Макробиотика

Makrobiotikata i rakot
LIMFOM I HODZKINOVA BOLEST - Glavni Priciniteli

Ako e krvototkot poln so masnotii I sluz, vo koi ima mnogu kiselina, toj vishok ke pocne da se nasobira vo organite. Bidejki belite drobovi I bubrezite se prvi na udar, nivnite funkcii na filtriranje I cistenje na krvta stanuvaat pomalku efikasni. Ovaa situacija void kon ponatamosno opaganje na kvalitetot na krvta I istotaka vlijae na LIMFNIOT SISTEM. Opstite poremetuvanja na limfniot system moze da se podelat na slednive dva tipa. Prviot podrazbira expanzija ili vospalenie na limfnite jazli I organi. Vo kraen slucaj, taa prekumerna extremna expanzivna sostojba vodi kon kinenje na limfnite sadovi. Do takvi poremetuvanja doaga koga limfnata tecnost sodrzi premnogu masni kiselini. Drugiot tip na poremetuvanje na limfata e stvrdnuvanjeto na limfnite jazli, organi, sadovi I kapilari.
Operaciite, kaka sto se vaganjeto krajnici, doprinesuvaat na vlosuvanjeto na sostojbata na limfniot system, bidejki ja namaluvaat sposobnosta na toj system da se precistuva. Otecenite krajnici I limfnite zlezdi se posledica na prekumerna I redovna konzumacija na – rafinirani I vestacki produkti, seker, bezalkoholni pijaloci, tropsko ovosje I zelencuk, mleko I mlecni proizvodi I zacini. Tie otecenosti predstavuvaat zdravo reagiranje na organizmot, koj go lokalizira, neutralizira I go isfrluva vishokot otrovni materii. Kontinuiranoto konzumiranje na ovie proizvodi moze da dovede do hronicno opaganje na kvalitetot na krvta I limfata. Koga crvenite krvni zrnca ke pocnat da ja gubat sposobnosta za pretvoranje vo normalni kelii na teloto – togas organizmot pocnuva da sozdava degenerativen tip na kelii, koj e poznat kako kancerozen tip na kelii.

Kaj HODZKINOVATA BOLEST, limfnite jazli I slezinata se zafateni so vospalenie, dodeka kaj limfomot maligniot tumor se razviva vo limfnoto tkivo I limfnite organi stanuvaat oteceni. Dvete bolesti podrazbiraat zgolemuvanje na brojot na belite krvni zrnca. Prekumernoto, kontinuirano konzumiranje na tecnosti, mleko, ovosen sok, bezalkoholni pijaloci itn, e glavna pricina na limfaticnite kancerozni zaboluvanja. Istovremeno smaluvanjeto na brojot na crvenite krvni zrnca go odrazuva nedostatokot na minerali I drugi izbalansirani hranlivi sostojki nasoceni okolu prirodnite slozeni jagleni hidrati vo ishranata. Vo sporedba so drugite oblici na rak, osobeno so tumorite vo dlaboko vsadenite vnatresni organi-rakot na limfnite organi I leukemijata e relativno lesno da se lecat I elimiraat.

Tumorite na limfata I Hodzkinovata bolest moze da se sprecat I izlecat so makrobiotikata.

Od “The cancer prevention diet”, Michio Kushi

Makrobiotikata i rakot
RAKOT NA PANKREASOT – Glavni Pricini

Dijabetesot I hiperinsulinizmot se dve glavni degenerativni bolesti koi stojat vo vrska so pankreasot; tie bolesti se povrzani so pojavata na tumorot vo pankreasot. Za da go svatime postepeniot razvoj na poremetuvanjeto na pankreasot, potrebno e da gi imame vo predvid efektite na 3te razlicni oblici na seker vo teloto. PROSTITE SEKERI ili monosaharidite se naogaat vo ovosjeto I medot; takvi se glikozata I fruktozata. DVOKRATNITE SEKERI ili disaharidite se naogaat vo sekernata trska I mlekotot; toa se sukroza I laktoza. SLOZENITE SEKERI ili polisaharidite se naogaat vo zitarkite, mahunarkite I zelencukot: ovde spaga celulozata.
Vo tekot na normalniot process na varenje, slozenite sekeri pod dejstvoto na raznite enzimi vo ustata, zeludnikot, pankreasot I crevata se razlozuvaat postepeno I prilicno ramnomerno. Slozenite sekeri vleguvaat vo krvotokot sporo, bidejki prethodno se razbieni vo pomali edinici na saharid. Vo tekot na toj process krvta ostanuva po svojata pH vrednost neznacitelno alkalna.
Sprotivno od toa, prostate I dvokratnite sekeri bivaat brzo metabolizirani, sto ima za posledica krvta da stane premnogu-kisela. Za da se kompenzira taa extremna sostojba, pankreasot laci eden hormone, insulin, koj so svoeto dejstvo ovozmozuva otklonuvanje na prekumerniot seker vo krvta I negovoto apsorbiranje od strana na keliite na teloto. Taka doaga do priliv na energija koga glikozata (krajniot proizvod na sekoj metabolizam na sekerot) oksidira, pri sto kako otpadni produkti nastanuvaat jaglen-dioksidot I vodata. Dijabetesot e bolest za koja e karakteristicna nesposobnosta na pankreasot da proizveduva dovolno insulin za da go neutralizira premnogu visokoto nivo na seker vo krvta. Posle poveke godini na prekumerno I redovno konzumiranje na rafiniran seker, mlecni proizvodi, hemikalii I drugi supstancii so extremna energija od ovoj vid, Langerhansovite ostrvca vo pankreasot se prosiruvaat I ja gubat sposobnosta da lacat insulin. Sekerot pocnuva da se pojavuva vo mokracata, teloto ja gubi vodata, a rezervite na minerali se iscrpuvaat. Za da gi suzbie ovie simptomi, sovremenata medicina go leci dijabetesot so vestacki injekcii insulin.

Golem del od sekerot koj vleguva vo krvotokot biva najprvin vskladiran vo oblik na glikogen, vo koj ostanuva se dodeka ne mu zatreba na organizmot. I togas povtorno se pretvora vo glikoza. Koga kolicinata na glikogen go nadmine kapacitetot na crniot drob za vskladiranje, koj iznesuva okolu 50 grama, crniot drob go ispusta vo krvotokot vo oblik na masni kiselini. Ovie najprvin se talozat na neaktivnite mesta na teloto, kako sto se zadnicata, slabinite I vo predelot na stomakot. A potoa, ako covekot I ponatamu jade rafinirani vidovi na seker-masnite kiselini bivaat privleceni od strana na pokompaktni organi kako sto se srceto I bubrezite, koi postepeno se obmotuvaat so sloj na masnotii I sluz.
Ovie nasl*gi moze istotaka da prodrat vo vnatresnite tkiva, slabejki go normalnoto funkcioniranje na organite I predizvikuvajki konecna paraliza na tie funkcii kako kaj arterosklerozata. Nasobiranjeto na masnotiite moze da dovede I do razni oblici na rak, kako sto se tumorite na dojkite, debeloto crevo I reproduktivnite organi. Uste eden oblik na degeneracija moze da nastapi koga se mobilizirani vnatresnite rezervi na minerali kako protivteza na stetnite efekti na redovnoto konzumiranje na prostate sekeri. Na primer, kalciumot vo koskite I zabite moze da se namali za da se vospostavi ramnoteza so efektite na slatkite jadenja I bezalkoholnite pijaloci.

Pankreasot e mal kompakten organ. Rakot na pankreasot e prvenstveno posledica na dolgotrajno, redovno konzumiranje na – jajca, meso, ribi, rakovi I skolki, zivinsko meso, rafinirana sol I drugi produkti od zivotinsko poteklo so golema sodrzina na proteini I zasiteni masnotii vo kombinacija so rafiniranite sekeri, mleko, ovosen sik, bezalkoholni pijaloci, hemikalii, lekovi I drogi. Tumorite vo pankreasot moze da se pojavat posle pankreatitis (akutno I hronicno vospalenie na ovoj organ) I posle hiperinsulinizam ( premnogu kontraktivna sostojba, vo koj nivoto na seker vo krvta e abnormalno pri lacenje na premnogu insulin ). Prekumernoto proizvodstvo na insulinot gi privlekuva masnite kiselini I gi doveduva do nivna koagulacija vo vid na tumor vo zolcniot kanal ili vo Langerhansovite ostrvca.

Dijabetesot moze da se leci I otkloni neznacitelno so makrobioticka ishrana, koja se sostoi od integralni zitarki I zelencuk, pripremeni taka da se kuvaat nesto podolgo I da imaat pojak vkus, dodeka rakot na pankreasot moze da se suzbie so nesto poexpanzivna makrobioticka ishrana, koja prvenstveno se sostoi od integralni zitarki I zelencuk, pripremeni taka da se kuvaat nesto pokratko I da bidat so nesto poblak vkus.

Makrobiotikata gi sprecuva I leci I dijabetesot I hiperinsulinizmot I rakot na pankreasot.

Od “The cancer prevention diet”, Michio Kushi

Makrobiotikata i rakot
RAK NA CRNIOT DROB – Glavni Pricini

Megu mnogute zadaci koj gi izvrsuva crniot drob spagaat filtriranjeto na toksinite od krvta; sozdavanje I prenosuvanje na zolckata; kontroliranje na nivoto na seker; pretvoranjeto vo jagleni-hidrati, masnotiite I proteinite edni vo drugi I proizvodstvo na hormone I enzimi. Vo tradicionalnata istocna medicina crniot drob, poradi svoite komandni funkcii, poznat e kako ‘general’ vo organizmot. Ako se posluzime so edna moderna metafora, crniot drob mozeme da go sporedime so ‘agencija za ekoloska zastita’ na naseto telo, koj signalizira kakov e kvalitetot na prirodnata sredina vo nasiot organizam I gi neutralizira site stetni supstancii. Bez crniot drob covekot ne moze da zivee. Megutoa, duri I ako 80% od ovoj organ se otsrani, preostanatiot del ke prodolzi da funkcionira, a delot sto nedostasuva cesto se regenerira.

Ispumpana od srceto, del od krvta gi pominuva organite za varenje, kade sto kislorodot vleguva vo tkivata, a hranata koja e apsorbirana go prodolzuva varenjeto. Toj metaboliziran material od crevata I zeludnikot odi direktno vo crniot drob. Tuka se ocistuva od masnotii, a potoa biva ufrlen vo krvotokot. Zdraviot crn drob moze kontinuirano da filtrira relativno golema kolicina na otrovni supstancii koi vleguvaat vo teloto. Crniot drob, napr., moze da neutralizira otprilika 9 grama alcohol na cas. Megutoa, posle poveke godini na neuramnotezeno vnesuvanje na hranata I pijaloci, crniot drob moze da otece, odnosno da stane tvrd I da ja izgubi svojata prirodna sposobnost na funkcioniranje.
Crniot drob po struktura e kompakten, tezi otprilika 1,34 kg I upravuva so mnogu funkcii vo sistemot za varenje I so ekskrecionite funkcii.Aktiven I centralen organ kogo osobeno go pogoduva prekumernoto vnesuvanje na govedsko meso, svinsko meso, zivinsko meso, jajca, mlecni proizvodi, sol I drugi extremni kontraktivni produkti.(crniot drob e povrzan so gnevot, pa zatoa megu vernicite koi se mesojadci naogame tolku extremno gnevni fanatici, a solta vo mesoto gi unistuva mozocnite kelii). No, iako poremetuvanjata na crniot drob najcesto e od ovaa extremna kontraktivna hrana – simptomite moze da bidat zabrzani so expanzivni extremni proizvodi, kako sto se – alkoholot, produktite so mnogu masti I maslo, proizvodite od belo brasno, sekerot, tropskoto ovosje I zelencuk, sirovata ‘ziva’ hrana I stimulansite.
Dovolno e da se razgleda metabolizmot na masnotiite, pa da go svatime mehanizmot na degenerativnoto zaboluvanje I formiranjeto na tumorite, vklucuvajki go rakot na crniot drob, na kelijsko nivo. Lipidi se zaednicki naziv za masnotiite, maslata I masnite supstancii, kako sto se masnite kiselini, holesterolot I lipoproteinite. Masnotiite na sobna temperature se naogaat vo tvrda sostojba, dodeka maslata se tecni. Tvrdite lipidi najcesto imaat poveke masni kiselini; tie, po sostav, sedolgi lanci na jaglerodot I vodorodot, so eden molekul na kislorod na edniot kraj. Zasitenite masni kiselini se vrzani so atomite na vodorodot ili zasiteni se so niv. Na nezasitenite masni kiselini im nedostasubva najmalku eden par atomi na vodorod. Polinezasitenite masni kiselini se onie na koi im nedostiga poveke ode den par.
Masnite kiselini se gradivni materijali od koi se sostojat masnotiite, kako sto se prostate sekeri osnovni edinici na jaglenite hidrati. Za da pomogne vo varenjeto na masnotiite, koi se nerastvorlivi vo voda I sozdavaat golemi kapki, crniot drob laci zolcka, zolckasta tecnost vskladirana vo zolcniot meur. Vo crevata zolcta sluzi vo toad a sozdade emulzija od masnotiite I da im ovozmozi na enzimite za varenje ovie da se razlozat na masni kiselini I glycerol.
Lipidite se bitni za varenjeto, no moze da bidat stetni za organizmot, sto posebno vazi za zasitenite kiselini, kako sto se stearinskata kiselina, sodrzana vo zivotinskite tkiva, koja gi obleva crvenite krvni zrnca, gi blokira kapilarite I go ostava srceto bez kislorod. Eden od glavnite sostojki na lipidite e holesterolot, supstancija koja prirodno se naoga vo organizmot, kade sto doprinesuva vo odrzuvanjeto na kelijskite zidovi, sluzi kako prethodnik na zolcnite kiselini I vitaminot D I, istotaka sluzi kako prethodnik na nekoi hormone. HOLESTEROLOT GO NEMA VO RASTITELNITE PRODUKTI, no e sodrzan vo SITE proizvodi od zivotinsko poteklo osobeno vo – mlkeoto, zolckata od jajceto I vo mlecnite proizvodi. Bidejki holesterolot e nerastvorliv vo krvta, toj se vrzuva za eden protein koj e rastvorliv za da go raznesuva po organizmot; taka nastanuva kombinacijata koja se narekuva LIPOPROTEIN. Megutoa, prekumerniot holesterol vo krvotokot tezi da se natalozi vo zidovite na arteriite I najposle, vo vid na nasl*gi, predizvikuva stesnuvanje na arteriite I go smaluva protokot na krvta. Normalno e limfata da gi apsorbira masnotiite, koi blizu srceto vleguvaat vo krvotokot, eden del na krajot ke bide deponiran vo crniot drob. Tie vskladirani masnotii, osobeno onie koi poteknuvaat od mesoto I mlecnite proizvodi, obicno se glaven izvor na poremetuvanjeto na crniot drob, koi kulminiraat vo – nastanok na rak na crniot drob.

Pri se golemata svest vo javnosta za postoenjeto na vrskata pomegu holesterolot, zasitenite masnotii I srcevite zaboluvanja, mnogu luge presle na nezasiteni masti i masla, vklucuvajki ja I bilnata mast za kuvanje, majonezot, margarinot, prelivite za salata I vestackite pavlaki I namazi. Megutoa, nezasitenite masnotii sluzat za redistribucija na holesterolot od krvta vo tkivata, I vo kombinacija so kislorodot sozdavaat SLOBODNI RADIKALI. Ova se nestabilni I visoko reaktivni supstancii, koi moze da stapat vo interakcija so proteinite I da predizvikuvaat gubitok na elasticnosta na tkivata I opstoto slabeenje na keliite. Medicinskite studii pokazuvaat deka polinezasitenite lipidi, vsusnost, go zabrzuvaat razvojot na tumorite poveke otkolku zasitenite masnotii I masla.

I integralnite zitarki sodrzat polinezasiteni masnotii, no ovie vo prirodna sostojba se naogaat vo ramnoteza so soodvetnite proporcii na vitaminot E i selenot, koi obicno se gubat vo tekot na procesot na rafiniranje. Slicno na toa, nerafiniranite masla za kuvanje ( ladno cedenite masla vo koi e socuvan vitaminot E) se proizvodi vo cij sostav postoi RAMNOTEZA I, ako se koristat vo umereni kolicini – ke doprinesat kon pravilen metabolizam.

Crniot drob istotaka ja regulira kolicinata na sekerot vo krvta. Toj go pretvora sekoj vishok seker vo skrob narecen glikogen, koj se skladira vo crniot drob. Koga nivoto na sekerot vo krvta e nizok, crniot drob go pretvara glikogenot povtorno vo seker I go parka vo krvotokot za da gi ishrani keliite na organizmot. Ako nasata glavna hrana se sostoi od slozeni jagleni hidrati, kakvi sto se celite zrna zitarki, tie oblici na skrob sporo ke se razlagaat na molekuli na seker, pa taka ke gi apsorbiraat crevata I ke gi prevzeme crniot drob. No, ako golem del od nasata ishrana go zemame vo oblik na prosti jagleni hidrati, kako sto se rafiniranite zitarki, sekerot, ovosjeto, sukrozata ili medot, do razlaganje doaga veke vo zeludnikot, sto ima za posledica osloboduvanje na jaki kiselini I brzo prefrluvanje na golemi kolicini seker vo crniot drob. Dokolku vo crniot drob veke ima vskladirano premnogu seker vo forma na glikogen, ili ako crniot drob, poradi hronicnata zloupotreba, e oslabnat – prekumerniot seker ke otide vo krvotokot I ke stane dopolnitelen factor vo slabeenje na organizmot.

RAKOT NA CRNIOT DROB e kulminacija na hronicnoto zaboluvanje na crniot drob, a na nego moze dam u prethodat HEPATITOT, ZOLTICATA I CIROZATA. Iako Rakot na crniot drob e primarno posledica na proizvodi od zivotinsko poteklo, mleko I jajca Itn, negoviot nastanok go zabrzuvaat produktite koi sodrzat hemiski dodatoci, zastitni sredstva I emulgatori ili pesticidi.
HEPATOMOT, eden oblik na rakot na crniot drob koja go pogoduva epitelnoto tkivo, e vo vrska so ogromnoto zglemuvanje na potrosuvackata na extremni expanzivni proizvodi posle 2ta svetska vojna. Megu ovie se naogaat – sladoledot, gaziranite pijaloci, citrusnoto ovosje, ledenite pijaloci, prerabotenite I vestackite produkti, beliot leb, sekerot I niza lekovi I drogi koi se davaat na recept ili se dobivaat bez recept, megu koi I aspirinot, kontraceptivnite piluli I marihuanata. Sega sekoja godina nekolku iljadi Amerikanci zaboluvaat od hepatom.
__________________________
Rak Na Crniot Drob
__________________________
PRIMARNI RIZICNI FAKTORI – meso, jajca, tvrda mast, zivotinski proteini, maslo, belo brasno
DOPOLNITELNI RIZICNI FAKTORI – seker, zacini, mlecni proizvodi al;kohol, pesticide, kontraceptivni piluli, drogi, lekovi
ZASTITNI FAKTORI – integralni zitarki, mahunarki, algi, siitake pecurki

Od “The cancer prevention diet”, Michio Kushi

Od rak na crniot drob, pod nadzor na Michio Kushi, se izlecila Mina Dobic I toa iskustvo go prenela vo knigata ‘Moj zivot kao Feniks’.

Makrobiotikata i rakot
RAK NA BESIKATA I BUBREZITE - Glavni Pricini

Rakot na bubrezite, koj podednakvo gi napaga i mazite i zenite, se pojavuva i kaj vozrasnite i kaj decata. rakot na besikata e mnogu pocest kaj mazite, osobeno kaj onie vo zivotnoto doba od 55 do 70 godini.
Standardnoto medicinsko tretiranje se sostoi vo hirurskoto otstranuvanje na zaboleniot bubreg, zaedno so sosednite limfni jazli i nadbubrezni zlezdi. Toa e operacija koja se narekuva radikalna nefrektomija. Covekot moze da zivee ako ima samo eden bubreg. No, ako se otstranat dvata bubrega, togas mora da se izvrsi transplantacija na bubreg, ili se vrsi dijaliza. Masinata za dijaliza gi prevzema funkciite na bubrezite na toj nacin sto ja filtrrira tecnosta niz cevcinjata koi se staveni vo pacientovite race. Pacientot mora da podlozi na vakvata postapka 2 do 3 pati nedelno; a sekoja postapka trae 3 do 4 casa. Ponekogas pred operacijata se koristi zracenje za da se smali tumorot.
Vo slucaj na rak na besika, povrsinskite tumori obicno se otsranuvaat so spaluvanje ili odsekuvanje so pomos na cistoskop, elektricno cevce koe se protnuva niz mokracniot kanal, ili so pomos na abdominalen rez. Totalnoto otstranuvanje na besikata, vo poodminat stadium, se narekuva cistektomija. Kaj mazite maligniot proces cesto ja zafaka prostatata, koja istotaka se odstranuva. Togas na mestoto na otstranetata besika se stava vestacka, koja obicno se konstruira od del od tenkoto crevo i se povrzuva so kesata za isfrluvanje na mokracat od teloto, koja se menuva posle sekoja upotreba. Zracenjeto vo oblik na radijacija odnadvor ili implantirani radioaktivni zrnca istotaka se primenuva pri operacijata na besikata, za da se unistat invanzivnite tumori. Hemoterapijata ne se koristi kako osnoven tretman kaj rakot na besikata i bubrezite, no se primenuva za ublazuvanje na bolkite posle operacija. Od vkupniot broj na zaboleni od rak na besika tretirani so ovie metodi, 62% prezivuvaat 5 godini ili podolgo.
Glavni zadaci na bubrezite se da ja filtrriraat necistotijata od krvta i vishokot tecnost da ja isfrlat od teloto vo forma na mokraca. otprilika 1 litar krv proaga sekoj minut niz bubrezite, koi sluzat za reguliranje na solite, vodata i drugi sostojki na krvotokot. Mokracata se sozdava vo bubrezite so filtrriranje na ureata i drugi otpadni materii od krvnite sadovi i so apsorpcija i isfrluvanje na drugi supstancii od filtratot.
Kolicinata na mokracat koja se isfrla varira so kolicinata na ispienata tecnost, a obicno dostiga 1.000 do 1.500 kubni cm dnevno. kolicinata na tvrdite sostojki vo mokracata e razlicna, zavisno od ishranata, i znacitelno e pogolema posle vnesuvanje na produkti od zivotinsko poteklo koi se pobogati so masnotii i proteini. Lugeto koi ziveat so modernata nezdrava ishrana isfrluvaat dnevno okolu 40 do 75 grama cvrsti otpadni materii, od koi 25% ja socinuvaat ureata, 25% hloridite, 25% sulfatite i fosfatite, a ostatokot gi socinuvaat organskite kiselini, pigmentite, hormonite itn. Vo nezdravata mokraca moze da se naogaat golemi stapki na albumin, seker, krv, gnoj, aceton, masnotija, himus, kelijski materijal i bakterii. Zdravata mokraca treba da ima boja na 'novo zlato'. Nadbubreznite zlezdi, povrzani so gorniot del od bubrezite, se sostaven del od sistemot na zlezdi so vnatresno lacenje. Tia lacat hormoni, od koj i adrenalinot, koj go regulira mentalniot i emocionalniot stres. Mokracovodite se dolgi, tesni cevki, niz koi mokracata od dvata bubrega pominuva vo besikata so pod dejstvo na muskulite. Besikata e supliv organ vo forma na bukvata 'Y' koj se naoga vo karlicata i sluzi za rezervoar za mokracata. Vo nea moze da sobere okolu pola litar mokraca. Mokracniot kanal se protega od vratot na besikata do genitalniot region. kja mazite mokracniot kanal se deli na del koj mu pripaga na prostatata i na del koj mu pripaga na penisot. Kaj zenite urinarniot sistem e vo dobar del odvoen od reproduktivniot sistem.

POREMETUVANJATA NA BUBREZITE moze da se podelat vo 2ve grupi. 1. Sostojbata na prekumerna kontrakcija, stegnatost i nesovitlivost na bubrezite imaat za posledica restrikcija na protokot na krv i mokrenjeto. 2. Sostojbata na labavost i otecenost go sprecuvaat potpolno filtriranjeto na krvta i moze da dovedat do prekumerno zadrzuvanje ili otstranuvanje na tecnostite. Prethodni znaci na stegnatost i stvrdnatost na bubrezite se nemirniot son, za koe vreme covekot se svrtuva i prevrtuva vo krevetot, nesonica, nimirni kosmari i rano stanuvanje nautro. Stegnatite bubrezi, extremno kontaktivni, se posledica na redovno, prekumerno vnesuvanje na extremni kontraktivni produkti, kako sto se - jajcata, mesoto, drugi proizvodi od zivotinsko poteklo, suvi peceni produkti, industriskata sol i hiperaktivnosta i sredinata ispolneta so pritisoci. Prvi znaci na prekumerno prosireni bubrezi se rkanje, stenkanje, mokrenje vo krevet, bolka vo delot na kicmata, stanuvanje noke zaradi mokrenje i kasno stanuvanje nautro. Ovaa extremno expanzivna sostojba na bubrezite e posledica na - vnesuvanje na golemi kolicini na tecnosti ( osobeno mleko, ovosni sokovi i kafe ), kako i produkti od tropsko poteklo, ovosje, seker i slatki so seker. sekerot ednas vnesen vo organizmot se pretvora vo voda. sekojdnevnoto dolgo sedenje doprinesuva kon slabost i mlitavost na bubrezite.

So tekot na vremeto, pregolemata, redovna konzumacija na krajno expanzivnite i krajno kontraktivnite proizvodi i pijaloci moze da dovedat do sozdavanje na kamen, cisti i tumori vo urinarniot trakt. Takvi opstrukcii se razvivaat koga vishokot na cvrsti otpadni materii ne mozat da projdat niz finata mreza na keliite vo vnatresnosta na bubrezite, mokracovodite ili besikata. Bubrezite se mesto kade cesto se nasobiraat sluzta i masnite kiselini. Vo takva sostojba bubrezite cesto ja zadrzuvaat vodata i stanuvaat hronicno oteceni. Bidejki procesot na otstranuvanje e sprecen, vishokot tecnosti cesto se nasobira vo nozete, sto predizvikuva periodicno otekuvanje i slabost. Istovremeno, doaga i do prekumerno potenje. Ako nekoj so taka otecena sostojba na bubrezite prodolzi da jade golemi kolicini na expanzivni produkti, nasobranite masnotii i sluz ke se krIstiliziraat vo forma na KAMEN VO BUBREZITE. Bubrezniot kamen najcesto e posledica na dolgotrajno, redovno vnesuvanje na produkti bogati so masnotii, kombinirani so razladeni ili ledeni proizvodi, osobeno so sladoledot, serbetot, jogurtot, oranzadata, bezalkoholnite pijaloci, ledenata voda i so drugi pijaloci koi go razladuvaat teloto.
Posle podolgo vreme cistite i bubrezniot kamen najposle ke prejdat vo BUBREZNI TUMORI, bidejki bubrezite vo samoodbrana se borat za da go ogranicat protekuvanjeto na vishokot voda. Sto se odnesuva do RAKOT NA BESIKATA, prekumernata kolicina na toksini i drugi iritiracki sostojki vo mokracata, osobeno onie koi poteknuvaat od prerabotenite produkti i hemijski precistenata voda, moze najposle da dovedat do - rak.
Rakot na bubrezite e so poveke kontraktiven karakter predizvikan od extremna kontraktivna hrana. Rakot na besikata e so poveke expanziven karakter predizvikan od extremna expanzivna hrana.

Za da se vospostavi povtorno ramnoteza, se preporacuva neznacitelno poexpanzivna makrobioticka ishrana za rakot na bubrezite, a poveke so kontraktiven karakter za rakot na besikata.

Makrobiotikata go sprecuva i leci i rakot na bubrezite i rakot na besikata.

Od kniga “ The Cancer Prevention Diet”, By Michio Kushi
      
___________________________________
Rak Na Bubrezite
___________________________________

PRIMARNI RIZICNI FAKTORI – masnotii, maslo, meso, mlecni proizvodi
DOPOLNITELNI RIZICNI FAKTORI – ovosje, sokovi, seker, zacini, bezalkoholni pijaloci, stimulansi, hemijski supstancii, drogi, lekovi
ZASTITNI FAKTORI – integralni zitarki, mahunarki, zelencuk, algi
_________________________________
Rak Na Besika
__________________________________

PRIMARNI RIZICNI FAKTORI– meso,jajca,zivina, maslo.,mast,mlecni proizvodi,seker
DOPOLNITELNI RIZICNI FAKTORI – belo brasno,ovosje, bezalkoholni pijaloci, kafe, hlorirana voda, vestacki zasladuvaci, zagadenost na vozduhot
ZASTITNI FAKTORI– integralni zitarki, mahunarki, zolt I zelen zelencuk, algi, izvorska voda

Makrobiotikata i Rakot
RAK NA MOZOKOT – Glavni Pricini

Tumorite na mozokot se pojavuvaat i kaj vozrasnite I kaj decata. Poveketo tumori na mozokot go pogadja samo mozocnoto tkivo i se narekuva gliomima. Postojat 4 glavni oblici na ova zaboluvanje, i toa GLIOBLASTOM MULTIFORM malignen tumor koj gi pogadja I decata I vozrasnite, a moze brzo da se rasiri niz cerebrumot, cerebelumot, prodolzenata mozdina i kicmenata mozdina; ASTROCITOM, tumor koj najcesto se pojavuva kaj decata, a negovite lokacii se cerebelumot i prodolzenata mozdina; EPENDIMOM, spororastecki tumor, koj ja napaga belata supstancija vo predniot del, a se pojavuva I kaj decata i kaj vozrasnite.
Megu ostanatite tumori na mozokot spagaat MEDUBLASTOM, rak kaj decata koj se siri od cerebelumot vo drugite regioni na mozokot i centralniot nerven system; MENINGIOM, tumor koj gi pogadja mozdanite opni i kicmenata mozdina; ADENOM NA HIPOFIZATA, tumor koj go pogadja i hipotalamusot i vidniot nerv; GANGLIONEVROBLASTOM, maligno zaboluvanje koe brzo se siri niz nervnite kelii; NEVROFIBROSARKOM, rak koj se pojavuva vo periferniot nerven system; i NEVROBLASTOM, tumor koj se javuva kaj decata od 3 godini, a se siri niz spletot na nervi vo razni delovi od teloto, pokraj ostanatite vo gradniot kos, vratot, trbusnata praznina, vo sakralniot del na kicmata, go zafaka okoto I nadbubreznite zlezdi. Tumorot na mozokot otprilika vo 15% na slucaite metastaziral od drugite organi, osobeno od belite drobovi, bubrezite, dojkite ili limfnite zlezdi kaj Hodzkinovata bolest.
Poradi svojata lokacija vo edno od najosetlivite delovi na teloto, mnogu tumori se smetaat za neizlecivi vo modernata nauka. No sepak cesto, zavisno od tipot na tumorot i mestoto na koncentracija, se primenuva hirurski zafat i zracenje. Operacijata se narekuva kranitomija, a se sostoi vo otklonuvanje na eden del od lobanjata, odstranuvanje na malignoto tkivo i vrakanje na koskeniot fragment na negovoto mesto. Postoi golem rizik za vreme na ovaa procedura da se osteti mozokot.
Koga ke se iskluci hirurskiot zafat, obicno se primenuva zracenje, osobeno za meduloblastomot i ependimomot. Megutoa, rendgenskoto zracenje moze trajno da predizvika ostetuvanje na kicmenata mozdina, osobeno kaj decata. Ponekogas se primenuva hormonalna terapija naporedno so hirurskiot zafat za da se namali otecenosta ili da se suzbie sirenjeto na metastazite. Se koristat steroidi, a pokraj toa i lekovi kako sto e prednisonot, koj se vnesuva intravenski ili intramuskularno, vo tekot na celoiot zivot na pacientot. Megu ostanatite metodi na tretiranje na tumorot na mozokot se naogaat hipotermijata – snizuvanje na temperaturata na mozokot ili teloto - , krioterapija (zamrznuvanje) i vsaduvanje na instrumenti koi ja zajaknuvaat osetlivosta na zracenje za da se zajakne dejstvoto na radijacionata terapija. Segasnata stapka so ovie tretmani kaj site oblici na tumori na mozokot e 25% kaj maskite, a 33% kaj zenskite pacienti.

Nervniot system na covekot e anatomski podelen na 2va dela: centralen nerven system, vo koj spagaat mozokot i kicmenata mozdina, i periferen nerven system, vo koi spagaat site nervni strukturi von lobanjata i kicmeniot stolb, kako sto se kraniospinalnite nervi i ortosimpatickata granka na avtonomniot nerven system.
Centralniot nerven system deluva kako razvodna tabla za vleznite impulsi koi doagaat od receptorite i za izleznite impulsi koi odat kon efektorite; toj gi regulira site telesni aktivnosti osven onie koi se hemiski kontrolirani i predstavuva sediste na vish*te svesni procesi.
Avtonomniot nerven system ne se smeta za poseben anatomski del, tuku za funkcionalna edinica od koja zavisat nesvesnite telesni aktivnosti, kako sto se cukanjeto na srceto, disenjeto, peristaltikot na sistemot za varenje itn. Vo recisi site organi, tkiva i glatki muskuli postojat parovi na avtonomni nervi, po eden ortosimpaticki i eden parasimpaticki, koi dejstvuvaat na sprotiven nacin.

Mozokot mozeme da go podelime na preden del, vklucuvajki go cerebrumot, i zaden del, vklucuvajki go cerebelumot. Mozokot istotaka moze da se podeli na, sreden mozok i na korteks. Za da tece komunikacijata kako sto treba, potrebno e da postoi ramnoteza pomegu izleznite i vleznite impulsi. Nervnite impulse od ocite, usite, nosot, kozhata na ostanatite setilni organi se sobiraat vo sredniot mozok, dodeka slikite, sonistata i mislite se emitiraat vo nadvoresnata sredina od periferniot korteks. Od aspect na primanje i emitiranje, zadniot del od mozokot gi prima vleznite vibracii i gi vskladira kako pamtenje, dodeka izleznite vibracii, vklucuvajki gi nasite sliki za idninata, se sozdavaat vo predniot del na mozokot.

Ima znacajni istrazuvanja koi se odnesuvaat na odnosot na desnata i levata hemisfera na mozokot. Proucuvanjata pokazuvaat deka desnata hemisfera kaj poveketo luge e izvor na poprosti ili pomehanicki akcii i, dodeka levata hemisfera e ishodiste na poslozeno i pokreativno mislenje. Koga e jazikot vo prasanje, zboruvanjeto,napr., poednostavnite I elementarnite izrazi imaat svoe poteklo vo desnata hemisfera, dodeka levata hemisfera ovozmozuva poprofineto I poorginalno izrazuvanje. Fantazijata, koja e najcesto zasnovana na razmisluvanjeto za idninata, poveke se razviva vo levata hemisfera, dodeka analitickoto milsenje, poveke zasnovano na konkretni minati iskustva, se sozdava vo desnata hemisfera. “ Fantazijata e povazna od znaenjeto”,-Albert Ajnstajn.
Nasata osvremena tehnoloska civilizacija nastanala blagodarejki na aktivnoto razvivanje na mislenje vrzano za desnata hemisfera. Ovoj pojak fokusiran tip na mislenje i aktivnost rezultira od nezdraviot i neprirodniot nacinot na ishrana koj e nasocen na meso, mlecni proizvodi i drugi proizvodi od zivotinsko poteklo. Nramnotezata vo ednata nasoka proizveduva soodvetna neramnoteza I sprotivna nasoka. Za da ja uramnotezi ishranata, vo koe kako baza se produktite od zivotinsko poteklo – modernoto drustvo ja prifatilo drugata sprotivna po karakter extremna expanzivna, nezdrava, neprirodna hrana kako sto se – alkoholot, zacinite, kafeto i drugite stimulansi, rafiniraniot seker, uvezenoto trpsko ovosje i zelencuk, hemijskite dodatoci i raznite drogi ilekovi, megu koi se i kontraceptivnite piluli i halucinogenite.
Vo mnogu zemji, osobeno vo 20 i 21 vek, mladite luge od raganje se izlozeni na ovie vidovi na produkti, i mnogu experimentirale i pocnale redovno da zemaat marihuana, hasis, kokain I LSD. Ovie krajno extremni expanzivni supstancii dovele do naglo pomrdnuvanje vo funkcijata na mislenjeto od desnata hemisfera na mozokot, dominantna vo modrnoto drustvo, kon levata hemisfera, a od zadniot na predniot del na mozokot. Toa imalo za rezultat mnogu mladi luge da pocnat da se svrtuvaat kon idninata, zanemaruvajki ili zaboravajki gi starite tradicii, vklucuvajki ja vrskata so svoite roditeli, postarite luge i so predcite. Paralelno so toa, tie ja izgubile zainteresiranosta za skolo, rabota i intelektualna kariera, kako i za politickite i ekonomskite priliki vo opstetsvoto. Namesto toa, tie se svrtile kon muzikata, umetnosta, duhovnite ucenja od Istokot i kon drugi nevoobicaeni interesiranja.
Vo mnogu slucai, postojanoto vnesuvanje na extremna expanzivna hrana i drogi dovelo do mnogu neuramnotezena sostojba i oblik na izrazuvanje. Preogajki vo druga krajnost vo odnos na stilot na tehnoloskata civilizacija, vegetarijancite, onie koi prvenstveno se hranat so ovosje, sokovi i sirova ‘ziva’ hrana, kako i clenovite na psihodelicnata kontrakultura, se izlezuvaat na rizik da zabolat od niza bolesti. Megu ovie spagaat mentalnite zaboluvanja, herpesot, multipla sklerozata, leukemijata i rakot na mozokot. Istotaka toa vlijae i na pojavata na menuvanje na polot, zgolemuvanje na gey i bisex populacijata.

Tumorite koi gi pogaat nadvoresnite regioni na mozokot ili nervnite kelii na periferniot expanziven nerven system predizvikani se prvenstveno od produkti, pijaloci,seker, bonboni, cokoladi, lekovi i drogi od extremno expanzivnata kategorija. Tie oblici na disfunkcija na mozokot ili poremetuvanja vo nervniot system obicno gi naogame kaj decata adolescenti koi porasnale so zasekereni zitarki za dorucek, med, cokoladi i drugi zasladuvaci, aspartam, sok od pomorandzi, gazirani pijaloci, sladoled, maslosani i masni produkti, razni hemiski dodatoci, pokraj toa sto redovno koristat mleko, buter i drugi mlecni proizvodi.
Tumorite vo vnatresniot region na mozokot ili kicmenata mozdina, prvenstveno nastanuvaat pri redovno i prekumerno vnesuvanje na hrana od zivotinsko poteklo, kako sto se – mesoto, zivinskoto meso, jajcata, sirenjeto i rafiniranata sol, i zatoa najcesto gi pogadjaat postarite lica. Zemeno vo Celina, mozokot i centralniot nerven system se krajno kompktni po struktura i zatoa predstavuvaat magnet koj gi privlekuva drogite, lekovite, sintetickite vitamini i krajnite expanzivni proizvodi kako sekerot I alkoholot I mineralnite dodatoci vo ishranata. So eliminiranje na ovie produkti I supstancii I so vnesuvanje na integralni zitarki I zelncuk, so makrobiotickiot nacin na ishrana – MOZOKOT I NERVNIOT SISTEM MOZE DA GI ZACUVAAT SVOITE NORMALNI FUNKCII.

Makrobiotikata gi leci site vidovi tumori i rak na mozokot.

____________________________________
Rak Na Mozokot (vnatresniot region)
____________________________________

PRIMARNI RIZICNI FAKTORI – meso, mlecni proizvodi, zivina, jajca, riba vo maslo
DOPOLNITELNI RIZICNI FAKTORI – seker, maslo, ovosje, sokovi, zacini, stimulansi, drogi, lekovi, pesticide
ZASTITNI FAKTORI – integralni zitarki, mahunarki, zelencuk, algi
_______________________________________
Rak Na Mozokot (nadvoresniot region)
_______________________________________

PRIMARNI RIZICNI FAKTORI – maslo, mast, seker, mlecni proizvodi, zacini, bezalkoholni pijaloci, hemijski supstancii, lekovi, drogi
DOPOLNITELNI RIZICNI FAKTORI – hrana od zivotinsko poteklo, vinil-hlorid I druga plastika, sinteticka obleka
ZASTITNI FAKTORI – integralni zitarki, mahunarki, zelencuk, algi
     
Od kniga “ The Cancer Prevention Diet”, By Michio Kushi

Makrobiotikata i Rakot
RAK NA GORNITE ORGANI ZA VARENJE - Glavni Pricini

Vo rakot na gorniot del na sistemot za varenje spagat ustata, grloto i jednjakot. Rakot vo predelot na glavata i vratot obicno ne metastizira, tuku se siri po pat na lokalna invazija. Okolu 90% od ovie tumori se klasificiraat kako karcinomi na krlustitni kelii. Tie sporo rastat i pokazuvaat tendencija posle poveke godini na klasicno medicinsko lecenje povtorno da se pojavat. Rakot na jednjakot cesto se siri na crniot drob, belite drobovi ili na belodrobnata maramica.
Vo modernata medicina siroko se primenuva hirurgijata i zracenjeto za lecenje na ovie oblici na rak. Kaj rakot na jednakot, delumnoto otstranuvanje na jednjakot se nadoknaduva so zemanje na eden del od debeloto crevo i so negovo povrzuvanje so preostanatiot del na jednjakot i zeludnikot. Ovaa procedura se narekuva ezofagogastricna anastomoza. Ako se otstrani celiot jednjak, togas obicno se otklonuvaat i slezinata i krajot na pankreasot. i vo ovoj slucaj se dodava del od crevniot zid ili cevce od plastika za da se povrzat ovie odvoeni kraevi so varivniot trakt.
Vo slucaite na tumori na glavta i vratot, obicno se primenuva hirurgija za da se otkloni tumorot i del od zdravoto tkivo koe go okruzuva. Dokolku so toa se izoblici pacientovoto lice, posle taa operacija se pribegnuva kon plasticna hirurgija. Kaj rakot na grloto, pacientot posle hirurskiot zafat cesto go gubi glasot. Zavisno od tipot i goleminata na tumorot, nekogas se primenuva terapija so zracenje kako osnoven oblik na lecenje. Paralelno so zracenjeto, se primenuva i hemoterapija, dokolku tumorot ponaprednal ili se prosiril na koskenoto tkivo. Stapkata na 5 godisno prezivuvanje kaj rakot na jednakot e 3%;kaj usnite – 84%; kaj grklanot – 63% i kaj zdreloto – 21%.

Gorniot system za varenje se protega od ustata do zeludnikot, a se sostoi od usta, zdrelo, grklan i jednjak. Hranata vleguva vo teloto niz ustata i se dvizi spiralno gore-dole vo procesot na zvakanje. Za vreme na varenjeto se smenuvaat vo razni fazi alkalnite i kiselite lacenja dolz sistemot za varenje. Od ustata, kade sto se lacat alkalnite supstancii, hranata odi vo zeludnikot, kade se lacat kiselini. Ottamu se dvizi vo 12palacnoto crevo, kade sto se aktiviraat alkalnite enzimi od tenkoto crevo ipankreasot. Najposle, vlaknencata od tenkoto crevo so svoite kiseli supstancii gi apsorbiraat preostanatite hranlivi materii.
Procesot na varenjeto pocnuva vo ustata so lacenje na plunkata, bistra vodenasta tecnost, koja ima vrednost PH od 7,2, sto ja cini neznacitelno solena ili alkalna. Glavnata funkcija na plunkata e postepeno da pocne da gi razlozuva jaglenite hidrati, pred dac bidata apsorbirani ponatamu vo zeludnikot i potpolno svareni vo tenkot crevo. Toj preces zapocnuva so enzimite na ptijalin; toj se naoga vo plunkata, koja go ispusta za vremeto na zvakanje.
Zdreloto e cevka oblozena so sluzokoza, vo pozadina na ustata, nosnata suplina i grklanot. Negovite muskuli ja guraat hranata vo jednjakot, plosnat kanal dolg 25 do 30 cm, koj se protega od dolniot del na vratot, niz gradite, do zeludnikot.

Tumorite na gorniot del na sistemot za varenje, osven jazikot, predstavuvaat expanzivni oblici na rak. Tie se prvenstveno predizvikani so redovno, dolgotrajno vnesuvanje na extremni expanzivni supstancii, kako sto se - mlekoto i mlecnite proizvodi, maslosani i masni proizvodi, seker i drugi zasladuvaci, tropsko ovosje i zelencuk, kafe i crn caj, zacini, stimulansi, vitaminski piluli i proteinski dodatoci, alcohol, drogi i lekovi. Na Dalecniot Istok glaven factor koj doprinesuva na rakot na ustata, grlotot i jednjakot e ishranata koja e nasocena kon rafiniraniot bel oriz, rafiniranoto maslo, koristenje na hemiski zacini i vestacki vkusovi, kako i rasprostranetata praksa na zvakanjeto na betelovite lisja.

Varenjeto na hranata pocnuva vo ustata, i osnovna funkcija na plunkata e da gi alkalizira hranlivite materii koi vleguvaat vo ustata. Obrokot koj se sostoi prevenstveno od integralni zitarki i drugi uramnotezeni produkti pocnuva da se razlozuva vo ustata koga enzimot vo plunkata poleka go metabolizira skrobot vo maltoza, koj e disaharid. Dobroto zvakanje e osnoven uslov za ovoj process, i toa e neophodno za vospostavuvanje na ramnotezata so kiselosta na krajno expanzivnite proizvodi, pijaloci i lekovi. Ako zvakanjeto e minimalno i plitko, nema da bide izlaceno dovolno pluvacka za da se neutralizira prekumerniot obim ili jakiot kvalitet na expanzivnite materii. Posledica na toa ke bide, ovie expanzivni proizvodi prerano da bidat apsorbirani vo sistemot na krvotokot vo ustata, grloto, jednjakot i zeludnikot. Toa ke dovede do slabeenje na krvta I drugi tecnosti vo teloto, sto na kraj ke ima za posledica – bolest, gubitok na vitalnosta i degeneracija na organizmot.
Progresivniot razvoj na zaboluvanjata na gorniot del od sistemot za varenje kako i vo drugite telesni sistemi ima vid na lokalizirani vospalenija, cirevi, cisti i, najposle, tumori. Na rakot na ustata cesto mu prethodi leukoplakija, bolest za koja e karakteristicno razvivanje na debeli beli damki od vnatresnata strana na orazite, desnite ili jazikot. Rakot na jednjakot obicno e propraten so teskotii pri goltanje.
Rakot na jazikot e predizvikan so prekumerno, redovno vnesuvanje na extremni expanzivni supstancii ( seker, mleko,ovosje itn ), koe proprateno so vnesuvnje na krajno kontraktivni produkti (meso i slicno ). Rakot na jazikot moze da se pojavi kako posledica na dolgogodisno, redovno vnesuvanje na sardine i na krem-sirenje, dimena bela riba kuvana so zacini, prekumerno vnesuvanje na sol i masna i maslosana hrana ili od drugi extremni kombinacii.
Rakot na grloto predizvikan e so redovno vnesuvanje na extremni expanzivni i kontraktivni proizvodi i pijaloci, vklucuvajki ja redovnata, prekumerna konzumacija na masni i maslosani proizvodi i jadenjea, mlecni proizvodi, proizvodi od brasno, seker i zasladuvaci.

___________________________
Rak Na Jednjakot
___________________________

PRIMARNI RIZICNI FAKTORI - maslo, mast, seker, mlecni proizvodi, zacini, hemijski supstancii, bezalkoholni pijaloci
DOPOLNITELNI RIZICNI FAKTORI – hrana od zivotinsko poteklo, osobeno konzervirano meso, slanina, sunka, alcohol, cigari, zracenje
ZASTITNI FAKTORI – integralni zitarki, socivo I mahunarki, zelen I zolt zelencuk, algi

Od kniga “ The Cancer Prevention Diet”, By Michio Kushi

Vegetarijanska prehrana

Povijest

Vegetarijanska prehrana je prehrana bez mesa, odnosno životinjskih proizvoda, kao što je teletina, svinjetina, piletina, riba, jaja i mlijeko. Neki vegetarijanci izbjegavaju i nošenje odjeće i obuće od životinja, odnosno kože i krzna. Kao sistem prehrane poznata je od davnina, na Istoku, prvenstveno u Indiji, gdje je bila dio vjerske prakse tzv. ahimse (nenasilja). Danas oko 30% Indijaca izbjegava mesa. U Europi ga je propagirao grčki filozof Pitagora u 6. st. p. Krista, on i njegovi sljedbenici prakticirali su vegetarijansku dijetu iz nutricionističkih i etičkih razloga. Iz Indije dolazi u Europu zahvaljujući Englezima koji su je kolonizirali. U Londonu je 1847. godine osnovano prvo vegetarijansko društvo kojem je pripadao i Gandhi, za vrijeme svog studiranja. Vegetarijanstvo prakticiraju rastafarijanci, adventisti sedmog dana, afrički izraliti, hindusi, budisti, tibetanci i dr. U SAD-e se oko 3% stanovništva izjašnjava kao vegetarijanci s tendencijom porasta tog broja.

Motivi

Motivi za vegetarijanstvo su mnogi; izbjegavanje nanošenja boli životinja, vjerska praksa, briga za vlastito zdravlje, prakticiranje yoge i prihvaćanje new age filozofije. Mnoge religije podučavaju zabranu oduzimanja života iz čega proizlazi vegetarijanstvo, kao npr. hinduizam, budizam, taoizam, sikizam, džainizam, sufizam, rastafarianizam. Židovi, muslimani i kršćani spominju rajski vrt što bi se svrstavalo u vegetarijanstvo.
Hinduisti smatraju vegetarijanstvo idealom. Oni vjeruju da hrana ima osobnost. Meso predstavlja agresiju i mentalno stanje znano kao "rajas", dok biljna prehrana ima kvalitetu "satva" i mentalno stanje mira. Nanošenje boli, a osobito oduzimanje života nije etički čin i samim tim nameće se vegetarijanstvo kao način razmišljanja. Jednako tako smatra se da držanje životinja zatvorenima, a osobito moderan način proizvodnje, koji ih uzgaja u velikom broju nije human.
Moderne tvornice troše velike količine fosilnih goriva i vode za proizvodnju životinjskog mesa, koje bi se mnogo ekonomičnije iskoristile za uzgoj biljnih vrsta. Količina zemlje potrebne da se nahrane domaće životinje za desetak ljudi, dovoljna je da se uzgoje žitarice da se nahrani stotinjak ljudi.
Treba napomenuti da se u modernom govedarstvu koriste velike količine antibiotika, hormona i dr. štetnih tvari kako bi se dovelo do povećanja prinosa ne vodeći pri tome računa o negativnim posljedicama koje se primjećuju na zdravlju ljudi.

Podjela

Voće
Vegetarijanci se dijele na nekoliko vrsta.
•     Vegani su najradikalniji i u potpunosti izbjegavaju životinjske proizvode, uključujući i odjeću i obuću životinjskog podrijetla i sve kemijske proizvode koji su testirani na životinje.
•     Semivegetarijanci izbjegavaju crveno meso, a konzumiraju piletinu i ribu.
•     Ovolaktovegetarijanci jedu jaja i mliječne proizvode.
•     Laktovegetarijanci jedu mliječne proizvode.
•     Peskovegetarijanci jedu ribu.
•     Frutarijanci jedu samo plodove.
•     Fleksiterijanci prilagođavaju svoju prehranu.
•     Markobiotičari jedu hranu prema propisima makrobiotike, može uključivat i izbjegavanje mesa iz zdravstvenih razloga, ravnomjeran unos svih namirnica, uzimanje samo onih namirnica koje su dostupne u prirodnom okolišu u kojem se osoba nalazi

Prednosti

Prednosti ove vrste prehrane su mnogostruke. Nutricionisti tvrde da se smanjuje koncentracija masnoća u krvi koju uzrokuju povišenje srčanog tlaka, te slobodnih radikala koji su vrlo štetni. Prema najnovijim istraživanjima kod vegetarijanaca je niži postotak pojedinih vrsta tumora, kao npr. debelog crijeva, dojke i prostate. Zahvaljujući niskim vrijednostima masnoća vegetarijanci imaju prosjećno nižu tjelesnu težinu, niži krvni tlak i rjeđe oboljevaju od dijabetesa tip 2. Valja naglasiti da biljni proteini pokazuju manjak jedne ili više "esencijalnih" aminokiselina. Tako npr. orašari sadrže nisku koncentraciju lizina, a mahunarke metionina. Prehranu zato treba uravnotežiti produktima soje kao što su tofu, tempeh i natto.
Primjer prednosti vegetarijanske prehrane je i kratka životna dob Eskima koji se hrane samo mesom kitova i riba, za razliku od dugovječnih Tibetanaca koji se hrane laktovegetarijanski. Najnovija istraživanja pokazuju da mediteranska prehrana koja se bazira na maslinovom ulju, svježem voću i kuhanom povrću uz konzumaciju ribe predstavlja jednu od najidealnijih. S tim u skladu Svjetska zdravstvena organizacija ("WHO") kreirala je piramidu zdrave prehrane čiju bazu predstavljaju žitarice, mahunarke i voće koje je preporučljivo najviše konzumirati, dok vrh čini crveno meso, šećer i sol koje treba najmanje konzumirati.
Najnovije promjene u ekološkom sustavu navode na razmišljenja o prednostima izbjegavanja mesa. Unazad nekoliko godina svjedoci smo velikih opasnosti koje sa sobom donosi konzumiranje mesa. U Europi su zabilježeni slučajevi "kravljeg ludila", bolesti koja zahvaća goveda zbog prehranjivanjem tzv. koštanim brašnom odn. samljevenim kostima uginulih krava. Prvi slučajevi zabilježeni su 80-tih godina, točnije 1986. u Engleskoj, kod ovaca, da bi se zatim proširila na krave. To je otvorilo mogućnost trovanja i dovelo do razvoja encefalitisa (BSE-bovine spongiform encephalopathy, engl.). BSE je neurodegenerativna bolest krava koja se povezuje s Creutzfeld-Jakovovom bolešću kod ljudi koji su konzumirali kontaminirano meso. Bolest je fatalna i dosada je zabilježeno nekoliko smrtnih slučajeva u Europi (148 u V. Britaniji, 6 u Francuskoj i 1 u Italiji), te u sj. Americi. Uvedene su rigorozne mjere zabrane uvoza mesa iz zemalja u kojima se ta bolest pojavila, ali ni to ne može garantirati izbjegavanje zaraze.
Slijedeći primjer je ptičja gripa koja se javila na dalekom Istoku, 1997. u Hong Kongu. Bolest u originalu napada perad, a često i močvarne ptice, osobito divlje patke i prenosi se na ljude u ruralnim kućanstvima zbog bliskog kontakta sa zaraženim životinjama. Zahvaća djecu i kronične bolesnike izazivajući visoku temperaturu, kašalj i upalu pluća i ima izrazito visoku smrtnost. Ptičja gripa se proširila na Zapad i krajem 2005. zabilježena je u Turskoj iako se još uvijek vjeruje da virus nije mutirao i da nije došlo do direktnog prijenosa sa životinje na čovjeka.
Istraživanje objavljeno 15. prosinca 2006. godine u "British Medical Journalu" pokazuje odnose inteligencije u djetinjstvu i vegetarijanstva u odrasloj dobi. U obzir su se uzimali parametri kao što su stupanj obrazovanja i sociološko ekonomski status, a analiza je pokazala kako je vegetarijanstvo bilo izbor pojedinaca koji su pokazali bolje rezultate na testu inteligencije u dobi od svojih 10 godina. Vegetarijanci su u ovoj studiji bili u prosjeku, inteligentniji, obrazovaniji i zanimanja koja su više na socijalnoj ljestvici prihvaćenosti, ali se te sociološko ekonomske prednosti nisu odrazile na njihova primanja. Moguće je da etička promišljanja nisu samo odredila njihov izbor prehrane, već i izbor zanimanja. U usporedbi s nevegetarijancima, vegetarijanci su rjeđe bili zaposleni u privatnom sektoru, a češće u humanitarnim i neprofitnim organizacijama, lokalnoj upravi i školstvu. [1]

Nedostaci

Neki biljni proteini pokazuju manjak jedne ili više "esencijalnih" aminokiselina. Orašari sadrže nisku koncentraciju lizina, a mahunarke metionina. Međutim, dok je prehrana uravnotežena s produktima soje, kao što je tofu, dotle manjak pojedinih aminokislina ne dovodi do zdravstvenih poremećaja. Izbjegavanje riba može dovesti do nedostatka omega 3 masnih kiselina koje su zaslužne za prevenciju kardiovaskularnih bolesti. Taj manjak može se nadoknaditi uzimanjem orašara-lješnjaka, badema, pistacija. Izbjegavanje životinjskih proizvoda može uzrokovati manjak Vitamina B, posebno B-12 koji sudjeluje u izgradnji živcanih stanica, te željeza što dovodi do anemije. Prije prakticiranja vegetarijanske prehrane uputno je savjetovati se s liječnikom.

Prehrana za dugovjeènost

Koja je tajna sto i više godišnjaka? Zdravom prehranom možete uèiniti èuda, a kako toèno poèeti, proèitajte ovdje.
Objavljeno:
16.01.2006.
''Strašno je važno u životu doživjeti stotu...'', pomalo ironièno pjeva jedan davni rokerski bend, no u mnogo je ljudi upravo ta potreba, bez ikakve ironije, vrlo naglašena i dali bi sve da požive dulje. Uostalom, na ljudskoj težnji za vjeènim životom izrasli su mnogi mitovi (vampiri, ali i prièe o jogijima koji žive po tisuæu godina negdje u zabitima Indije), i religije koje na ovaj ili onaj naèin obeæavaju vjeèni život.
Postoji legenda o dugovjeènosti ljudi na Kavkazu, koja se temelji na konzumaciji neizmjerno zdravog napitka - kefira.
Suvremeni se èovjek sa svojim strahom od smrtnosti bori na razne naèine: terapijama vitamina, udisanjem èistoga kisika, ubrizgavanjem botoxa, no ima i onih koji su odavno shvatili da je u zdravom tijelu zdrav duh, pa se nastoje puno kretati, zdravo živjeti i zdravo jesti. Ovo potonje je nama najzanimljivije.

Pravilna prehrana za dulji život

Možemo li pravilnom prehranom produljiti životni vijek? Istraživanja su pokazala da možemo, iako pravilna prehrana nije jedini èimbenik dugovjeènosti. Kako procijeniti što je "pravilna" prehrana? Pravilno se hraniti znaèi otprilike zdravo se hraniti, dakle unositi namirnice koje nisu štetne po naš organizam. Osim toga, treba paziti na kolièinu hrane u odnosu na našu dob, stas, podneblje... U svim kulturama i podnebljima svi æe se složiti kako fast food nije zdrava hrana. Sve to, dugoroèno, deblja, krèi žile, povisuje tlak. Takoðer, svi æe se složiti da je zdravo jesti mahunarke, povræe, kao i odreðeno voæe.
Kada doðemo do teme mesa, mišljenja su radikalno podijeljena. Vegetarijanci, vegani i ljubitelji mesa veæ od 19. stoljeæa, kada se vegetarijanstvo putem religije probilo na Zapad, vode oštre rasprave oko toga što je zdravo, prirodno, normalno, bez èega se može ili ne može. Jesti meso ili ne? Jesti samo neke vrste mesa (ribu, bijelo meso), jesti samo nusproizvode životinjskog porijekla (mlijeko, sir), kako to rade vegetarijanci, ili pak odustati apsolutno od svega što ima veze sa životinjama, kako to rade vegani?
Glavni argument u korist mesa uvijek je isti: ljudima su potrebne bjelanèevine koje mogu dobiti jedino iz mesa. Osobito se trudnicama i djeci u razvoju savjetuje da nikako ne odustaju od prehrane kojom æe dobiti bjelanèevine. Najjaèi argument za to bio je vitamin B12, koji se može dobiti iskljuèivo iz namirnica životinjskog porijekla, a nedostatak istog prouzroèit æe anemiju i osteoporozu. U meðuvremenu, istraživanja su pokazala da se vitamin B12 nalazi i u voæu (npr. jabukama, kruškama, nektarinama...), tako da se više ni veganima ne može ništa predbacivati.
Kada govorimo o zdravoj prehrani, prehrani za dugovjeènost, najèešæe se spominje upravo vegetarijanska prehrana. Zašto?
Možda zato što najviše sto i više godišnjaka možemo "zateæi" u podneblju gdje se, svjesno ili nesvjesno, ljudi hrane na vegetarijanski naèin. Poðemo li od Hrvatske, najviše stogodišnjaka ili ljudi visoke životne dobi živi na našim otocima, gdje se hrane povræem, sirom i ribom. Najkraæi pak je životni vijek u Slavoniji, gdje je hrana pretežito masna, mesna, uz nedovoljno voæa i povræa. Veæ je iz ovog primjera vidljivo koliko hrana utjeèe na dugovjeènost.
Budimo konkretni
Što, dakle, konkretno jesti? Najbolja je hrana iz vlastitog, po moguænosti organskog uzgoja, no ako ste gradski èovjek, kupujte više na tržnici, od ljudi sa sela, a ako kupujete u trgovinama, kupujte provjereno. Povræe je najvažnije: tikvice, patlidžani, rajèice i slièno trebalo bi se na vašem stolu naæi bar tri do èetiri puta tjedno. Na našim stranicama možete potražiti recepte koji æe ovo povræe uèiniti još ukusnijim, a njegovu pripremu zabavnom.
Naše zdravlje stoji na nekoliko kljuènih stupova: pravilna prehrana, kretanje, socijalizacija, pozitivan stav prema životu, ali i zdravi geni.
Postoji stari obièaj, povezan s religijom, da se petkom jede riba. Ako volite ribu, priuštite si je i èešæe od jednom tjedno. Obiðite ribarnice i pronaðite svoje favorite. Odrasle bi osobe u naèelu trebale više jesti bijelu ribu (npr. bakalar i osliæ). I bijela i plava riba su bogate bjelanèevinama i vitaminima, no za razliku od plave, bijela je siromašna mastima. Plava je bogata esencijalnim masnim kiselinama koje pogoduju razvoju mozga, pa se preporuèuje djeci, ali i trudnicama.
Ne izostavljajte mlijeène proizvode jer oni sadrže važne bjelanèevine, a voæem æete doæi do vitamina. Okušajte se i na novijim podruèjima, pa probajte ovèje mlijeko ili juhu miso. O zdravlju skrivenom u èešnjaku spjevani su epovi (njegova ljekovita svojstva poznata su tisuæama godina, pripisuju mu antibiotska i antikancerogena djelovanja), a zdravi su i poriluk, kupus i razno zaèinsko bilje.
Meso? Bolje je kuhano nego peèeno: što manje masti, to bolje. Neka vas vodi misao da je pretilost vaš teret na putovanju kroz život i da æete se s manjim teretom lakše i dalje prošetati stazom svog života.
Regionalne osobitosti
Postoje i male tajne pojedinih regija. Ljudi na Sardiniji jedu povræe iz domaæeg uzgoja, ovèji sir, ribu i piju crno vino. Na Dalekom istoku jede se mnogo povræa i zaèinskog bilja, te tofu, soja i juha miso, namirnice koje su se do nas probile znatno kasnije. Postoji i legenda o dugovjeènosti ljudi na Kavkazu, koja se temelji na konzumaciji neizmjerno zdravog napitka - kefira. Kako ne bismo sada predaleko otplovili, pogledajmo naše krajeve.
U dinarskom podruèju se uz ovèji ili kozji sir vrlo èesto konzumira "èarobna" biljka - raštika (ili rašèika). Vrlo je slièna blitvi, no nešto tvrðih listova. Ljudi danas govore kako su se nekad hranili raštikom, kupusom, raznim travama i palentom jer su bili siromašni, a meso se jelo samo o sveèanim prigodama. No, upravo su te starije, "siromašnije othranjene" generacije doživjele duboku starost, što nije sluèajnost.
Osim probrati, hranu treba znati i konzumirati. Prejedanje nikako nije preporuèljivo. Na Istoku starije generacije njeguju obièaj da želudac napune tek 80 posto. Svima nama može pomoæi i dijabetièarska dijeta, kojom se preporuèuje više malih obroka dnevno, a ne jedno ozbiljno prejedanje naveèer, nakon posla.
Ako jedete juhu s rezancima, meso nemojte jesti s kruhom ili krumpirom, veæ samo sa salatom. U svemu treba biti umjeren. Tako je i s alkoholom. Alkohol nikako nije dobar u velikim kolièinama, no èaša crnog vina dnevno može biti itekako zdrava.
Hrana je samo jedan aspekt dugovjeènosti. Naše zdravlje stoji na nekoliko kljuènih stupova. Pravilna prehrana je jedan, a tu su i kretanje, socijalizacija, pozitivan stav prema životu, ali i zdravi geni. Na ovo posljednje ne možemo utjecati, rodili smo se takvi kakvi jesmo, no na svoje zdravlje možemo. Sve je u našim rukama i sve ovisi o tome koliko nam je želja za dugovjeènošæu jaka.
Autor: Irena Zrinski, novinarka

UVOD

Naziv vegetarijanka, vegetarijanac potjeèe vjerojatno od lat. vegetus = živ, krepak, èio te od lat. vegetatio = raslinje, biljni pokrov. To se odnosi na svježe namirnice koje rastu na zemlji (cvjetaèa, kupus ili zelena salata), pod zemljom (krumpir ili mrkva) i u zraku te voæe, (npr. jabuke, šljive, kruške). Vegetarijanstvo je nastalo iz više razloga. Tako su mnogi, želeæi smršaviti, odabrali povræe i voæe kao glavnu hranu. Mnogi su se odluèili za vegetarijanstvo pod utjecajem medija, koji, na primjer, obznanjuju da brokula spreèava rak debelog crijeva. Neki su pak prihvatili vegetarijanstvo iz filozofskih i religijskih percepcija. I u nas je prisutan makrobiotski dijetetski smjer.

KRATKA POVIJEST VEGETARIJANSTVA
Poznato je da je davni praèovjek vjerojatno bio vegetarijanac. Mnoge istoènjaèke religije preporuèuju vegetarijanstvo. I na Zapadu je bilo vegetarijanaca meðu nekim sveæenièkim redovima, na primjer meðu trapistièkim sveæenicima, koji su, osim voæa i povræa, rabili i mlijeko i mlijeène proizvode. Poznat je sir trapist koji su u svojim samostanima po posebnom, tajnom receptu, pravili trapisti.
I mnogi su se pojedinci, smatrajuæi prirodnijim i zdravijim naèinom prehranu voæem, povræem, eventualno i mlijekom ili i jajima, odluèivali za vegetarijanski naèin prehrane. Poznati vegetarijanci bili su Leonardo da Vinci, Benjamin Franklin, George Bernard Shaw i Albert Schweizer.
Mnogi smatraju crveno životinjsko meso izvorom raznih bolesti, osobito raka, pa su se radije odluèivali izostaviti ga i bjelanèevine su umjesto mesom pokrivali jajima, mlijekom, žitaricama ili mahunarkama, jer, razmišljali su: "devet funta zrnja žitarica potrebno je životinji da proizvede jednu funtu mesa za serviranje za stolom".
Jedan od ne tako zanemarivih razloga da se netko odluèi za vegetarijanstvo je i nizak ekonomski status nekog naroda ili nekog podruèja. Meso je preskupo ili nedostupno.
Neke religije zabranjuju jesti svinjsko meso, npr. nekim se vjernicima zabranjivalo jesti meso koje se klanjem životinja smatralo neèistim, pa su izbjegavali svako meso dobiveno klanjem.
Najgore su prošli oni pojedinci koji su previše revno shvatili vegetarijanstvo, pa su se odricali svake namirnice koja nije kultivirana na tlu. U jednoj amerièkoj knjizi koja obraðuje povijest prehrane i reforme prehrane u SAD opisana je povijest života poznatog amerièkog reformatora prehrane, Horacija Fletchera, koji je uskraæujuæi sebi sve namirnice osim vegetarijanskih konaèno umro od nervozne anoreksije.

TIPOVI VEGETARIJANSKE DIJETE
Danas je teško govoriti o tipovima vegetarijanske dijete jer mnogi pojedinci i skupine imaju vlastite dozvole i ogranièenja. Ipak se sve vegetarijanske dijete mogu svrstati u èetiri skupine. To su:
Vegan ili stroga vegetarijanska dijeta, koja ukljuèuje samo prirodne biljne namirnice, kao što su mahunarke, žitarice, voæe, povræe i sjemenje. Ne dopuštaju ni jaja ni mlijeko. Osim toga, neki vegan-vegetarijanci jedu samo sirove biljne namirnice, neki samo voæe, orahe, sjemenje, maslinovo ulje, med i, samo ponekad, žitarice. Neki iz te vegan-skupine jedu samo namirnice "organski kultivirane", takozvanu "zdravu hranu", kultiviranu bez pesticida, bez umjetnih fertilizatora, dakle potpuno prirodnu ili "zdravu" biljnu hranu. Izbjegavaju rafinirani šeæer i industrijski prireðena jela, a neki rabe velike doze (megadoze) vitamina, osobito askorbinske kiseline, prema preporuci nobelovca Linusa Paulinga. Neki vegetarijanci te vegan-skupine jedu samo neke namirnice biljnog podrijetla, za koje vjeruju da æe im produžiti život i osigurati zdravlje. Druga dijeta - laktovegetarijanska - dopušta osim biljnih namirnica mlijeko i mlijeène proizvode. Takvu dijetu drže na primjer sveæenici trapisti, ali i neke istoènjaèke religije, npr. Hare Krishna i Joga skupine.
Treæa je dijeta ovolaktovegetarijanska. Toj skupini pripadaju oni kojima je zabranjeno jesti meso zaklanih životinja, ali rabe i jaja i mlijeko i mlijeène proizvode.
Èetvrta je dijeta koju prihvaæaju djelomièni ili poluvegetarijanci (semivegetarijanci). Uz vegetarijansku dijetu dopuštaju sebi pileæe meso i ribu, te laktoovovegetarijansku hranu, ali ne jedu crveno meso.
Vegan-dijeta skriva odreðene opasnosti za ljudsko zdravlje. Jednostavno stoga što je takva dijeta deficitarna vitaminom kobalaminom (B12) i manjkom željeza i cinka. Zašto? Vegan-dijeta, ako je dobro izbalansirana, može sadržavati sve esencijalne aminokiseline, iz kojih naš organizam stvara vlastite proteine.
Njemaèki prikaz sedam skupina hrane i piæa koje bi trebalo redovito jesti i piti, u raznim omjerima (v. Piramidu prehrane):
1. Žitarice (cerealije), njihovi proizvodi i krumpir. Obiluju ugijikohidratima (UH), biljnim vlaknima skupine B i biljnim bjelanèevinama.
2. Povræe, ukljuèiv mahunarke. Sadrže vitamine, obilno bjelanèevine, UH i biljna vlakna.
3. Voæe. Sadrži vitamine i minerale, a zrelo voæe fruktozu i sukrozu. 4. Piæe. Voda nema kalorija, može sadržavati minerale s obzirom na izvor.
4. Piæe. Voda nema kalorija, može sadržavati minerale s obzirom na izvor.
5. Mlijeko i mlijeèni proizvodi. Izvor su bjelanèevina, kalcija i vitamina.
6. Ribe, životinjsko meso i jaja. Bogat izvor kompletnih bjelanèevina, vitamina D i A, joda i željeza. Tu skupinu neki vegetarijanci izostavljaju.
7. Masti i ulja. Sadrže liposolubilne vitamine A, D, E i K te esencijalne masne kiseline.

Meðu skupinu A. ŽITARICE ubrajamo pšenicu, raž, jeèam, kuk*ruz, proso, rižu, heljdu te križanac pšenice i raži. U skupinu B. MAHUNARKE svrstavamo grašak, leæu, bob, plod soje, grah, grah slanutak. Skupina C. ORAŠASTO VOÆE i SJEMENJE obuhvaæa plod oraha, badema, lješnjaka, sjeme bundeve, tikve, suncokreta, sezama i pinjole bora. U skupinu D. POVRÆE ubrajamo krumpir i sve ostalo povræe, osobito tamnozeleno.
Esencijalne aminokiseline kojih uopæe nema ili ih nema dovoljno u žitaricama, mahunarkama, orašastom voæu i vræu:
1.     metionin, nema ga u mnogim vrstama povræa, dok ga u mahunarkama nema uvijek dovoljno,
2.     lizina nema u žitaricama i u orašastom voæu,
3.     treonina obièno nema u žitaricama,
4.     triptofana nema dovoljno u mahunarkama i u nekim žitaricama.
Kombiniranjem tih èetiriju vrsta namirnica može se udovoljiti najveæem broju zahtjeva za aminokiselinama, ali se ne može osigurati dovoljna kolièina spomenutih minerala i vitamina kobalamiria, kojeg nema u biljnim proizvodima.
Bjelanèevine i aminokiseline: danas oko jedanaest aminokiselina smatramo neesencijalnima jer ih ljudski organizam može sam sintetizirati. Ostalih oko devet aminokiselina su esencijalne i organizam ih mora dobiti izvana, hranom. Ako samo jedna od njih nedostaje, nisu zadovoljene potrebe za proteinima, koji bez odgovarajuæe esencijalne aminokiseline ne može ljudski organizam stvoriti odgovarajuæu bjelanèevinu. Javlja se deficit odgovarajuæeg proteina. Životinjske bjelanèevine, dakle meso, sir, jaja i riba sadrže sve esencijalne aminokiseline u optimalnim omjerima za ljudski organizam. Postoje i fakultativno esencijalne aminokiseline (cistein, tirozin, prolin, glicin, histidin).
Zato životinjske proteine nazivamo kompletnim ili potpunim proteinima. Stoga jedemo li samo proteine žitarica, nastat æe deficit lizina, treonina, a ponekad i triptofana. Da bismo to izbjegli, tre*amo uzeti uz žitarice još i mahunarke i orašasto voæe, odnosno sjemenje. Evo nekoliko primjera kako dopuniti manjkave aminokiseline u A, B, C i D skupini biljnih proteina. Treba kombinirati namirnice skupine mahunarki (B) sa žitaricama (A) pa æemo jedan dan jesti grašak s rižom, drugi dan zobenu kašicu s leæom.
Ako jedemo orahe i suncokretovo sjeme (suncokretovo ulje) sa sojom (tofu-sir) i žitarice, opet æemo imati dovoljno i metionina i lizina i treonina. Ili ako jedemo pšenièni proizvod u kojemu nema lizina, ali ima dosta metionina, možemo ga kombinirati s mahunarkama, npr. s graškom ili grahom, jer oni imaju dosta (izina, ali malo metionina itd. Nije lako svakog dana kombinirati razno povræe i voæe. Preporuèujem stoga odraslim osobama da jedu razlièito voæe i povræe svakog dana i tako æe, uz kruh ili žitarice, u jednom danu upotpuniti sve potrebe za aminokiselinama. Treba raèunati da bi odrastao èovjek dnevno trebao pojesti oko 1 gram proteina na 1 kg tjelesne idealne (standardne) težine.
Treba raèunati da osobe koje jedu samo biljne proteine, buduæi da su to nepotpuni proteini, svakog dana trebale bi uzeti još oko 25 % više biljnih proteina. Trudnicama i dojiljama takoder je potrebna veæa kolièina biljnih proteina, ali je najbolje da ih kombiniraju s mlijekom i mlijeènim proizvodima. Vegetarijanci su u pravilu mršaviji nego ostali njihovi vršnjaci koji jedu miješanu biljnu i animalnu vrstu proteina. Zato se preporuèuje, osobito djeci, laktovegetabilna vegetarijanska dijeta, a nikako ne vegan-dijeta.
Vitamin cijanokobalamin (B12) je poseban problem za vegetarijance, koji su na vegan-dijeti. Naime, taj se vitamin nalazi iskljuèivo u animalnim proizvodima. Mnogi vegan-vegetarijanci tvrde kako imaju dobar izvor kobalamina u neživotinjskim namirnicama uzimanjem fermentirane soje ili "spiruline". Sa znanstvenog gledišta takav kobalamin nije pravi vitamin, nego analog, koji je aktivan samo za bakterije, ali ne za ljude. Potrebe za kobalaminorn su vrlo male, dnevno samo 2-3 mikrograma. Zato je potrebno nekoliko godina prije nego se pokaže prvi znak deficita tog vitamina. Obièno je to neki gotovo neprimjetan poremeæaj nekog živca. Ako se toj osobi stanje ne prepozna i ne lijeèi davanjem kobalamina, dolazi do manifestne perniciozne anemije s teškim, ireverzibilnim (ne popravljivim) ošteæenjima živaca. Mnoga su djeca dojena od majki na vegan-dijeti oboljela od deficita vitamina B12.
U nekih osoba na vegan-dijeti može doæi i do deficita vitamina D. Najèešæe se to zbiva u djece majki koja doje djecu, a primjenjuju vegan-dijetu. Rahitis, bolest koja nastaje zbog manjka vitamina D, razvija se i u djece koja se ne sunèaju. Zna se da sunèane zrake pretvaraju provitamin u vitamin D. Zato maloj djeci i dojiljama nikako ne bih preporuèio vegan-dijetu, ma kako dobro majka bila upuæena u nutricijska pravila prehrane.
Riboflavin je vitamin koji takoder može biti deficitaran u vegan-dijeti. Esencijalan je za normalnu funkciju enzima odgovornih.za stvaranje energije iz makronutrijenata. Zato bi osobe na vegan-dijeti trebale èesto i redovito uzimati pivski kvasac, zatim punozrnate žitarice obogaæene tim vitaminom, i što više tamnozelenog povræa. Inaèe, bogat izvor riboflavina su mlijeko i mlijeèni proizvodi.
Kalcij je takoder težak problem u vegan-dijeti. Zna se da je najbogatiji izvor tog minerala mlijeko i njegovi proizvodi. Voæe, povræe, orasi i soja opskrbljuju naše tijelo samo desetinom kolièine kalcija potrebne svakog dana našem tijelu. Mlijeko i mlijeèni proizvodi, naprotiv, opskrbljuju nam tijelo èak s tri èetvrtine potrebnih kolièina kalcija.
Zna se da kalcija ima i u mnogim vrstama povræa, osobito u špinatu, rabarbari, zatim u sjemenju sezama i plodu lješnjaka i badema. Meðutim, hrana s mnogo povræa sadži mnogo biljnih vlakana, koja koèe apsorpciju kalcija, a osim toga neko povræe, kao špinat, blitva i brokula sadrže dosta i oksalne kiseline, koja u mnogih pojedinaca može stvarati oksalatne bubrežne kamence. Treba se još jednom podsjetiti da kalcij nije važan samo za stvaranje èvrstoæe kostiju i zubi nego je bitan i za funkciju živaca, za zgrušavanje krvi, za mišiæe, za srce i za enzime. Ponavljam, najvažniji prirodni izvor kalcija je mlijeko. Oni koji ne mogu bez vegan-dijete, osobito omladina, trebali bi redovito uzimati sojin sir tofu obogaæen kalcij sulfatom.
Željezo je bitno za prijenos kisika u eritrocitima. Postoje takozvano hem željezo i ne-hem željezo. Oko 40 posto hem željeza nalazi se u animalnim proizvodima i resorbira se u tankom crijevu. Ne-hem željezo nalazi se pretežno u biljnim namirnicama i èini onih 60 posto željeza koje se teško resorbira. Samo se oko petina ne-hem željeza resorbira u omjeru s hem željezom. To znaèi da se iz ne-hem željeza dobiva samo petina željeza, što u veliku opasnost dovodi sve osobe na vegan-dijeti, osobito djecu i omladinu u razvoju, jer su njihove potrebe za željezom veæe nego odraslih osoba. Na žalost, željeza nema dovoljno ni u mlijeku ni u jajima. Samo se umjereno resorbira željezo iz šljiva, grožda, žitarica i vrsta kruha obogaæenih željezom. Zato se osobama koje su na vegan-dijeti preporuèuje ili da uz kontrolu željeza u krvi uzimaju dodatne preparate željeza (u nas feroglicin sulfat ili fero-sulfat, odnosno Orferon ili Retafer) ili da kuhaju jelo u željeznim loncima, osobito kisele juhe (od rajèice), jer æe kiselina otopiti dosta željeza sa stijenke suda za kuhahje.
Treba znati da i fitinska kiselina, koje ima dosta u žitaricama, pravi sa željezom netopljive spojeve, koji se ne mogu resorbirati. To je željezo izgubljeno. I kofein u kavi, èaju, koli, èokoladi, utjeèe na resorpciju non-hem željeza. I biljna vlakna koèe resorpciju željeza.
Obrnuto tome, askorbinska kiselina pojaèava resorpciju željeza. Zato se svima koji su na vegan-dijeti preporuèuje uzimanje dodatnih tableta vitamina C uz svaki obrok.
Cink se nalazi u visokim koncentracijama u proizvodima mora: ribama, a osobito u školjkama. Ima ga i u žitaricama punog zrna, ali sadržaj cinka u biljkama opæenito ovisi o kolièini cinka u tlu na kojem biljke rastu. Za vegan-dijetu trebalo bi redovito uzimati mahunarke, orahe, sjemenje suncokreta, pšeniène klice i kvasac, kruh i punozrnate žitarice. Ipak treba zapamtiti da fitati u žitaricama i biljna vlakna vežu cink u netopljive spojeve, koji se stolicom izluèe iz tijela. Èak i kalcij i željezo mogu koèiti resorpciju cinka.

MAKROBIOTIKA MOŽE UGROZITI ZDRAVLJE
Kako se i u Hrvatskoj sve više širi makrobiotska zen-dijeta, koja se sastoji od 10 stupnjeva dijetnih faza, treba upozoriti da samo nekoliko prvih stupnjeva može biti s medicinskog gledišta prihvatljivo, viši stupnjevi te dijete, sastavljeni pod utjecajem istoènjaèke filozofije i religije, mogu ugroziti zdravIje, a najviši stupnjevi èak i život. Evo primjera:
U SAD, New Jersey, strogo je kažnjen neki istoènjaèki guru kad je zbog njegovih makrobiotskih nutricijskih "savjeta" umrla mlada žena.
Djeca i omladina na makrobiotskoj zen-dijeti hrane se mješavinom koja se naziva kokoh. Sastoji se od sjemenja, sive riže, graha, pšenice, zobi i vode. Kokoh je znanstveno analiziran i utvrðeno je da dovodi do deficita nekoliko vitamina i minerala, ukljuèiv kalcija, željeza i vitamina B12. Djeca i omladina koja su bila na takvoj dijeti zaostajala su u rastu, a opisani su i sluèajevi smrti.
Zakljuèno bi se moglo kazati da se makrobiotska zen-dijeta u svojih nekoliko prvih stupanja može prihvatiti s medicinskog gledišta uz odreðena upozorenja. Viši stupnjevi i kokoh-stupanj dijete se ne preporuèuju jer ugrožavaju zdravlje, a èak mogu uništiti i život.
Posebno valja naglasiti da trudnice, dojilje i mala djeca nikako ne bi smjela biti stavljena na makrobiotsku dijetu tipa vegan. Može se tolerirati laktovegetarijanska, a još bolje laktoovovegetarijanska dijeta, jer sadrži sve esencijalne nutrijense, i makronutrijense i mikronutrijense. Ako majka koja je na vegan-dijeti nosi dijete, to æe dijete u njezinoj utrobi zaostati u rastu, a èesto i duševno. Trudnici treba dati dodatne kolièine proteina, vitamina B i C, kalcija, fosfora, željeza, cinka, magnezija i joda. Ako dojilja ili trudnica ne dobije dopunske kolièine vitamina i minerala, èesto zapada u stanje deficita, pojedinih nutrijenata, osobito željeza, kalcija, cinka i vitamina B12 i D. Trudnici bi trebalo uz normalnu prehranu dodati još oko 300 kalorija dnevno za vrijeme trudnoæe. Dojiljama treba dnevno dodati èak 500 kalorija na njezine normalne prehrambene potrebe. Ne smije se zaboraviti da trudnici trebaju tvari za stvaranje novog èovjeèjeg tijela, a dojilji za rast i razvoj tek roðenog ljudskog biæa.
Trudnici bi svakog dana trebalo dodati još 10 grama proteina, a dojilji 15 grama proteina. Ženama se ne preporuèuje da ostanu na vegan-dijeti. No ako su u svom stavu uporne, trebale bi biti pod stalnom kontrolom lijeènika-nutricionista, koji i majci i djetetu treba da osigura sve makronutrijense i mikronutrijense. Naime, ako pretjera, npr. sa željezom, i propiše preveliku kolièinu, doæi æe do blokiranja resorpcije cinka, pa æe majka, a i njezino dijete, zapasti u opasan deficit cinka.
I potrebe za kalcijem poveæane su kod trudnica i dojilja. Bez dovoljnih kolièina kalcija zaostajat æe razvitak kostiju ploda, ali i majka æe oboljeti od deficita tog važnog minerala. Zato se preporuèuje tim ženama da barem u vrijeme trudnoæe i dojenja piju kravlje mlijeko, jedu sir i jogurt svakog dana. Kravlje mlijeko može se zamijeniti sojinim, ali obogaæenim kalcijem. Uzimanje samo tableta kalcija ne može biti dovoljno za trudnicu i dojilju. Naime, resorpcija kalcija je problematièna ako žena jede samo povræe i voæe. I starijim osobama neæe biti tablete kalcija od velike koristi ako ga ne uzimaju sa sojinim mlijekom. Na žalost ni to neæe pomoæi ako osoba nema u želucu dovoljno solne kiseline, što je èest sluèaj u starijih osoba.
U ženinu mlijeku ima malo vitamina D, bez kojega nema resorpcije kalcija. Kravlje mlijeko treba obogatiti dodatkom vitamina D, a nije loše ni djetetu koje se hrani majèinim mlijekom dodati izvjesnu kolièinu tog vitamina, uz nadzor lijeènika. Naime, postoje hipervitaminoze vitamina D ako se neoprezno pretjera u davanju.
Takoðer treba davati dodatne kolièine vitamina B12 ili hranu obogatiti odredenim kolièinama tog vitamina.
Vegan-dijeta za predškolsku i školsku djecu i za omladinu u razvoju je opasna. U male djece ona je deficitarna u kalorijama. Naime, djetetov želudac ima malen volumen, a povræe i voæe ne sadrži dovoljno kalorija, kao, na primjer, kravlje mlijeko. Šalica mlijeka dana jednom petogodišnjem djetetu osigurava oko 150 kalorija, dok bi za takvu kolièinu kalorija morao pojesti golemu kolièinu povræa i voæa, koje jednostavno ne može stati u mali djeèji želudac. Manjak kalorija ljudski organizam namiri razgradnjom vlastitih bjelanèevina. Proteini su izvor vitalnih aminokiselina, i kad ih naše tijelo troši, osjetit æe se manjak za stvaranje mišiæa, za rast i razvoj djeteta.

KAKVU VEGETARIJANSKU DIJETU PREPORUÈITI
Veæ je naglašeno da vegetarijanska dijeta tipa laktovegetabilne, a još bolje ovolaktovegetabilne odgovara zdravlju. Za vegan dijetu to se nikako ne može kazati. Zato bi pravilna prehrana trebala biti raznolika, sadržavati povræe pa voæe uz dodatak mlijeka, ili jaja, ili mlijeènih proizvoda, k tome dodati meso peradi ili ribu. Meso se ne mora jesti svaki dan, dapaèe, bolje ga je izbjegavati, ali se ne smije osiromašiti unos životinjskih proteina, koje treba, ako se ne jede meso, nadomjestiti mlijekom i mlijeènim proizvodima ili ribom. Vegetarijanska dijeta najmanje deblja, ali ako se uz laktovegetarijansku ili ovolaktovegetarijansku dijetu èesto jedu slatke kreme, torte, masni kolaèi, vrhnje ili mastan sir, poveæat æe se tjelesna težina, iako se godinama ne jede meso. Zašto meso najviše deblja? Jednostavno zato što meso, pa i ono najmršavije, uvijek sadrži našem oku skrivenu mast, a mast daje dvostruko više kalorija nego UH ili proteini. I opet treba dobro zapamtiti da su samo životinjske bjelanèevine, to jest meso, riba, mlijeko, jaja i sir jedine kompletne bjelanèevine, kojima se od biljnih bjelanèevina približuje samo soja! Zato onima koji iz bilo kojih razloga žele ostati vegetarijanci, predlažem da uz biljna jela povremeno svoje jelo obogate ribom, mlijekom, jajima ili sirom. Vegan-tip dijete nikako se ne mogu preporuèiti trudnicama, dojiljama, predškolskoj i školskoj djeci, omladini, ali ni starijim osobama, a pogotovo ne iscrpljenim, slabim pojedincima, osobito ako boluju od neke degenerativne bolesti.
Koje su potencijalne koristi od vegetarijanske dijete
Bilo bi nepravedno ne spomenuti i prednosti koje neki tipovi vegetarijanske dijete pružaju onima koji se na njih odluèe. Ipak, ne bi se smjelo neobjektivno pripisati sve dobre strane samo dijeti, a ne misliti i na druge moguæe èimbenike. Primjer su pripadnici amerièke sekte "Adventisti sedmog dana" (ASD). Njih 2 % su vegan-vegetarijanci, 29 % su ovolaktovegetarijanci, 25 % jede meso jednom tjedno, a samo 15 % njih jede meso pet ili više puta tjedno. U SAD se posljednjih godina sve više Amerikanaca odluèuje za meso peradi, ribe i složene ugljikohidrate, a napuštaju crveno meso životinja. Znanstvenici smatraju da je takva dijeta smanjila napade infarkta miokarda.
Istraživanja naèina prehrane Mormona su pokazala da oni žive mnogo duže nego drugi stanovnici SAD, iako njihova religija ne zahtijeva vegetarijanstvo, ali Mormonima je zabranjeno pušenje i alkohol. Možda je upravo to odluèno za dugovjeènost Mormona, a ne sama dijeta. Naime, Mormoni mnogo troše šeæera. Salt Lake City, mormonski glavni grad, troši šeæera više nego bilo koji grad u SAD.
Vegetarijanska dijeta ima pak prednost u tom što:
- smanjuje debljanje,
- smanjuje rizik obolijevanja od koronarne srèane boi
- smanjuje pojavu hipertenzije,
- umanjuje poremeæaj crijeva, osobito opstipaciju.
Smanjeno debljanje rezultat je manjeg uživanja nevidljivih masti u životinjskom mesu. Zato osobe na vegan-dijeti nisu debele. I osobe na ovolaktovegetarijanskoj dijeti rijetko kad su debele. Naime, voæe i povræe obiluje biljnim vlaknima, koja pune probavni kanal mnogo više nego dijeta bogata mesom i sliènim jelima bez biljnih vlakana. Osim toga ugljikohidrati i bjelanèevine sadrže više nego dvostruko manje kalorija. Ipak, ni vegetarijanstvo ne garantira mršavost. Naime, umjesto mesa jede se tijesto dobro zaèinjeno sosom, masni slatkiši i slièna visokokalorijska jela bogata margarinom ili maslacem, a oni i te kako podižu kilograme, debljaju.
Vegetarijanstvo umanjuje rizik od koronarne bolesti srca, angine pektoris i infiarkta srca. To stoga što biljne namirnice, osobito pektini u njima, snizuju kolesterol, a praktièki nemaju u sebi zasiæenih masti. Iznimka su tropska ulja, palmino i kokosovo, koja su jedina ulja bogata zasiæenim masnim kiselinama, koje ne samo što debljaju nego i povisuju kolesterol u krvi. Stoga namirnice oskudne kolesterolom pružaju èistu korist svakome koji izbjegava meso, tropska ulja, masne mlijeène proizvode, punomasno mlijeko, maslac i jaja, osobito žumanjak.
Vegetarijanci obièno imaju normalan, ili barem niži tlak nego ostalo puèanstvo. Vrlo rijetko obole od hipertenzije. Meðutim . uzrok tome još ne znamo, možda mu pridonose veæa koncentracija kalija, magnezija i višestruko nezasiæenih masnih kiselina u vegetarijanskoj dijeti, ili možda i biljna vlakna, ali i biljne bjelanèevine. Pravi odgovor ne znamo. Vjerojatno i naèin života bez pušenja ima u tom izvjesnu ulogu!
Biljna vlakna kojima obiluje povræe, žitarice i voæe omoguæuju normalno pražnjenje crijeva, a to ima velike prednosti pred hranom bez ostatka. Zahvaljujuæi obilnoj kolièini biljnih vlakana, u vegetarijanaca je mnogo rjeda divertikuloza. Ipak ne valja pretjerivati, jer previše biljnih vlakana može opstruirati crijeva i unatoè kirurškom zahvatu, ugroziti i život oboljelog.
lako vegetarijanstvo pruža spomenute prednosti, ipak se samoj prehrani ne mogu pripisati ti povoljni uèinci, jer i drugi èimbenici imaju ulogu pri tome, pri èemu se nikako ne mogu iskljuèiti genski.
Osim toga, nije svejedno jeste li pokretni, vježbate li ili samo sjedite i jedete strogu vegan-dijetu. Nije svejedno jeste pušaè ili niste. Nije svejedno pijete li žestoka alkoholna piæa ili ne. I drugih bi se èimbenika okoline moglo naæi, koji uz prehranu èesto imaju važnu ulogu i u našem zdravstvenom stanju, i u našem normalnom stasu, mršavosti ili debljini. Najzad, treba još jednom naglasiti da dugoroèno poštivana umjerenost èuva zdravlje i osigurava dugovjeènost, ali i uz mnoštvo èimbenika, meðu kojima je genski èimbenik jedan od, smatram, važnijih.

Misli velikih ljudi

Na sledeæim stranicama ove rubrike , saznajte da niste usamljeni, jedini a niti malobrojni na putu vegetarijanstva, poštovanja životinja i njihovih prava! MISLI VELIKIH LJUDI, pisane iz pera èuvenih mislilaca i filozofa starog veka, sve do poznatih književnika, nauènika i politièara našeg vremena, predstavljaju ohrabrenje i putokaz za jedan život ispunjen etikom i smislom .

Misli velikih ljudi

Veèna Treblinka: Naše postupanje prema životinjama i holokaust

Knjiga nas upoznaje s opštim korenima nacistièkog genocida i porobljavanja i pokolja neljudskih životinja u savremenom društvu do najsitnijeg detalja, istovremeno nam predoèavajuæi obilne dokaze o duboko uznemiravajuæoj vezi izmeðu iskorišæavanja životinja u Sjedinjenim Državama i Hitlerovog konaènog rešenja. Iako su otkriæa Veène Treblinke uznemirujuæa za èitanje, nena je poruka - poruka nade.

Intervju sa Èarlsom Petersonom (Charles Patterson)

Kao istorièar i nastavnik, koji je u detinjstvu izgubio oca koji se borio protiv nacista u Evropi, Èarls Peterson (Charles Patterson) je bio duboko ganut žrtavama nacistièkih nedela u Nemaèkoj. No, kaže da je tek mnogo kasnije uvideo paralelu izmeðu izrabljivanja i ubijanja životinja modernog društva i holokausta, što ga je podstaklo da napiše knjigu Veèna Treblinka: Naše postupanje sa životinjama i holokaust.

Vegetarijanstvom do raja

Kompozitor Richard Wagner verovao je da je celi život sveta stvar. Na vegetarijanstvo je gledao kao "prirodnu ishranu" koja može spasiti èoveèanstvo od nasilnièkih tendencija, te nam pomoæi vratiti se u "davno izgubljen Raj".

Veliki duhovi svog vremena o jedenju mesa (2. deo)

Leonardo Da Vinèi (1452-1519), italijanski slikar, univerzalni genije:
" Zaista je èovek kralj svih životinja, jer njegova okrutnost prevazilazi njihovu. Mi živimo od smrti drugih. Mi smo hodajuæi grobovi! "

Johan Volfgang fon Gete (1749-1832), nemaèki pesnik i pisac
" Religiozno strahopoštovanje prema onome što je ispod nas, obuhvata naravno i svet životinja i nalaže ljudima da poštuju i èuvaju ta stvorenja koja nastaju ispod njih. "

Hubert Vajncirl (1935), bivši predsednik Saveza za èovekovu okolinu i zaštitu prirode (u SRN)
" Svaka stvar ima svoje vreme. Vreme lova je prošlo. "

Bernard Grcimek (1909-1989), nemaèki zoolog i autor filmova o životinjama
" Nikada mi nije bilo jasno kako neko može da se raduje kada ubije životinju. "

Johan Volfgang fon Gete (1749-1832), nemaèki pesnik
" Lov je ipak uvek jedan oblik rata. "
Lav Tolstoj (1828-1910), ruski pesnik
" Od ubijanja životinja do ubijanja ljudi samo je jedan korak. "

Dr. Janez Drnovšek o vegetarijanstvu i pravima životinja

Vegetarijanstvo može uveæati šansu za dugotrajni opstanak èoveèanstva
U celokupnoj istoriji èoveèanstva mali broj znaèajnijih državnika su bili vegeterijanci i ozbiljno su se zalagali za prava životinja. Èak ih je i danas mali broj. Slovenija je jedna od svetlih taèaka današnje politièke scene. Dajuæi ovaj intervju, predsednik dr Janez Drnovšek preneo je ljudima poruku da je krajnje vreme da poènu da razmišljaju o brutalnostima koje èovek èini nad životinjama.

Albert Ajnštajn, (1879-1955), fizičar i dobitnik Nobelove nagrade (1905), otac Teorije relativiteta:
''Već samo svojim fizičkim delovanjem na ljudski temperament, vegetarijanski način života bi krajnje pozitivno mogao uticati na sudbinu čovečanstva.''

Tomas Alva Edison (1847-1931), pronalazač sijalice:
''Ja sam i vegetarijanac i strastveni antialkoholičar, jer tako mogu bolje da koristim svoj mozak.''

Nikola Tesla (1856-1943), fizičar i elektrotehničar:
''Mnoge rase, koje skoro isključivo žive od povrća, pokazuju izvanredno stanje tela i snagu.''

Isak Baševis Singer (1904-1991), jeverjsko - američki pisac; Nobelova nagrada 1978:

''Često se kaže da su ljudi navodno oduvek jeli meso, kao da je to neko opravdanje da se to i dalje čini. Shodno toj logici ne bismo smeli da pokušamo ni da sprečavamo ljude da ubijaju druge ljude, jer je i to oduvek činjeno.''

Luize Rinzer (*1911), književnica:
''Anonimnost žrtvovanih životinja čini nas gluvim za njihove krike.''
''Danas ne vidimo više ništa od tegobnog života i umiranja stoke za klanje.To se odvija automatski. Do malopre još životinja, u sledećem trenutku već raskomadano meso - naša hrana. Kanibalizam na naš način.''

Pol Mekkartni, (*1942), pevač, nekadašnji gitarista Bitlsa:
''Skoro da smo postali vegetarijanci kada smo na jednom škotskom majuru jeli nedeljno pečenje, posmatrajući pritom veselo razigranu jagnjad. U trenutku smo postali svesni da smo upravo pojeli takvo jagnje. Posle toga samo smo još povremeno jeli salame. A na jednom odmoru na Barbadosu vozili smo se iza nekog teretnjaka sa kokama i on je odjednom nestao u fabrici za preradu živinskog mesa. Od tada ne jedemo ništa što ljudi ubijaju.''

Čarls Darvin (1809-1882), britanski prirodnjak i osnivač Darvinizma:
''Životinje osećaju kao i ljudi radost i bol, sreću i nesreću.''

Franc Kafka (1883-1924), pisac:
''Sada mogu na miru da vas posmatram; više vas ne jedem. (Pri posmatranju riba u jednom akvarijumu).''

Karlhajnc Dešner (*1924), Doktor filozofije, istoričar, istraživač književnosti, filozof i više puta nagrađivani autor:
''Jelovnik - najkrvaviji list hartije koji ispisujemo.''
''Prema životinji je čovek zločinac iz navike.''
''Moralne dileme kada je u pitanju teleće pečenje? Vaspitači ih nemaju. Pravna nauka takođe. Ni teologija koja se bavi pitanjima morala. Ni hiljade drugih moralista. Možda ih tele ima?''

Mahatma Gandi, (1869-1048), vođa indijskog pokreta za nezavisnost, Nobelova nagrada 1913:
''Za mene život jagnjeta nije manje vredan od života čoveka. I nikada ne bih radi čovečjeg tela oduzeo život nekom jagnjetu. Što je neko živo biće bespomoćnije, utoliko je veće njegovo pravo na ljudsku zaštitu od ljudske okrutnosti.''

Dostojanstvo zivotinja i ljudski zakoni

Predavanje Dr.Kristijana Zajlera (Dr.Christian Sailer)
Govoriti o „dostojanstvu“ životinja i iz toga možda izvesti prava životinja u odnosu prema zakonodavstvu, jeste provokacija, i to u dvostrukom pogledu: s jedne strane prema stilu života našeg društva kojem životinja pripada - da se životinje industrijski preradjuju u „mesnu robu“, a s druge strane prema slici sveta našeg društva u kojem su dostojanstvo i iz njega rezultirajuća prava predvidjeni samo za čoveka. Naša tema je dakle senzacionalna i nameće pitanja koja najčešće tonu u glavnoj struji prirodnonaučno-tehničkog doba.
I
Ni u jednoj epohi čovečanstva nije toliko velikom broju životinja pričinjeno toliko patnje kao u naše vreme.
Setimo se na primer samo štala za masovni uzgoj životinja u kojima su ove žrtve moderne industrije mesa , mleka i jaja zbijene na toliko uzanom prostoru, da jedne druge napadaju iz straha i zbog agresivnosti: svinje odgrizaju jedne drugima uši i repove, kokoške čupaju jedne drugima perje i kljucaju jedne druge dok ne prokrvare. Koke nosilje vegetiraju u kavezima čije je dno manjih dimenzija od lista A4. Da bi se ove agresije stavile pod kontrolu, ljudi ne povećavaju štale, nego svinjama lome zube-očnjake a petlovima odsecaju po jedan zglob na nožnim prstima. Sve se to radi bez davanja anestezije. Pri punoj svesti svinjama odsecaju mošnice jer se meso veprova lošije prodaje zbog neugodnog mirisa. Životinjama se obezbedjuju životni uslovi koji ih doslovce izludjuju i iziskuju neprestano davanje lekova za umirenje i antibiotika ali i pored toga trećina žrtava oboli i umire već u štali.
Ili, setite se samo puta patnje životinja koje transportuju u klanicu – uzduž i popreko kroz Evropu kamionima ili brodovima. Svi smo videli i doživeli te slike na televiziji: tesno zbijena goveda, ovce, konji, svinje, pernata živina, - žedne, iscrpljene do smrti, teško povredjene, na umoru ili već mrtve na teretnjacima ili brodovima. Mnoge od njih putuju danima i nedeljama, a neke od njih muče na način koji ne možemo ni da zamislimo: u preuskim vozilima u kojima opet dolazi do borbi izmedju pripadnika iste vrste, vrućinom i hladnoćom i gladju, strahom od okoline na koju nisu navikli i udarcima električnom palicom. Koja od njih ne stane na noge, nju viljuškarom ili pomoću sajle i čekrka bacaju na palubu broda. Mnoge životinje dolaze na odredište sa polomljenim kostima, povredjenim očima i krvnim ranama. Na stotine hiljada ih, od stresa i straha od smrti, ugine još pre nego što stignu na odredište, a samo u Nemačkoj okruglo pola miliona.
Mučenja u štalama i tokom transporta prelazi onda u varvarstvo klanica. Pošto ih istovare uz pomoć udaraca motkama i električnim palicama za gonjenje stoke, teraju ih kroz uzane hodnike da bi ih opili i potom zaklali. Miris iznutrica i krvi pomaže im da naslute šta ih čeka. Izgleda da ove žrtve obuzima neopisiv strah kada vide kako pripadnici njihove vrste klonu i sruše se na pod kada ih pogode strelama u kojima se nalazi sredstvo za opijanje. Trzaju se uvek iznova i viču, ali nova stoka koja pristiže tiska se napred; često se dešava da opijanje pomoću električnih klješta ne uspe i životinje se probude, te budu zaklane, iskrvare i raskomadaju ih pri njihovoj punoj svesti.
Ne treba zaboraviti ni torture životinja u naučnim laboratorijama. Ljudi najpre učine da one obole, da bi na njima testirali lekove ili kozmetiku, da bi ih operisali, presadjivali im organe i amputirali udove, otrovi im se ubrizgavaju direktno u trbušnu duplju, oči ili pluća. Da bi se testiralo dejstvo otrova, u eksperiment spada i to da se životinje pri punoj svesti, satima i danima uvijaju u grčevima boreći se sa visokom temperaturom i krvavim prolivima. Širom sveta na ovaj način bude godišnje ubijeno 300 miliona životinja: miševa, pacova, ptica, riba, kunića, majmuna, pasa, mačaka i ovaca a i goveda i konja.
Užasi koje smo ovde opisali nisu nikakvi retki ekcesi već oni spadaju u svakodnevicu života i umiranja životinja. I kada zakoni zabranjuju nepotrebno mučenje – kao npr. klanje bez opijanja ili eksperimente na životinjama bez valjanog razloga - većina navedenog dogadja se s dozvolom , a ostatak se dogadja prosto zbog toga što su državne kontrole isuviše velikodušne, ili zbog toga što se ove grozote dogadjaju zato što konkretno preduzeće to tako čini - kada treba što jeftinije da se proizvede što više mesa. Većina potrošača potiskuje saznanje o tome iz kakvog pakla dolaze pečeni pilići ili stek na njihovim tanjirima. Oni prihvataju krvavu predistoriju ovih životinja, jer ove su korisne životinje, a korisne životinje su, eto, životinje koje treba klati i koje žive i umiru za to da bi ih čovek pojeo. To je oduvek bilo tako i to, smatra većina ljudi danas, i dalje treba tako da ostane.
II
Ovim smo došli do druge konfliktne tačke naše teme: do tradicije i slike sveta zapadne kulture, koje su dovele do toga i dozvoljavaju da se tako ophodimo prema životinjama.
Takozvani hrišćanski Zapad je oduvek malo toga ostavljao za životinje. Bog Starog zaveta je ljudima navodno objavio: „I sve zvijeri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po Zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke .“ (1.Moj., 9,2). A u Novom zavetu se ovaj stav ne koriguje temeljno : kada je posle 50 do 100 godina, na osnovu rekla-kazala zapisan život Isusa iz Nazareta, našlo se malo toga u korist životinja - što se jedva može dokazati - da se ovaj učitelj miroljubivosti nije za njih jasnije založio. Zvanična crkva, koja se pojavila u vekovima koji su usledili, objavila je prednost čoveka u odnosu na životinje. Crkveni učitelj antičkog doba, Aurelije Avgustin (354-430), koji je u svojim „ispovestima“ slavio svog stvoritelja svim srcem, pisao je hladno o svojim sastvorenjima : „Iz njihovih krikova možemo videti da životinje umiru u velikim mukama; ali to se čoveka ne tiče, jer životinja nema razumnu dušu i stoga nije sa nama povezana jednom zajedničkom prirodom“. A Toma Akvinski, koji je živeo 900 godina posle njega (1224-1274) i postao najuticajniji crkveni teolog svih vremena, izričito opominje na to da životinje treba voleti i sa njima živeti u prijateljstvu, jer su životinje „iracionalna živa bića“ koja nemaju besmrtnu dušu. Njegove misli se i danas nalaze u službenom katehizmu katoličke crkve.
Ljubav prema životinjama jednog Franje Asiškog (1182-1226) ostala je epizoda.
Ni od filozofije nije došla nikakva pomoć za životinje. Ona se vekovima osećala kao „sluškinja teologije“. A u XVII veku, Rene Dekart (1596-1650) je svojim čuvenim „cognito, ergo sum“ još zaoštrio pogled na svet koji je bio usmeren na čoveka. Duh se redukuje na čovekov mozak, a ostatak sveta je materija; životinja nije ništa drugo nego automat koga Dekart poredi sa „satnim mehanizmom od točkova i opruga“. Ova mehanicistička slika sveta je u vremenu koje je usledilo slavila trijumfe u društvu sa nastajućom prirodnom naukom, ali je iz vida izgubila život prirode i životinja. One su bile više objekti za istraživanje ljudskog duha koji sebi potčinjava prirodu i prirodno-naučno je nadvladava, kao što je to propagirao Frensis Bekon (1561-1626), još jedan protagonista iz tog doba.
Iz dualizma duha i prirode, Imanuel Kant (1724-1804) je sto godina kasnije razvio svoje učenje o moralu i sa njim povezani pojam ljudskog dostojanstva, koji i dan danas ostavlja utisak. Sopstvena vrednost i dostojanstvo pripadaju samo individuumu koji je kao razumno biće autonoman i koji je u stanju da sebi zada jedan moralni zakon koji odgovara zakonu svih razumnih bića koja jedna druge priznaju kao sopstveni cilj a nikada kao sredstvo za postizanje cilja. Autonomija čoveka kao moralnog bića daje mu njegovu bezuslovnu neuporedljivu vrednost i temelj je njegovog dostojanstva. On doslovce piše: „Dakle, moral i čovečanstvo, ukoliko je ono za njega sposobno, jeste ono što jedino dostojanstvo ima“.
Time je ponor izmedju ljudi i životinja postao još veći. Dostojanstvo nekog individuuma se posmatra u našoj razumnoj prirodi, a ta priroda se pripisuje jedino čoveku. Samo je on oslobodjen carstva ciljeva, dok su neljudska živa bića vezana za veze i odnose koji postoje u prirodi. Jedino je čovek svestan samog sebe i u stanju je da se distancira od samog sebe u korist viših ciljeva, da relativizuje svoje sopstvene interese, sve do samopredavanja. To mu, kao moralnom biću, daje jedan apsolutni status koji utemeljuje njegovo neponovljivo dostojanstvo koje mu daje pravo da ni od koga ne bude „porobljen“ i da kao moralna osoba ne bude lišen svojih sopstvenih ciljeva.
Iz neponovljivog dostojanstva čoveka proizilaze i njegova neponovljiva prava. U tom smislu se u članu 1 Opšte deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima iz godine 1948, kaže: „ Svi su ljudi slobodni i rodjeni jednaki po dostojanstvu i pravima“. A u članu 1 nemačkog ustava iz 1949 ustavotvorac konstatuje: „Dostojanstvo čoveka je neprikosnoveno“. Ovo nije samo ontološka konstatacija, već istovremeno i izvor prava zbog čega se u tekstu ustava dalje kaže: „Nemački narod se zato izjašnjava za nepovrediva i neotudjiva ljudska prava kao temelj svake ljudske zajednice... „
To je jedno gotovo tragično izgledajuće postavljanje skretnica zapadnjačke istorije duha, što je ovaj kenigzberški filozof, koji teži najvišoj etici, dostojanstvo živog bića i prava koja iz toga slede razvio samo za ljude i time bitno doprineo tome da sve do nedavno ne bude ni govora o „dostojanstvu životinja“ i „pravima životinja“. Antropocentričnost ovog pogleda na svet je bila važan razlog za to što se naša prirodnonaučno-tehnička civilizacija nije razvijala sa prirodom nego protiv nje. Elementi, minerali, biljke i životinje se tretiraju ne kao partneri, nego kao resursi koje čovek neograničeno iskorišćava – tropske šume, mora i okeani, rudna blaga i ništa manje životinjski svet koji je u džungli postao žrtva lovaca na veliku divljač, a u bogatim zemljama žrtva industrijske proizvodnje mesa. U medjuvremenu priroda je počela da se najoštrije buni protiv ovog gusarenja od strane čoveka - promenom klime na Zemlji, ali i povećavanjem broja bolesti i pošasti kod ljudi i životinja. Goruće lomače za vreme BSE-krize i milionostruko uništavanje peradi za koju se sumnjalo da je obolela, jesu upozorenja ljudima. Pitanje o ispravnoj etici mora se iznova postaviti. Na njega je svojevremeno dat odgovor tako što je priroda izuzeta. Ovaj odgovor se očigledno pokazao kao pogrešan. Dakle, moramo pronaći jedan novi red u životu, gde će čovek postati svestan da Zemlja ne trpi nikakve nasilne samodršce već zahteva saradnju čoveka sa svetom koji ga okružuje.
III
U pogledu ove odavno zakasnele promene paradigmi, od pre nekoliko decenija se uvek ponovo glasno postavljaju etički zahtevi za jednim osnovnim novim rešavanjem odnosa između ljudi i životinja. Na najspektakularniji način ih je prvi postavio austalijski filozof Peter Singer, koji je 1975. godine stupio na međunarodnu scenu svojom knjigom sa programskim naslovom „Liberation of animals“. On pokušava da pomoću principa jednakosti savlada postojeće barijere između ljudi i životinja. Ako prihvatimo ovaj princip „kao razumnu moralnu osnovu za naše odnose prema članovima našeg roda“, onda smo „takođe obavezni da ga priznamo kao razumnu moralnu osnovu za naše odnose sa njima izvan našeg roda, - sa neljudskim živim bićima“.    Pritom ovo ne pretpostavlja jednakost sposobnosti ljudi i životinja; radi se o jednakom tretmanu interesa. Interesi životinja, koji traže da budu uključeni u naše odmeravanje interesa, zasnivaju se pre svega na njihovoj sposobnosti za patnju. Singer svoj postulat zasniva na čuvenom pitanju engleskog filozofa Džeremija Bentama (Jeremy Bentham, 1748-1832), u kojem postoji „nesavladiva razdvajajuća linija“ između ljudi i životinja: „Da li je to sposobnost da se misli ili možda sposobnost da se govori? Ali, odrasli konj ili odrasli pas su neuporedivo razumnija i saopštljivija živa bića nego neko dete staro tek jedan dan, nedelju dana ili čak mesec dana. Ali, čak i ako bismo pretpostavili da su drugačiji, šta bi to činilo? Pitanje nije: umeju li one da misle? Ili: umeju li da govore? Nego : umeju li da pate?“   Onoliko koliko to može da zavisi od rase nekog čoveka - da li se ja obazirem na njegovu patnju, toliko malo može da zavisi od roda nekog živog bića, da li se čovek obazire na njegov interes da ne pati, ili ne.   
Ko uzima u obzir samo ljudske interese, a patnju drugih živih bića zaboravlja, jedino po reči „specija“(vrsta) postaje jasno zbog čega Singer kreira reč „specizam“. Princip jednakog uzimanja u obzir istih ili sličnih interesa važi štaviše za sve rodove. To ne znači izjednačavanje radi izjednačavanja: „U nekim situacijama će neka individua jedne specije (vrste) patiti   više nego neka individua neke druge vrste, zbog čega onda moramo dati prednost većoj patnji.“   Markantan primer jeste korišćenje životinja za hranu iz industrijalizovane proizvodnje mesa. Ako jedenje mesa nije preduslov za zdravlje i dug život, već služi uglavnom zadovoljenju čula ukusa, onda interes onoga koji jede meso ima manju težinu nego interesi svinja i goveda koji trpe u masovnom uzgoju. Princip jednakog odmeravanja interesa ne dozvoljava da se veći interesi životinja - da ne budu celog života zatvorene i da ne bivaju unakažene, žrtvuje manjim interesima čoveka – da uživa u jedenji steka.    
Ovo odmeravanje interesa, naravno, još uvek ne vodi pravu neljudskih živih bića da ne budu ubijena. Ovo pitanje Singer sledi na taj način što pojam „ličnost“ ne vezuje samo na ljudski rod, nego za sva živa bića koja su „svesna svog entiteta“, koja poznaju prošlost i budućnost i sposobna su da imaju želje u pogledu svoje sopstvene budućnosti. Ukoliko se ovo tiče životinja, on im dopušta pravo na život, onako kako to pripada ljudskim ličnostima. Ovo poređenje se zatim zaoštrava u sledećoj formulaciji : „Izgleda da su neke neljudske životinje obdarene razumom i samosvesne su, i shvataju same sebe kao zasebna bića sa prošlošću i budućnošću. Ako to jeste tako, ili prema našem najboljem znanju može tako da bude, onda je u ovom slučaju argument protiv ubijanja jak kao i argument protiv ubijanja ljudi sa trajnim duševnim      obolenjem:“    Poslednjom polurečenicom bivamo u isto vreme suočeni sa velikom problematikom Singerove etike : ličnost, koja po Singeru zaslužuje etičku zaštitu života, vezana je za svoju proizvodnu i stvaralačku sposobnost i time nije samo nezavisna od roda homo sapiens, nego je i unutar tog roda ograničena na intaktne članove.
Ovaj problem se zaoštrava do nepodnošljivosti ako se u obzir uzmu utilitaristička dodavanja Singerovom konceptu koja vode tome da pojedinac uzmiče iza sreće većine.To važi kako za svet životinja, tako i za ljude. Ukoliko životinje nemaju karakter ličnosti, već su samo sposobne da difuzno osećaju, dozvoljeno je ubijati one manje vredne da bi se onim vrednijima napravilo mesta. I ukoliko su ljudi duševno bolesni ili su invalidi, po Singerovom konceptu ne bi bio nikakav gubitak ubiti ih,    ako bi u isto vreme bili zamenjeni začinjanjem zdravih ljudi. Ovde posmatraču u lice duva hladnoća jednog nehumanog koristoljubivog razmišljanja, koja njegovu etiku vodi na krivi put. Time Singer više šteti zaštiti životinja nego što hoće da joj bude od koristi.
Neka i mnogo toga bude osporavano : ono što ostaje jeste da on trajno dovodi u pitanje antropocentrično stanovište, učeći nas da kod svih životinja treba da uzimamo u obzir njihovu sposobnost da pate, a kod viših životinja njihovu ličnosti sličnu svest. Iz toga Singer na kraju izvodi sledeći zaključak : „Na ravni praktičnih moralnih principa bi u svakom slučaju bilo bolje potpuno odustati od ubijanja životinja radi ishrane osim ukoliko bi to bilo neophodno za preživljavanje. Ako ubijamo životinje radi ishrane, onda ih mi posmatramo kao objekte sa kojima možemo činiti šta nam je volja. Njihov je život onda manje vredan u odnosu na naše potrebe...“   
Drugi međunarodni podsticaj da se iznova definiše moralni status životinja usledio je od strane američkog filozofa Toma Regana. U njegovom glavnom delu, koje se pojavilo 1984 sa naslovom „The case for animal rights“ on predstavlja jedan filozofski odmeren koncept u okviru kojeg više razvijenim životinjama dodeljuje kako sopstvenu vrednost, tako i sopstvena prava. Pri tom on, prilikom svojih razmišljanja povezuje etičku intuiciju sa racionalnim zaključcima.
Zdrav ljudski razum, naše služenje govorom i ponašanje životinja predočavaju nam da im mi dodelimo svest, opažanja, želje, pamćenje, predstave o budućnosti i druge slične sposobnosti koje približavaju ljudskoj svesti. U svakom slučaju, za sisare Regan to prihvata. Zbog svog emocionalnog života ovim životinjama pripada jedna „inherentna vrednost“ . Životinje koje zbog navedenih duševnih osobina poseduju sopstvenu vrednost, Regan označava kao „subjekte života“, jer se radi o živim bićima koja imaju svoj individualno doživljen napredak, koje imaju osećanje svog identiteta i čiji život tokom vremena za njih može proticati dobro ili loše.
Sve individue vrste sisara poseduju ovaj status subjekta, nezavisno od konkretnih osobina i sposobnosti pojedinačne životinje – isto kao što ljudsko dostojanstvo pripada svakom članu vrste „homo sapiens“, nezavisno od toga da li je on kao odojče ili duševno ometeni u položaju da potpuno razvije svoje ljudsko dostojanstvo. Pri tom sve individue sa sopstvenom vrednošću imaju pravo da se ova vrednost respektuje, svejedno da li ove individue pripadaju ljudskoj vrsti ili rodu sisara. Pravo na respektovanje sopstvene vrednosti i pravo na jednak tretman Regan smatra moralnim pravom koja, slično kao i ljudska prava, egzistiraju nezavisno od toga da li su priznata od strane državnog zakonodavstva .
Pravo na respektovanje sopstvene vrednosti sadrži i to da se jednom takvom živom biću načelno ne sme naneti nikakva šteta i da mu treba pomoći i onda kada mu druge moralno delujuće individue, dakle ljudi, nanose štetu. Pri tom jedno takvo nanošenje štete neće uslediti samo onda kada životinje osećaju aktuelne bolove zbog načina na koji ih tretiramo (npr. zbog toga što svinjama odsecamo repove u tovilištima za masovni uzgoj) već i time što mi tim životinjama uskraćujemo slobode koje pripadaju njihovom biću (tako što ih držimo zatvorene tokom čitavog njihovog života), čak i ako stvarno ne osećaju to oduzimanje slobode budući da je nikada nisu ni uživali. Najgore nanošenje štete sastoji se u okončavanju života, pošto mi „subjektima života“ oduzimamo njihove šanse za budućnost, ubijanjem prezirući njihovu sopstvenu vrednost.
Stoga Regan dolazi do rezultata: „“Fundamentalna moralna nepravda ovde nije to što se životinje drže u uzanim kavezima ili izolovano, ili što se ignorišu njihovi bolovi i njihove patnje, njihove potrebe i želje ili što se ove ne uzimaju u obzir. Sve to je naravno pogrešno, ali to nije fundamentalna nepravda. To su simptomi i ispoljavanje duboke sistematske nepravde koja dopušta da se životinje posmatraju i tretiraju kao da nemaju nezavisnu vrednost, kao da su one za nas resursi. Dati više saputnika životinjama na seoskom imanju, dati im više prostora, više prirodne okoline, od fundamentalne nepravde ne stvara pravo, isto toliko malo koliko bi se fundamentalna nepravda preokrenula u pravo ukoliko bi se životinjama u laboratorijama dali veći i čistiji kavezi ili ukoliko bi im se više davala narkoza.“ 20 Fundamentalna nepravda jeste ubijanje životinja.
Vidimo koliko se mnogo ovaj koncept razlikuje od Singerovog utilitarističkog   stanovišta : za njega su moralno relevantni bili samo uvek aktuelni doživljaji i iz njih stvarno rezultirajući interesi, i osim toga samo kao mesto zbirnog računa svih živih bića: kada su ova bića koja pate mogla da budu zamenjena srećnim bićima njihov je život bio bez zaštite, svejedno da li kod životinja ili ljudi. Nasuprot Singeru, Regan ne polazi od interesa, nego od njihovih nosilaca i odobrava im neprikosnoveno, individualno, subjektivno pravo na poštovanje njihovog dobrog zdravlja i njihovog života. Pri tom, dostojanstvo čoveka niti ostaje na otvorenoj pruzi niti se izjednačavajuće prenosi na jedan deo neljudskih živih bića, već dotična sopstvena vrednost koja je određena biću svojstvenim načinima ponašanja postaje predmet moralnih prava koja kod životinja, isto kao i kod ljudi, zabranjuju da ih se tretira ne kao sopstvenu svrhu, već samo kao sredstvo.   
Ko se ovde neće setiti Imanuela Kanta. On svakako nije mogao ići preko ovog mosta između ljudi i životinja, jer je svoju etiku hteo da podupre isključivo moralnom autonomijom čistog uma, pošto je uključivanje prirode u svoj etički spoznajni proces smatrao faktorom rizika.
Da bi smo se oslobodili antropocentrične teskobe Imanuela Kanta i savladali njene pogubne posledice za odnos čoveka prema prirodi potrebni su, naravno, novi napori. Njih je u najnovije vreme uložio pre svega nemački filozof Klaus-Mihael Majer Abih. U svom glavnom delu koje se zove „Praktična filozofija prirode“ (1997) on rađanju jedne filozofije „samosigurnosti“ 21 suprostavlja jednu etiku „čovekove koegzistencije“ 22 sa prirodom. Čovek se ne da objasniti bez te prirode. On je kroz istoriju prirode postao ono što jeste. A kada postavimo ono etičko pitanje – kako treba da živimo, na njega ne možemo odgovoriti bez te prirode koja nas okružuje i koja je u nama postala oblikom. Ona nam kazuje ko smo i iz toga možemo zaključiti šta treba da činimo. Jedinstvo uma i prirode postaje izvor etičke spoznaje. 23 Ako ne isključimo prirodu, i osećanja nas mogu „voditi ka spoznaji“: „Ja osećam sebe. Ja jesam“. 24 – Ovo antropološko Samoposebirazumljivo postaje princip spoznaje našeg sopstva i našeg „Sveta koji nas okružuje“.
U saosećanju sa biljkama i životinjama mi doživljavamo prvobitno srodstvo svih živih bića iz zajedničke istorije prirode. Svako živo biće je kao deo celine jedna individuacija života. Prema svim živim bićima se treba ponašati u jednakoj meri prirodno i odgovarajuće njihovoj prirodi. U tu prirodu spada i to da sva živa bića teže tome da „na najbolji mogući način budu ono za šta su po svojoj prirodi dobra.“ Iz principa jednakosti proizilazi između ostalog i to da jednako treba voditi računa o sposobnosti neke životinje da pati, kao i o takvoj sposobnosti kod čoveka. Nadalje treba uzeti u obzir i to da sve životinje imaju interese i želje, odgovarajuće načinu njihovog života. Osim toga, obaveza poštovanja prema našim sabićima temelji se na uvidu, da mi sve ono što jesmo dugujemo drugima, kako u okviru istorije porekla, tako i u našoj današnjoj koegzistenciji. Bez životinja čovek nije ni mogao da nastane i bez njih ne bi bio sposoban da preživi. Prema svim entitetima prirode moramo se ponašati tako „da u prirodi sve dođe do svog prava“. Svako živo biće jeste deo jedne zajednice prirode i kao takvo poseduje sopstvenu vrednost. Pošto sopstvena vrednost svih bića vodi poreklo iz istog izvora, naime iz istorije prirode, ona pripada svim entitetima prirode i prema njima se treba ponašati shodno njihovoj sopstvenoj vrednosti. Iz prirodno- istorijske povezanosti, u koju su povezani čovek i priroda, rezultira dostojanstvo onoga što je nastalo.
Ovo su neki od najvažnijih kamenčića u mozaiku jedne etike životinja koja se rasuta može naći u celokupnom delu Majer-Abiha. Koji praktični zaključci iz toga proizilaze za ponašanje prema životinjama? Ako na isti način moramo uzimati u obzir njihove interese i želje da žive prirodno, kao što u obzir uzimamo interese i želje ljudi, onda se zabranjuje mučenje i ubijanje životinja u masovnom uzgoju.
Majer-Abih doslovce piše : „Ako smo ozbiljno mislili to sa dostojanstvom ovih stvorenja, trebalo bi da se jednom setimo i njihove zaštite, najpre tamo gde ih svaki građanin industrijskih društava sam povređuje više puta u toku dana, naime kada jede.“ I dalje : „mučenje životinja dolazi na sto i onda kada se jede meso iz masovnog uzgoja životinja. I kada hrana ovih životinja vodi poreklo npr. iz Brazila, sa njom na sto dolazi i krčenje tropskih šuma koje vrše siromašni ljudi koji inače ne bi mogli da nađu dovoljan prihod za život u Brazilu u postojećim vlasničkim odnosima koji se stabilizuju izvozom hrane u Evropu. Ko živi vegetarijanski ...,po pravilu ne mora da brine o tome.“
Poslednji zaključak Majer-Abih naravno ne izvlači : sopstvena vrednost doduše pojačava zahtev da se životinja poštuje u svom prirodnom zahtevanju; ali ona ipak ne sme da bude ubijena. Ako je neka životinja živela primereno svojoj vrsti, tako misli Majer-Abih, čovek sme i da je zakolje. Obrazloženje za to se, prema sadržaju i stilu, u odnosu na ostale visine njegovog filozofiranja izvodi gotovo banalno : „ Pošto je život ostalih oblika života uslov naše egzistencije, pogrešno bi bilo smatrati ga promašajem i svu hranu takoreću zlonamerno trpati u sebe, jer čovek već time ponovo na sebe tovari krivicu.“ Tu se postavljaju ozbiljna kontra-pitanja : ko danas još ozbiljno osporava da čovek jednako dobro može da se prehrani vegetarijanski da bi živeo zdravo, štaviše zdravije nego ako bi jeo svoja sastvorenja? I gde je njihovo dostojanstvo ako njihov život poštujemo samo onoliko dugo dok želimo da ih imamo u svom tiganju?
IV    
Ako pokušamo da sažeto izložimo osnovne misli Singera, Regana i Majer-Abiha, koje su reprezentativne za današnju diskusiju o novom regulisanju odnosa između ljudi i životinja, onda se u glavnim crtama dobija sledeća slika :
- prvo : životinje su bića koja su sposobna da pate, koja imaju svoje interese i svoje potrebe koje su delom slične osnovnim potre*ama ljudi
- drugo : ukoliko postoji ova sličnost, princip jednakosti zahteva da interese životinja respektujemo isto koliko i slične interese ljudi.
- treće : životinje imaju sopstvenu vrednost, koja za Singera i Regana proizilazi iz njihove svesti, dok kod Majer-Abiha srodstvo životinja i ljudi igra dodatnu ulogu.

Singer govori o životinjama-„ličnostima“, Regan o „subjektima života“. Obojica iz toga izvode prava životinja na njihovoj vrsti primeren tretman i na zaštitu njihovog života, zbog čega se zabranjuje da bivaju ubijane u svrhu ishrane. Majer-Abih govori o dostojanstvu životinja i iz toga izvodi prava životinja koja do duše zabranjuju držanje životinja u masovnom uzgoju, ali ne i ubijanje životinja nakon jednog životinjama primerenog života, a u svrhu ishrane ljudi. Vidimo dakle da se ove osnovne misli delom preklapaju, ali se rezultati u centralnoj tački ubijanja životinja razmimoilaze. Ko je u pravu ?
Da li je dovoljno ako Majer-Abih, da bi obrazložio svoje mišljenje ukazuje na to da je jedan uslov našeg bivstvovanja da se živi od ostalog života, i da, konačno, i vegetarijanci jedu život jedući biljnu hranu? Da li je dovoljno kada Regan, da bi obrazložio svoje suprotno mišljenje, ukazuje na to da svi sisari zbog svoje svesti imaju jednu „inherentnu vrednost“ koja ih čini „subjektima života“ , pribavljajući im time prava u koja čovek ne sme da se meša, sa izuzetkom teških slučajeva kolizije, kao što je nužna odbrana?
Ako ne želimo da zahtevi za većim ili manjim sopstvenim pravima životinja ne ostanu samo apeli bez izgleda na uspeh, treba u svakom slučaju razjasniti u kojoj meri su oni kompatibilni sa uobičajenim razmišljanjem o etici i u kojoj meri se pravnopolitički mogu ostvariti, drugim rečima : šta gubimo ako, pored dostojanstva ljudi i ljudskih prava priznamo i dostojanstvo životinja i odgovarajuća životinjska prava. Kod razjašnjavanja filozofskog dela ovog pitanja proizaći će možda i dodatni aspekti uz dosadašnje „za“ i „protiv“ zaštite života životinja.
U filozofskom pogledu znatno se smanjuje na prvi pogled lako shvatljiva napeta situacija, ako se uzme u obzir da zahtevana pravna jednakost ljudi i životinja ne znači da je u svakom slučaju život jednak životu. Regan ovo objašnjava svojim čuveni primerom prepunog čamca za spasavanje u kojem se nalazi nekoliko ljudi i jedan veliki pas. Čamac bi se mogao sačuvati od potapanja jedino ako bi neko od putnika bio bačen sa palube i umro. Na žaljenje svih ljubitelja životinja i na radost svih antropocentrista Regan psa baca sa palube – sigurno teška srca, ali sa opravdanjem da se šteta koju smrt sa sobom donosi za jednu individuu sastoji u gubitku njenih mogućnosti za život i da su ove kod čoveka mnogo veće nego kod psa. U slučaju kolizije mora se odmeriti vrednost života različitih individua, i individui sa širim životnim horizontom i većom vrednosti života koja ide sa tim, mora se žrtvovati individua sa skromnijim mogućnostima doživljaja. Uobičajena hijerarhija vrednosti koja polazi od primata čoveka, ostaje dakle nedirnuta ako dođe do konfliktnog slučaja. Svakako nije konfliktni slučaj kada čovek hoće da ubije neku životinju da bi je pojeo, iako bi se mogao prehraniti i na drugi način; zbog toga utoliko osnovno pravo životinje na život daje prvenstvo golom interesu čoveka da jede sa što većim užitkom. Slično odmeravanje smo, kao što je već pomenuto, konstatovali i kod Singera, koji osuđuje ubijanje životinja u svrhu ishrane, osim ako je ono neophodno radi preživljavanja čoveka.
Ni okolnost da životinje najčešće ne mogu da preuzmu odgovornost i ne mogu da donose autonomne odluke, sa filozofske tačke gledišta nije nikakva smetnja da im se odobre prava : doduše, prema antropocentričnoj koncepciji prava, neki subjekt prava može biti samo biće koje u isto vreme može da bude i subjekt dužnosti koji   dakle može da bude svestan svojih dužnosti i koji može da ih ispunjava. Nemački filozof Leonard Nelzon (1882-1927) je o simetriji prava i dužnosti koja se vraća na Kanta, već početkom prošlog veka upozorio na to da je za neki subjekt prava manje konstitutivno imati interese koji mogu biti povređeni, nego za neki subjekt dužnosti. Nadovezujući se na to Nelzon razvija jednu maksimu koja govori o Kantovom kategoričkom imperativu : „Ne postupaj nikada tako da ne možeš i da odobriš svoj način postupanja, i ako bi interesi pogođenih tvojim postupanjem bili tvoji sopstveni.“ Ovaj filozof, šireći Kantov koncept prava ne ide više dalje na razumom upravljanu ličnost kao jedinog nosioca prava, već uvodi i svaku individuu kojom upravljaju jedino interesi. Utoliko je on već unapred izneo mnogo toga što igra ulogu u današnjoj diskusiji. Svi nosioci interesa su, preme Nelzonu, u isto vreme i ličnosti. On zatim konstatuje : „Svaka ličnost ima kao takva jednako dostojanstvo sa svakom drugom.“ Iz toga on izvodi njeno subjektivno pravo na poštovanje njenih interesa. „Prema ovom osnovnom stavu o ličnom dostojanstvu, svako biće koje ima interese, dakle svaka ličnost, ima pravo na poštovanje svojih interesa. Ovo pravo jeste pravo ličnosti. Svaka ličnost je dakle jedan subjekt prava, jer ona je po svom pojmu jedan subjekt interesa.“
Koliko je rešen filozofski koncept Nelzona o savladavanju uskosti Kantove antropocentrične etike dužnosti toliko su teški njegovi rezultati za našu današnju situaciju : ako stalno moramo da se pitamo, ne samo o svojim bližnjima, nego i o životinjama - da li bismo postupali tako kako postupamo i onda kada bi time bili pogođeni naši sopstveni interesi, ne smemo više o životinjama raspravljati u okviru masovnog uzgoja, niti ih mučiti u eksperimentima, i uopšte ih ne smemo ubijati da bismo ih prerađivali u meso. Radi se o istom rezultatu do koga dolazi i Regan i u Nelsonovoj teoriji vrednosti primat čoveka ostaje netaknut. On izričito konstatuje : „Ne postoji nijedna opšta, filozofski utemeljena zapovest, da zbog interesa životinja treba da zanemarimo sopstvene interese. “ ... Tako može vrlo verovatno biti dozvoljeno da budu povredjeni interesi neke životinje ako bi bio povredjen neki preovladjujući naš interes. To, sledstveno tome, važi i za slučaj da nije moguće drugačije očuvati interes za sopstveni život ili za održavanje sopstvene duhovne i telesne snage, nego uništavanjem života neke životinje.“
Takve klauzule otvaranja ove zapovesti o jednakom tretiranju ljudskih i životinjskih interesa čine prihvatljivim i mogućim priznavanje dostojanstva životinja i instaliranje prava životinja, a da se pritom ne povrede ljudsko dostojanstvo i ljudska prava. Ipak, prihvatanje životinja u krug nosilaca prava vodi znatnim ograničenjima slobode čoveka, i to sa strane nekog subjekta prava koji u filozofskoj hijerarhiji vrednosti stoji ispod čoveka. Zbog toga stručnjak za pravne nauke Johanes Kaspar tematizuje pitanje o moralnoj prihvatljivosti životinjskih prava u jednoj kulturi koja do sada životinje nije posmatrala kao „moralne subjekte poređenja“ Drugačije formulisano, reč je o tome koji pravno-etički razlozi postoje da čovek dozvoli sebi da se veže za živa bića koja je u istoriji razvoja života ostavio iza sebe.
Kaspar govori u tom kontekstu o „modernoj koncepciji ljudskog dostojanstva u koju spada i odgovornost i empatija za stvorenja“. Čovek koji je moćan da dela doveo je životinje u zavisnost od sebe i zbog toga je obavezan da vodi računa o njihovim interesima i pravima koja iz njih proizilaze. Autonomija čoveka ima uzajamni odnos sa odgovornošću za njegovo postupanje. Bez ove odgovornosti nema ni ljudskog dostojanstva. Što je veći odnos zavisnosti životinja od moćnodelajućeg i za individualno samoodređivanje sposobnog čoveka, utoliko aktuelnija postaje njegova odgovornost.
Drugi element ljudskog dostojanstva koji, prema Kasparu, preporučuje odricanje od slobode u korist prava životinja, postoji „ u kvantumu saosećanja koje se ima prema slabijem, ne tragajući za sopstvenim motivima“. On utemeljuje „razmere i sadržaj lične odgovornosti“ i vadi „unutarnji motiv da bi dospeo preko smetnji egoizma individualnih potreba i nagona, preko ograničenja pripadnosti grupi i preko granica sopstvene vrste. On je time ona pokrećuća snaga jedne etike solidarnosti, ljubavi prema bližnjem, milosrđa i onog oblika ljudskosti koji ne pita za cenu, već dela.“
Kao medjurezultat našeg eksurksa o saglasnosti nove životinjske etike sa uobičajenim antropocentrizmom, ostaje, dakle, da se držimo sledećeg :
- prvo : prava životinja na teret ljudi ne predstavljaju nikakvu protivrečnost simetriji prava i dužnosti u uobičajenoj etici. Nelzonov koncept, da svaki lični nosilac interesa može biti i nosilac prava na čije interese se treba obazirati isto kao i na sopstvene, jeste jedan sistemski most za postavke Singera i Regana.
- drugo : postoje važni etički razlozi da se životinjama dodeli ne samo pravo na životinjama primeren tretman, nego i osnovno pravo na život, pri čemu u konfliktnom slučaju pravo čoveka na preživljavanje ima veću vrednost.
- treće : ograničenja za delovanje čoveka u korist životinja se više mogu etički
     opravdati kao proisticanje odgovornosti i saosećanja za slabijeg
V
Polazeći od ove filozofske platforme, hoćemo sada još da se okrenemo pitanju – kako se ovo etički zahtevano dostojanstvo životinja i iz njega rezultirajuća životinjska prava ponašaju prema sadašnjem pravnom poretku i u kojoj meri postoji pravnopolitička potreba za delanjem da bi se zakonodavno vodilo računa o moralnom statusu životinja.
Ako neko etičko pravo treba da bude i pravno shvatljivo, mora biti moguće da se ono traži i sudskim putem, t.j. vlasnik prava mora ili sam, ili ako on to ne može – preko nekog staratelja ili drugog zakonitog zastupnika da sudu dostavi tužbu zbog povrede njegovog prava, i da izdejstvuje izuzeće. Za životinje ovo do sada nije predviđeno. I ako se npr. u članu 1 nemačkog zakona o zaštiti životinja kaže :
„Svrha ovog zakona jeste da se, zbog osećaja odgovornosti ljudi za životinje kao sastvorenja, zaštiti njihov život i zdravlje. Niko ne sme nekoj životinji da bez razumnog razloga nanese bol, patnju ili štetu.“ Radi se, očigledno, o jednoj obavezi čoveka da štiti, a da se životinjama ne dopušta pravo na tu zaštitu. Kako ovaj deficit deluje na zaštitu životinja, pokazaćemo u primerima sledeća dva slučaja :
-prvi slučaj : pre okruglo 15 godina, u Severnom moru je došlo do masovnog pomora foka. Vlasti su bile dale nekoliko odobrenja da se otpadne materije bace u more, odnosno da se spale daleko na pučini. Posle toga je čitav niz društava za zaštitu prirode i okoline telefonom zvao Upravni sud u Hamburgu kako bi zaustavili ovu akciju. Ona su svoj zatev postavila „U ime morskih pasa Severnog mora.“ Morski psi i njihovi zaštitnici nisu imali nikakvu šansu : sud je konstatovao da su podnosioci zahteva životinje i da kao takve ne bi mogle da učestvuju u sudskom postupku. U svojim pravima povredjeni bi mogli biti jedino ljudi. I u tome ništa ne menja ni Zakon o zaštiti životinja, koji se stara o zaštiti životinja kao sastvorenja. Ova zaštita je oblikovana samo kao moralna dužnost čoveka, ali ne i kao pravo ovih stvorenja samih. Nosilac prava može biti jedino čovek, jer samo njemu pripada naročito dostojanstvo ličnosti, kako to sud argumentuje u potpunom saglasju sa uobičajenim antropocentrizmom. I dalje je bilo dozvoljeno trovati foke.
-drugi sličaj : u decembru 2000.godine nemačka savezna vlada je odlučila da ubije 400.000 zdravih goveda, i spali ih. Zbog BSE-krize konzumiralo se premalo goveđeg mesa, cene su bile pale, i na stotine hiljada goveda ostalo je u štalama, zdravih kao dren, ali za njihovo meso niko više nije bio zainteresovan. Dakle, doneta je odluka
da se prekobrojna goveda „sklone sa tržišta“ kako se to kaže na jeziku birokratije. Ovakva jedna namerna akcija uništavanja bi još manje nego usputno trovanje foka smela biti u skladu sa ciljem zaštite u Zakonu o zaštiti životinja. Cilj ovog zakona naveden u članu 1 – da se životinje zaštite kao „sastvorenja“, i istovremena zabrana njihovog ubijanja bez „razumnog razloga“ u velikoj meri se približava priznavanju dostojanstva životinja. Da li je ovakav jedan masakr koji životinje uklanja kao otpadnu robu još u skladu sa tom zabranom. Da li je „čišćenje tržišta“ „razuman razlog“ da se ubijaju takozvana sastvorenja?
Ova pitanja nisu mogla biti doneta na sud, pošto goveda – isto kao i foke – nisu subjekti prava, koji mogu da tuže, zbog čega im ništa ne pomažu regulative zakona o zaštiti životinja, koliko god lepo zvučale, ako ih vlasti ne poštuju. Nekoliko ljubitelja životinja je ipak otišlo u nadležni Upravni sud i dokazalo da ovaj vandalizam nije uperen samo protiv dostojanstva životinja, nego i protiv dostojanstva ljudi. Sud je doneo odluku da je ovakvo prihvatanje u suprotnosti sa antropocentričnim davanjem garancije ljudskom dostojanstvu, kako stoji u ustavu.
Isto tako malo koliko su se foke i goveda mogli braniti protiv toga da budu otrovani i spaljeni, mogu se braniti miševi, mačke i majmuni kada ih do smrti muče u nekom od eksperimenata koji se vrše na životinjama, a koji je odobren uprkos povredjivanju zakonskih pretpostavki. Niko ne može uložiti protest protiv toga ako želi da zastupa ove životinje. I kada vlasti trpe što se u živinarstvu takozvani jednodnevni pilići milionostruko spaljuju i usitnjavaju jer čovek za njih nema odgovornost, isto tako niko ne može narediti da se proveri da li ovde zaista postoji neki razumniji razlog za ubijanje, u duhu zakona o zaštiti životinja. Životinje su obespravljene.
Zaštita životinja ne boluje ipak samo od toga da se protiv nje ne može podneti tužba. Još jedan deficit sastoji se u tome što su pravne regulative o zaštiti životinja prinudno opšteg karaktera i delom uopštene, a delom samo nedovoljno slede konkretizaciju kroz davanje propisa i smernica. Tako je na primer, Upravni sud u Frankfurtu, u pomenutom slučaju sa govedima konstatovao da amsterdamski protokol Evropske unije o zaštiti životinja i o njihovoj dobrobiti sadrži „samo jednu odredbu o sprovođenju i utvrdjivanju politike zajednice“ ali nikakvu regulativu, „koja je po svom sadržaju bezuslovna i dovoljno tačna da bi se mogla primenjivati u pojedinačnom slučaju.“ Slično je i sa opštom regulativom člana 2 nemačkog Zakona o zaštiti životinja, gde se između ostalog kaže : „ko drži životinju ... mora tu životinju ... odgovarajuće hraniti, negovati i smestiti je primereno njenom ponašanju i ne sme toliko ograničiti mogućnosti toj vrsti primerenog kretanja te životinje, da joj time bude nanesen bol ili patnja i šteta koji se mogu izbeći.“ Uprkos ovom mnogo obećavajućem doslovnom tekstu, život životinja u štalama za masovni uzgoj je i do dan-danas ostao toliko očajan kao što je opisano na početku. Delom zbog toga što nedostaje konkretizacija opštih pravnih pojmova ovog zakona od strane zakonodavca, a delom i zbog toga što se dotični propisi ograničavaju na minimalne standarde koji ni približno ne udovoljavaju uzvišenim ciljevima ovog zakona. Setimo se samo propisa o držanju koka-nosilja, koji kokama-nosiljama u kavezu ne daje više od 450 cm² površine poda kaveza, ili propisa o držanju svinja, koji svinjama do prosečne težine od 110 kg dozvoljava životni prostor od najviše 1 m². Čak i postojeći minimalni standardi se često ne poštuju, jer su nadležni za zaštitu životinja prilikom kontrole ovih propisa svesno velikodušni, a delom i preterano zahtevni. I ovde životinje ostaju obespravljene žrtve.
Nasuprot tome, nisu obespravljeni oni koji drže životinje u štalama za masovni uzgoj, trgovci stokom i ustanove koje vrše eksperimente sa životinjama kada se radi o tome da sprovedu svoje interese. Oni se, kada im vlasti nametnu neka ograničenja, mogu pozvati na svoja osnovna prava na slobodno obavljanje profesije, kao i na slobodu naučnog istraživanja, dakle na prava koja im garantuje ustav, dok Zakon o zaštiti životinja izvodi samo prosto pravo, tako da u konfliktnom slučaju osnovno pravo zaštite životinja mora uzmaći pred pravima ljudi koja garantuje ustav. I za ovo imamo dva primera :
1994.godine nadležni za zaštitu životinja u Berlinu odbili su odobrenje za jedan eksperiment sa životinjama koji je predviđao da se majmunima već od rođenja zašije jedno oko, da im se preko vežnjače implantira jedan kalem od bakarne žice, što je naravno veoma bolno, da im se u lobanje ušrafe zavrtnji i da se ove životinje na nekoliko sati fiksiraju glavom postavljeni na jednu takozvanu stolicu za primate. Vlast je bila mišljenja da ne postoje zakonski preduslovi za jedan ovako okrutan poduhvat, jer se ne može dokazati da je ovakav jedan eksperiment „neophodan za nauku“. Naučnik je podneo tužbu i dobio je proces. Zašto? Sudovi su konstatovali da osnovno pravo na slobodu naučnog istraživanja treba da ograniči kontrolu od strane vlasti. Ova prilikom kontrole mora da se ograniči na to, da li je ono što naučnik utvrđuje prihvatljivo za potvrđivanje etičke opravdanosti njegovog eksperimenta. Dakle, nije neophodan neki prinudan dokaz.
Još jedan primer za suzbijanje interesa zaštite životinja osnovnim pravima korisnika životinja predstavlja slučaj jednog muslimanskog mesara, kojem je uskraćena dozvola za klanje. Ona se po nemačkom pravu o zaštiti životinja može dati samo ako obavezujući propisi neke verske zajednice propisuju klanje bez opijajanja. Za Islam su vlasti i sudovi godinama negirali postojanje ovog preduslova, jer k*ran muslimanu odobrava da u inostranstvu jede i meso nezaklane životinje, odnosno da se potpuno odrekne ishrane mesom. 2002.godine Savezni ustavni sud je korigovao ovaj pravni propis, sa upozorenjem da bi se muslimanskom mesaru nanela velika šteta u slobodi obavljanja njegove profesije, ako bi morao da se preorijentiše na prodaju mesa nezaklanih životinja. Zaštita životinja je doduše jedan „interes od opšteg dobra“, ali ne zabranjuje svaku povredu odnosno štetu nanetu zdravlju životinja, već jedino zabranjuje da se životinjama „bez razumnog razloga nanese bol, patnja ili im se pričini neka šteta“. Ovo zabranjuje popuštanje zabrane klanja u korist obavljanja „nekog religiozno oblikovanog zanimanja koje je pravno zaštićeno“.Zatim se dalje kaže : „bez takvog jednog izuzetka bi osnovna prava onih koji, obavljajući svoju profesiju, hoće da preduzmu klanja bez opijanja, bila ograničena, a interesima zaštite životinja bila jednostrano data prednost bez dovoljne ustavnopravne opravdanosti. Umesto toga, potrebna je jedna regulativa koja na odmeren način vodi računa kako o povređenim osnovnim pravima, tako i o ciljevima etičke zaštite životinja.“
Ova presuda je izazazvala tako veliku neprijatnost, da je nemački bundestag konačno bio spreman da konačno zaštitu životinja, pored zaštite čovekove okoline, unese u ustav kao državni cilj. Time su interesi životinja postali ustavna vrednost preko koje se ne može više tako olako prelaziti kao do sada. Sledeći proces oko dobijanja dozvole za klanje, koji već ide nizbrdo, će se verovatno završiti na štetu muslimanskog mesara. A naučnik iz Berlina neće više moći tako lako da obrazloži svoje eksperimente sa životinjama kako bi za njih dobio odobrenje.
VI
Ako zaista hoćemo da vodimo računa o zaštiti životinja nije naravno dovoljno posvetiti im jedan državni cilj koji ih štiti samo posredno, već moramo da im damo prava koja su slična osnovnom pravu, na koja može da se u njihovo ime pozove neki poverenik kada podnosi tužbu, a koja mogu neposredno da konk*rišu osnovnim pravima naučnika, proizvodjača mesa i onih koji obavljaju transport životinja. Kako bi mogla da izgledaju ova osnovna prava životinja?
Ako hoćemo ozbiljno da shvatimo životinje kao svoja sastvorenja, moraćemo im u svakom slučaju priznati pravo na poštovanje njihovog životinjskog dostojanstva, pravo koje će ih čuvati od zloupotrebe u eksperimentima. Konflikt između majmuna, pasa i mačaka koje maltretiraju u laboratorijama za eksperimentisanje, s jedne strane, i interesa medicine, farmaceutske industrije i „istraživača osnova“ s druge strane, odvijaće se onda u visini oka i primoraće ljude na to da napokon ozbiljno odmere da li patnja životinja stoji u primerenom odnosu prema koristi za čoveka koja iz nje proizilazi. Pri ovom odmeravanju ulogu će igrati i to, da li „dostojanstvu čoveka“ odgovara da on drugim živim bićima oduzima njihovo dostojanstvo da bi na njima vršio sumnjive eksperimente čiji rezultati se često uopšte ne mogu ni primeniti na čoveku.
Dalje, životinjama treba zagarantovati osnovno pravo na život primeren njihovoj vrsti. Tada će ono konačno postati ustavno pitanje koje može doći pred sud – da li je i nadalje moguće zatvarati milione koka u kaveze u kojima one jedna drugu kljucaju dok ne poteče krv, tako da im onda najpre podseku a zatim vatrom očiste kljunove, a prste na nogama im odseku da bi uopšte mogle da prežive. I ovde se prilikom odmeravanja konflikta traži „dostojanstvo čoveka“ sa kojim ovakav jedan tretman životinja nikako ne ide zajedno - isto kao ni kastriranje mladih prasića (bez opijanja), kako bi se onemogućilo da oni koji jedu njihovo meso osete neugodan miris veprovine, ili uzgoj svinja u mračnim štalama kako bi ih se dovelo u apatiju i time ubrzalo njihovo tovljenje.

Proizvođači jaja i mesa će protiv ovakvog zahtevanja osnovnog prava dići buku, pošto je jednoj pogrešnoj politici poljoprivrede tokom poslednjih nekoliko decenija uspelo da protera mala i srednja seoska preduzeća i zameni ih agrarnim fabrikama.
Da li hoćemo da jednom za svagda povijemo kičmu pred diktatom industrijalizovane proizvodnje mesa ili hoćemo da izađemo iz ovog ćorsokaka, ne samo u interesu sopstvenog zdravlja, već i zbog respektovanja života životinja? Ne preko noći i kupujući privredni slom jedne branše koja donosi radna mesta, već postepenim prelaskom na miroljubivo ophođenje sa našim sastvorenjima.
To važi i za fundamentalno pravo životinja na život. Sve dok naše društvo bude još u velikoj meri vezano za jedenje mesa, biće moguće samo postepeno realizovati ovo osnovno pravo životinja i zbog toga ga usidriti samo uz ogradu bližih zakonskih regulativa. To osnovno pravo bi najpre zabranilo prekomernu proizvodnju životinja za klanje koja potom ponovo vodi akcijama njihovog uništavanja. Zatim bi, radi postepenog ostvarivanja zaštite života u korist životinja moralo da usledi jedno novo programiranje naših navika jedenja. Ako svoju decu, koja ne retko imaju prirodnu odbojnost prema mesnoj hrani ne budemo više nagovarali: „Morate da jedete meso, ako hoćete da od vas bude nešto“, smanjiće se samo po sebi jedenje mesa u generaciji koja raste. Ako gastronomiju obavežemo da na svojim jelovnicima umesto mesa nudi pola vegetarijanskih specijaliteta, onda će se postepeno promeniti naša kultura jedenja.
Za ovo programiranje, pored garantovanja osnovnog prava ostaje od značaja i određivanje cilja od strane države. Ako hoćemo da njime u punom obimu vodimo računa o pokazanim etičkim zahtevima, nije dovoljno da ono sadrži samo cilj – da se životinje štite i poštuju, već i cilj koji vodi dalje od toga, - da ih više ne koljemo. Na ravni prava, koje po pravilu sadrži samo etički minimum, ovaj uzvišeni ideal se trenutno ne može sprovesti. Njegovi zagovornici ne bi ipak trebalo da odustanu od cilja koji vodi u tom pravcu, a prema kojem životinje treba zaštititi. U švajcarskom ustavu se čak govori već o „dostojanstvu stvorenja“. Takve ciljne odrednice ne sadrže nikakav verdikt o jedenju mesa koje se trenutno praktikuje, ali sadrže jednu ustavno-pravnu tendenciju ka njegovom redukovanju.
U garantovanju osnovnog prava životinjama, koje osim u odredjivanje državnog cilja treba da udje i u ustav, sve ovo bi moglo biti uzeto u obzir sa sledećom formulacijom: „Svaki kičmenjak ima pravo na poštovanje njegovog dostojanstva i na život, odgovarajuće njegovoj vrsti. Čoveku je dopušteno da se umeša samo iz hitnih razloga javnog interesa, u okviru zakona.“ Da li bi ovaj predlog bio pravno- dogmatski održiv i praktičan za pravnu primenu, za to bi bilo potrebno još temeljnije istraživanje. Prva od ove dve pravne rečenice, u kojoj se kao osnovno pravo životinjama garantuje pravo na dostojanstvo i život primeren vrsti, bi verovatno značio da bi držanje životinja u masovnom izgoju, koje se danas praktikuje, zbog Ustava moralo biti ukinuto i zamenjeno držanjem životinja koje je primereno njihovoj vrsti. Druga rečenica, prema kojoj je čoveku dozvoljenio da se umeša u život životinja iz razloga javnog interesa, bila bi regulativa između apsolutne zaštite života životinja i relativne spremnnosti jednog društva koje muči životinje, da vodi računa o ovoj zaštiti života. Što se više ljudi bude distanciralo od jedenja mesa, utoliko će manji biti javni interes za klanjem životinja. Da se društvo pokrene u tom pravcu, namera je državnog cilja koji se zove zaštita životinja – što je povezano sa neprestanim sledom manjih i većih koraka zakonodavca koji će o tom državnom cilju voditi računa tako što će pospešivati vegetarijanski način života.
Ponekom od nas ovo može još izgledati utopijski, ali vreme je zrelo za ovakav jedan korak u evoluciji. Sadašnja kriza prirode tera čovečanstvo da na novi način odredi svoj odnos prema životinjama. Ko pri tom hoće i dalje čvrsto da se drži ubijanja životinja od strane ljudi, jer se i životinje međusobno ubijaju, on previđa da one to čine zbog svoje prirodne povezanosti, dok je čovek toga oslobodjen zbog svog evolutivnog razvoja, našta smo mi obično, naravno, veoma ponosni. Sa homo sapiensom po prvi put nastupa jedna vrsta koja može slobodno da odlučuju o tome da li će odustati od jedenja drugih živih bića. To je bio prvi korak – da je kanibalizam tokom hiljada i hiljada godina kod primitivnih naroda oslabio i da su ljudi prestali da se međusobno jedu. Sada je vreme da čovek napravi i drugi korak, tako što će prestati da jede i životinje.
To bez sumnje izaziva stare tradicije. Ali ovaj izazov je neizbežan kada predstoje kulturne prekretnice. Tako je bilo i kod oslobađanja robova i izjednačavanja crnaca u pravima, kod ukidanja ropstva, kod izjednačavanja polova, i tako je sada i sa priznavanjem dostojanstva i zaštite neljudskih živih bića. Ono što je danas još uvek nezamislivo, biće sutra samo po sebi razumljivo. Univerzalni genije Zapada Leonardo da Vinči, je s pravom konstatovao : „Doći će vreme kada ćemo jedenje životinja osudjivati jednako kao što danas osudjujemo kanibalizam“. Mir sa prirodom, koji nam je hitno potreban, pretpostavlja mir sa životinjama. One su naši srodnici koji su u istoriji razvoja života išli pre nas. One ne žele da ih mi ubijamo, već gledaju u nas i hoće sa nama da sklope prijateljstvo. Svako od nas može tom prijateljstvu da doprinese, tako što neće više jesti svoje srodnike. Njihov i naš život teče iz istog božanskog praizvora sveg života. Mi ga nismo stvorili i stoga ga ne smemo ni uništiti. Isti je Dah koji prožima i njih i nas, Dah Božiji.

Dr. Janez Drnovšek o vegetarijanstvu i pravima životinja

Vegetarijanstvo može uveæati šansu za dugotrajni opstanak èoveèanstva
U celokupnoj istoriji èoveèanstva mali broj znaèajnijih državnika su bili vegeterijanci i ozbiljno su se zalagali za prava životinja. Èak ih je i danas mali broj. Slovenija je jedna od svetlih taèaka današnje politièke scene. Dajuæi ovaj intervju, predsednik dr Janez Drnovšek preneo je ljudima poruku da je krajnje vreme da poènu da razmišljaju o brutalnostima koje èovek èini nad životinjama.

Damjan Likar, odgovorni urednik èasopisa "Osvoboditev živali", koga izdaje «Društvo za osvoboditev živali in njihove pravice», Slovenija, info@osvoboditev-zivali.org
je sa dr. Janezom Drnovškom napravio intervju koji je u nastavku prikazan u celosti:

Zašto ste postali vegeterijanac i kakve ste promene primetili od kada ste promenili naèin ishrane?

Postao sam vegetarijanac zato što oseæam da je takav naèin ishrane bolji i kvalitetniji. Meso jedemo zato što je to navika koju smo stekli dok smo odrastali. Nekoliko godina sam bio vegetarijanac, a od nedavno sam postao vegan, što znaèi da više ne jedem ni mleko, ni mleène proizvode, ni jaja. Uprkos tome, ostaje dovoljno veliki izbor razlièitih biljnih namirnica koje zadovoljavaju sve naše potrebe. Odluèio sam da napravim taj korak sledeæi neko unutrašnje oseæanje. Neki savremenici smatraju da je veganski naèin ishrane vrlo jednolièan, meðutim to nije istina. On može biti vrlo raznovrsan.

Da li je osnovni razlog za promenu Vaših prehrambenih navika Vaša teška bolest od pre nekoliko godina

Tada sam postepeno poèeo da menjam svoje navike. Prvo sam odbacio crveno meso, zatim i meso ptica, i na kraju, ribu.

Sada, nakon prelaska na bezmesnu prehranu, oseæate li se bolje nego pre?

Da, u celini oseæam se jako dobro - èak mi kažu i da imam previše energije …
Na Svetski dan zaštite životinja, 4. oktobra, pozvali ste na razgovor èlanove «Društva za osvoboditev živali in njihove pravice». O èemu ste razgovarali?

Èlanove tog udruženja primio sam pre svega da zajedno sa njima na Svetski dan zaštite životinja pošaljemo poruku široj javnosti. Ljudi su èesto nedovoljno svesni svog ponašanja prema životinja, tj. naèina na koji prema njima postupaju. I one su živa biæa. Kao što sam veæ spomenuo, ljudi postupaju prema životinjama na osnovu steèenih navika i uzoraka ponašanja i retko se preispituju šta je posledica takvog ponašanja. Ako sebi predstavimo kako èovek postupa prema životinjskom svetu i kako deluje na njega, možemo doæi do zakljuèka da to više nije ljudski. Setimo se samo masovnog uzgoja životinja koje žive u najnedostojnijim, neizrecivim uslovima, i masovnih klanja. Ili predstavimo sebi sliku životinja koje se transportuju u teretnim vozilima, najèešæe bez vode, što je krajnje okrutno. Ali ljudi koji to èine, nisu zbog toga bezuslovno loši – oni samo ne razmišljaju o tome. Kada konaèni proizvod doðe na sto, èovek jednostavno nije svestan ni od èega se on sastoji niti naèina na koji je taj proizvod nastao.

Jeste li se dakle i iz etièkih razloga odluèili za vegetarijanski naèin ishrane?

Etièki razlog je svakako uticao na moju odluku; takoðe je uticala i èinjenica da èoveku uopšte nije potrebna mesna hrana. To su samo steèene navike koje su ukorenjene. Naravno da je teško preko noæi promeniti te navike – ali korak po korak, to je moguæe. Tako sam postupio i ja.

U medijima ste se izjasnili protiv subvencioniranja masovnog uzgoja životinja. Zbog èega ste se odluèili za taj korak?

Izgleda mi stvarno besmisleno da glavna težnja Europske zajednice mora biti stopostotno subvencioniranje poljoprivrednih proizvoda, pre svega proizvoda životinjskoga porekla. Èinjenica da Europska zajednica subvencionira masovni uzgoj goveda i peradi diskutabilna je kako sa etièke, tako i sa prehrambene taèke gledišta. Na to nas podseæa veæ sama priroda: bilo preko bolesti "ludih krava", svinjske kuge ili, u zadnje vreme, preko virusa ptièjeg gripa. Jednostavno se vidi da nešto nije u redu, da nešto remeti ravnotežu prirode, i to bi trebalo biti upozorenje svim ljudima.

Vegetarijanski proizvodi u prodavnicama su skuplji od mesnih proizvoda. Time se ljudi baš i ne podstièu da kupuju zdraviju hranu. Smatrate li da bi više ljudi prestalo da jede meso ukoliko bi vegetarijanska hrana bila jeftinija?

Verovatno je i to jedan od razloga, mada mislim da je odluèujuæe stanovište pre svega osvešæivanje èoveka. Pre svega to je pitanje svesti ljudi – da budemo dakle uopšte svesni toga što se dogaða i u èemu mi uèestvujemo. Mislim da je to kljuèno pitanje. Naravno, zbog toga æe se promeniti i politika: npr. agrarna politika, politika subvencionisanja i politièkih ciljeva. Zbog èega ne bismo velika sredstva umesto u mesnu industriju usmerili, na primer, u ekološku proizvodnju raznih biljnih životnih namernica kao žitarice, mahunarke, voæe i njihove proizvode? To bi bilo mnogo obzirnije prema prirodi, jer ekološka proizvodnja znaèi da se ne upotrebljavaju hemijska gnojiva i razni dodatci. Na taj naèin ne zagaðujemo okolinu i istovremeno hrana više ne sadrži te hemijske dodatke. Trenutno, sa hranom preuzimamo svu tu hemiju koja nije zdrava. Meðutim, iza toga stoje interesi lobija proizvoðaèa, a veliki profit je pokretaèka snaga konglomerata prehrambene i mesne industrije. Svakako smatram da osvešæivanje ljudi veæ napreduje, kod nas, kao i u ostatku Europske unije. Ljudi sve više traže zdrave proizvode, okreæu se prirodi i postaju svesniji problema životinja i hrane životinjskog porekla.
Da li biste na osnovu svog iskustva drugim ljudima preporuèili da preðu na vegetarijanski naèin ishrane?
Pošto ja to praktikujem, zaista ne vidim razlog da to ne preporuèim i drugim ljudima. Ne žalim se, jer, kao što sam veæ rekao, imam više nego dovoljno snage. U krajnjem sluèaju, ja mogu poslužiti kao živi primer da je moguæe preživeti bez proizvoda životinjskog porekla.

Kakav je Vaš stav o tome da svi moraju podjednako plaæati zdravstveno osiguranje?

Poznato je da su vegetarijanci zdraviji i da zbog toga reðe koriste medicinske usluge.To je širi problem. Ceo koncept mogao bi da izgleda drugaèije. Mislim da to nije najvažnije pitanje, jer u sastavu zdravstva mora da postoji odreðena mera solidarnosti, tako da oni koji su zdravi pomažu onima koji su nisu. Istina je, meðutim, da svaki èovek treba da bude odgovoran za svoje zdravlje. Ukoliko bismo konzumirali manje štetnu i nezdravu hranu, rasteretili bismo tereta zdravstveno osiguranje koje pod sve veæim pritiskom. Naravno, nije svima u interesu da se to dogodi. Šta bi onda bilo sa farmaceutskom industrijom i sa velikim multinacionalnim koncernima koji zaraðuju na tome što su ljudi bolesni, i koji na raèun bolesnih postižu veliku dobit?

Kakav je Vaš stav prema lovu?

Lov kao sportsko ubijanje životinja nije etièki. Deo lovaèke delatnosti koji obuhvata održavanje prirode, okoline i pomoæ životinjama da se, na primer, preko zime lakše prehrane, jeste koristan. Meðutim, lov kao neka vrste razonode pogodne za odmor i uživanje u ubijanju životinja je potpuno neetièan.
Kakav je vaš odnos prema eksperimentima na životinjama?
To je poznata dilema koja je upravo u zadnje vreme aktuelna u Europi, u Velikoj Britaniji. naravno da se moramo pitati da li bi nam se dopalo da sami budemo predmet eksperimenata. Moj otac je za vreme drugog svetskog rata bio zatvoren u koncentracionom logoru Dachau, i na njemu su, kao i na hiljadama drugih, Nemci vršili razne medicinske eksperimente. To mu se uopšte nije svidelo. Iako se danas može reæi da pomoæu eksperimenata na životinjama ubrzavamo razvoj nauke, uveren sam da bismo u veæini sluèajeva mogli da koristimo alternativne metode bez eksperimenata na životinjama.

Gde je po vašem mišljenju koren brutalnog ponašanja prema životinjama?

U niskom stepenu osveštenosti ljudi.

A istorijski gledano?

Teško je odrediti taèan momenat u istoriji. u ovom se sluèaju naèelno radi o poštovanju života. Životinje su biæa sa oseæanjima. Svako ko kuæi ima životinju, zna da životinje nisu bez oseæaja. Religije èesto govore o poštovanju života, ali pritom to povezuju samo sa èovekom, a ponekad èak ne èine ni toliko. Setimo se samo kako je u srednjem veku katolièka crkva dugo vremena objavljivala da Indijanci, koje su tada porobljivali Španci i Portugalci, nemaju dušu … To je znaèilo da ih nije potrebno tretirati kao živa biæa sa oseæajima. Onda su se u odreðenom trenutku obratili i rekli da crnci nemaju dušu. Usledilo je nekoliko stotina godina porobljavanja crnaca. Sve to sa blagoslovom crkve. Danas niko ne prihvata ni jedno ni drugo. Po tome vidimo da se svest ljudi menja, bez obzira na to što u odreðenom razdoblju norme ili institucije tvrde drugaèije.
Uskoro æe Božiæ. Za milione ljudi to je vreme radosti, ljubavi i mira. Za milione životinja meðutim to je vreme strašne patnje i surovog klanja, kako bi se na stolovima servirale komadine životinjskih leševa. I to za proslavu roðenja jednoga miroljubivog èoveka koji je voleo životinje, koji ih je štitio i nije ubijao. Šta mislite o tome?
Verovatno bi se Isus okretao u grobu kad bi znao da se svake godine u njegovo ime vrši masovno ubijanje životinja. Poruka Isusa iz Nazareta zasnovana je na apsolutnom poštovanju života i teško je zamisliti da bi Isus prihvatio da se njemu u èast žrtvuju milioni živih biæa.

Da li ste svesni da su vegetarijanci, dakle i Vi, prokleti od crkve i da je crkva za njih predvidela veèno prokletstvo?

Zaista je dobro da oni koji tako govore ne odluèuju o tome ko ide, a ko ne ide u pakao.

Meðunarodni politièari u svojim govorima stalno naglašavaju svoje zalaganje za svetski mir. Smatrate li da je mir povezan i sa našim odnosom prema životinjama i sa miroljubivom prehranom bez krvi?

Tolstoj je rekao: «Sve dok postoje klanice, postojaæe i ratni pokolji.»
Ukoliko je èovekova svest dovoljno razvijena, on neæe ubijati životinje niti æe prema njima okrutno postupati. Od takvog èoveka se dakle ne može oèekivati da æe poæi u rat i ubijati ljude kako bi postigao neku korist. Ljudi koji ne ubijaju i ne jedu životinje lakše æe pronaæi put do života u miru i zajedništvu. To je sve povezano jedno sa drugim preko stepena svesti. Kada je stepen svesti dovoljno visok, tada dolazi i jedno i drugo. Rešenje leži u èinjenici da ljudi treba da se osveste.

Kakav je stav svetskih politièara po tom pitanju?

Svetski politièari nisu svesni toga više od ostalih ljudi. Primeæujem èak da je stepen osvešæenosti proseènih graðana viši. Uzmimo na primer mnoge nevladine organizacije u Europi – one se bave stvarima koje za politièare još uvek nisu prioritet, bilo da je to odnos prema životinjama, zaštita okoline ili borba protiv promene klime. Celokupan pritisak za promenu dolazi iz društva, od obiènih ljudi. Politika obièno reaguje tek onda kad jedna kritièna masa ljudi prihvati odreðenu ideju, zato što mnogi ljudi oèekuju i zahtevaju promene. Nažalost, politièari nisu oni koji osvešæuju druge, veæ više kaskaju za opštim stanjem svesti ljudi. Kada ustanove da neæe biti izabrani na sledeæim izborima, tada se prilagoðavaju i menjaju svoje prioritete u onom pravcu koji je važan graðanima.

Tolstoj je samo jedan od «velikih umova» èoveèanstva koji su se javno izjasnili za vegetarijanstvo. Dopustite mi da nabrojim još neke: Leonardo da Vinci, Nikola Tesla, Albert Einstein, Mahatma Gandhi … Ovim ljudima èoveèanstvo priznaje njihova velika dela, njihova dostignuæa, citira ih i istièe njihovu genijalnost. Šta mislite, zašto èoveèanstvo ne želi da èuje stavove spomenutih osoba koji se odnose na životinje i vegetarijanstvo? Primer za to je jedna jezgrovita, prihvatljiva izjava Alberta Einsteina: «Ništa neæe poveæati šanse za preživljavanje èoveèanstva na Zemlji kao korak prema vegetarijanskoj ishrani.» Kako komentarišete ovu misao genijalnog fizièara?

Šanse za dugoroèno preživljavanje èoveèanstva u svakom sluèaju æe se poveæati. Sve je uzajamno povezano. Visokovredna hrana je na odreðen naèin povezana sa višim stepenom svesti. Taj se proces odvija postupno: ako nam uspe jedno, moæi æemo da uèinimo i drugo. Meðutim, teško se može oèekivati da æe manje svesni ljudi, koji okrutno postupaju sa životinjama, prestati sa ratovima, sa iskorištavanjem drugih, da æe nešto uèiniti protiv siromaštva u svetu itd. Kratko reèeno: sve dok je nivo svesti nizak, sve negativno što postoji u èoveèanstvu æe postojati i dalje i poveæavati se do te mere da æe uništiti èoveèanstvo.

Jesu li ljudi koji kažu da vole životinje, ali jedu meso, stvarno prijatelji životinja?

Znate, mislim da ti ljudi vole životinje, tj. svoje kuæne ljubimce, ali na neki naèin automatski jedu meso drugih životinja. Kada bismo im u kuhinju doveli kravu i rekli da æe ta krava biti ubijena kako bi njima mogla da se napravi šnicla, verovatno bi malo više razmišljali. Izgled mesnih proizvoda se u prehrambenoj industriji izmeni do te mere da ljudi misle da je šnicla baš šnicla, a ne deo živog biæa.

Neke žene preko zime nose krzno životinja. Kakav je vaš stav prema tom delu modne industrije?

Ovo pitanje se opet odnosi na osveštenost ljudi. Ljudi èesto automatski, bez razmišljanja, stièu navike i preuzimaju neke uzorke ponašanja. Tek kad poènu da razmišljaju o tome, mogu da promene svoj stav. Tada æe postati pažljivi i svesni što kupuju.

Odakle ljudima uopšte pravo da ubijaju? Odakle im sloboda da muèe životinje – ali da istovremeno za sebe traže mir i sva prava? Je li je to dozvoljeno u nekom èlanu Ustava?

Izrièito nije dozvoljeno, ali æe vam advokati i ustavni pravobranioci reæi da nije ni zabranjeno, odnosno da se polazi od toga da je to dozvoljeno.

Iz neslužbenih izvora saznao sam da je i Vaš pas Brodi vegetarijanac. Je li to taèno?

Dobro ste informisani. Najbolje je da njega lièno pitate. On mi nije dao punomoæ da govorim u njegovo ime. (smeh)
Izvor: Magazin Osvoboditev živali, januar 2006
Izdavaè: Društvo za osvoboditev živali in njihove pravice, Slovenija, info@osvoboditev-zivali.org
Damjan Likar