Вчера, на 14 октомври 2007 лето Господово, на празникот на Покровот на Пресвета Богородица и свети Јован Кукузел, во потшарпланинското село Лешок, беше извршен чинот на осветување и евангелисување на возобновениoт манастир на свети Атанасиј,  кој беше разурнат за време на наметнатата војна во 2001 година.

            Овој историски и свечен чин, осветување и евангелисување на Лешочкиот манастир го извршија Неговото Блаженство Архиепископот Охридски и Македонски г.г. Стефан и Неговото Високопреосвештенство Митрополитот Полошко-кумановски г. Кирил, како надлежен епархиски архиереј, во сослужение со Мирополитот Дебарско-кичевски г. Тимотеј, Митрополитот Повардарски г. Агатангел, Митрополитот Американско-канадски г. Методиј, Митрополитот Брегалнички г. Иларион, Епископот Хераклејски г. Климент и Митрополитот во пензија г. Горазд, архимандритот на Бигорскиот манастир г. Партениј, како и поголем број на свештеници и монаси од повеќе епархии на Македонската Православна Црква.

На овој свечен чин присуствуваа голем број на верници од живописниот Лешок, од градот Тетово и околината, како и верници кои пристигнаа од Скопје, Гостивар, Куманово и Крива Паланка. Огромното значење на овој свет и несекојдневен настан со своето присуство го потврдија и уважените гости како: амбасадорот на Европската унија во Република Македонија г. Ерван Фуере, директорот на Агенцијата за реконструкција при Европската унија г. Луиџи Сандрин; амбасадорите на пријателските земји Франција, Русија и Бугарија, претставник на Светската банка, претседателот на Комисијата за односи со верските заедници г. Ѕвонко Муцунски, претседателот на Светскиот македонски конгрес г. Тодор Петров, претставници на Римокатоличката црква во Република Македонија, како и видни личности од политичкиот живот.

Испуњење давнашњег сна

Дуго сам желела да видим манастир Дечане.
На испуњење те жеље морала сам да чекам више од петнаест смена годишњих доба. А почело је тако што сам  службено путовала на Косово и Метохију 1987. и том приликом обишла Грачаницу и Богородицу Љевишку.
– Хоћемо ли до Дечана и Пећке патријаршије, питали смо се међусобно? - Ма, не сада, биће времена неки други пут, избагателисали смо ту прилику и, како обично бива, следећа се није указивала. Упркос све већој жељи. Времена су се променила, услови за путовање у том правцу  бивали су све тежи. И тако све до прошлог новембра.

У организацији оца Радивоја, из храма Св. Александар Невски, кретала је група верника на славу Пећке патријаршије. До последњег дана пред пут нисам знала да ли ће неко отказати и тако ми направити место у аутобусу којим ће се, само ако прилике буду дозволиле, отићи и до Дечана. Наравно, неко је отказао, иначе овог текста не би било.
 Кренули смо ноћу. Снег је падао, ситан, упоран, брисачи су га једва уклањали са стакла. На путу и поред њега почели су да се праве наноси. Путници су спокојно дремали, знајући да их права рука вози и води. Ишчекујући остварење мог дуго сањаног сна остала сам будна, пуне пажње.
Ишли смо Ибарском магистралом преко Рашке, Новог Пазара и Рибарића. Прелаз из Србије у Црну Гору и онда у Метохију ствара тугу због рампи и граничних кућица, одговарајуће милиције и наравно, војне пратње из неких других држава које нам гарантују безбедност. Јесте то наша реалност, али је некако поглед на планине с високим, поносним боровима остао ускраћен за чистоту коју је у стању да оскрнави само погано људско делање. 

Спуштање низ стрму планину обезбеђује пут пун серпентина, али с чаробним погледом на долину. У тој питомини сместио се град Пећ. Нисмо долазили из правца Косовске Митровице, што је значило да ће пут кроз Метохију бити краћи, али не и безбеднији.
Наглашено нам је да не реагујемо на могуће, то јест сигурне провокације. На неколико километара пре манастира стижемо на раскрсницу – десно се иде за Патријаршију, а лево за Дечане. Хоћемо ли моћи до Светог Краља? Минути су као вечност, а очи се пуне сузама при погледу на прво возило пратње које жмигавцем најављује да скреће на леву страну. Срце ми куца јаче, грло ми се стеже и не гледам кроз прозор одакле нам житељи Дечана показују недвосмислене гестове мржње и нељудскости.
А манастир, окован бодљикавим жицама, јауче безгласно и стење под теретом толико великог зла око њега. Тенкови, младићи у туђим униформама, пушке, одсечни повици којима нас пожурују да се што пре сакријемо у унутрашњости зидина. А зидине моћне, а капија велика, велика као добродошлица сваком госту...  С капије пуца поглед на порту, конаке, храм, на тако познату слику са разгледница, календара, с толико препознатљивим чипкастим опшивком око врата и прозора. Сузе је већ немогуће задржати. Оне магле вид и тешко је разазнати домаћине који нам иду у сусрет. Из стиснутог грла не излази ни онај основни, пристојан поздрав. Треба се склонити негде, ухватити ваздуха, треба се сабрати за улазак у храм. Најбоље је умити се.
Сви су већ ушли у цркву а ја се, препуна неверице, примичем вратима кроз која сам пуних петнаест годинажелела да прођем. Све је лепше него што сам замишљала. Простор је већи, фреске јасније, а груди пуне, на моменте ми се чини да не дишем. Прилазимо Краљу, а Он мио, драг. Зрачи и привлачи. Наклон. Љубав. Сузе. Срећа. Могу ли се те емоције уопште описати?
Олакшање. Смирујем се. Срце успоставља познати ритам. Зачуђено гледам све око себе, додирујем иконе, зидове, изгубљена у сопственој неверици да сам стварно ту. Прилазим поново кивоту у коме су мошти заштитника родитељског ми дома. Разговарам ћутке с Њим, причам Му све. Молим Га, јадам се, исповедам.
До извора лековите воде прате нас три Италијана. Млади, насмејани, љубазни, с неколико речи углавном енглеских, изражавају жаљење што смо сви ту тако заједно, под тим условима. Тужно. Опет бодљикава жица, њихови погледи уперени у врхове брда и шумарак који безазлено изгледа, али је, кажу, био заклон за многе немани што сукљаше ватру. Вода хладна, отрежњава, треба се вратити. Убрзавамо корак, захваљујемо страним војницима на не знамо чему, на униформама, њиховом ставу, пушкама на готовс и доброти што су нам омогућили да видимо нешто наше. Наше небо, нашу воду, нашу светињу и нашу стварност.
Опраштамо се од Дечана, од братије и крећемо према Пећкој патријаршији.

Vatoped

Legenda kaze da je manastir izgradio Konstantin Veliki, ali je on unisten.Kasnije ga je obnovio Teodosije Veliki u znak zahvalnosti Bogorodici koja je spasila njegovog sina davljenja izvlaceci ga do kupina (Vato na grckom znaci kupina).Zato se manastir zove Vatoped (na grckom kupina-dete). 892 su ga unistili Arapi i obnovili su ga trojica brace iz Adrianopolisa -Nikolas,Atanasios i Antonio.U 12. veku sprski kralj Simeon i njegov sin Sava su postali monasi u ovom manastiru i tu su izgradili nekoliko gradjevina.Pocetkom 14 veka i za vreme invazije Katalanaca, iguman i 10 monaha su postali sveci (sveti mucenici) nakon patnji koje su od njih doziveli. 1546. godine, kralj Sicilije Alfonso dao je manastiru dokument sa zlatnim pecatom na latinskom.Ovim dokumentom je naredio gusarima da zaobilaze ovaj manastir.Kraljevi Moldavije i Valahije su dotirali ovaj manastir, kao i car Teodor 1588.

Glavni hram je sagradjen u 11. veku i imenovan u cast Hristovog javljanja.Zidne ikone su islikane u 14. veku, ali su restaurirane u 18. U i izvan manastira su 28 kapela, od kojih neke imaju izvrsne zidne ikone.