МОЛИТВИ

Molitva za pomo{.

1. Spasi me, Gospodi, za{to ne ostana praveden, za{to se namalija vernite me|u

sinovite ~ove~ki.

2. Sueta mu ka`uvaat sekoj na bli`niot svoj; od dvoli~no srce ustite zboruvaat laga.

3.

Neka gi istrebi Gospod site soblaznivi usti i jazik {to se vozveli~uva;

4. onie {to zboruvaat: <Jazikot svoj

}e go veli~ame; ustata ni e so nas; koj e gospodar nad nas?"

5. <Zaradi stradawata na siromasite i ofkawata

na bednite }e se krenam sega - veli Gospod - }e go spasam onoj, komu sakaat da mu napakostat."

6. Zborovite na

Gospoda se zborovi ~isti, srebro vo ogan is~isteno od zemja, sedumpati pre~isteno.

7. Ti, Gospodi, }e n#

odbrani{ i }e n# zapazi{ od ovoj rod i doveka.

8. Ne~estivite odat naokolu; spored vozvi{enosta Svoja mnogu

 si im dopu{til na sinovite ~ove~ki.

Протојереј Сергиј Четверников
УЧЕЊЕ СТАРЦА ВАСИЛИЈА
О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ
КОЈА СЕ УМОМ У СРЦУ ОБАВЉА

Од чистог и сталног сећања на
Исуса бива сладост у срцу и
Од Њега произилази неисказано
Просветљење.

Свети Марко
Митрополит Ефески

..Учење о Исусовој молитви схимонаха Василија - учитеља и друга старца Пајсија Величковског у предговору књиге Светог Григорија Синаита, Блаженог Филотеја Синаитског и Блаженог Исихија Јерусалимског.

Свој предговор на књигу Светога Григорија, старац Василије почиње указивањем на неправилност схватања оних који мисле да умно делање приличи само и једино савршенима, онима који су достигли бестрастије и светлост: Размишљајући тако, они ограничавају свију молитву једино на спољашње вршење, на певање псалама, тропара и канона схватајући да је такво спољашње молење, које су нам Свети Оци одредили само привремено, у случају немоћи и младалачке наивности нашега yмa, с тим, да би ми постепено усавршавајући се, улазили на степен умног делања и да ниуком случају не би остајали само при спољашњој молитви. По речима Светога Григорија, једино је деци својствено, да обављајући устима спољашњу молитву мисле, како они чине нешто велико, и тешећи се количинoм прочитанога, да васпитавају у себи унутрашњег фарисеја. По речима Светога Симеона Новог Богослова, онај који се ограничава на спољашње вршење молитве, не може достићи унутарњи мир нити напредовати у врлини, јер је он сличан ономе који у ноћној тами води борбу са својим непријатељима, добија ране од њих, али не види јасно ко су они, откуда су дошли, како се и због чега они боре с њим? По речима Светог Исака Сиријанца и преподобног Нила Сорског ако би неко хтео без умне молитве, једино спољашњом молитвом и спољашњим чулима да одбије демонски прилог (предлог) и да се супротстави било којој страсти или лукавој помисли, тај би убрзо много пута био побеђен: јер бесови, одолевајући му у борби и поново му се добровољно покоравајући као да су побеђени, ругају се над њим и орасположују га за гордост и самопоуздање, објављујући га као учитеља и пастира оваца. Из реченога може се видети снага и мера како умне молитве, тако и спољашњег начина молења. Не треба мислити да Свети Оци, као задржавајући нас од неумереног спољашњег молења и упућујући на умну молитву, омаловажавају тиме спољашњу молитву. Никако јер све свештенорадње Цркве установљене су у њој Светим Духом и све оне одражавају у себи тајну оваплоћења Бога. Слова. И нема у црквеним обредима ничега човечанског, него је све дело Божије благодати, која се не повећава нашим достојанством нити се умањује нашим гресима. Ми: овде не говоримо о уставу (типику) Свете Цркве, него о посебном правилу и живљењу мохаха, то јест о умној молитви као таквом делању, које усрђем и праведним срцем (а не само речима које се устима и језиком произносе без пажње) обично привлаче благодат Светога Духа и тим умним делањем се може разумно бавити не само онај који је савршен него и сваки почетник и страстан, чувајући срце. Због тога Свети Григорије Синаит, расудивши благодаћу Светога Духа која живи у њему и размотривши до танчина житија и списе, духовне подвиге свих светих, више од свих заповеда да се сва брига посвети умној молитви.

 технички секој пост што не се повторува повеке од еднаш а што е олку голем не е спам, затоа овој ке остане, кој сака да цитира само фрагменти, не цел текст

Jeromonah Irinej (Bulovic)

Baveci se izucavanjem dogmatskog ucenja sv. Marka Evgenika Efeskoga, tog stvarnog "Atlanta Pravoslavlja", no svrh toga i znacajnog bogoslova i velikog Oca Crkve, bili smo prinudjeni da izucimo i citav niz neizdatih dela njegovih. Medju njima naidjosmo i na ovaj spis koji predstavlja dogmatsko obrazlozenje i zasnivanje molitvene prakse pravoslavnoga monastva - "umne" ili "Isusove" molitve.

Ovaj spis sv. Marka, mada dosad neobjavljen u svojoj izvornoj formi, ipak je delimice poznat monaskoj i bogoslovskoj javnosti, i to ne samo iz citata i pomena o njemu u nekim naucnim raspravama, nego poglavito, iz postojece novogrcke parafraze, u "Filokaliji". U "Filokaliji" (Dobrotoljublju) je nas tekst ovako ozaglavljen: "Nekoga nepoznatoga svetitelja divna beseda o recima bozanstvene molitve Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me". Bez obzira na cinjenicu da prepisivac - parafrast - ili mozda redaktori "Filokalije" - nije znao ime pisca ovog teksta, njegova parafraza nije, rekli bismo, bas ni uspela, jer boluje od mnogorecja, te cesto teziste i jasnoca osnovnih misli bledi, a gdegde se i gubi. Stoga pri prevodu na srpski nismo ni uzimali u obzir tu parafrazu.

Izvorni tekst sv. Marka upoznali smo na osnovu triju grckih rukopisa iz 15-16. veka.

Kao bogoslov nepravedno potcenjivan od svih zapadnih i od nekih pravoslavnih ispitivaca njegova zivota i dela, sv. Marko Efeski i u ovom svom kratkom tumacenju molitve Isusove pruza dokaze - po nama - o dogmatskoj preciznosti, predanjskosti, duhovnosti i trezvenosti njegove misli, sto sve i predstavlja, mislimo, glavne odlike citavoga njegova zivotnog dela i svete licnosti njegove.

Nije nase da govorimo o tome kolika je sila molitve, i sta sve ona daruje onima koji je upotrebljavaju, i u kakve ih ljude izgradjuje. - Dakle, ove reci od kojih je ona sastavljena iznadjose u pocetku svesteni Oci nasi, ali ne smislise ih sami od sebe i po svojoj pameti, no svise, iz samoga bozanstvenoga Pisma i od vrhovnih ucenika Hristovih, uzese sebi polaziste, - ili, bolje receno, primise i nama predadose kao neko nasledje, koje njima sidje odozgo, od Oca nebeskoga. Tako dakle onima koji ne mogu iz iskustva da nauce i iz ovoga ce biti ocigledna bozanstvenost svestene ove molitve, kao i prorostvenost njezina. Mi, naime, verujemo da su bozanska prorocanstva, i duhovna otkrivenja, i glasi Bozji sve ono sto svestenim apostolima dade da kazu ili da napisu Hristos, koji u njima govorase. Elem, evo odmah prebozanstvenoga Pavla, koji kao da nam s trecega neba ovo dovikuje: "Niko ne moze Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim" (1. Kor. 12, 3), i time na zbilja divan nacin pomocu apofaticne (odricne) reci ukazuje na to da je prizivanje Gospoda Isusa stvar uzvisena i izvan mogucnosti mnogih ljudi. A Jovan slavni, koji grmljase propovedajuci duhovne stvari, zavrsne reci onoga uze za pocetak svojih reci, te nam ovako nekako nadoveza produzetak molitve: "Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu dosao, od Boga je" (1. Jov. 4, 2). On se ovde posluzio potvrdnim (katafaticnim) izrazom, ali je i on, sledujuci Pavlu, postavio prizivanje i ispovedanje Isusa Hrista kao dar duhovne blagodati. Kao treci pak neka prodje ispred nas vrhunac i gornjak medju bogoslovima i neka nam pruzi ostatak ove molitve! Jer, kad Gospod zapita ucenike: "A vi sta velite ko sam ja?" - ovaj zarki ucenik preduhitri druge, po svom obicaju, i rece: "Ti si Hristos, Sin Bozji" (Mt. 16, 17). Ovo mu, kao sto je zasvedocio Spas, bi otkriveno odozgo, od Oca, ili - sto je isto - i od Duha Svetoga. - No pogledaj ove svestene ucenike gde se, kao god u kakvome krugu, jedan na drugoga nadovezuju i jedan od drugoga preuzima te bozanstvene reci, tako da zavrsna rec prethodnoga postaje pocetna iducem. Jer jedan veli: "Gospoda Isusa"; drugi: "Isusa Hrista"; a treci: "Hrista, Sina Bozjega". Tu je, kako rekosmo, spojen zavrsetak s pocetkom, kao u krugu; jer bilo da se kaze "Gospod" bilo "Sin Bozji", nikakve razlike nema, buduci da i jedan i drugi izraz ukazuje na Bozanstvo Jedinorodnoga i predocava nam Njegovu istoprirodnost i ravnocasnost s Ocem. Tako nam, eto, predadose blazeni apostoli da prizivamo i u Duhu Svetom ispovedamo Gospoda Isusa Hrista, Sina Bozjega; a to nam predadose njih trojica, i to najverodostojnijih, tim pre sto se i po bozanskome glasu svaka rec potvrdjuje trojicom svedoka. Cak ni redosled ove trojice nije besmislen: tajno predanje molitve pocinje naime od vremenski poslednjeg ucenika, pa zatim preko srednjega stize do prvoga, koji se bese vise od drugih priblizio Isusu, i to iz ljubavi prema Njemu. Mislim da je to simvol nasega sredjenog i ravnomernog duhovnog napredovanja i uspinjanja, kao i nasega sjedinjenja s Bogom u ljubavi, a pomocu delanja i sazercanja (prakse i teorije), ukoliko je Pavle slika delanja, prakse ("Vise od sviju njih" - veli on - "potrudih se"; 1. Kor. 15, 15), Jovan slika sazercanja ili teorije, a slika ljubavi Petar, za koga je posvedoceno da ljubi vecma nego drugi (sr. Jov. 21, 16).

Ne samo to, nego ove bozanstvene reci molitve - sto se da videti - nagovestavaju nase blagocestive dogmate, a opovrgavaju svaku jeres zlovernih. Recju "Gospode" naznamenava se bozanska priroda, te se time odbacuju oni koji zamisljaju da je Isus bio obican covek; recju "Isuse" obelezava se Njegova covecanska priroda, te se time odbijaju oni sto zamisljaju Njega samo Bogom koji se prividno prikazao kao covek; rec "Hriste" oznacava sobom obe prirode Njegove i tako ucutkuje one sto Ga priznaju i za Boga i za coveka, ali smatraju da su u Njemu odvojene jedna od druge ipostas bozanska i ipostas ljudska; a izraz "Sine Bozji", kojim se za bozansku prirodu Njegovu tvrdi da je i po sjedinjenju sa covecanskom neslivena, zapusava usta onima koji se usudjuju da uvode medjusobno mesanje i slivanje prirode bozanske i prirode covecanske u Hristu. Tako, eto, ove cetiri reci, kao reci Bozje i macevi duhovni, sasecaju dve sprege jeresi, i to jeresi dijametralno suprotnih medju sobom, no podjednako opakih i po bezboznosti ravnopravnih.

Tako su nam dakle predate ove bozanstvene reci, koje bi se s pravom mogle naimenovati stubom molitve i stubom pravoslavlja ujedno. I samim tim recima, bez dometanja icega vise, zadovoljavaju se oni koji poodmakose u uzrastanju po Hristu i usavrsise se duhom. Pa i svako od ovih bozanskih prorocanstava, kako ga izlozise bozanstveni apostoli, to jest "Gospode Isuse - Isuse Hriste - Hriste Sine Bozji", - ponekada pak i samo za se preslatko oslovljavanje jedino imenom "Isuse", - prigrljuju i usvajaju ti duhovni ljudi kao izvrsenje citavoga molitvenog posla, te ih kroz to ispunjava neiskazana duhovna radost, oni postaju ljudi van tela i sveta i udostojavaju se darova bozanskih. To znaju posveceni u molitvu. Onima pak koji su jos novorodjencad u Hristu i po vrlini nesavrseni predat je odgovarajuci dodatak - to su reci "pomiluj me". Ovaj dodatak ih cini svesnima svoje mere, kao i cinjenice da im je potrebno mnogo milosti od Boga, jer oni u molitvi kao da podrazavaju onoga slepca sto, zudeci da progleda, vikase za prolazecim Gospodom: "Isuse, pomiluj me!" (Mk. 10, 47). Neki, opet, hoteci uneti vise ljubavi, stavljaju molitvu u mnozinu i ovako je izgovaraju: "Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas!". Znaju, naime, da je ljubav ispunjenje zakona i proroka (sr. Rim. 13, 10; Mt. 22, 40) jer u sebi sadrzi i ovozglavljuje svaku zapovest i svako delo duhovno, a s ljubavlju uvodeci i bracu u zajednicu molitve, time takvi ljudi i Boga jos vecma pozivaju na milost, zajednicki Ga oslovljavajuci Bogom i opstu milost istuci u Njega. Malo drugacije receno, bozanska milost silazi k nama kroz pravu veru u prave dogmate i kroz izvrsenje zapovesti Bozjih, a pokazalo se da i jedno i drugo od toga sadrzi ovaj kratki stih molitve.

Sto se tice bozanskih imena kroz koja sagledasmo tacnost dogmata, posmatrac ce naci da su ona u ovoj molitvi i vremenski po redu i redosledu postavljena, tako da ih mi izgovaramo po redu kako su se isprva i pojavila. Jer, Stari zavet pod imenom Gospod svuda propoveda Boga Slova, i pre i posle davanja Zakona, kao na primer: "Posla Gospod oganj od Gospoda" (1. M. 19, 24), i "Rece Gospod Gospodu mojemu" (Ps. 109, 1). Novi pak zavet, govoreci o ovaplocenju Njegovu, uvodi andjela koji mu odredjuje ime i govori Djevi: "Nadenuces mu ime Isus" (Lk. 1, 31), kako i bi nazvan, po recima bozanstvenoga Luke. Jer On, buduci - kao Bog - Gospod svega, hteo je da Svojim domostrojem u telu ljudskom postane i Spasitelj nas - a to u prevodu znaci ime Isus. A ime "Hristos", koje znaci obozenje primljene ljudske prirode, Sam On pre stradanja zabranjivase ucenicima da ikome govore dok po stradanju i vaskrsenju Petar smelo zbori: "Neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog ucinio ovoga Isusa" (Dap. 2, 36). A Petar je s pravom tako zborio; jer, priroda nasa, primljena Bogom Logosom, odmah je bila pomazana primivsim je Bozanstvom, a postala je sto i Onaj Koji je pomaza, odnosno postala je ravnobozna, sabozna Bogu, tek nakon sto se Isus moj proslavio stradanjem i iz mrtvih vaskrsao. Znaci, tek tada je doslo vreme da se pojavi oslovljavanje imenom "Hristos" kada On ne samo sto se javi, cineci nam dobro sto nas u pocetku sazda i potom satrvene ponovo sazda i spase, vec i prirodu nasu na nebesa uzvede, sa Sobom je saproslavi i sedenja naporedo sa Ocem Bogom udostoji. Tek tada pocese i kao Sina Bozjeg i Boga da Ga objavljuju apostoli, koji ranije, na pocetku svoje propovedi, postovahu Njegovu zabranu i retko Ga tako nazivahu, dok kasnije, medjutim, sjajno Ga sa krovova propovedahu, kako im i On sam, Spasitelj, bejase prorekao. - Prema tome, bozanstvene reci ove molitve poredjane su po redosledu i shodno postupnom vremenskom pokazivanju vere, tako da se odasvud i iz svega u ovoj molitvi jasno i ocevidno ispoljava bogomudrost onih koji je sastavise i nama predadose: iz njene vernosti apostolskim ispovedanjima i predanjima, kao i iz cinjenice da ona projavljuje nase blagocestive dogmate i da nas potseca na vremena u koje nas Bog na razne nacine obasu dobrima Svoje bozanske ikonomije, vodeci nas pomocu odgovarajucih reci ka bogopostovanju.

Mi, eto, koliko mogosmo rekosmo o ovoj molitvi kao da uzbrasmo cveca sa kojega lepog i velikog drveta, a plod koji je skriven u njenim recima neka sabiraju drugi - neka ga sabiraju oni kojima je to omogucila dugotrajna vezba i podvig, koji postase kadri da predju duhovnu granicu i Bogu se priblizise.