ПРИЈАТЕЛИТЕ НА ФЕНИКСОТ

   Bezbrojne su oči po tvom stasu pale 
Ko umorna jata na pomorsku lađu, 
I, sve očarane, za trenutak stale 
Da na tebi odmor i lepotu nađu. 

Bezbrojna su usta rekla da te ljube, 
I umukla zatim, da nikada više 
Ne prozbore reči ni nežne ni grube, 
Jer tebi rečena reč - sve druge briše! 

Bezbrojni jauci prate tvoje stope 
Kad ti, kao božanstvo strašno, siđes k nama, 
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, 
I bezbrojna srca crnom krvlju lope... 

I niko, i nikad, ne dotače vrele 
Usne tvoje, niti reč ti nežnu žacu. 
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, 
Dve se duše naše u milosti srele. 

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela. 
Ko despoti stari vladam tobom sada, 
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela, 
I sva nežnost tvoja samo na me pada. 

O kada je tako stari Usud hteo, 
Da ja izabranik budem, ja jedini, 
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo 
Očaran, i bačen u čarobne čini. 

Podignuću glavu svoju ponosito, 
I kao mujezin s tankog minareta, 
Dok poda mnom šušti nepregledno žito 
I na mesečini plavi kukolj cveta, 

Uzviknuću gromko kroz predele neme, 
Da obuzme svakog nevernika strava: 
"Jest, samo je ona lepotica prava, 
A ja njezin prorok za večito vreme!" 

Внеси реплика	страница <1 829 830831832 833 1769 >
Tweet