Ѓорѓија Мијакот Скендербег Ѓерѓ Кастриот

Boogie напиша: Ђурађ Кастриотић Скендербег Српски јунак XV-ог века. ”Скендербег је срца Обилића.” Њ е г о ш. Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену Глухо доба ноћи, свак спава.             Владика Данило (сам собом) Виђи врага су седам бињишах, су два мача а су двије круне, праунука Туркова с Кораном! За њим јата проклетога кота, да опусте земљу свуколику                                    5 ка скакавац што поља опусти! Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи! Сан паклени окруни Османа, дарова му луну ка јабуку.                                      10 Злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија младе Теодоре; звијезда је црне судбе над њом. Палеолог позива Мурата                                         15 да закопа Грке са Србима. Своју мисли Бранковић с Гертуком. Мухамеде, то је за Гертуку! Сјем Азије, ђе им је гњијездо, вражје племе позоба народе -                                 20 дан и народ, како ћуку тица: Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Епир, а Мухамед Грчку, два Селима Ципар и Африку. Сваки нешто, не остаде ништа;                               25 страшило је слушат што се ради! Мален свијет за адова жвала, ни најест га, камоли прејести! Јанко брани Владислава мртва; што га брани, кад га не одбрани?                            30 Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. - А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове,                                   35 сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве;                           40 у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика,                               45 а с најгорим хоћу да се борим! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови... Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета                                        50 те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала? Мала ти је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега?                                    55 На трон сједиш неправо узети, поносиш се скиптром крвавијем; хулиш Бога с светога олтара, мунар дуби на крст раздробљени! Али сјенку што му шће тровати                                60 те је у збјег собом унијеше међу горе за вјечну утјеху и за спомен рода јуначкога? Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу!                                  65 У исто ово доба на мутноме небу српском засја необичним сјајем нова једна звијезда, која обасја великим надом сав хришћански свијет. То бјеше: Ђурађ Кастриотић Скендербег, господар Арбаније, највећи јунак, најславнији витезсвога доба. Прађед Ђурђев звао се Бранило и био је велики властелин српски. За владе последњег Немањића, цара Уроша V, Бранило је био управник Канине, а касније његов син Константин Браниловић постаде управник Полога. Још касније, Константинов син Иван иостаде господар цијеле Маће у Арбанији, па ту у Маћи овај Иван Браниловић и жена му Војислава родише око године 1403. сина Ђурђа, који се касније прозва Кастриотић Скендербег. Но још за дјетињства Ђурђева Турци покоре Маћу и цијелу Арбанију, па одведу Ђурђа као таоца у Једрене. Ђурађ одрасте на двору султана Мурата II и још тамо показа толико јунаштва и мудрости, да га је султан врло заволио и од милоште прозвао га Искандербег, што ће рећи: господин Александар или господин Браниловић . Те по том турском надимку „Искандербег" српски народ га прозва „Скендербег",јер Александар се српски каже Бранило или Бранко па онда се и он сам тако назва. Кад Турци једном починише страшан покољ у Маћи, Ђурађ одбјегне од султана, ускочи у Арбанију, сакупи народ око себе и дигне велик устанак, па у брзо ослободи и очисти од Турака сву Арбанију и почне владати независно у својој престоници Кроји. Кастриотић је живјео у пријатељству са Стеваном Црнојевићем те њих двојица заједнички ратоваху с Турцима. Ђурађ Кастриотић владао је Арбанијом пуне 24 године, крвећи се непрестано са Турцима. За те 24 године Ђурађ је у шездесет и неколико љутих бојева разбио турску војску и потаманио силне Османлије. Вели се, да је за те 24 године Ђурађ Кастриотић сам својом руком посјекао око двије хиљаде Османлија. У сваком боју он је био први, а кад се уступало последњи. Бјеше то човјек силан, врло крупан; висок, лијеп, ненадмашно храбар и неуморан. И гдад, и жеђ, и топлоту, и хладноћу — он је подносио челичном издржљивошћу. За умор није знао: док није ослободио земљу од Турака — никада није спавао више од два сата дневно. Но крај свега јунаштва, он је био и врло мудар, досјетљив и лукав, али и врло милостив, великодушан, дарежљив и побожан. Са ових врлина пронијело се име Ђурђа Кастриотића по цијелом тадањем свијету. И моћни владаоци и убоги сиромаси бјеху упрли очи у овога великога Србина и од њега се тад надаше своме спасењу цијело Хришћанство, јер име Ђурђа Кастриотића бјеше највеће страшило за Османлије. Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: "Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити..."                                  70 Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском?                          75 Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије? - Кад данашњу премислим вијећу, распале ме ужаса пламови:                                      80 исклати се браћа међу собом, а крвници, јаки и опаки - затријеће сјеме у одиву. Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету!                                         85 Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње надање. Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.             Вук Мићуновић Не, владико, ако Бога знадеш! Каква те је спопала несрећа                                      90 тено кукаш као кукавица и топиш се у српске несреће? Да ли ово светковање није на кому си сабра Црногорце да чистимо земљу од некрсти?                                   95 И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем да се надмашају                                  100 и сјечењем у опкладу плећах; да слушају божју летурђију и да воде коло око цркве - да витештвом прса набрецају. То је тамјан свети јунацима,                                    105 то гвоздени срца у момцима!                                    Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара! Ти нијеси саморана глава:                                        110 видиш ове пет стотин момчади, које чудо снаге и лакоће у њих данас овђе видијесмо? Виђаше ли како стријељају, ка се града вјешто изиграше,                                    115 како хитро грабљаху капице? Тек што вучад за мајком помиле, играјућ се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне,                                    120 он не може више мировати, него своје размеће гнијездо, грабећ сламку једну и по једну с њом пут неба бјежи цијучући. Све је ово некаква наука!                                         125 Без момчади ове те су овђе шест путах је јошт овлико дома; њина сила, то је твоја сила. Докле Турци све њих савладају многе ће се буле оцрнити;                                         130 борби нашој краја бити неће до истраге турске али наше... Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало                                          135 на Косово у једну гробницу. У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци! *   *   *   *   * Изнијели су крсте с Ловћена наврх Црквине, па су по врху сјели, гађају пушкама и броје колика пута која одјекне.             Сердар Јанко Ђурашковић Чудне пушке, ваља мушку главу! Свака наша шест путах одјекне,                                 140 а џефердар Томановић-Вука девет путах једнако се чује.             Сердар Радоња Видите ли чудо, Црногорци! Присука сам педесет годинах, на Ловћен сам вазда љетовао,                                   145 излазио на ову вршину: сто путах сам гледао облаке ђе из мора дођу на гомиле и прекриле сву ову планину, отисни се тамо али тамо                                           150 с сијевањем и с великом јеком и с ломљавом страшнијех громовах; сто путах сам овђена сједио и грија се мирно спрама сунца, а под собом муње и громове                                      155 гледа, слуша ђено цијепају; гледа јеком града стравичнога ђе с' пода мном јалове облаци, ал' овога чуда јошт не виђех! Видите ли, ако бога знате,                                         160 колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, све је облак притиска једнако,                                   165 свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне само сунце грије. И доста је добро примарило ка је ово брдо вазда хладно.                                      170             Обрад Виђесте ли чудо и знамење ка се двије муње прекрстише? Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Острогу, крст од огња жива направише.                             175 Ох, диван ли бјеше погледати! У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио. Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије!                                             180             Вук Раслапчевић На што мјериш џефердаром, Драшко?             Војвода Драшко Хоћах убит једну кукавицу, а жа ми је фишек оштетити.             Вук Раслапчевић Немој Драшко, тако ти живота! Не ваља се бити кукавица...                                      185 Али не знаш, рђа те не била, да су оне шћери Лазареве? Стаде велика граја наврх Црквине, на сјеверној страни више језера.             Сердар Вукота Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца!             Вукота Мрваљевић Долеће ни јато јаребицах,                                          190 и свакоју живу ухватисмо. Стога граја стаде међу нама.             Сви из грла повичу: Пуштите их, аманат ви божи, јере их је невоља нагнала, а не бисте ниједну хватали.                                       195 Утекле су к вама да утеку, а нијесу да их покољете. Пустише јаребице, и вратише се с крстима откуда су их и дигли

Ђурађ Кастриотић Скендербег

Српски јунак XV-ог века.

”Скендербег је срца Обилића.”

Њ е г о ш.
Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену

Глухо доба ноћи, свак спава.
            Владика Данило (сам собом)

Виђи врага су седам бињишах,
су два мача а су двије круне,
праунука Туркова с Кораном!
За њим јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику                                    5
ка скакавац што поља опусти!
Францускога да не би бријега,
аравијско море све потопи!

Сан паклени окруни Османа,
дарова му луну ка јабуку.                                      10
Злога госта Европи Оркана!
Византија сада није друго
но прћија младе Теодоре;
звијезда је црне судбе над њом.
Палеолог позива Мурата                                         15
да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић с Гертуком.
Мухамеде, то је за Гертуку!
Сјем Азије, ђе им је гњијездо,
вражје племе позоба народе -                                 20
дан и народ, како ћуку тица:
Мурат Српску, а Бајазит Босну,
Мурат Епир, а Мухамед Грчку,
два Селима Ципар и Африку.
Сваки нешто, не остаде ништа;                               25
страшило је слушат што се ради!
Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?                            30
Скендербег је срца Обилића,
ал' умрије тужним изгнаником. -

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,                                   35
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;                           40
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,                               45
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета                                        50
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?                                    55
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати                                60
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!                                  65
У исто ово доба на мутноме небу српском засја необичним сјајем нова једна звијезда, која обасја великим надом сав хришћански свијет. То бјеше: Ђурађ Кастриотић Скендербег, господар Арбаније, највећи јунак, најславнији витезсвога доба. Прађед Ђурђев звао се Бранило и био је велики властелин српски. За владе последњег Немањића, цара Уроша V, Бранило је био управник Канине, а касније његов син Константин Браниловић постаде управник Полога.
Још касније, Константинов син Иван иостаде господар цијеле Маће у Арбанији, па ту у Маћи овај Иван Браниловић и жена му Војислава родише око године 1403. сина Ђурђа, који се касније прозва Кастриотић Скендербег. Но још за дјетињства Ђурђева Турци покоре Маћу и цијелу Арбанију, па одведу Ђурђа као таоца у Једрене. Ђурађ одрасте на двору султана Мурата II и још тамо показа толико јунаштва и мудрости, да га је султан врло заволио и од милоште прозвао га Искандербег, што ће рећи: господин Александар или господин Браниловић . Те по том турском надимку „Искандербег" српски народ га прозва „Скендербег",јер Александар се српски каже Бранило или Бранко па онда се и он сам тако назва. Кад Турци једном починише страшан покољ у Маћи, Ђурађ одбјегне од султана, ускочи у Арбанију, сакупи народ око себе и дигне велик устанак, па у брзо ослободи и очисти од Турака сву Арбанију и почне владати независно у својој престоници Кроји. Кастриотић је живјео у пријатељству са Стеваном Црнојевићем те њих двојица заједнички ратоваху с Турцима. Ђурађ Кастриотић владао је Арбанијом пуне 24 године, крвећи се непрестано са Турцима. За те 24 године Ђурађ је у шездесет и неколико љутих бојева разбио турску војску и потаманио силне Османлије. Вели се, да је за те 24 године Ђурађ Кастриотић сам својом руком посјекао око двије хиљаде Османлија. У сваком боју он је био први, а кад се уступало последњи. Бјеше то човјек силан, врло крупан; висок, лијеп, ненадмашно храбар и неуморан. И гдад, и жеђ, и топлоту, и хладноћу — он је подносио челичном издржљивошћу. За умор није знао: док није ослободио земљу од Турака — никада није спавао више од два сата дневно. Но крај свега јунаштва, он је био и врло мудар, досјетљив и лукав, али и врло милостив, великодушан, дарежљив и побожан. Са ових врлина пронијело се име Ђурђа Кастриотића по цијелом тадањем свијету. И моћни владаоци и убоги сиромаси бјеху упрли очи у овога великога Србина и од њега се тад надаше своме спасењу цијело Хришћанство, јер име Ђурђа Кастриотића бјеше највеће страшило за Османлије.

Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
"Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити..."                                  70
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?                          75
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? -
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:                                      80
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету!                                         85
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.

Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава,
али све чује дивно.
            Вук Мићуновић

Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа                                      90
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?                                   95
И без тога ово нам је слава,
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају                                  100
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,                                    105
то гвоздени срца у момцима!                                   

Тури такве разговоре црне!
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:                                        110
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?
Виђаше ли како стријељају,
ка се града вјешто изиграше,                                    115
како хитро грабљаху капице?
Тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се страшне зубе своје
већ умију под грлом острити;
тек соколу прво перје никне,                                    120
он не може више мировати,
него своје размеће гнијездо,
грабећ сламку једну и по једну
с њом пут неба бјежи цијучући.
Све је ово некаква наука!                                         125

Без момчади ове те су овђе
шест путах је јошт овлико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;                                         130
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало                                          135
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!

*   *   *   *   *

Изнијели су крсте с Ловћена наврх Црквине, па су по врху сјели,
гађају пушкама и броје колика пута која одјекне.
            Сердар Јанко Ђурашковић

Чудне пушке, ваља мушку главу!
Свака наша шест путах одјекне,                                 140
а џефердар Томановић-Вука
девет путах једнако се чује.
            Сердар Радоња

Видите ли чудо, Црногорци!
Присука сам педесет годинах,
на Ловћен сам вазда љетовао,                                   145
излазио на ову вршину:
сто путах сам гледао облаке
ђе из мора дођу на гомиле
и прекриле сву ову планину,
отисни се тамо али тамо                                           150
с сијевањем и с великом јеком
и с ломљавом страшнијех громовах;
сто путах сам овђена сједио
и грија се мирно спрама сунца,
а под собом муње и громове                                      155
гледа, слуша ђено цијепају;
гледа јеком града стравичнога
ђе с' пода мном јалове облаци,
ал' овога чуда јошт не виђех!

Видите ли, ако бога знате,                                         160
колико је мора и приморја,
равне Босне и Херцеговине,
Арбаније управо до мора,
колико је наше Горе Црне,
све је облак притиска једнако,                                   165
свуд се чује јека и грмљава,
свуд испод нас муње сијевају,
а нас једне само сунце грије.
И доста је добро примарило
ка је ово брдо вазда хладно.                                      170
            Обрад

Виђесте ли чудо и знамење
ка се двије муње прекрстише?
Једна сину од Кома к Ловћену,
друга сину од Скадра к Острогу,
крст од огња жива направише.                             175
Ох, диван ли бјеше погледати!
У свијет га јошт није таквога
ни ко чуо нити ко видио.
Помоз, Боже, јаднијем Србима,
и ово је неко знаменије!                                             180
            Вук Раслапчевић

На што мјериш џефердаром, Драшко?
            Војвода Драшко

Хоћах убит једну кукавицу,
а жа ми је фишек оштетити.
            Вук Раслапчевић

Немој Драшко, тако ти живота!
Не ваља се бити кукавица...                                      185
Али не знаш, рђа те не била,
да су оне шћери Лазареве?

Стаде велика граја наврх Црквине, на сјеверној страни више језера.
            Сердар Вукота

Што грајете, који су ви јади,
а ево сте гори него ђеца!
            Вукота Мрваљевић

Долеће ни јато јаребицах,                                          190
и свакоју живу ухватисмо.
Стога граја стаде међу нама.
            Сви из грла повичу:

Пуштите их, аманат ви божи,
јере их је невоља нагнала,
а не бисте ниједну хватали.                                       195
Утекле су к вама да утеку,
а нијесу да их покољете.

Пустише јаребице, и вратише се с крстима откуда су их и дигли

Изменето од Boogie - 30.Ноември.2006 во 01:27

Boogie напиша: И АЛЕКСАНДАР БИЛО СРПСКО ИМЕ ЕВЕ ПРОЧИТАЈТЕ ДА ВИ БИДЕ ПОЈАСНО У исто ово доба на мутноме небу српском засја необичним сјајем нова једна звијезда, која обасја великим надом сав хришћански свијет. То бјеше: Ђурађ Кастриотић Скендербег, господар Арбаније, највећи јунак, најславнији витезсвога доба. Прађед Ђурђев звао се Бранило и био је велики властелин српски. За владе последњег Немањића, цара Уроша V, Бранило је био управник Канине, а касније његов син Константин Браниловић постаде управник Полога. Још касније, Константинов син Иван иостаде господар цијеле Маће у Арбанији, па ту у Маћи овај Иван Браниловић и жена му Војислава родише око године 1403. сина Ђурђа, који се касније прозва Кастриотић Скендербег. Но још за дјетињства Ђурђева Турци покоре Маћу и цијелу Арбанију, па одведу Ђурђа као таоца у Једрене. Ђурађ одрасте на двору султана Мурата II и још тамо показа толико јунаштва и мудрости, да га је султан врло заволио и од милоште прозвао га Искандербег, што ће рећи: господин Александар или господин Браниловић . Те по том турском надимку „Искандербег" српски народ га прозва „Скендербег",јер Александар се српски каже Бранило или Бранко па онда се и он сам тако назва. Кад Турци једном починише страшан покољ у Маћи, Ђурађ одбјегне од султана, ускочи у Арбанију, сакупи народ око себе и дигне велик устанак, па у брзо ослободи и очисти од Турака сву Арбанију и почне владати независно у својој престоници Кроји. Кастриотић је живјео у пријатељству са Стеваном Црнојевићем те њих двојица заједнички ратоваху с Турцима. Ђурађ Кастриотић владао је Арбанијом пуне 24 године, крвећи се непрестано са Турцима. За те 24 године Ђурађ је у шездесет и неколико љутих бојева разбио турску војску и потаманио силне Османлије. Вели се, да је за те 24 године Ђурађ Кастриотић сам својом руком посјекао око двије хиљаде Османлија. У сваком боју он је био први, а кад се уступало последњи. Бјеше то човјек силан, врло крупан; висок, лијеп, ненадмашно храбар и неуморан. И гдад, и жеђ, и топлоту, и хладноћу — он је подносио челичном издржљивошћу. За умор није знао: док није ослободио земљу од Турака — никада није спавао више од два сата дневно. Но крај свега јунаштва, он је био и врло мудар, досјетљив и лукав, али и врло милостив, великодушан, дарежљив и побожан. Са ових врлина пронијело се име Ђурђа Кастриотића по цијелом тадањем свијету. И моћни владаоци и убоги сиромаси бјеху упрли очи у овога великога Србина и од њега се тад надаше своме спасењу цијело Хришћанство, јер име Ђурђа Кастриотића бјеше највеће страшило за Османлије.

Ako ova go napisal NJegosh u Gorski vjenac ja ke ja izedam knigata

Добро сега ке го најдам цитатот на Његош само малку барем тоа е лесно

Кој се тие срби, во тоа време се знае за SERVUS- од лат.РОБ. SERVUS-SERVOS/гр./-СРБИН-РОБ! Се согласуваш ? 

tamu nema
tamo su srbi
i ako se i tie makedonci
znaci na mars ima
no tebe nikako da ti teknit
pa ne e cudno srbin si

da be da i na mars ima Makedonci