Љубовна поезија

Nurnat vo tebe,
a telefonot zvoni,
a niz zabi velam
i vo nego gledam :
 - Ti normalen si ? 

no nikoj kakjo tebee ne baknuvaa za toa si rodenaaa

no ne znazm dal ke uspeam da prostam se i da zaboravam

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,


Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

Imaš u sebi nešto što ja nemam-
imaš mudrost koja te čini ženom,
oblak koji te plaši sjenom ,
a ipak ti si ta obala
kojoj može prići moja lađa,
umorna i potrganih jedara.

Imaš u sebi i dio mog djetinjstva
mada ti se čini sasvim različito,
jer pamtiš,
jer ti i sada zvuk zvona
topi dušu od stoljetnih zima.

Imaš ti imaš
neku tajanstvenu misao,
ruke koje obgrle cijeli svijet,
i dlanove na kojima raste plima.
U tebi je i moj dio tuge,
nemir onih koji sanjaju mirno,
bujica kojoj tek tvoja duša znači kraj.

I putovala si tako životom
neprestano uz mene,
a da me nisi ni vidjela ni osjetila.
Tek si prepoznala zatvorenim očima
ovaj dio neba
koji tek treba posuti zvijezdama.

                              Zeljko Krznaric

Da li je neophodno?

***
Dok tuzan vjetar juri ubijajutji leptire,
ljubim te, i moja radost grize ti
usta od shljive.
Mora da te je boljelo da se
na me priviknesh, na dushu mi divlju
i samotnu, na ime od koga svi bjeze.
Toliko smo puta vidjeli zvijezdu jutarnju
kako gori, ljubetji jedno drugome ochi,
i sumrak shto se nad nama gubi u lepezi
shto se vrti.

    *
      Pablo Neruda

Chinili smo to

Chinili smo to ispred ogledala;
i na suncu; i u tami;
i u vodi; i u travi,visokoj.

Chinili smo to u chast choveka;
u chast zveri; chast Boga.
Ali oni nisu hteli da uche od nas,
sve im je odavno poznato.

Chinili smo to sa mashtom i u boji,
okrshaj smedjih i ridjih malja,
teshke uslishavajutje vezbe.
Chinili smo to kao tochkovi i sveta bitja,
sa vozachkom vestinom proroka.
Chinili smo to sa sest krila
i sest nogu.

Ali nebo
beshe tvrdo nad nama,
kao letnja zemlja pod nama.

    *
      Jehuda Amihaj

Omilen poet mi e Jacques Prevert od nego eve gi moite najomileni pesni , mislam deka ke vi se bendisaat –mnogu pesni znam napamet od nego –a koga gi slusam ili recitiram prosto svrsavam od zborovite.
ZA TEBE MOJA LJUBAVI

Otisao sam na trg ptica
I kupio sam ptica
za tebe
moja ljubavi

Otisao sam na trg cveca
I kupio sam cveca
za tebe
moja ljubavi

Otisao sam na trg gvozdja
I kupio sam okove
teske okove
za tebe
moja ljubavi

A zatim sam otisao na trg roblja
I tamo sam te trazio
Ali te nisam nasao
Moja ljubavi.
Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom tog dana
A ti si hodala nasmijana
Rascvjetana očarana pokapana
Pod kišom
Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom
A ja-ja sam se isto tako smješkao
Sjeti se Barbara
Ti koju ja nisam poznavao
Ti koja me nisi poznavala
Sjeti se
Sjeti se ipak tog dana
Ne zaboravi
Neki se čovjek pod trijem sklonio
I on te je zazvao po imenu Barbara
I ti si potrčala k njemu pod kišom
Pokapana očarana rascvjetana
I njemu se bacila u naručaj
Sjeti se tog Barbara
I ne ljuti se na mene ako ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Pa i onda ako sam ih vidio samo jedanput
Ja kažem ti svima koji se vole
Pa i onda ako ih ne poznajem
Sjeti se Barbara
Ne zaboravi
Onu pametnu i sretnu kišu
Na tvome sretnom licu
Nad onim sretnim gradom
Onu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom s Ouuessanta
O Barbara
Kakva li blezgarija rat
Što je s tobom sada
Pod ovom kišom od željeza
Od vatre čelika krvi
A onaj koji te u svome stezao zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je mrtav nestao ili još je uvijek živ
O Barbara
Bez prestanka kiši nad Brestom
Kao što je kišilo onda
Ali to više nije isto i sve je upropašteno
Ovo je kiša od strašne i neutješne žalosti
Ovo više nije ni oluja
Od željeza čelika krvi
Posve jednostavno oblaci
Koji crkavaju kao štenad
Štenad što nestaje uzvodno nad Brestom
I odlazi da trune daleko
Daleko veoma daleko od Bresta
Od kojeg ne ostaje ništa

Jacques Prévert
DECA SE VOLE

Deca kad se vole ljube stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga dal ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I puno dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi
JUTARNJI DORUČAK

Sipao je kafu
U šoljicu
Sipao je mleko
U šoljicu sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reci
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.

Obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i casova
I stavio je najzad ruku na moje grudi
Nazivajuci me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obecanje
K'o sto se istrze cvet iz zemlje
I zadrzao ga u svome secanju
K'o sto se cuva cvet u zimskoj basti
A ja
Zaboravila sam na svoje obecanje
I cvet je brzo svenuo
Oci su mu se iskolacile
Pogledao me je popreko
I uvredio tesko
A drugi je dosao i nije mi nista trazio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U casu za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kada me je svukao
Dopustila sam mu da od mene cini sta hoce
A nisam znala ni ko je on

Buket

Sta tu radis devojcice
Sa tim cvecem tek uzbranim
Sta tu radis devojko
Sa tim cvecem ne vise svezim
Sta tu radis lepa zeno
Sa tim cvecem koje vene
Sta tu radis starice
Sa tim cvecem davno vec uvelim

- Cekam pobednika

Adrijen
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Lov na kita
U lov na kita, u lov na kita,
Govorio je otac gnevnim glasom
Sinu Srećku pod šifonjerom,
U lov na kita, u lov na kita
Što nećeš
Da ideš, ej?
A što da lovim to živinče,
Ništa mi nije učinilo, tata,
Idi, ćale, lovi sam,
Kad ti se sviđa,
Ja više volim d' ostanem kod kuće s majkom
I bata-Gasom.
I otac na svom kitolovcu potpuno sam brodi
Po uzburkanoj vodi...
Otac na moru,
Sin kod kuće,
Kit van sebe.
Čorbaluk supe vruće
Prevrnu bata-Gasa.
Bura bila strašna,
Supa bila slasna.
Srećko seo pa se vajko:
Što ne odoh u lov, majko,
U lov na kita?
Zar priliku retku ja da upropastim
I brkove svoje kitom ne omastim?
Al' otvoriše se odnekuda vrata -
Mokar i zadihan pojavi se tata
Sa kitom na ramenu.
I na sto kita tresnu, životinju lepu
Plavooku,
Što se ne viđa svakodnevno
Pa reče plačevno:
Šta žurite, požurite,
Isecite ga, gladan sam, 'oću da jedem.
Ali naš Srećko ustade kao od bede,
Pogleda svoga oca u beonjače,
U beonjače plavih očiju,
Plavih kao u plavookog kita.
A što jadno živinče da sečem kad mi
Ništa nije učinilo?
Neću, uzmite moj deo, reče.
I na zemlju baci nož,
A kit nož dograbi kako ga opazi
I na oca jurnu, skroz ga proburazi.
Joj, joj, reče bata-Gasa.
Ovo meni na lov liči kad se love leptirići.
I evo
Evo Srećka gde čitulju sprema.
Dok majka zbog muža crninu oblači,
Kit dom razoreni gleda okom plačnim.
I odjednom zakuka:
Zašto ubih jadnog smetenjaka?
Goniće me odsad sila motornjaka,
Istrebiće celu moju retku felu.
Nasmejavši se preteće
Uputi se ka vratima,
Udovici uzgred reče:
Gospođo, ako me neko potraži,
Budite ljubazni i recite:
Kit je izašao, izvolite sesti
I sačekajte ga ako vam ne smeta
Vratiće se opet kroz petnaest leta...

Tamničareva pesma
Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju
" Jos jednom na reci" :

....Seti se zvao sam te Zimljivom
kad bi ti bilo hladno
Krhkom
kad bih legao na tebe
Seti se prve noci
prvi put
crni oblaci Bijank*ra
vrzmali su se iznad fabrika
a iza njih
poslednje vatre Ulice praskozorja
pravile su na reci
jedne drhtave crvene odbleske
Bila je zima
a ti si drhtala kao ti jadni odblesci
ali u zelenom somotu tvojih ociju
plamtelo je sedamnaest proleca ljubavi
jos se nisam usudjivao da te dodirnem
samo sam te gledao
dah tvog lepog tela
koji je igrao pred tvojim ustima
seti se......
....Seti se
Lezala si na vreci cementa u zaklonu od vetra
i kad sam svoju ledenu ruku stavio
na blagu toplotu tvoga srca
tvoja mlada dojka odjednom se uspravila
kao predivni cvet
usred tajnih vrtova
tvog mladog tela opruzenog
skrivenog
I ne zaboravi lepu zvezdu lepojko
znas koju
Ne zaboravi zvezdu zaljubljenih
zvazdu trenutaka vecnosti
zaglusujucu zvezdu zajednickog zadovoljstva
Ko bi je ikad mogao zaboraviti.....