegova blagodarnost je postala svedočanstvo žive vere. A vera je postala njegov život, i snaga njegove duše. Osećaj Živog Boga, potreba da se ide k Njemu, hvaleći Ga i proslavljajući, daruju čoveku spasenje.

Ali “…nije li se desetoro očistilo? Gde su preostala devetorica?” – čuo se ponovo Spasiteljev glas (Lk. 17, 17).
A devetorica su se dobivši željeno, milost praštanja i očišćenja, vratili svom predjašnjem životu – životu greha i poroka. Oni su otišli, zaboravivši na čudo i na Onoga, Koji im je darovao Svoju milost. I njihova vera se odmah ugasila, ugasio ju je životni vihor, a djavo to pospešio.  I u njihovim dušama se zacario predjašnji mrak greha i praznina, a duša nije sačuvala trag Božijeg delovanja na nju.

I nema ljubavi prema Bogu – Dobrodetelju, Iscelitelju, Izvoru života. I Bog je opet zaboravljen do neke sledeće nevolje, bolesti, tuge, koje će ponovo prouzrokovati njihov grehovni život.
Ali to se može reći i za nas. Čovek neprestano pribegava Bogu i traži od Njega dobra: sreću, zadovoljstvo, zdravlje. On pribegava Bogu sa svojom potrebom, ali ne živi Njime, i svaki put kada dobije moljeno, vraća se uobičajenom predjašnjem grehovnom životu. I ta besplodna čovekova gurnjava oko Boga sve češće i češće izaziva u iskvarenim dušama ropot na svoga Tvorca, ropot na sve i svja. Tada Bog postaje kriv za sve: to On ne odgovara na molitve, to On ne daje čoveku svu punoću životne sreće. A to što sam čovek ne živi po Božijim zakonima, to što već kusa gorčinu života razrušenog sopstvenim bezzakonjima, mu ne dolazi na um. On nema istinsku veru, niti istinski životni duh, i njegov životni put se neće završiti spasenjem. Eto to je sve! Kako je jasno i jednostavno!

Čovekovo spasenje se dešavalo, dešava se i dešavaće se u sva vremena samo verom i samo u Crkvi. U svim vremenima se izopačenost greha – semena smrti – koje poražava ceo ljudski rod, isceljuje samo tamo i samo od strane Boga Spasitelja.

U današnjem Jevandjelju ponovo jasno vidimo borbu dva načela – svetlosti sa tamom, dobra sa zlom, života sa smrću, Boga sa djavolom. I ako neprijatelj ljudskog roda tako neodstupno i uporno napada dušu svakog čoveka, o čemu smo detaljno govorili u prethodnoj propovedi, onda su njegovi napadi posebno usmereni na Crkvu Hristovu od samog njenog rodjenja, jer se samo u Crkvi i samo kroz Crkvu ostvaruje čovekovo spasenje.

Tajna bezzakonja je potpuno suprotna tajni hrišćanske blagočestivosti. Uništenje vere u Hrista Spasitelja kao Boga – je jedan od osnovnih zadataka neumorne djavolske brige.
Jer je samo Sveta Pravoslavna Crkva Hristova živi organizam, koji zasadjuje i uzgaja Hristov vinograd, samo je u njoj – zalog čovekovog života i spasenja, samo je u njoj – Hristos uvek “živ i aktivan”.

Sveti Kiprijan Kartagenski je rekao: “Onome kome Crkva nije majka, nije ni Otac Bog”. Zbog toga je Crkva pod neprekidnom prismotrom neprijatelja – gubitelja.

U svakoj epohi istorije Crkve, neprijatelj je pronalazio posebne načine borbe sa njom, i svaki put je sa izoštrenijim napadima ustajao na Svetu Crkvu, čas ju je napadao spolja gonjenjima od stane vlasti, čas je u krilo Crkve ubacivao raskole, čas je rojem jeresi, zabluda i nepravdi izopačivao istinu, raskidajući jedinstvo i uništavajući veru.

Vi i ja dragi moji, ne samo da treba da znamo sve što se odnosi na djavolske zamke protiv naših duša, kako se ne bi našli u zarboljeništvu, već treba da znamo i sve metode njegove borbe protiv Crkve, kako ne bismo umesto Božije Crkve dospeli u “crkvu” nečastivog.

Duh Božiji je još u prvim vekovima hrišćanstva upozoravao sve žive da “…će u poslednja vremena odstupiti neki od vjere slušajući duhove prevare i nauke demonske” (1 Tim. 4, 1). Današnje odstupanje od vere i Boga se veoma širi po zemlji. Čovek, odbacujući dobro i birajući zlo, postaje saučesnik mračne sile u borbi protiv Božijih dela – stvaranja života na zemlji. Mi vidimo da se to dešava.

Eto kakva strašna opasnost preti svetu! Kako da živimo na toj zemlji obezumljenoj od zla? Slušajte pažljivo. Sveti Ignjatije Brjančaninov nam odgovara: “Oni koji će zaista služiti Bogu, blagorazumno će se sakriti od ljudi i neće medju njima činiti čuda. Oni će poći putem delanja, sa smirenjem, i u Carstvu Nebeskom će biti veći od otaca, koji su se proslavili čineći čuda”. Dragi moji, ovo je strašno važno za nas! Čuvajte se buke, čuvajte se svega onoga što vam ne donosi smirenje. Tamo gde nema smirenja, tamo ne može ni biti istinskog ugadjanja Bogu. Ovo je vreme kada više nema blagodatnih rukovodioca istinskog duhovnog života. Sada je bezopasnije rukovoditi se Svetim Pismom, i delima podvižnika blagočestivosti. Gospod je i ovde izašao u pomoć “malom stadu”, koje Ga traži. Knjige istinskih duhonosnih otaca su ponovo ugledale svetlost i došle do vernika. Čitajte svetog Teofana Zatvornika, primenjujte pročitano i neprijateljske zamke vam neće moći ništa ukoliko partite njegove savete.

A evo poslednje pouke nama, koji živimo u tako teškim vremenima: “Bog je dopustio odstupanje od vere: ne pokušavaj da ga zaustaviš nemoćnom rukom svojom … Ukloni se, sačuvaj se od njega sam; i to ti je dovoljno. Poznaj duh vremena, izuči ga, da bi po mogućstvu izbegap njegov uticaj”. Dragi moji! “Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva djavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju” (Ef. 6, 11-12). I Gospod će biti s nama, biće naš Pomoćnik.

Naučimo se veri, dragi moji, u Crkvi se naučimo životu po veri od jevandjelskog gubavca! I naša duša neće biti izopačena, telo neće biti raslabljeno, i tada ćemo oduhotvorenim dušama, i svim svojim bićem priteći Najsladjem Izvoru života – Bogu, i predano pripavši k Njemu, čućemo Njegov glas, koji nas ljubi i zove: “Ustani …ustani od izopačenosti grehom, vera tvoja spase te…”. I ustaćemo opravdani, i ostaćemo sa Spasiteljem svojim u vekove vekova. Amin.