СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

 Беседа прва

 О покајању

изговорена по повратку из бање где се Златоусти дуже задржао ради лечења

Да ли сте се ви мене сећали за време мога одсуства,? Јер, ја на вас никада нисам могао да заборавим. Ако сам и град напустио, опет нисам могао да пропустим а да на вас не помишљам.

            И као што у мислима, ма куда пошли, носимо слике наших вољених - тако смо - заволевши једном доброту ваше душе, у уму своме свагда имали красоту вашег срца.  Као што живописци спајају разноврсне боје у једну и од разних облика сликају бића и предмете, тако сам и ја вашу жељу за сусретом, усрдност у слушању, љубав према проповеднику и друге ваше врлине као разнолике шаре добродетељи у једно спајао, и тако осликавао обличје ваше душе. Гледајући на ту слику умним очима, ја сам се у одсуству тешио. А то сам, свакако, чинио и када сам код куће седео и устајао, и када сам путовао и одмарао се, када сам дому се своме враћао или напоље из ње излазио јер сам се непрестано сећао ваше љубави. И не само дању, него сам се и ноћу наслађивао тим сећањима. И као што је Соломон о себи рекао: “Ја спавам а срце је моје будно” (Песм. 5, 2) тако се тада и мени догађало. Сан ми је умарао телесне очи, а сила ваше љубави будила је душевне [очи]. Често ми се чинило као да с вама разговарам у сну пошто душа ноћу обично снева о ономе о чему током дана размишља. Тако сам вас и посматрао очима љубави иако телесним оком нисам могао да вас видим. Са вама сам био жељом, иако не и телесно.

            Више од тога, моје су се уши испуњавале вашим гласовима. А то је и било оно што ме је нагнало да се пре времена вратим, иако тиме сам тиме одбацио користи које сам имао од оног места и његове климе где сам требао да остатанем дуже ради здравственог опоравка. Више сам волео да, иако не сасвим опорављен, дудем са вама и у вашој близини него да због уживања у одмору и другим пријатностима чекам да потпуно оздравим, а вашу љубав надаље жалостим. Посебно што су прилике биле такве да сам из ваших писама, која су ми често стизала, чуо ваше прекоре, а ја никада нисам на оне који укоревају обраћао мању пажњу него на оне који похваљују. Осим тога, и ти прекори су долазили од душе која ме љуби, па сам тиме подстакнут и дошао не могавши вас никада заборавити.

            Али, шта је ту тако дивно? Што сам се ја сећао ваше љубави, док сам био у бањи и миром [покојем] се наслађивао. A познато вам је да се апостол Павле опомињао своје браће и када је везан лежао у тамници, па им је отуда, без обзира на многе своје јаде, као да се не налази у тамници већ на некој плодној пољани, писао и овако говорио: “Као што је право да ја ово за све вас мислим; јер вас имам у срцу, и у оковима мојим, и у одбрани, и потврђивању јеванђеља, све вас који сте заједничари моји у благодати.” (Фил. 1, 7).

            Видите, дакле: споља је имао оков који су му ставили непријатељи, а изнутра други оков: ученичка љубав.

            Спољашњи оков је био скован од гвожђа, а унутрашњи је извирао из љубави према ученицима. Први [оков је] често збацивао са себе, док другога никада није могао да се ослободити. Но, као што жене, када претрпе  порођајне болове и постану мајке,  потпуно живе кроз децу коју су родиле ма где да се налазе, тако и још много усрдније од жена, је Павле свагда прилепљен за своје ученике. Тим пре што је духовни пород осетљивији од природног. Поред свега, он није једне исте порађао само једном, но и два пута, па се зато и јадао говорећи: “Дјечице моја, коју опет с муком рађам” (Гал. 4, 19). Такве болове жена никада не трпи нити од њих страда, јер је то у природном порођају немогуће Ни једна мати већ рођено дете не може изнова примити у себе нити поново претрпети жестоке [порођајне] болове. А Павле је и то поднео и да би их посрамио рекао је: “коју опет с муком рађам”, што другим речима значи: “ Зашто ме већ једном не поштедите? Јер ни један син није поновним својим рођењем утробу мајчину растрзао, а ви мене присиљавате да и то подносим”. Осим тога, матерински болови су кратки и са рођењем младенца нестају, док ови други трају и више месеци. Тако и Павле, који се током године трудио, опет није могао да роди зачете. Уз то, при порођају мајке болује само тело, а други [духовни] порођај не растрже утробу већ напреже и саму душевну силу [дејство].      

            А да су ови болови заиста најтежи, види се и по томе што нико никада није пожелео да ради рођења деце доспе и у ад, а Павле не само што је то силно тражио, него је молио да буде одлучен и од Христа и од учешћа у Његовој слави, само да би препородио Јевреје због којих је непрестано боловао. Само због тогао што му то није дано, жалио се и говорио: “Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;” (Рм. 9, 2) и “Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!” (Гал. 4, 19).

А шта је блаженије од такве утробе? Утробе која је могла родити таква чада, чада која у себи имају Христово обличје. Шта је од ње плодоносније, од ње која је и васцели свет поново родила? И шта је од ње силније, када и после рођења и узрастања оне који су се били развратили, опет прима у себе и по други пут их рађа?

            А зашто не рече Павле: “дечице моја, коју опет рађам”, него: “с којима се мучим”? Посебно кад на другом месту помиње рођење рекавши: “Јер вас у Христу Исусу ја родих” (1Кор. 4, 15).

            Јер је  овим речима желео да објави сâмо сродство, а оним предходним да прикаже своје болове! Зар их још нерођене, назива децом? Јер, ако има [порођајне] болове, још их није породио. Како их онда назива децом?”

            [Ово је апостол рекао] да би ти схватио да се он и не мучи оним првим боловима, иако би већ њима  могао да их постиди. Јер гле! [Говори апостол] Зар нисам ја већ једном постао отац и претрпео порођајне муке, а потом сти и ви синови постали? Због чега ми онда причињавате нове болове? Доста сам муке имао и док сам вас први пут рађао. Зашто ми [онда] причињавате нове болове? Јер му погрешке верних нису причињавале мању муку од оних, који су још увек били неверни[1]; Несносно је било и погледати, да нагињу злу и они којима су биле разјашњене толике тајне. Због тога је [Апостол] и плакао прегорко и жалосније него свака жена и говорио: “Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!” (Гал. 4, 19). А ово је он рекао зато што је хтео да им пружи наду, али и да их застраши. Јер рекавши да Христово обличје у њима још није утврђено, улио је страх и бојазан у њих, а назначивши да је могуће да Христово обличје у њима постане, ободрио их је јер се у изреци: “докле се Христос не уобличи у вама”, подразумева обоје; т.ј. и да то обличје још није постало, и да је могуће да постане. Јер кад би то било немогуће, узалуд би им говорио: “докле се Христос не уобличи у вама”, пошто би их на тај начин само заваравао празним обећањима.

            Знајући ово, ни ми не треба да очајавамо, али ни да будемо немарни јер је и једно и друго убиствено.

            Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо.

            А размотримо снагу и једнога и другога.

            Пре свог пада је и ђаво био добар, али чим је запао у немар и почео да очајава, загазио је у такве пороке, да никад више није могао да се из њих отргне.

            А да је он био добар, о томе и Господ говори: “Видјех сатану гдје паде са неба као муња” (Лук. 10, 18) и поредећи његов пад са муњом и узвишеност његовог пређашњег положаја, објашњава наглост пада.

            Напротив, Павле је био хулник па и гонитељ и насилник, али пошто се био потрудио и није очајавао, одмах се и подигао и могао се упоредити анђелима. Исто је тако и Јуда, немаром према себи, постао издајник иако је пре тога био апостол, док је разбојник, и после толиких својих злих дела, пре свих ушао у Рај само зато што није очајавао[2]. Као што је фарисеј, по својој дрскости, пао са саме висине добродетељи, тако се цариник, који није очајавао, уздигао и превазишао [по добродетељи] фарисеја.

            Желиш ли да ти покажем да је и цео један велики град тако поступио?

            На исти начин се и град Нинива спасао иако је одлука Божија до очајања доводила његове становнике. Јер Нинивљанима пророк није рекао да ће бити спашени ако се покају, већ просто: “јоште четрдесет дана, па ће Нинивеја пропасти” (Јон. 3, 4).

            Али, иако Бог беше тако запретио и пророк то наговестио, тако да сама одлука није садржала никаква одлагања ни услове, Нинивљани нису малаксали нити посустали у доброј нади.  А Бог није никакаве услове дао нити је рекао да ће бити спашени, јер је једино хтео да њихова богобојажљивост буде већа и да их отргне од великог нереда. Друго што је [Бог] хтео јесте да се ми, када безусловну одлуку чујемо и имамо такав пример пред собом, не предајемо очајању и малодушју. Јер баш се отуда још боље познаје милосрђе Божије, пошто се Он мири са онима који се кају. Тако Његове одлуке ничим нису условљене као ни онда када изриче одређену пресуду. А и сам период покајања показује неизрециво Божије човекољубље. Јер, да ли може четрдесет дана учинити да се њихови, временом нагомилани греси пониште? Али, пошто је то [покајање] допринело спасењу града, очигледно је како и одатле просијава Божији промисао.

            Тако и ми, знајући ово, не треба ни у ком случају да очајавамо, јер је управо очајање најснажније оружје које ђаво користи против нас, те се ни када грешимо не радује толико колико када очајавамо. А послушај како се и сам Павле, код оних који су скренули са правог пута, бојао очајавања више него самог греха, јер је пишући Коринћанима овако говорио: “Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње” (1. Кор. 5, 1). И није рекао: "какав ни незнабошци не смеју да чине", него "неће ни да га помињу". А баш оно што они неће ни да помињу, ви сте се осмелилие да чините делима, и “ви сте надувени”. Није им, дакле, рекао: "он је надувен" па да је онда - пошто је обишао онога који је згрешио -  са здравима разговарао као што чине и лекари. И они, остављајући немоћне [болесне] на страну, разговарају понајвише са родбином, јер у и ови криви за надменост болног, зато што му нису забрањивали [да чини оно што је по њега штетно] и [нису] га учили бољем, те се тако кривица за грех приписује свима како би се рана боље исцелила.

            Јесте, велико је зло грешити, али је још веће у гресима се гордити. Јер, ако високоумље о правди поништава и саму правду, колико ће оно још бити веће у греху и колико ће нам донети већу осуду него сам грех? На то је Христос и мислио када је рекао: “Тако и ви кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.” (Лук. 17, 10) А ако је неопходно да се суздржава и онај који је све испунио, колико тек грешник треба много више да плаче и да себе убраја међу последње. Ово је Павле наговестио када је рекао: “и нисте плакали”.

            Та шта говориш ти, други је сагрешио а ја да плачем?

            Заиста, одговара он, јер смо сви ми као телесни удови један с другим тесно привезани. Када се на телу нога повреди видимо да се и глава доле савија. Иако је глава најузвишенија у читавом телу, у време несреће она не води рачуна о својој узвишености. Тако и ти чини. Апостол Павле то саветује када говори: “Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу” (Рим. 12, 15). Из истог разлога је прекоревао Коринћане: “И ви сте надувени, умјесто да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дјело.” (1. Кор. 5, 2). И није рекао “место да се потрудите”; Него шта?: “умјесто да плачете”. То је као када би у време опште болести или заразе која је погодила неки град рекао: “ да се из свег града ова невоља истера потребни су молитава, исповест и умилења”.

            Увиђаш ли, дакле, колико их је на бриге ставио? Зато што су мислили да се зло угнездило само у оном једном, [Апостол] и њих позива на рад и старање следећим речима: “Не знате ли да мало квасца све тијесто укисели?” (1. Кор. 5, 6). Ово значи да болест када захвати ма који уд прелази и на друге удове. Зато, као што се при општој несрећи саветујемо, тако и о томе треба да се бринемо. Немој ми дакле, никако говорити да је он један згрешио, но представи себи да је његов преступ као каква трулеж која ће се напослетку проширити по целом телу. Као што се, када кућа гори, они до којих та несрећа још није стигла, једнако као и они које је та беда већ задесила, труде и на све начине настоје да обуздају огањ који се шири како пожар не би стигао и до њиховог прага, тако исто и Апостол Павле Коринћане као да подстиче овим речима: “То је огњена стихија; предупредимо штету; па и пре него што ће цркву обузети, погасимо пожар. Јер ако не будеш марио за герх ближњег свог, разврат ће се само још више увећати зато што је он уд који припада телу. Осим тога - расуди сам - ако ово занемариш и презреш исто зло може кад-тад сустићи и тебе. И тако, ако и не би хтео ради ближњега, а ти се пробуди ради себе, супротстви се зарази, предупреди трулеж и заустави мртвило.

            Али, Павле је поред ове изрекао и другу заповест вишу од ове: “Да се такав преда сотони” све док се не покаје и не усмери на боље. “Таквоме је довољно ово карање од многих; Зато вас молим, потврдите љубав према њему” (2. Кор. 2, 6 и 8).

            Пошто га је, дакле, прво довео у незавидну ситуацију и учинио га општим непријатељем и пошто га је изагнао из стада и одсекао од здравог тела, примети, како настоји да га опет припоји телу и присаједини са стадом. Јер није просто казао: "љубите га", него “потврдите љубав према њему”, т.ј. показујте му тврдо и неразрушиво, горуће, топло и пламтеће дружељубље, и изјављујте му опроштај због прве заваде.

            Шта се то збило, кажи ми? Зар га ниси сотони предао?

            Јесам, одговара он, но не зато да остане у руци сотоне, него да би се што пре ослободио његових мучења.

            Али о чему сам ја говорио?

            Погледај, како се Павле чува од очајавања, најпоузданијег сотониног оружја. Пошто је рекао: “потврдите љубав према њему”, одмах додаје и зашто: “како тај не би био савладан од превелике жалости.” (2. Кор. 2, 7). У вучијим чељустима, говори он, налази се овца; предупредимо дакле то, и пре него што ће је појести и размрскати уд наш, отмимо је. Брод је у невољи међу таласима. Пре, дакле, него што ће потонути, потрудимо се да га спасемо. Јер као што брод, кад се море узбурка и таласи подигну, тоне, тако и душа када је са свих страна обузму жалости, ако никог нема да јој пружи помоћ, ускоро тоне, те жаљење над почињеним гресима које је иначе спасоносно због своје неумерености бива штетно. А примети како је и то опрезно рекао. Није казао; да га сотона не погуби него: “да не будемо од сотоне повређени”.

            Повреда је жеља туђинаца. Зато је Павле, када је хтео да опише како је за ђавола већ постао туђ онај који се покајањем приљубио Христовом стаду, рекао: “да не будемо од сотоне повређени” пошто, ако га и надаље буде држао, наш ће члан бити уграбљен и [ђаво] од стада преотеће овцу иако је он са себе збацио грех покајањем. А побојао се [Апостол Павле] да се и овде не догоди оно што је демон некада учинио са Јудом.

            А шта је то било с Јудом?

            И Јуда се беше раскајао. “Сагрешио сам, рекао је он, што сам крв невину предао”. А ђаво је чувши те речи, дознао да се Јуда окренуо бољем путу и да иде свом спасењу па се побојао његовог поправљања. Имамо милосрног Господа јер је се над њим заплакао када је хтео да Га  преда и премного га је учио. Па зар га неће као покајника још пре примити? [Господ је] и оне је који су у непокајању заостајали Себи привлачио и дозивао, па зар неће бити милостив и према овоме, када се покаје и призна свој грех? Због тога је [Христос]  и дошао да буде распет.

            И шта је демон учинио с Јудом?

            Довео га је у смутњу, прекомерном жалошћу помрачио му је ум, облетао је око њега и довео га до самоубиства. Од овога живота и усрђа га је одвео и покајања лишио.

            А зашто?

            Да је жив остао и он би се спасао, као што се то обистинило и на онима који су Христа разапли. Јер кад је Он спасао и оне, који су га на крст ставили, па се и на самом крсту висећи молио Оцу да им опрости њихово злочинство, зар неби и издајника, када би се и овај покајао, примио са сваким милосрђем. Али Јуда, савладан прекомерном жалошћу, није могао ни да помисли на такво исцелење, а камоли да га свецело прихвати. И тако, побојавајући се сличног догђаја, Павле је позвао Коринћане да из ђаволове чељусти извуку човека.

            Али зашто овде говорим о Коринћанима? Петар се, и поред тога што су му све тајне биле откривене, трипут одрекао [Христа], али је тај грех изгладио покајањем. Павле је, пак, гонио, хулио и зла чинио не само Распетоме, но и свим Његовим следбеницима, па је опет кроз покајање постао апостол! Бог од нас захтева само мало добре воље да би нам опростио многе грехе.

Рећи ћу вам нешто и о јеванђелској приповести која говори о овоме и сама нам се намеће да је поменемо.

Беху, писано је, два брата од којих један, пошто очево имање између себе поделише, оста код куће, а други без стида узе свој део и отиде у туђину.

Да о овој причи говорим, нагнало ме то што њоме можемо доказати да и после крштења за учињене грехе можемо добити опроштај ако пазимо на оно што чинимо. А ово говорим, не да вас приволим на нерад, него да вас ослободим очајавања пошто очајавање доноси већу несрећу него сама лењост. Син, дакле, који је напустио оца, носи на себи образ [лик] оних који су после крштења пали. Да он заиста представља оне који су по крштењу пали, видимо и отуда што се назива сином, јер без крштења нико се не може назвати сином. [Да је син] види се и по томе што је живео у очевој кући и што је поделио очево имање с другим сином, а немогуће би било да ко пре крштења наследи очево имање. Тако нам ова прича приказује и стање верних и то ништа мање верно зато што је он био брат оног другог честитог, јер у братство нико не може бити уведен без поновног духовног рођења [тј. без крштења]. Овај, дакле, дошавши до крајње сиротиње и шта је рекао?: “Уставши отићи ћу оцу својему” (Лук. 15, 18). Отац га и беше пустио и није му бранио да оде у туђу земљу, да би овај властитим искуством спознао добро, које је у очевој кући уживао. Јер, често се дешава, да када Бог не може речима да нас поучити, да нас напушта да би нас поучило наше искуство. Исто је Бог говорио и Јеврејима. Кад их није к себи могао приклонити нити привести кроз толике пророчке поуке, остави их да се кроз властиту патњу науче, и рече им: “Твоја ће те злоћа покарати и твоје ће те одметање прекорети” (Јер. 2, 19). Свакако би било боље да су и пре стицања искуства имали поверења, али пошто су били непослушни и нису хтели да верују поукама и саветима Његовим, чувајући их да не остану упорни својој у злоћи, [Бог] допусти да се од властитих дела науче како би их могао поново задобити.

А тако је било и са овим блудним сином јер се и он, када је отишао у туђину и из самих дела научио колико је велико зло отићи из очинске куће, вратио натраг оцу, а отац га је, без злопамћења, нежним рукама обгрлио. А зашто? Зато што је отац, а не судија. Потом је одмах следила гозба и весеље и цео дан се у радост преобратио.

Шта ти говориш? Зар се тако злоћа наплаћује?

            Не злоћа, човече!  - Него повратак.

Не грех - него кајање,

не развратност - него промена на боље, што је најлепше од свега.

            Старији син негодује због свега, али га отац мири речима: “Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.” (Лук. 15, 31-32).                                   Јер толико дуго време, док од нас био удаљен, борио се и са глађу и са бешчашћем као и са најужаснијим невољама. Зато му је [отац] и рекао: “мртав бјеше, и оживје, и изгубљен бјеше, и нађе се”. Немој гледати на садашње његово стање, но представи себи величину његове раније несреће. Ти гледаш брата свога, а не туђег, и он је оцу дошао који не памти ништа друго из прошлости осим оног што га наводи на сажаљење, љубав и оправдавање, а то је очинству својствено. Не треба дакле набрајати шта је он починио, но шта је препатио.

            Не спомиње, дакле, [отац] проћердани иметак, него размишља о пропаћеним безбројним бедама.

            А са таквом и толиком, ако не и већом ревношћу, тражи и пастир овце своје!

            Овде се син сам вратио, а тамо је пастир изашао и нашавши овцу, повео ју је са собом и више се њој радовао него свим здравим овцама. А погледај и како је враћао. Стаду ју је вратио не бијући, него је носећи плећима.

            Па кад знамо, да се Бог од оних који се поправљају не одвраћа него их прима као и оне који су истрајали у својим добродетељима, када знамо још и то да не само да их не кажњава, него на њихов позив сâм одлази по њих и више им се радује него онима који су спашени, онда и ми не трба да очајавамо када смо у греху. Тако исто не смемо, док смо на путу добродетељи, себе чинити немранима. И када савршавамо добродетељи треба да се чувамо да се не поклизнемо у свом уверењу, а при гршењутреба да се свагда кајемо. Оно што рекох на почетку беседе сада потврђујем: само се на ова два начина наше спасење доводи у питање, т.ј. када стојимо и мислимо да смо ван опасности, или када паднемо па се предамо очајавању. Управо зато што се и о онима који стоје бринуо, Павле је и рекао: “Зато који мисли да стоји нека пази да не падне” (1. Кор. 10, 12), као што је и за себе рекао: “Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповједајући другима не будем сам одбачен” (1. Кор. 9, 27). А да је оне, који беху већ пали, подизао и подстицао на већу смотреност, посведочио је онда, када је Коринћане овако ословљавао: “Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије гријешили и нису се покајали за нечистоту и блуд  и разврат што починише.” (2. Кор. 12, 21). Овим показао и то да оплакивање није толико потребно онима који сагрешише, колико је потребно онима који у гресима неће да се кају. А и пророк када је рекао: “ко падне, не устаје ли? ко зађе, не враћа ли се?” (Јерем. 8, 4) тиме је говорио исто. То је исто Давид псалмопојао: “Сад кад бисте послушали глас његов: Немојте да вам одрвени срце ваше као у Мериви” (Пс. 95, 7-8).

            Зато, све док сада плачемо немојмо очајавати. Усмеримо добру наду на нашег Владику и представимо себи море Његовог човекољубља. Очистимо наше зло срце и са свеколиком пажњом и поуздањем латимо се добродетељи и кајмо се за грехе које смо починили како би, кад са себе све грехе, још док смо овде, отресемо са сваком храброшћу могли да приступимо Христовом суду и тако се удостојимо Небеског Царства. Тако и нека буде, да сви примимо попутнину благодати и човекољубља Господа нашега Исуса Христа којем са Оцем и са Светим Духом слава, власт и част свагда и у све векове векова − амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА ТРЕЋА

 О покајању, милостињи

и о десет девојака

Знате ли одакле смо отпочели наш прошли разговор и где смо га прекинули? Или, о чему смо и докле говорили у прошлој беседи? Ја мислим да сте ви већ све заборавили па не знате где смо завршили беседу. Ја, пак, памтим све то, па ипак за то нити кривим нити корим пошто врло добро знам да ви сви имате своје жене, да се  трудите око своје деце и да се старате о домаћим пословима, јер сте једни војници, а други занатлије, а сви заједно се борите са различитим тешкоћама док се ми искључиво у овоме налазимо, о томе размишљамо и у томе проводимо своје време. Па вас не смем за то ни кривити него напротив, морам похвалити вашу равност којом, запостављајући све породичне бриге, ни једног нас недељног дана не остављате саме у цркву него долазите овамо.

            А то је и за сам наш град велика похвала а не оно због чега бисмо имали само неспокој: предграђа, позлаћене домове и одаје са постављеним столовима. Похвала нашг греда је то што су становници преиспуњени усрђем и што су надахнути за слушање Слова Божијег. Јер не познаје се доброта дравета по листу но по плоду. А у томе се и огледа наша узвишеност над неразумним животињама, што смо разумни, што учествујемо у беседама и разговоре волимо, управо као што су и од самих животиња неразумнији они који ту своју узвишеност не поимају и беседе не љубе, као што је пророк рекао када је засведочио: “Човек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком коју кољу” (Пс. 49, 20). Словесан си човек а слова нећеш да љубиш. Какав онда опроштај заслужујеш? Али сте сви ви мени онакви какви и треба да будете. Сви се за словесну врлину отимате и поштујете слово Божије више него све друго. Да се прихватимо, дакле, нашег савета и да објаснимо оно што следи за оним о чему смо пре говорили. Ја сам то према вама дужан и желео бих да што пре одужим мој дуг према вама, тим пре што то неће причинити никакву штету моме иметку, него ми се чини да ћу, враћањем овг дуга сам постати богатији.

            При овосветским пословима, дужници се обично крију од зајмодаваца како им неби исплатили дуг. А зар добро тиме чине? Јер свако исплаћивање умањује иметак, док ова словесна исплата умножава богатство. А ја то овако разумем. Да сам коме дужан новац па да му исплатим, новац би само код њега остао. И од мене би отишао да би прешао у његову својину. Али када одужујем речи, оне и код мене остају и ви их сви имате. А чини ми се да би био много сиромашнији када би речи своје прикривао и када их не би вама сапоштавао, јер кад их откривам - све сам богатији. Или другачије да се изразим, када вам речи не бих откривао само бих их ја имао, а кад их откривам њиховим се плодом са свима вама користим.

            Да одужимо дакле дуг. А какав он беше?

            Ми смо поучавали о покајању и говорили да је много различитих путева покајања којима се лако може доћи до спасења. А то смо рекли зато, јер да је Бог одредио само један пут [покајања], ми бисмо се лењили и говорили:

            “Овим путем нам је немогуће ићи па се не можемо ни спасти”. А овако немамо изговора. Јер не један, ни два, ни само три, него само вам многе путеве показали да би вам због њиховог мноштва био олакшан улазак на небо. Осим тога, говорили смо да покајање није неко тешко дело и да у њему никаква терета нема. Јеси ли грешан; дођи у цркву и реци: “Сагрешио сам” и разреших се од греха. Иповодом тога смо и Давида у среду поменули који је, истина, сагрешио, но и од греха разрешен био. После смо као други пут описали: плач над грехом, те смо доказивали да и то тешко није и да није потребно да имање наше трошимо и надалеко путујемо, нити шта друго овоме слично чинимо, но само да плачемо над грехом. За ово смо доказ навели из светог писма да се Бог над Ахавом, који је после свога греха плакао, раскајао и да је поводом тога Илији рекао: “Јеси ли видио како се Ахав понизио преда мном? Зато што се тако понизио преда мном, нећу пустити онога зла за његова живота” (1. Цар. 21, 29).

            На крају смо објаснили и трећи пут покајања и као доказ из Светог Писма навели фарисеја и цариника. Првога како је због своје гордости остао неоправдан, а другога како је по свом смирењу, без икаква труда, био и помилован и оправдан. Речи је изнео, а дарове примио!

            Да пођемо, дакле, и даље и да покажемо и четврти пут покајања.

            А какав је тај?

            Говорим о “давању милостиње” као царици свих добродетељи, која најбрже уздиже човека на небо и која му је свемоћна заступница.

            Заиста је велико дело милостиње, и зато је и Соломон говорио “Велика је ствар човјек, а драга: човјек који чини милостињу”. Крила су милостиње велика, јер она просецају ваздух, поред Месеца пролећу, престижу сунчане зраке и на саму небеску површину узлећу, па и тамо не застају. Прелазе небо [крила милостиње], анђелске саборе и ликове анћелске па и све вишње силе обилазе и настањују се пред царским престолом. А да је то тако, чуј шта и Свето писмо о томе говори: “Корнилије, молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом” (Дел.ап. 10, 4). А ова реченица: “узиђоше на спомен пред Богом” значи: ма како ти био грешан, ако имаш милостињу за заступницу, немој се бојати, јер се милостињи не противе никакве горње силе и њој је могуће силом коју има оно што је једном дано натраг да потраж јер Сâм Бог рече: “кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мат. 25, 40). А по овоме, ма колико ти грехова имао, милостиња ће их твоја све превагнути. Или ти је непознат пример Јебанђеља о оних десет девојака, како су оне, иако су сачувале подвиг девствености, само зато што нису хтеле да чине милостињу, остале ван ложнице свога женика?

            Беше, како је записано, десет девојака. Њих пет су биле луде, а пет других мудре. И мудре сачуваше своје уље а луде га потрошише те им се и погасише светиљке. И кад луде ка мудрима дођоше, рекоше: “Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе.” (Мат. 25, 1-8).

            А ја се управо стидим и црвеним а и плачем кад чујем о лудој девојци. И сâмо име луда девојка застиђује а како и не би, кад се девојке и после толике очигледне храбрости, и после претрпљеног девственичког труда, и кад већ и телеса своја на небо узнеше и када су се са небесним силама упоређивале, дакле и после све своје истрајности угушивши пожуде телесне, опет се појављују као луде. А ипак их је праведно тако називају. Јер су учиниле оно што је веће, а подлегле су оном што је много мање.       “Дођоше − вели − луде и мудре ословише: ‘Дајте нам од уља вашега’. А ове одвратише: ‘Не можемо да вам дамо јер онда може недостајати и вама и нама’.”

            Овако су оне одговориле. Не по немилосрђу нити по злоби, негоо због краткоће времена пошто већ време беше да женик дође. И мудре су имале жишке, пошто су оне своје уље сачувале за разлику од лудих. А то означава девојаштво без милостиње, јер пламен жишка значи девојаштво, а уље милостињу. И као што се ватра гаси ако јој се не досипа уље, тако и девојаштво пропада без милостиње.

            “Дајте нам уља из ваших светиљки”. “Не можемо − одговараху − дати” и одговор овај није био због злобе, него из опрезности “да не би недостајало и нама и вама”. Јер лако се може догодити да, као што смо вољне да уђемо у брачну одају, да све останемо напољу без уља; него: “Боље идите продавцима и купите себи”.

            А ко су ти трговци што продају уље ово?

            Сироти што пред црквом седе зарад милостиње.

            А по којој цени продају они то?

            По којој год ти хоћеш. Цену овде не постављам ја да се не би ти оправдавао твојом сиротињом. Сваки нека купује сходно својим могућностима. Имаш ли новчић? Купи њиме небо! Не зато што небо није на великој цени, него зато што је Господ милостив. Немаш ли ни новчића? Дај чашу хладне воде: “И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.” (Мат. 10, 42). Небо се продаје и купује, а ми се не померамо. Подај хлеб и прими рај. Дај мало и узми много, подај смртна, прими бесмртна, подај трулежна, а прими нетрулежна блага.

            А да је негде вашар на коме би било јефтиног жита у обиљу и прилика да се за малу цену може много купити, зар не бисте све имање ваше распродали, па све презревши, упустили се у такву куповину?

            Да! Тако је то. Где су пропадљиве ствари, тако се старате, а где је куповина бесмртности, тамо баш ништа не радите и лењите се. Подај сиротињи и предстојатељством и заступништвом милостиње, ако ти и ућутиш, хиљаду ће уста ће те бранити[1]. Милостиња је избављење душе! А поред тога, као што се пред вратима црквеним налазе водом напуњене умиваонице да умијеш своје руке, тако се тамо исто налазе сиромашни који седе да опереш руке своје душе. Јеси ли дакле телесне руке опрао водом, опери милостињом и руке душе. Немој говорити: сиромах сам и ја. Јер сиромаштво није сметало удовици да Илију из већ испражњене посуде угости и да га с радошћу прими, па је зато задобила и достојне плодове и пожњела класје милостиње.

            Но могуће је да ће ко од слушалаца зажелети да овде и о Илији говоримо, али шта ће вам Илија кад ја истичем сâмог Господа? А ви опет нећете да га нахраните, а кад Њега нећете како би тек Илију угостили? Јер Христос, Господ свих, ово је рекао: “Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мат. 25, 40).

            А кад би какав цар некога послао међу своје поданике, па и поданицима рекао: ево, овоме у моје име много благодарите, јер ме је овај у сиротом мом стању нахранио и као странца у свој дом увео, овај ми у тешким данима много добра учинио, не би ли му сваки од вас понудио своје имање зато што му цар тако благодари? Не би ли му сваки честитао и трудио се да се с њим спријатељи? А овде је реч само о цару, који је опет човек. Па кад такво дело заслужује такву част, помисли како ће Христос у онај дан пред анђелима и свим небеским силама призвати нас и рећи: “Гле! овај је човек мене на земљи угостио, он ми је премнога добра учинио и као туђинца примио ме у дом свој ”. А уз то замисли да ће сва ова прослава и похвала бити пред анђелима и небеским саборима. А о коме Христос буде овако сведочио неће ли тај имати већу храброст ( = дерзновеније) од самих анђела?

            Заиста, браћо, велико је дело милостиња. Заволи је дакле, јер ништа слично њој под небом нема. Она је кадра изглади да и највеће грехове, и да ослободи од самог пакла. Па кад и ти сâм будеш ћутао, она ће предстојавати и заступати те. А речи твоје неће бити ни потребне тамо где су присутна уста толиких сиромаха.

            Толика блага од милостиње зависе, а ми се још не покрећемо и нећемо да је упражњавамо. Подај хлеба према могућству. Немаш ли хлеба, подај новчић. Немаш ли ни тога, напој сиромашног чашом хладне воде. А ако ниси у стању ни то да учиниш, покажи ономе ко страда твоје сажаљење и примићеш награду. Јер награда се не даје за изнуђену, него за добровољну врлину.

            Говорећи о овоме запоставили смо разговор о девојкама. Да се вратимо, дакле, на наш пример.

            “Дајте нам − говораху оне − уља из ваших светиљки”.

            “Не можемо вам дати − одговараху ове − да нам како и једнима и другима не мањка; но идите и купите код продаваца”.

            Али док оне одоше да купе, дође женик, и оне које имаху упаљене светиљке “спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата” (Мат. 25, 10). Дођоше затим и пет лудих и куцаху на врата брачне одаје из свег гласа вичући: “Отвори нам”. Али глас жеников изнутра одговори: “Идите од мене, ја вас не познајем”.

            Какав одговор после толиких њихових напора. Не познајем вас! И то је био крај свему и тиме се завршила велика награда за њихово девојаштво ( = девствеништво). Запамти да су оне отеране после толиких и многих својих напора. Дакле, пошто су обуздале своју похоту, пошто су се учииле једнаким са небеским силама, пошто су презреле светске ствари и савладае велики огањ, пошто су се подвизима преузвисиле и од земље к небу уздигле, пошто су телесну чистоту сачувале и задобиле велико благо девствености, пошто су попут анђела постале и погасиле телесне пожуде, пошто су заборавиле на природу, пошто су извршиле у телу дела бестелесна и велико и непоколебиво богатство девствовања постигле - после свега тог, кажем, зачуше: “Идите од мене, ја вас не познајем”. А немојте мислити да је слава девствености мала. Оно је такво га да нико међу нашим старима није могао сачувати. И тако, оно што је пророцима и старим мужевима изгледало страшно код нас се чини као нешто обично и малено, али за то можемо захвалити само благодатној помоћи. Јер шта је онда било тешко и скоро немогуће ако не девственост и презрење смрти? А код нас данас и мале девојчице тако нешто не сматрају тешким и немогућим. Очување девствености, кажем, била је онда тако тешка ствар да се ни један од праотаца није одважио да то очува.

            Ноје је био признат за праведног од самога Бога али се ипак женио. Исто тако и Аврам и Исак и Јаков, као наследници Божијег завета имали су жене. Целомудрени Јосиф није, истина, пао у прељубу, али је и он имао жену јер истрајавање у очувању девствености тешко. А девственост је постала велика и славна још од оног времена, од кад је израстао цвет девојаштва. Због тога што је велико дело “тело своје укротити” нико од праотаца није смео да се упусти у подвиг девствености.

            Али да би познао величину ове добродетељи, замисли у уму слику девствености и увери се да је изложена нападима сваке врсте који се не могу никада сасвим спречити. Напади су ти жешћи и од самих варварских напада јер и варварски ратови понекад имају примирје и понекад нападаш, а понекад се одмараш и начин и време за напад је одређено. А у овом рату усмереном против девствености нема одмора, јер овде сâм сотона војује и не бира време за напад и не тражи припреме за бој. Него свагда када год нађе разоружану девојку, гледа да је нападне и смртно рани и тако никада девојка није никада поштеђена од овог рата него свагда са собом носи и вођу и ратника. И осуђеници се узнемире тек кад виде судију, а девојка куд год пошла и судију и борца са собом носи и борац овај не да јој да предахне, него непрестано се с њим како од вечери тако и ноћу, како од јутра тако и у подне судара, предлажући јој насладе и брачне помисли како би добродетељ из ње изагнао и грех зачео, и како би целомудреност удаљио и блуд посејао, огањ насладе свакога час распирујући и подстиче уживањима.

            Расуди на основу овога како је очување девствености повезано са великим напором, па и поред свега тога луде девојке су морале чути: “Идите од мене, ја вас не познајем”. Заиста је девственост велика али ће и она одолети сваком искушењу тек са сестром милостињом. А луде девојке су остале ван брачне одаје само зато што поред девствености своје нису хтеле да чине и милостињу. Ово дело је достојно великог стида. Ногама си погазила сласти а ниси презрела имање, од уживања си се као девојка одрекла и себе мучила, а ниси престала да желиш новац. Да си пожелела мужа не би била толико прекорена јер тиме ништа друго не би пожелела него биће теби равно, а сада си заслужила већу осуду што си љубила неприродну ствар. И удате жене нека неправедно не правдају своје немилосрђе тиме што се изговарају децом, а ономе који тражи милостињу одговарају “децу имам, не могу ти уделити”. Јер Бог ти је децу дао да видиш плод утробе своје да би тиме била благороднија а не немилостива. Немој оно што води човекољубљу да преобраћаш у средство нечовечности. А ако баш желиш да својој деци оставиш добро наслеђе, чини милостињу да те сви похвале па ћеш тиме себе оставити бесмртни спомен. Оставимо то за сада по страни. Зашто ти који немаш децу и противиш се обичном се животу - зашто кажем- прибираш имање, и коме прибираш?...

            Ми смо до сада, са потребним жаром, говорили о путу покајања и о милостињи. Доказали смо каква је велика добит милостиња, а море девствености нам се открило. Сада имамо поред великог покајања и милостињу која, као и само покајање, може ослободити од окова греха. Али поред милостиње има још један лак пут покајања на коме се такође може ослободити од грехова. А тај пут је: “Молите се непрестано”, и када се молиш немој малаксавати или с лењошћу то чинити, па се Бог неће од тебе, ако у молитви устрајеш, одвратити него ће ти опростити грехе и молитве ће твоје бити услишене.  Али ако у молитви и будеш услишен, остани благодаран и даље се моли као и онда када ниси био услишен, не би ли ипак биле услишене твоје молитве. Немој никада рећи: ето, толико се већ молим и нисам саслушан, јер и то неуслишење често бива само због твоје користи. Бог зна да си ти склон лењости и немаран па да ћеш, ако оно што молиш и добијеш, одустати од даљих молитви. Да би се твоја сопствена корист увећавала, касни [Бог] са испуњењем твојих жеља како би се чешће сусретао с Њим и у молитви разговарао. А то је и правилно. Јер кад ти, док се још налазиш у таквој неопходности и имаш такву потребу, слабиш и од молитве одустајеш, шта би тек онда радио кад не би имао никакве потребе? Тако дакле, Бог поступа ради твоје користи, јер жели да не одступаш од молитве. Зато се моли непрестано и немој клонути јер молитва пружа много помоћи и немој јој приступати као каквој неважној ствари. А из јеванђеља можемо научити да се молитвом греси заиста отпуштају,.

            Како оно говори?

            “Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хљеба у зајам. А он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и дјеца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам.” (Лук. 11, 5-7). Али овај није престајао да лупа на врата иако је по други пут чуо: “Не могу ти дати јер смо легли спавати и ми и деца наша”, и није престао да удара док господар дома напослетку не рече: “Дигните се и подајте му, па га отпустите”.

            Видиш како те Јеванђеље учи да се молиш и не очајаваш, па ако одмах не добијеш [то што тражиш] проведи у молитви колико је потребно све док ти не буде услишено. А осим овога у Светом Писму можеш наћи и друге путеве покајања. О покајању је још пре доласка Христовог проповедао пророк Јеремија, [јер] шта би друго значиле ове речи: “Ко падне, не устаје ли? ко зађе, не враћа ли се?” (Јер. 8, 4) и опет: “И пошто учини све то, рекох: врати се к мени” (Јер. 3, 7), шта значе, велим, те речи ако не покајање.

            А ове и многе друге путеве покајања даде нам Бог зато да би се сваки изговор, из лењости, предупредио. Јер кад би имали само један пут, не би смо њиме сви могли ући у царство небеско, а баш од тог мача [цасртва небеског] сотона свагда бежи. Јеси ли, дакле, сагрешио, дођи у цркву и ту изглади грех твој. На улици, ма колико пута да паднеш, ти се опет придижеш. Тако, и ма колико пута да сагрешиш, кај се. И немој због лењости да се лишиш наде на блага која су ти припремљена. Ако и у најдубљој старости паднеш у грех, дођи у цркву и покај се, јер је црква лечилиште, а не судница. Не кажњава она за грех, него даје опроштај гресима. Богу једином исповеди грех и реци му: “Теби јединоме сагријеших, и зло пред тобом учиних” (Пс. 50, 4), и твоји ће се греси отпустити. Али још једно средство покајања имаш, и то не тешко него врло лако. Какво је то средство? Плачи над грехом. А сведочанство о томе имамо у Јеванђељу.

            Петар, онај врховни апостол, први у цркви, и друг Христов, који је откривење не од људи него од Бога примио као што му је и сâм Христос посведочио када је рекао: “Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.” (Мат. 16, 17). Тај Петар (а о Петру када говорим мислим на онај тврди камен, темељ непомични, апостола великог, првог ученика, првог позваног и првог који је слушао), Петар дакле, тај и такав, не мали него велики је грех учинио, јер се самог Господа одрекао. Када ово говорим не желим да осудим праведника него ти показујем пример покајања. Самог, дакле, Господа свих, Старатеља и Спаситеља целе васељене он се одрекао. Али да причу започнемо од почетка.          У време своје предаје, кад је видео Спаситељ да га неки већ напуштају, рекао је Петру: “Да нећете и ви да одете?” (Јов. 6, 67), а Петар одговори: “Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом” (Мат. 26, 35). Шта говориш ти, Петре? Бог тврди, а ти противречиш? Он је тиме показао добро настројење своје воље, а овде [Христос] укорева само природну слабост. И кад се то догодило? Оне ноћи кад Христа беху већ ухватили.

            “Онда − написано је − стојаше и Петар крај ватре грејући се, а нека служавка кад ту дође, ослови га: ‘И ти си са овим човеком вечерас био?’. А он одговори: Тог човека не познајем ја ”. А то је и по други и трећи пут следило чиме се испунило Христово предсказивање (Мат. 26, 69; Мар. 16, 17; Лук. 22, 61). Када се ово већ догодило, Христос је само поглед Петру упутио и ништа му није рекао, јер није хтео да га пред Јудејима изибличи и посрами. Али погледом му је својим до знања дао, као да је рекао: “Петре, шта сам ја предсказао, то се, ево, испунило”.

            Петра је ово јако дирнуло и зато је одмах почео да плаче. Не просто да плаче, него је “плакао горко” и тако задобио друго крштење сузама. Горко плачући изгладио је и свој грех па су му после поверени и небески кључеви. А кад је Петров плач изгладио и такав преступ, како да твој плач неће изгладити грехе твоје. Јер Христа одрећи се није мали пад, него велики и жесток, али сузе су спрале и такав грех. Заплачи дакле, и ти над својим грехом али не просто и само телесно, него заплачи “горко” тј. изведи изворе суза из саме дубине срца, као што је и Петар то чинио, па ће се Господ смиловати и опростити грехе. Јер Он је човекољубив као што је сâм казао: “Еда ли је мени мило да погине безбожник? а не да се одврати од путова својих и буде жив” (Језек. 18, 23). Мало дакле, труда Он тражи од тебе да би те великом наградом наградио. Од тебе очекује повод, да те обогати богатством спасења. Стога, дај сузе, и Бог ће ти опростити, принеси му покајање, а Он ће ти отпустити грехе. Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а дгуго морамо ми да придодајемо - и Он своју милост јавља. И премда је Бог оно што је до њега - као сунце и месец - одавно дао - и као што је утврдио разна сазвежђа звезда, ваздух пролио, земљу простро, мора опасао копном, горе, долине, брежуљке, изворе, језера, реке, и дрвеће и траве безбројних врста и све остало изнео - потребно је да се и ти постараш, да ти се небеска блага не учине недоступним.

            Немојмо се, дакле, лењити, нити измицати од спасења свога кад море толиког човекољубља и таквог Владику имамо, који се не гневи на грехе наше него нам прашта и обећава нам небеско царство, рај и друга блага: “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (1. Кор. 2, 9). Јер је наша дужност да се потрудимо и употребимо све могућности да нам се та и друга припремљена блага не ускрате, осим ако не знаш да је и Павле, који се много трудио и безбројне победе однео над демонима, који иако у телу беше као крилат сав свет пређе и облети, а уз то је још камењем бијен и рањен био и за име Божије, небесним гласом позван, све претрпео рекао и ово: “Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном” (1. Кор. 15, 10); А то значи: ми знамо, и то врло добро, да је благодат коју примисмо велика, али и мене она није нашла неспремног, јер сам уверен да сам се и ја трудио с њом, а нешто и допринео.

            Зато навикнимо наше руке на давање милостиње, да бисмо и ми у тој благодати суделовали. Плачимо над гресима, ридајмо над својим преступима да се из тога види да се и ми старамо, да припремњена нам будућа блага, која иако јесу велика и превазилазе нашу силу, придобијемо. А то су: Рај и Царство Небеско. Сви да их задобијемо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сад и свагда и у векове векова, амин.

РАСУДУВАЊЕ

Свети Исидор Пелусиот зборовите на Светото писмо: 'Две жени ќе мелат на рачници: едната ќе се земе, а другата ќе се остави" (Мт. 24:41), вака ги толкува: многумина се посветуваат на духовниот живот, но со различна замисла: едните искрено и истрајно, а другите лабаво и суетно. Првите ќе се земат во царството Божјо, а вторите ќе се остават. Што значи молитвата за Чашата? И зошто Бог се молел да го одмине чашата на страданието (Мт. 26:42)? Значи, никој не треба да ја бара опасноста, но кога опасноста ќе дојде, христијанинот треба да ја прими и да ја издржи храбро. За петте безумни девојки (Мт. 25.) св. Исидор вели: 'Сите тие навистина го чувале девството, но немале други добродетели, а посебно милосрдие”. Само девството не е доволно за влегување во царството Божјо. Не помага девството, ако таа што го има е горделива и себична.

СОЗЕРЦАНИЕ

Да размислувам за Господа Исуса како сејач, и тоа:

1. како сејач, чие семе полека, но сигруно израстува;

2. како сејач на нова наука, нова сила и нов поредок;

3. како сејач на нова духовна храна со која човечкиот род се храни до крајот на времето.

Старец Клеопа

ГОЛЕМ Е БОГ( I-во продолжение)

Старец Клеопа

 

---

РАЗГОВОР ВО ВОЗОТ

Патував еднаш со воз од Пашкањ кон Баку. За да не одам во вагоните каде што се пуши, купив карта и се качив во возот во оние последни вагони. Си реков: "Само да седам каде не ќе ме кадат пушачите, оти ме боли главата од чадот на цигарите". И отидов сам во вагонот, но не знаев кои ќе бидат другите сопатници со мене.
Токму пред тргнувањето влезе една група на високи офицери; тие патуваа во некое воено училиште. Беа морнари, полковници, а меѓу нив и еден постар водник со својата сопруга. Ете, монах во офицерски вагон. Гледајќи се себеси во вагонот со офицерите, како монах си реков, каков разговор ќе можам да водам со нив? Јас го гледав мојот мир и молитвата "Господи Исусе" и седев мирно, бидејќи знаев дека ми претстои заедничко патување од два часа, а требаше да се префрлам во местото Лунка Стрмба во возот кон Таркау, бидејќи одев кај отец Касијан, кој беше настојател во Таркау и Јануариј. Тоа беше во 1957 година.
Еден од нив, пак, за да не молчат, посака да се пошегува, па рече:
 Аха, гледајте! Возот ќе оди добро, бидејќи имаме и поп
овде!
Знаете, тоа беше она суеверие: поп баксуз! Ако видиш поп, тогаш тешко тебе! Јас молчев, и не одговарав на закачките.
 Море, слушаш ли, ако е тука попот, тогаш нели е добро да ни ја раскаже онаа приказна за Бога? Велат дека некое "старче" ги создало небото и земјата, и ѕвездите и планините,
иморињата!
Слушате! "Старче"! Јас и понатаму молчев. "Остави ги на мира, бидејќи се офицери. Тие се шегуваат. се смеат. Што да зборувам?" Но еден од нив дојде и седна право пред мене.
 Оче, не лутете се, од каде сте?
И што да им кажам, од Сихастрија?
 Од манастирот Њамц. ЈИ      Што сте? Свештеник, професор, учител, што сте?
 Напротив, обичен монах. Патувам и јас до Баку.
- Слушате, овие мои сите се љубопитни да ни раскажете нешто за Бога! Како почнува тој расказ за Бога? Во вашата Библија се вели дека Бог го создаде небото и земјата, целиот свет, а ние, пак, имаме друго сфаќање за светот.
- Немојте да се лутите, јас сум обичен монах, но ако го започнам расказот за Бога, тогаш ќе треба овој воз три пати да ја обиколи земјата, та сепак не ќе можам да го завршам, тоа е многу долг расказ!
- Слушате ли, што вели попот!
- И интересно и извонредно раскажување, реков! Кога ќе го започнеме раскажувањето за Бога, тогаш работата е повлечи  потегни!
- Сакаме и ние да знаеме! Вие сте монах, ние офицери, и онака сите заедно одиме за Баку. Можеме ли, оче?
Уште при тргнувањето на возот јас станав и се прекрстив. Тие, пак, не. Но нивна работа.
 Ако даваме збор дека треба да разговараме, тогаш барам од вас чесен збор да ми простите: влеговте овде цел еден вагон офицери, а јас овие ѕвезди не ги познавам, бидејќи војска служев кога на нивното место се носеа ленти. Ако се изразам погрешно, да не ми се лутите!
Но стана еден мајор и рече:
- Оче, еве гледајте во што е работата, сакам нешто да ви кажам. Зар не е апсурд да веруваме во нешто што не се гледа? Вие велите дека постои Бог, но дали некогаш некој Го видел? Лудост е за некого да верува во она што не се гледа!
- Господа, но најнапред давате ли чесен збор?! Бидејќи започнуваме сериозен разговор!

РАСУДУВАЊЕ

Свети Серафим Саровски за очајувањето пишува: 'Како што Господ се грижи за нашето спасение, така човекоубиецот ѓавол се труди да го доведе човекот до очајување. Предавникот Јуда бил малодушен и неискусен во борбата, па затоа ѓаволот, гледајќи го во очајување, го нападнал и го принудил да се удави. А Петар, тврдиот камен, паѓајќи во голем грев, како искусен во борбата, не очајувал и не го изгубил присуството на духот, но пролеал горчливи солзи од топлото срце. Кога го видел тоа ѓаволот, побегнал од него како од оган опечен”. 'И така, браќа, поучува преподобен Антиох, кога очајанието ќе нé нападне, не треба да му се подадеме, но да не  укрепи и оградени со светата вера, со голема машкост да му речеме на лукавиот дух: Што имаш ти со нас, отпаднику од Бога, бегалецу од небото и робу лукав? Ти ништо не смееш да ни наштетиш. Христос, Синот Божји,  има власт над нас и над сите. А ти, губитнику, оддалечи се од нас! Укрепени со Неговиот чесен крст ние ја толчиме твојата змиска глава”.

СОЗЕРЦАНИЕ

Да размислувам за Господа Исуса како војвода, и тоа: 

1. како војвода Кој излегол во борба против сатаната;

2. како војвода Кој излегол во борба против гревот кај луѓето;

3. како војвода Кој го зел во одбрана доброто од злото во светот;

4. како војвода Кој го победил сатаната, гревот и смртта.

9 ФЕВРУАРИ/22 ФЕВРУАРИ

1. Св. мч. Никифор. Житието на овој маченик покажува јасно како Бог ја отфрла свирепоста и со слава ја овенчува смиреноста и братољубието. Во Антиохија живееле двајца блиски пријатели, учениот свештеник Саприкиј и обичниот, прост граѓанин Никифор. Нивното пријателство некако се свртило во страшна меѓусебна омраза. Богобојазливиот Никифор се обидувал повеќе пати да се помири со свештеникот, но овој тоа никако не го сакал. Кога настанало гонење на христијаните, свештеникот Саприкиј бил осуден на смрт и изведен на губилиште. Ожалостениот Никифор тргнал по Саприкија, молејќи го по пат, барем пред смртта да му опрости и во мир да се разделат. 'Те молам, маченику Христов, говорел Никифор, опрости ми, ако ти згрешив нешто!" Саприкиј не сакал ни да се сврти кон својот соперник, туку мирно и горделиво чекорел кон смртта. Но гледајќи ја тврдоста на срцето свештениково, Бог не сакал да му ја прими маченичката жртва и да го овенча со венец, туку тајно му ја одзел благодатта. И во последниот момент Саприкиј пред џелатите се одрекол од Христа и изјавил дека ќе им се поклони на идолите. Така бил ослепен од омраза! Никифор го преколнувал Саприкија да не се одрекува од Христа. 'О брате возљубен, не прави го тоа, не одрекувај се од нашиот Господ Исус Христос, не губи го венецот небесен!" Но сé било залудно. Саприкиј останал при своето. Тогаш Никифор им извикал на џелатите: 'И јас сум христијанин, исечете ме мене наместо Саприкија!" Џелатите ова му го јавиле на судијата и тој им наредил да го пуштат Саприкија, а да го исечат Никифора. Радосно Никифор ја ставил својата глава на трупот и бил исечен. Така се удостоил на Царството и бил овенчан со бесмртниот венец на славата. Ова се случило во 260 година, во времето на царот Галиен.