БУДИЗАМ

Четири племените истине представљају фундаментални концепт будизма. Управо њиховим увиђањем Шакјамуни Буда (како се често назива историјски буда, Сидарта Гаутама) је доживео пробуђење и нирвану. У том смислу тежња и напор да се четири племените истине схвате, не само на интелектуалном нивоу већ, пре свега, на интуитивном нивоу, тзв. директним увидом, представљају суштину будистичког учења и праксе.

Чауканди ступа у Парку јелена (Сарнат, Индија), близу места на ком је Шакјамуни Буда одржао прву проповед о четири племените истине

Сматра се да је управо ово била тема прве проповеди коју је Буда одржао након што је доживео пробуђење.

Четири племените истине су:

1. Племенита истина о патњи (пали: дука) — постоји патња у животу свих бића
2. Племенита истина о настанку патње (пали: самудаја) — постоји узрок патње, а то су везаност и жеља (пали: танха - жеља, жеђ) који настају из незнања (авидја)
3. Племенита истина о престанку патње (пали: нирода) — постоји начин да се патња превазиђе, а то је ишчезавање и искорењивање везаности и жеље
4. Племенита истина о путу који води до престанка патње (санскрит: марга, пали: мага) — постоји начин да се елиминишу везаност и жеља, а то је осмоструки племенити пут

Када се говори о четири племените истине Буда се често упоређује са лекаром јер су истине изложене према древном индијском медицинском моделу:

1. постоји болест (постављање дијагнозе)
2. постоји узрок болести (анализа фактора који до болести доводе)
3. постоји начин да се болест излечи (констатовање прогнозе и постојања или непостојања начина за отклањање узрока болести)
4. прописивање лека односно начина да се болест излечи

Овакав приступ проблему представља једну од кључних карактеристика у дискусији будизма у односу на друге религије. Наиме, овиме се избегава метафизичка спекулација и потреба за вером у оно што се излаже. У свакој од четири племените истине се реферира на појаве и појмове који су у потпуности у домену искуства сваке особе што јој омогућава да на основу тог искуства да суд о истинитости или неистинитости предмета расправе. Штавише, у будистичким списима Буда управо инсистира на оваквом, емпиријском, приступу и неослањању на слепо веровање његовим речима. Од будисте се очекује да све изложено не прихвата само на основу вере у истинитост, већ се инсистира на активном преиспитивању учења кроз лично искуство и анализу тог искуства јер је, према Буди, то једини начин да се дође до истинског знања и самим тиме до ослобођења од патње.

Треба, међутим, истаћи да би било погрешно рећи да вера нема никакву улогу у будизму. Напротив, термин шрада (пали: сада) је битан конституент будистичког учења. Овај термин се приближно преводи као вера, мада он обухвата самопоуздање, упорност, скромност и истрајан напор. Иако се Буда противи слепом веровању базираном на ауторитету, традицији и сл. остаје потреба за одређеном дозом вере у будистичко учење. У принципу, срада је резултат дубоког промишљања и акумулираног искуства.

У контексту четири племените истине ово се пре свега односи на четврту — поверење у то да осмоструки племенити пут заиста води ка уништењу везаности и жеље. Једини доказ делотворности осмоструког племенитог пута и будистичког учења у целини је достизање нирване од стране Шакјамуни Буде и, касније, архата (пали: арахат или арахант — онај који је вредан; особа која је достигла пробуђење и нирвану али не самостално, као што је случај са будама, већ следећи будино учење). Но, пошто не постоји начин да се објективно и директно провери да ли су ове особе заиста постигле ослобођење од патње остаје нам да ту могућност прихватимо као истиниту на основу поверења. Иако се у различитим будистичким школама степен и објекти вере, односно поверења, разликују, можемо рећи да је вера у истинитост осмоструког племенитог пута заједничка свим школама. На тај начин вера у будизму игра улогу покретача особе на путу достизања пробуђења и нирване.