НИКЕОЦАРИГРАДСКИ СИМВОЛ ВЕРЕ
 

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
Уједну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.
 
 

Канони Другог васељенског сабора
1. Свети Оци сабрани у Константинопољу (Цариграду), одредили су да се не одбацује вера три стотине осамнаест Отаца сабраних у Никеји у Витинији, већ да она ( вера) остане чврста; да се анатемише свака јерес а посебно евномијани или евдоксијани, и полуаријанци или духоборци, и савелијани, и маркелијани, и фотинијани, и аполинаријевци.
2. Епископи да не проширују свој а права (власт) преко граница својих цркава, нити да ремете цркве, него по правилима (канонима), епископ Александрије да управља само у Египту; источни епископи да начелствују само на Истоку, чувајући преимућства Антиохијске цркве по правилима (канонима) никејским. Такође епископи азијске области да управљају само у Азији; они из Понта само у Понту, они из Тракије само у Тракији да управљају. Ако нису позвани, епископи да не прекорачују права за рукоположења, или због неких других црквених послова. При чувању горе прописаног правила о управи, јасно је да ће у свакој области управљати сабор те области, као што је одређено у Никеји. Црква Божија која је код иноплемених народа (варвара) дужна је да буде управљана по поретку који се држи од Отаца.
3. Епископ Константинопоља (Цариграда) да има првенство (преимућство) части после епископа Рима ( римског епископа), зато што је овај ( град) нови Рим.
4. 0 Максиму Кинику и нередима које је он изазвао у Константинопољу (Цариграду): нити је Максим био, нити јесте епископ, нити од њега рукоположени на било који степен клира: Све што је учињено за њега, и све што је он учинио, нека је ништавно.
5. Од западних списа, примамо и ми оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа.
6. Пошто су многи желећи да помуте и изврну добар црквени поредак, непријатељски и клеветнички умишљају на православне епископе који управљају црквама, неке кривице (оптужбе), не због другог сем да окаљају углед свештеника, и да изазову пометњу у мирном народу. Зато свети Сабор епископа окупљених у Константинопољу (Цариграду) одлучио је: недопустити тужиоцима без испитивања, нити свима дозволити да износе оптужбе на црквене управитеље, али ни све искључити. Ако неко изнесе на епископа неки свој, тојест посебан прекор  да се обогатио или је пак од њега ( епископа) због нечега другог праведно страдао, при таквим оптужбама не разматрати ни личност ( тужиоца) ни веру (поверење) његову. Јер, треба на сваки начин даје слободна савест епископа, а онај ко се сматра оклеветаним, мора наћи задовољење, ма каквог да је поверења (вере). Ако је на епископа изнета црквена оптужба, тада треба разматрати личност тужиоца. Најпре, недозвољавати јеретицима да износе оптужбе на православне епископе у црквеним делима. Јеретицима називамо како оне који су одавно искључени из Цркве, тако и оне које смо после тога анатемисали. Сем ових и оне који се претварају да исповедају здраву веру, али који су се оделили и окупљају сабрања против наших канонских епископа. Још ако су неки из Цркве, раније због неких узрока били осуђени и избачени, или одлучени, било да су из клира, било из реда световњака, и њима да не буде дозвољено да оптужуј у епископа док најпре не скину своју оптужбу са себе. Слично, и од оних који су се сами подвргли оптужби, не треба примати оптужбе на епископа, или на друге клирике, док најпре не докажу своју невиност, од, на њих изнетих оптужби (кривица). Ако неки који нису ни јеретици, нити су у црквеној заједници, ни осуђени или унапред оптужени, кажу да имају нешто против епископа по црквеним питањима, таквима свети Сабор заповеда да најпре изнесу своје оптужбе пред све обласне епископе, и пред њима да доказима потврде кривице којима оптужују епископа. Ако се догоди (покаже) да епископи једне области не могу да правилно пресуде по изнетим на епископа оптужбама, тада они ( тужиоци) да приступе већем сабору епископа велике области који су сазвани због овог повода. Они опет не могу изнети оптужбу пре него што писмено не изјаве да ће се потчинити истој казни, ако би по испитивању дела, се показало да су клеветници епископа кога оптужују. Ако ко презревши издане одредбе усуди се, или позове се на царски глас, или судове световних управитеља, или узнемири васељенски Сабор, и нашкоди части свих епископа области, такав да не буде примљен са тужбом као онај који наноси увреду (ружи) правила (каноне), и као онај који је нарушио добар црквени поредак.
7. Они који се од јеретика присаједињују православљу (прихватају православље) и наследство (удео) оних који се спасавају, примамо их подвргавањем по следећем обреду: аријанце, македонијевце и саватијане, и новацијане који себе називају чистима и најбољим, и четрнаестнике или тетрадите, и аполинаријевце:
пошто они дају ливелус (писмено исповедање православне вере) и анатемишу (прокуну) сваку јерес која не учи (не мисли) како учи света Божија, католичанска и апостолска Црква, примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, и очи, и ноздрве, и уста, и уши, запечаћујући их говоримо: „Печат дара Духа Светога". А евномијане, који се крштавају једним погњурењем, и монтанисте које овде зову фриги, и савелијане који уче о иопаторству (синоочинству), и друга погубна (дела) чине, и све остале јеретике (јер је овде много таквих, који највише долазе из галатских земаља); све њих који желе да се присаједине православљу примамо као многобожце (Јелине). У први дан чинимо их хришћанима, у други оглашенима (катихуменима), затим у трећи заклињемо их са трикратним дувањем у лице, и у уши. И тако их оглашавамо, и чинимо да пребивају у Цркви и да слушају Свето писмо, и тек тада их крштавамо.
  <script language="JavaScript" src="http://us.i1.yimg.com/us.yimg.com/i/mc/mc.js">< ="" ="http://geocities.com/js_source/geov2.js">geovisit();

Канони Првог васељенског сабора

1. Ако је неко услед болести руком лекара, или од варвара ушкопљен, нека такав остане у клиру. А ако је неко здрав, сам себе ушкопио, нека се такав у клиру преиспита и да престане да пребива у њему (- клиру). Не треба оне који тако чине постављати (- у клир). Као што је казано, ово је речено за оне који су то дело са предумишљајем учинили, усуђујући се да се сами ушкопе (обезуде). Оне које су варвари, или њихови господари обезудили (ушкопили), а у свему осталом се нађу достојни, нека такви, по правилу (- канону), ступају у клир.
2. Пошто се много тога, или по нужди, или услед неке друге људске журбе догодило упркос црквеном правилу (канону), наиме да су људи који су тек пришли вери из многобожачког живота, и мало времена се поучавали, одмах приступили духовној бањи, и да по Крштењу привођени су одмах за епископа, или презвитера, нашло се дакле за добро, да се убудуће тако не чини. Јер, потребно је и времена за оглашеног (који се учи), и после Крштења дуже испитивање (проверавање). Дакле, јасна је апостолска реч која каже: „Не новокрштени (неофит), да се не би погордио и упао у срамоту, и замку ђавола" (1 Тим 3:6-7). А ако се током времена покаже за (неко) лице да је пало у какав душевни грех, и то се докаже од стране два или три сведока, такав нека престане да буде у клиру. Ко пак преступа ово (чини супротно овоме), и као противник се осмели против великог Сабора, он излаже опасности своје свештенство (чин).
3. Велики Сабор је сасвим забранио, да, ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити било ко од клира има заједнички живот са женом, осим ако је мајка, или сестра, или тетка, или само особе изузете од сваке сумње.
4. Прикладно је да епископ пре свега буде постављен од свих (- епископа) у области. А а које то отежано, или због хитне потребе, или због удаљености, од свих нека се најмање тројица сакупе на једно место, а од свих нека буде сагласност прибављена гласањем преко писама, тада нека се учини рукоположење (хиротонија). А ваљаност одлуке тога чина нека буде предочена митрополиту сваке области - епархије.
5. Онима који су изопштени (одлучени), било да су из клира, било из реда световњака (-лаика), нека важи суд (мишљење) епископа сваке области (-епискоипије), према одлуци (канону) које наређује^ује: да они који су збачени од једних (епископа), не могу бити примљени од других (епископа). Нека се испита да нису малодушјем, или частољубљем или одбојношћу епископа одлучени. Да би се поводом тога предузело прикладно испитивање, показало се као добро, да у свакој области (епархији) два пута годишње буду сабори, како би сви обласни епископи сакупљени на једном истом месту заједно истражили таква питања. И тако, да се покаже да су они оправдано по општој оцени наишли на противљење епископа, као то да су они оправдано изопштени из (црквене) заједнице, све док сабор епископа не донесе о њима човекољубивију одлуку. Сабори пак нека буду, један ето пред Четрдесетницу, да би се одрешен од сваке малодушности приносио чисти дар Богу, а други (-сабор) елем у јесење време.
6. Нека се чувају (држе) стари обичаји, да у Египту, у Ливији и у Пентапољу, епископ из Александрије има власт над свим епископима горњих епархија, баш као што је то обичај и за епископа у Риму. На сличан начин пак и у Антиохији, и у другим областима, нека буду сачувана преимућства цркава. Свакако нека буде знано и ово, да, ако неко без (сагласнога) знања митрополита постане епископ, велики Сабор је одредио да такав не може бити епископ. Уколико је међутим избор био у заједници и благословом свих, и по црквеном правилу, а двојица или тројица се из сопственог частољубља успротиве, нека важи глас (избор) већине.
7. Пошто се задржао обичај и старо предање, да се у Елији (Јерусалиму) поштује епископ, нека настави да постоји његова част која припада личном достојанству митрополита.
8.0 онима који су себе некада називали „чисти", када прилазе католичанској и апостолској Цркви, свети и велики Сабор је одредио, да после хиротесије (полагања руку на њих) остану тако у клиру. Пре свега овога они треба да писмено исповеде да су сагласни и да ће последовати догматима (учењима) католичанске и апостолске Цркве. То јест да ће бити у заједници (-општењу) и са двобрачнима (- који су у другом браку), и са онима који су приликом прогона пали, а којима је одређено време и рок за кајање и опроштај, како би и они следовали у свему учењу (догматима) католичанске Цркве. Свугде дакле, било у селима, било у градовима, где би се они затицали као клирици сами рукоположени, нека би они остали у том реду (чину). А ако тамо постоји епископ или пресвитер католичанске Цркве, а неки од речених приступи, очигледно ј е да ће епископ (- католичанске) Цркве имати епископско достојанство. Онај који се од такозваних „катара" (чистих) ословљава епископом, имаће презвитерску част. Осим, ако епископ просуди да и он (катар) може заједничарити у епископском достојанству само именом. Ако му се ово не допада, треба му потражити место или хорепископа, или презвитера, да би се видело да је у клиру, и да не буду два епископа у граду.
9. Ако су неки без испитивања приступили презвитерству, или су (приликом) испитивања исповедили своје грехе, и, након њихове исповести, противно канона (правила), подигли се људи и положили руке на њих; правило (канон) то не допушта, јер католичанска Црква брани (- заступа) непорочност.
10. Ако неко од оних који су отпали (- од вере) буду рукоположени, или из незнања, или са знањем оних који су их рукоположили, то не поништава црквено правило. Када се сазна, биће свргнути.
11.0 онима који су одступили (од вере) без невоље, или због одузимања имања, или без опасности, или нечег таквог што се догодило у време Ликинијеве тираније; Сабор је одлучио да, иако су недостојни човекољубља, покаже благонаклоност према њима. Они који су се ваљано (у правом смислу) покајали, нека три године проведу као верни слушачи, а седам година као покорни (- они који припадају), а две године са народом у молитвама, али без општења (- заједничарења) у Приносу (Причешћу). 12. Они који су благодаћу призвани, и најпре показали ревност, и одбацили појасеве, а после тога као пси потрчаше на своју бљувотину; неки су и сребро употребили и дарове, да би се наново повратили (- у војничку службу). Они нека десет година припадају након трогодишњег времена слушања. Код свих њих подобно је испитати склоност (намеру) и стање (начин) покајања (преумљења). Они који страхују и сузама и постојанством (истрајношћу), и доброчинствима (добродетељима), показују а не привидно повратак на делу. Када они проведу одређено време у слушању, с правом нека опште (- заједничаре) у молитвама. Најпосле, епископ може према њима одлучити и човекољубивије. Они пак који су равнодушни, и привидно улазе у Цркву, сматрајући да им је то довољно за обраћање, они нека испуне сво време (- за покајање).
13. За оне који су на исходу (- на самрти), и сада ће се чувати стари канонски закон: онај који је на исходу (самрти) не може бити лишен последњег и најпотребније Попутнине (помоћи, -Причешћа). А ако остане и поврати се међу живе, а био је удостојен Причешћа, нека буде са онима који су само у молитви и општењу (-заједници). Уопште, сви они који се налазе на самрти и који моле да се удостоје Причешћа (Евхаристије), нека им епископ после испитивања подели Принос (Причешће).
14. Свети и велики Сабор је одредио да оглашени (-катихумени), а отпали су, да они три године само слушају, а после тога да се моле заједно са оглашенима (- катихуменима).
15. Због многог метежа и раздора који се догодио, одређује се да се потпуно укине навика супротна апостолском правилу (канону), а постоји у неким местима: да из града у град не прелази, нити епископ, ни презвитер, ни ђакон,. А ако неко и после одлуке овог светог и великог Сабора предузме тако што, или сам од себе допусти такву ствар, дело нека буде сасвим ништавно, и нека се такав поврати у цркву у којој је рукоположен за епископа или презвитера.
16. Они који су неопрезно, немајући ни страха Божијега и занемарујући црквено правило (канон), одлазе из своје цркве: презвитери или ђакони, или уопште они који су прибројани клиру, они никако не могу бити примљени у другу цркву, већ је посве природно потребно вратити их натраг у њихове области (- парохије), или ако оклевају, долично је да буду лишени општења (заједнице). Ако се ко усуди (- епископ) да некога тајно преузме који другоме припада, и рукоположи га у својој цркви без пристанка сопственог епископа од кога је одбегао, сагласно правилу (канону), нека рукоположење буде ништавно.
17. Пошто су се многи огрешили о правило (канон) и заведени богатством и добитком, заборавили на божанско Писмо које говори: „Сребро своје не даде под камату" (Псал 14:5). И дајући, траже постотак (проценат). 3 а то свети и велики Сабор сматра за праведно да, ако се ко нађе да после ове одлуке узима камату на позајмљено, или на други начин то чини узимајући један и по пут, или што друго измишља ради нечасне користи, нека буде избачен из клира и туђ каталогу (попису) свештеника.
18. Дошло је до светог и великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони дају Причешће (Евхаристију) презвитерима, што је противно (мимо) канону (правилу) и наслеђеном обичају (навици). Они који немају благодат (власт) да приносе, онима који приносе дају Тело Христово. И ово је дознао Сабор, да неки ђакони примају Причешће и пре епископа. То нека сасвим престане, и ђакони нека остану у сопственим границама, знајући да су они епископски служитељи, а нижи од презвитера. Нека примају Причешћа (Евхаристију) према поретку после презвитера, било да им га даје епископ или пресвитер. Нити да ђакони седе међу презвитерима, јер је то противно правилу (канону), и против је поретка. А ако неко не жели да се покори, и после ових одлука (одредби), да се лиши ђаконства.
19. За павловце који се враћају апостолској Цркви, нека важи одредба да их треба посве поново крштавати. Ако су неки од њих раније припадали клиру, ако су били непорочни и беспрекорни, биће рукоположени од епископа католичанске Цркве пошто буду поново крштени. А ако се испитивањем нађе да су они недостојни, природно је да се свргну. Исто важи и за ђаконисе, и за све који се налазе у клиру. Нека буде сачуван овај образац (узор). Споменули смо ђаконисе које су то по одећи (- по спољашњости), и пошто немају никаквог рукоположења, оне се по свему могу сврстати у световњаке (лаике). 20. Пошто неки недељом приклањају колена, и у дане Педесетнице, свети Сабор је одредио да се у свим областима сачува исто (слично), да се стојећи приносе молитве Богу.
Напомена:
Превод канона Васељенских сабора доносимо према Н. Милаш, Правила православне Цркве с тумачењима књ. I, Нови Сад 1995, редакција превода ј ереј Радомир Поповић
  <script language="JavaScript" src="http://us.i1.yimg.com/us.yimg.com/i/mc/mc.js">< ="" ="http://geocities.com/js_source/geov2.js">geovisit();

РАСУДУВАЊЕ

            Со колкава слава на небото се удостоил св. Симеон Богопримец, кој Го држел Спасителот на светот во своите раце, јасно покажува овој случај, раскажан во житието на св. Петар Атонски (12. јуни). Како војвода Петар во една битка бил заробен, окован и фрлен во затвор во некој град Самара на брегот на реката Еуфрат. Темнувајќи долго, Петар со солзи се молел на св. Николај да Го замоли Бога за него да се ослободи од затворот, заветувајќи се дека сиот ќе се посвети на Бога. Му се јавил св. Николај на сон и му рекол дека тој се молел на Бога за него, но дека Бог го одлага неговото ослободување затоа што тој, Петар, и порано давал сличен завет на Бога, а не го одржал. И уште, св. Николај го посоветувал да се моли на св. Симеон Богопримец, 'кој е многу моќен пред Бога и стои во близина на престолот Божји заедно со Пресвета Дева и св. Јован Претеча”. Петар го послушал советот на светителот и почнал да му се моли на св. Симеон. Тогаш пак му се јавил св. Николај, заедно со св. Симеон, и тоа не на сон туку најаве. Петар го видел Симеона, со прекрасен изглед, светол на лицето, облечен во одежди на старозаветен првосвештеник со златен жезол во раката. Св. Симеон му рекол на Петра: 'Сакаш ли да го исполниш заветот и да бидеш инок?" На тоа Петар одговорил: 'Да господару, со Божја помош”. Тогаш Симеон се допрел со својот жезол до оковите Петрови и оковите се растопиле како восок. И се отвориле вратите на затворот, а светителите го извадиле Петра од затворот.

 

СОЗЕРЦАНИЕ

            Да  размислувам за Господа Исуса како каментемелник, и тоа:

            1. како каментемелник во ѕидањето на личниот карактер;

            2. како каментемелник во ѕидањето на семејството и народот;

            3. како каментемелник на секое добронамерно општествено преобразување и човечко претпријатие.

БЕСЕДА

за раководството на Духот Божји

Исполнет со Дух Свети, Исус се врати од Јордан, и беше одведен од Духот во пустина (Лк. 4:1).

            Видете, браќа, што значи да бидеш исполнет со Светиот Дух Божји. Без Божјиот Дух човекот е исполнет со грижи каде и како ќе оди. А со Духот Божји човекот е без тие грижи. Бидејќи тогаш самиот Дух го упатува човекот каде да оди и како ќе делува, човекот постанува непогрешен во своето движење и  делување затоа што е непогрешен Духот кој го води и раководи. Не може ни право да оди и ни право да делува, ако тоа не му го каже семоќниот и севидливиот Дух Божји. Којшто не се раководи од Светиот Дух Божји, тој се раководи или со својот сопствен дух или со лошиот демонски дух заради што постанува немоќен, озлобен, ожалостен, гневен и очаен. Ние не можеме да Го поднесеме Божјиот Дух во полнота како Христос Господ, но можеме да го придобиеме толку колку што ни е потребен за да знаеме каде, што и како. Според чистотата на срцето, Духот се вселува во срцето и од срцето управува со човекот.

            Затоа Црквата толку често ја повторува оваа молитва: 'Цару небесен, Утешителу, Духу на вистината, пријди и всели се во нас”. Боже, Дух Свети, на Тебе слава и вечна пофалба. Амин.

2 ФЕВРУАРИ/15 ФЕВРУАРИ

            1. Сретение Господово. Во четириесеттиот ден по Рождеството Пресвета Дева Го донесла својот божествен Син во ерусалимскиот храм,  согласно законот да Му Го посвети на Бога и себеси да се исчисти (Левит 12:27; Исход 12:2). И иако ни едното ни другото не било потребно, сепак Законодавецот не сака никако да се огреши во Својот Закон, кој Он го беше дал преку Својот слуга и пророк Мојсеј. Во тоа вре ме чреда во храмот држел првосвештеникот Захариј, таткото на св. Јован Претеча. Тој ја ставил Дева Марија не на местото за жени, ами на местото за девојки во храмот. Во таа прилика во храмот се појавиле две чудни личности: старецот Симеон и вдовицата Ана, ќерката на Фануил. Праведниот старец Го зел во своите раце Месијата и рекол: 'Сега го отпушташ Својот слуга со мир, Владико, зашто очите мои го видоа спасението Твое”. Симеон уште рекол  за  Христа Младенецот: 'Еве, Овој лежи за паѓање и подигнување на мнозина во Израилот”. Ана, пак, која од младоста Му служела на Бога во храмот со пост и молитва, Го познала Месијата, па Го прославила Бога и им објавила на ерусалимците за доаѓањето на Долгоочекуваниот. А фарисеите, што биле присутни во храмот, кои виделе и слушнале сé, почнале да се гневат на Захарија што ја ставил Дева Марија на местото за девојки, тоа му го кажале на царот Ирод. Уверен дека тоа е Новиот Цар, за Кого мудреците од Исток му  говореле, Ирод брзо испратил да Го убијат Исуса. Но во меѓувреме божественото семејство веќе се оддалечило од градот и се упатило во Египет по упатството на ангелот Божји. Денот на Сретението е празнуван од самиот почеток, но торжественото празнување на овој ден е востановено особено во 544 година, во времето на царот Јустинијан.

            2. Св. Новомч. Јордан. Родум е од Трапезунт, по занимање казанџија. Затоа што отворено ја бранел верата Христова и ја разобличувал верата Мухамедова, пострадал од Турците во 1650 год. во Галата во Цариград. Исто така, пострадал и монахот Гаврил, канонархот на великата црква во Цариград во 1672 година.

Тоа што можеби некој ќе го објасни подобро, е зошто овој Трифун се нарекува меѓу луѓето и Трифун пијаницата? И од каде овие паганштини во славата на ваков човек, каков што го опиша Сард?