Светски познати луѓе

ajde makedoncinja kde ste

Serdar Vukota

O prokleta zemljo,propala se!
Ime ti je strasno i opako.
Ili imam mladoga viteza,
ugrabis ga u prvoj mladosti;
ili imas cojka za covjestvo,
svakoga mi uze pridje roka;
ili imah kitnoga vjenca
koji kruni celo nevjestama,
poznjes mi ga u cv'jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila!
Istina je, ovo nije drugo
do gomile kostih i mramorah
na kojima mladez samovoljna
pokazuje torzestvo uzasa.
O Kosovo grdno sudiliste,
nasred tebe Sodom zapusio!

dovolno veke so ruski i srpski licnosti

nema sto напиша: Ramush Haradinaj-komandant na KLA(Kosova Liberation Army) vo reonot na Dukagjin toj i negovite pet braka bea aktivni protiv srpskite okupatorski sili negovite braka Luan i Shkelzen bea ubieni vo edna bitka protiv srpskite vojnici Ramush Haradinaj nekoe vreme bese premier na Kosovo,dodeka ne mu dojde pokanata da se pojavi pred haskiot tribunal toj bez dvoumenje ja prifati pokanata i ja dokaza negovata cista vojna

po vakacija trgovec so covecki organi

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка Синђелија преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.
Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.
После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.
Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)
После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.
Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.
После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле Kула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.
Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Петар I Романов или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Москва, 9. јун 1672. — Санкт Петербург, 8. фебруар 1725 по грегоријанском, или 30. мај 1672. — 28. јануар, 1725. по јулијанском календару) био је руски цар који је владао Русијом од 7. маја (27. априла по јулијанском календару) 1682. па све до своје смрти 1725.

На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици[1].

Петар је владао сам до 1724. године, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена[1]. Одбацио је титулу цара 1721. године и заменио је титулом „императора“.

Živojin Mišić (7. jul (po st.kal.)/19. jul 1855. Struganik - 20. januar 1921. Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata. Živojin Mišić je učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876-1918. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.