СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

 БЕСЕДА ДРУГА

 О покајању

и о туговању цара Ахава о пророку Јони

Јесте ли видели прошле недеље рат и победу? Рат ђаволски, а победу Христову. Јеста ли видели како је покајање било похваљивано и како ђаво није могао да поднесе рану, него се преплашио и престравио.

            А од чега се побоја ти созоно кад се покајање похваљује? За чим плачеш и зашто дрхтиш?

            С разлогом, говори он, плачем ја и тугујем, јер исто то покајање отрже ми најбоље моје сасуде.

            А који то беху?

            Блудница, цариник, разбојник и хулник.

            И заиста, покајање му је преотело многе сасуде па и саму основу његове тврђаве /акрополе/ му је подрило Он је од покајања задобио смртоносну рану као што сте сви ви из искуства то видели.

            Па зашто се ми таквом беседом и надеље не користимо и не долазимо у цркву  свакога дана хвалећи покајање? Јеси ли грешник, дођи у цркву и кажи /исповеди/ грехе своје.  Ако си праведан, дођи да од правде не одпаднеш, јер је црква пристаниште и једном и другом. Ако си грешан, не очајавај, него дођи и покај се. Реци пред Богом: “сагрешио сам”. Какав је ту труд? Какво далеко ходање? И какав умор?

            Какав је терет рећи једну реч: “сагрешио сам”. Или се устежеш да признаш да си грешан, јер не можеш да победиш клеветника ђавола? Али ти то спречи и разоружај га. Његов посао је да клевета. Па зашто не спречаваш? Зашто не исповедиш грех и не поравнаш твоје преступе, јер знаш да имаш таквог клеветника, који не може да ћутати?

            Јеси ли сагрешио? Дођи у цркву, реци пред Богам: “сагрешио сам”. Ништа друго од тебе нећу осим овога. Јер и само божанствено Писмо говори: “опомени ме да се судимо, казуј да се оправдаш” (Ис. 43, 26). Изреци грех, да га се решиш. А ту нема труда јер се за то не траже окружне посланице, а не тражи се ни новац нити нешто друго слично томе. Реци реч, признај да си гршан и кажи: “сагрешио сам”.

            Али, рећи ће неко, како да знам да ми је грех опроштен ако га исповедим?

            Ево како. Навешћу пример из Светог Писма где је онај који се исповедио, разрешен од греха док је други, који је грех утајио, остао осуђен.

            Обузет завишћу Кајин је убио брата свога Авеља. Пошто га је измамио у поље, тамо га је и убио. А шта му је Бог рекао на то? Питао га је: “гдје ти је брат Авељ?” (1. Мој. 4, 9). Пошто све зна, није питао зато што није знао, него што је хтео да убицу  приведе на покајање. Објашњење овога налазимо даље у речима: “где ти је брат Авељ?” А он [Кајин] одговора: “не знам; зар сам ја чувар брата својега”

            Нека је то тако и да ниси његов чувар, али зашто си убица? Ниси га чувао, али зашто си га убио? Јер чим се кривцем у томе сматраш; ваљало ти је и чувати га. Али шта је Бог на ове његове речи одговорио? “глас крви брата твојега виче са земље ка мени” (1. Мој. 4, 10). Прекорео га је дакле и одмах казнио, не толико за дело убиства, колико за бестидност. Јер не мрзи Бог толико онога који греши колико онога који је бестидан. И тако, Каина, који се касније и покајао, није примио зато што није хтео да одмах исповеди грех.

            [Каин рече:] “Кривица је моја велика да ми се не може опростити” (1. Мој. 4, 13), а то значи: ја сам веома сагрешио и нисам достојан више ни да живм. А шта је Бог на то одговорио? “Бићеш потукач и бјегунац на земљи” и досуди му казну љуту и жестоку. Нећу те убити − говорио му Бог − да се не би предала правда забораву. Него ћу те учинити законом јасним, како би твоја патња другима служила као пример. И ишао је Каин као живи закон, као ступ покретни. Нем је био, али је испуштао јаснији глас од сваке трубе, да нико не чини оно што он учини и да и не пострада онако.

             Примио је, дакле, казну за своју безочност, и зато што није хтео признна грех, пошто је биопрекорен и тако је остао осуђен. Јер да је раније сам исповедио свој грех тиме би га и поравнао.

            А да разумете /дознате/ да је то заиста било тако, погледајмо како су другоме греси опроштени зато што их је одмах исповедио.

            Приступимо пророку и цару Давиду кога са посебним задовољством помињем због његових пророштава, а још више због тога што је његово царство обухватало само Палестину, а пророштво је продрло до свих крајеве света. Његово се царство  разорило у кратком времену, а пророштва његових бесмртне речи и данас говоре. Боље би било да се сунце помрачи, него да се речи Давидове забораве!

            Овај исти Давид једном је пао у прељубу и убиство јер: “угледа с крова − тако је написано − жену гдје се мије, а жена бијаше врло лијепа на очи” (2. Сам. 11, 2). Пожелео је и своју је жељу после испунио на делу.

            Пророк, па је у прељубу пао као бисер у блато. Но опијен страшћу и није ни помишљао да је сагрешио и као што пијани кочијаш колима неконтролисано кривуда  док је у таквом стању, тако се односи душа према телу, јер чим се душа помрачи одмах се и тело ваља у грховном блату. И као што с кочијама бива те правилно возе док кочијаш на њима крепко седи, а одмах кривудају чим кочијаш попусти и не може возаћи да се држи, тако се и човеку дешава. Јер само док је душа трезвена и бодра, могућа је телесна чистоћа, а чим се она помрачи, одмах и тело тоне у блато страсти

            И шта се догодило с Давидом? Упавши у прељубу није ни осећао да се у њој налази, нити је од кога био за то прекорен, иако је тада већ био стар. Зато, научите се и ви из тога, да седе власи и старост баш ништа не помажу ако нисмо опрезни, као што ни младост није вредона ако смо неопрезни. Јер не доводи у нормално стање узраст него се добродетељ рађа од благоразумност. Тако је Данило у својој дванаестој години вршио судску дужност, а старци, по годинама најстарији, су сањали о прељуби. И као што овима седе власи баш ништа нису помагогле, тако и ономе [Данилу] младост није донсила никакве штетет. И да би разумео да дела чедности не звисе од узраста него од воље која их узрокује, погледај на Давида који је у старости запао у блуд, па је и убиство починио, а да није ни помислио да је то грех јер му је разум којим се водио биое помрачен неуздржањем.

            Ишта је Бог учинио? Послаому је  пророка Натана. Пророк је дошао пророку, што се исто и код лекара често догађа. Јер кад један лекар оболи има потребу за  другим. Тако и овде, пророк је сагрешио и пророк доноси лек.

            И када је дошао Натан га није одмах са прага укоравао нити је говорио: “Законопреступниче и неваљалче, блудниче и убицо! Толика ти је преимућства Бог дао међу смртнима, а ти си тако погазио Његове заповести!” Ништа Натан није изговорио чиме би га постидео, јер тешки греси грешника доводе до бестидности. Он се, дошавши, претварао се да има некакав судски спор.

И шта му је рекао? Царе, дошао сам  код тебе да пресудиш! “Беху два човека, један беше богат а други сиромашак. Богати имађаше стада крава и оваца, а сиромашак имаде само једну овчицу која с њиме из једног суда пијаше и на истој трпези се храњаше, док је на крилу његовом спавала. (А овим је хтео да представи искрену наклоност мужа и жене). Па кад неки гост дође, богати своје стоке поштеди и преотевши од сиромашка овцу, даде је заклати.” Опажаш како се пророк претвара и испод својих усана крије жаоку?

            А шта је цар одговорио?

            Мислећи да суди другоме, изриче преоштру пресуду. Јер људи обично, када је реч о туђим преступима, без размишљања доносе и најоштрије пресуде.

            Шта је рекао?

            “Жив је Бог. Тај  је заслужио смрт, и за једну овцу тако ће платити.”

            Натан више није морао да говори са ублажавањем него одмах поче да прекорева и врло дубоко сече да како не престане осећање бола /због неправде/.− Ти си, рече, царе, тај који је ово учинио. А он рече: Сагршио сам пред Господом! Није рекао: Ко си ти, што ме укореваш? Ко те је послао да ми тако смело говориш и како си смео тако да поступаш према мени? Ништа слично није рекао, но спознавши свој грех рекао је: “Сагрешио сам пред Господом”

            А шта му на то Натан одговара?

            “И Господ скида са тебе сагрешења твоја”. Ти си се сам осудио и ја ти праштам грех. Разумно си признао грех, зато си од њега разрешен. Сам си себи пресуду изрекао, а ја је поништавам. Јесте ли дакле схватили да се оно, што је написано “Опомени ме, да се судимо, казуј, да се оправдаш” (Ис. 43, 26) обистинило, и да баш никакав труд није потребан да одмах исповедимо грех?

            Осим овог начина покајања, има и других којима се грех може очистити.

            А који су то? Плач због греха. Јеси ли сагрешио, проплачи и грех ће твој бити опроштен. Па какав је то труд? Ништа друго не тражим од тебе него да заплачеш што си сагрешио. Не заповедам ти да мораш препловити мора и улазити у пристаништа. Нити да луташ и предузимаш далек пут. Не захтевам да трошиш новац, нити да се кроз бесне вале пробијаш. Него шта? Плачи над својим гресима.

            Но, рећи ће ко: “Како ми грех може бити опроштен ако заплачем?”

            И за то имамо погодан доказ у Светом Писму.

            Био је неки цар Ахав, који, истина, беше правичан, али је због своје жене Језавеље зло царевао. Једном пожели он виноград Навутеја Израиљца и пошаље [слугу] код њега говорећи: “Дај ми, виноград твој” који сам пожелео и прими од мене или новце или промену места као одштету. Навутеј пак не приста на то и одврати му: “Сачувај Боже да бих ти дао нашљедство отаца својих.” (1. Цар. 21, 3).

            Ахав је желео и даље да има тај виноград, али није хтео да над Навутејем примени насиље него услед те жеље паде у болест. Али Језавеља, жена бестидна, погана, нечиста и презрена дође код Ахава и рече: “Што се жалиш и не једеш? Устани ти и једи, а ја ћу се постарати да баш ти наследник оног винограда будеш”. И узе хартију, написа посланицу у име царево и посла свим старешинама да се пост посвуда разгласи и да се против Навутеја сведоци пронађу који би лажно сведочили да је он, Навутеј, лоше о Богу и цару говорио и да је на оба хулио: − О поста, испуњеног премрским безакоњем! Пост је наложила да би се извршило убиство.

            И шта се догодило?

            Навутеј је убијен камењем, а Језавеља кад за то сазна рече Ахаву: “Навутеј је умро, устани сад да идемо да виноград насљедимо”.

            Иако се Ахав на тренутак ожалостио том вешћу, он ипак оде да преузме виноград. А када то Бог виде, пошаље Илију пророка код Ахава рекавши му: “Кажи Ахаву, као штоје он убиство извршио и виноград отео: тако ће се и његова крв пролити и пси ће је полизати и блудници ће се њоме опрати”.

            Гнев је Божији, дакле, већ ту, одлука је донесена и осуда спремна.

            Али да видимо куда Бог шаље пророка?

            У виноград. Где је учињен преступ против закона, тамо ће се извршити и казна.

            Шта се даље приповеда?

            Чим виде Ахав пророка, одмах проговори: “Нађе ли ме непријатељу мој” (1. Цар. 21, 20) т.ј. нашао си ме као кривца, ја сам згрешио па сада имаш прилику да ме нападаш. “Нађе ли ме непријатељу мој”.

             А то је Ахав говорио зато што је увидео да је сагрешио и што га је Илија непрестсно укоревао и Божију му осуду овим речима изнео: “Овако вели Господ: нијеси ли убио и нијеси ли присвојио?”. Крв праведног си пролио и твоја ће се крв пролити “и пси ће лизати твоју крв”.

            Кад је ово Ахав саслушао, он отпоче одмах жалити и плакати и признаде да је неправду починио, а Бог му, пошто је прво од Илије затражио опроштај, опрости. А од Илије је тражио опроштај да му се не би Илија учинио као лажни пророк и да не би и он прошао као [пророк] Јона. Јер се и Јони нешто слично догодило.

            Пазите. Јони је Бог рекао: “Пођи у град Ниневију, у ком сто двадесет хиљада људи, осим жена и деце живе, и навести им: неће ни три дана проћи а Ниневија ће се разорити” (Јон. 1, 1). Али Јона, ком је човекољубље Божије врло добро познато, не послуша реч Божију.

            Шта је радио? Побегао је. “Ја да идем − говораше он − да то проповедам; а ти ћеш се по свом човекољубљу раскајати па ћу као лажни пророк убијен бити.” Али море, којем је  он прибегао и које га је одмах примило, није га сакрило, но изнесе га на копно и живог преда Ниневији пошто га је као верни друг свога саслуге сачувало читавог. “А Јона уста да бјежи у Тарсис од Господа, − написано је − и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис, и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа.” (Јон. 1, 3).

            А куд бежиш ти Јоно? Идеш ли доиста у туђу земљу? Али, “Господња је земља и што је год на њој” (Пс. 24, 1). Или у море смераш, а нећеш да знаш да је “Он на морима основа, и посред ријека утврди је.” (Пс. 24, 2) Или ћеш на небо? А зар не чу ти да је Давид рекао: “Кад погледам небеса твоја, дјело прста твојих” (Пс. 8, 3).

            Он је уплашен бежао само у мислима јер није могуће побећи од Бога. Па кад га море у Ниневији изнесе, он стаде да проповеда говорећи: “Јоште три дана па ће Ниневија пропасти.”

            И да бисте се уверили да је заиста побегао само зато што је мислио да ће се Бог као милосрдан предомислити “ода зла које рече да им учини” (Јон. 3, 10) па би се он потом показао као лажни пророк, он је сам собом то посведочио, јер одмах након што је изрекао те речи у Ниневији изашао је напоље из града и тамо ишчекивао да види шта ће се са градом десити. Па кад три дана прођоше и претња се никако не испуни, потврди он првобитно мишљење говорећи: “Јер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрћем, и кајеш се од зла” (Јон. 4, 2). Па да се исто не би десило и Илији зато Бог Ахаву прашта.

            А шта је казао Бог Илији?

            “Јеси ли видео како је Ахав плачући и жалећи се преда ме изашао? Нећу дакле, по злоби његовој учинити.”

            О, чуда! Бог постаје заштитник роба и Бог се за човека пред човеком правда. “Не помишљај”, говори он, ”да сам му тек тако опростио, но зато што је ћуд своју поправио, ја сам срџбу своју у милост променио. Па зато ни тебе неће сматрати лажним пророком јер си истину говорио. Јер да он ћуд своју на боље изменио није, оно што му је било одређено свакако би претрпео. Али пошто је постао бољи: то сам и ја у гнрву мом попустио.” “И дође ријеч Господња Илији Тесвићанину говорећи: Јеси ли видио како се Ахав понизио преда мном? Зато што се тако понизио преда мном, нећу пустити онога зла за његова живота”.

            Видиш ли, дакле, како и плач над гресима грехове поравнава?

            Али ми имамо и трећи пут покајања. О многим путевима покајања говоримо да бисмо знали да нам је кроз разноврсне путеве лакше остварити спасење.

            Какав је, дакле, тај трећи пут?

            Смирење. Смири се па ћеш растргнути окове греха. А и то ћу вам доказати примером из Светог Писма. У Писму стоји:

            “Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали њуди: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.” (Лук. 18, 10-11)

            Злехуди и неваљали човече! Кад си већ сву васељену осудио зар си морао и овога крај тебе да растужиш. Зар ти оптуживање целога света није боло довољно него си морао да поменеш и цариника. Кад си већ цео свет осудио, зашто ниси поштедео бар једног човека? “Нисам ја такав, као што је остали свет па и овај цариник. Постим два пута сваке недеље; десети део свог имања пружам сиротињи!”

            Горде си речи изговорио неваљали човече! Сву васељену осуђујуеш, а зашто и ближњег цариника ниподаштаваш? Зар се ниси могао задовољити окривљењем целог света већ си морао да осудиш и онога који се са тобом моли.

            А шта је на ово цариник одговорио?

            Када је ово до његових ушију допрло, није рекао: ко си ти да о мени говориш? Како ти познајеш мој живот? Ти са мном никада ниси друговао нити под једним кровом становасмо, а иначе нигде нисмо били заједно. Па зашто си се тако погордио? Ко ће посведочити твоје добродетељи? Зашто сам себе хвалиш; зашто толико себи ласкаш?” Ништа слично овоме цариник није рекао, него је, сагнувши се, говоро: “Боже! Милостив буди мени грешном”. На овај начин се постаје смирен, на овај начин цариник постаје праведник, а не фарисеј. Речи су извојевале победу над делима. И први, који је набрајао своје добродетељи, изгубио је оправдање, а други га је придобио смиреним речима.

            Морамо, ипак, да приметимо да и цариниково смирење није било право смирење. Јер смирење је када неко ко је иначе велики, себе унижава, а признавање цариниково није проистицало од смирења већ од искрености. Његове су речи биле истините јер он није био ништа друго него прави грешник. А ми знамо да од цариника ништа горе и не може бити пошто он из туђих несрећа извлачи корист за себе и себи присваја плодове туђим напорима стечене и на туђи зној се не обазире него узима део од сваког приноса. Због тога је цариников грех скоро највећи. Шта цариник друго представља ако не јавно насиље, законом дозвољени преступ и улепшану отимачину. Може ли шта горе од њега бити? Од њега који седиећи по путевима присваја плодове туђих напора и који када је време за рад не ради, а у време прикупљања плодова, у чему се није трудио, учествује.

            Кад је и цариник, као такав, толики дар добио пошто се покајао, колики ће тек дар добити они који су врлински а смирени? Тако, ако грехе признамо и стекнемо смирење, бићемо оправдани.

            А ако желите да сазнате ко је истински смирен, погледајте Павла који је узор смирења. Погледајте Павла, учитеља васељене, духовног проповедника, сасуд изабрани, тихо пристаниште и непоколебиви ступ, који је својим маленим телом васцели свет обухватио и као да је крила имао обишао све његове крајеве. Погледајте њега и као мудраца и као простога, и као богатога и као сиромашнога. Погледајте велим, не његову скрушеност. И ја баш њега називам истински смиреним њега који се толико трудио и однео безбројне победе над демоном, а о себи је проповедао и говорио: “Благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих” (1. Кор. 15, 10); Он који је поднео тамнице, ране и бијења, посланицама својим уловио сву васељену, небеским гласом позван, а опет се смирује говорећи: “Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол” (1. Кор. 15, 9).

            Јесте ли видели величанство смирења? Јесте ли видели како се Павле скрушио и како се назива најмањим: “Јер сам ја − рече − најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол”

            У томе је, дакле, истинито смирење, да се у свему скрушимо и себе сматрамо најмањима. Замислите само ко је био тај који је тако говорио. Павле, небески становник, који иако у телу, ступ је цркве, земни анђео и небески човек.

            И ја, гледајући на красоту његових добродетељи, на његовом примеру ћу се задржати, са посебним задовољством, јер ни зраци тек излазећег сунца који се расипају наоколо не увесељавају моје очи толико колико ми душу моју весели Павлов зрак озарењем својим. Сунце само осветљава очи, а Павле ме подстиче да узлетим и на саме небеске висине, јер ми душу проноси више од сунца и даље од месеца.

            Таква је сила врлине! Она човека чини анђелом и душу му уздиже к небу. А таквој нас је врлини и он учио. Настојмо се, дакле, да му и у томе подражамо. Али са тим не треба да одступамо од нашег предлога.

            Наша је намера била да вам покажемо трећи пут покајања − смирење − и да цариник није по смирењу, него по истини признао и објавио своје грехе и да није био оправдан ни због новца, ни због пловидбе по морским беспућима, ни због тога што је ближњима опростио или много времена потрошио на то [покајање], него је само због свог покајања придобио правду и удостојио се Царства Небеског, које и ми сви да задобијемо по благодати и човекољубљу Господа нашега Исуса Христа Коме нека је слава у векове векова. Амин.

 

КУСО ЖИТИЕ НА СВЕТИОТ НОВОМАЧЕНИК ИЛАРИОН (ТРОИЦКИ), АРХИЕПИСКОП ВЕРЕЈСКИ

 

Свештеномаченикот Иларион роден е како Владимир Алексејевич Троицки во 1886 год. во селото Липице на Тулската губернија. После завршеното духовно училиште и семинарија, се запишува на Московската Духовна Академија, каде што, по сопствено признание, се соочил со неблагодатните плодови на западната ученост вгнездени во срцето на тогашната „богословска“ наука. Уште тогаш овој иден бележит богослов на Црквата Христова ја открил причината за ваквата состојба во опаѓањето на свеста и чувството за црковноста. Оттука, сиот свој понатамошен богословски устрем и живот Св. иларион го посветува на силовитото оприсутнување на преданиското православно учење за Црквата.

Веќе како студент, а подоцна и како професор тој ги пишува своите врвни богословски дела: Христијанство или Црква, Гностицизмот и Црквата во односот кон Новиот Завет, За црковноста на духовното училиште и богословската наука, Светото Писмо и Црквата…

            Во сите нив тој смело го изложува сфаќањето дека за современите луѓе средишно прашање за Божественоста на Иисуса Христа, ниту за крстните страдања на Богочовекот, туку за Црквата, без која нема спасение, без која и самата вера станува демонска и прелесна.

Во 1913-та година, за време на Великиот Пост, прима монашки подвиг, а по некое време востановен е и во иеромонашки и архимандритски чин.

Со возобновувањето на патријаршиското достоинство во Руската црква, о. Иларион му станува верен помошник и соработник на најсветиот Патријарх – маченик Тихон. Во 1920 година и самиот е издигнат во епископски чин. Понатомошниот период го посветува на разобличување на расколничката групировка „жива црква“ (т.н. „обновеници“), формирана од болшевистичката власт, којашто им ги предава на „обновениците“ сите храмови во земјата, додека Православните принудени се да служат Литургија во приватни домови. Поради таа своја дејност во повеѓе наврати е затворан и прогонуван, а конечното свое заточеништво го снајдува есента 1924 година, кога е испратен во озлогласениот конц-логор Соловки.

Следуваат тешки години на робија. После заточувањето во Соловки, свештеномаченикот Иларион осуден е на прогонство во Казахстан, но при патувањето дотаму 1929 год. се разболува од тифус во транзитниот затвор на Санкт Птербург. Се упокојува во Господа на 28-ми Декември.

Од Црквата бидува прославен за новомаченик Христов, а моштите му почиваат денес во Москва.

ЖИТИЕ НА СВЕТИ ПАТРИК ИРСКИ

Тропар, Глас III

Архиереју свети, Патрик,

Чудотворче Рамноапостолен,

Просветителу на ирската земја:

Измоли ни од Милостивиот Бог

Да им дари на душите ни

Отпуштање на гревовите наши!

 

 

Светиот отец наш Патрик (полно име: Magonus Sucatus Patricius), Просветителот на Ирска, роден е околу 385 г. во селото Bonavem Taburniae (обично се лоцира близу денешната месност Kilpatrick) во тогашна римска Британија. Иако татко му Калпурниј бил ѓакон, а дедо му Потит – презвитер на Црквата Христова, сепак, како што сам сведочи во својата „Исповед“, рано отпаднал од верата на своите отци. Меѓутоа, на шеснаесетгодишна возраст бидува грабнат од ирски пирати и бил одведен во Ирска, каде неговите пленители го продале на еден локален главешина по име Milchu, чиишто стада бил принуден да ги пасе наредните шест години. Тогаш, при сето страдање, се случува преобразбата на младиот Патрик, кој во тие тешки денови со потресно покајание и ревност по Бога се удостојува за првпат во својот живот да ја вкуси Неговата љубов и благодат. Набрзо, по Божествено предвестување, успева да побегне од Ирска.

Но љубовта што за времето на своето ропство ја стекнал за ирскиот народ, кој самиот бил заробен во мракот на друидското (друид – пагански жрец меѓу келтските народи) незнабожештво, нашла одговор во Божјиот призив за проповед на Евангелието во Ирска. Покорувајќи се на повикот, светителот, како што нè уверува преданието, најпрвин заминува за Галија, каде што се нафаќа со макотрпно учење и подготвување за свештеноапостлскиот подвиг, кој му претстоел. За дванаесетте години престој во Галските земји, Св. Патрик се наоѓал под духовно раководство на Св. Герман од Auxere, а престојувал и во познатиот монашки центар на островот Lerins на југот од Галија. 432 г. бидува ракоположен за епископ на Ирска, заменувајќи го во тоа неодамна упокоениот Св. Паладиј, кој само кусо време бил во мисија меѓу Ирците. Истата година Свети Патрик се истоварува на ирскиот брег, во земја, која тогаш се наоѓала под власта на множество локални кралеви, над коишто по чест се наоѓал високиот крал на Тара, како формален владетел на цела Ирска, и каде што царувала друидската крволочна религија со нејзините човечки жртвопринесувања.

Следуваат долги десетлетија на свештеноапостолски подвиг. Светителот заедно со своите сотрудници ја прокрстарува целата земја, при што честопати е изложен на големи опасности. Повеќекратно му се случило да биде заробен од гневните друиди, но секогаш Божјата благодат го избавувала. Останува запаметен како чудотворец, кој на дотогаш незнабожечкиот народ му покажал како благодатта на Живиот Бог ги поразува вражалствата на жреците непомјаникови. Можеби за најважен настан од неговата долгогодишна мисија во Ирска се смета соочувањето со високиот крал на Тара Leoghaire, кое, според преданието, се случило во денот на Светлото Христово Воскресение 433 година. Токму претходната Пасхална ноќ, Свети Патрик наспроти кралските двори во Тара запалил голем оган, како симболичен одговор на незнабожечкиот мрак (имено, во тие дни поради некој друидски обред било забрането палењето на оган низ цела Ирска). Штом ја здогледале светлината од тој оган, друидите во присуство на кралот, и не сакајќи, ја исповедале вистината за непобедливоста на Христовото Воскресение, та пред владетелот извикале: „О кралу, да ни живееш, но овој пламен, кој наспроти кралската заповед, беше запален ноќва, ќе гори засекогаш низ земјата…“ Утрото на Пасха Свети Патрик пред собранието на ирските властодршци во Тара ја разобличува и посрамува друидската прелест преку нетварната благодат Христова, по што му е овозможена слобода да го проповеда Евангелието низ Ирска. Во 439 г. од Галија му се испратени напомош уште тројца епископи. Црквата сè повеќе растела. Во 444 или 445 г. Свети Патрик поставен е за Архиепископ на Ирска со катедра во Armagh. Иако нема сигурни извори за неговото упокојување, преданието него го сместува некаде околу 493 г. во месноста Saul, каде што, по пристигнувањето во Ирска, светителот ја отслужил првата Божествена Литургија.

Црквата Христова му го празнува поменот на 17 / 30 Март.

Свети Патрик е основоположник и на ирското монаштво, кое во наредните векови ќе процути со неброено мноштво светители и подвижници, дотаму што со право Ирска, тој зелен остров, можел да се нарече – Пустина среде океанот. Света Бригита и Света Ита, Свети Брендан Морепловецот, Свети Колумба од Иона, Свети Енда од Аран, Свети Киеран, Свети Кормак… остануваат неугаслив пример за православното подвижништво, исто како што и нивниот родоначелник, Св. Патрик, засекогаш е утврден како образ и правило за свештеноапостолството на Црквата Христова.

Единствени дела напишани од Светиот отец наш Патрик се „Исповедта“ и „Писмото до Коротик“. Покрај ова, преданието нему му припишува и неколку молитви, од кои најпозната е онаа под називот Lorica (лат. Граден оклоп), за која се вели дека светителот ја произнесувал додека заедно со својата дружина патувал кон високиот крал Leoghaire, кога друидите поставувале заседи на нивниот пат во обид да ги убијат.

 

Изменето од чаир - 19.Февруари.2007 во 11:32

Sulltan Murad напиша: ne e interesno copy paste od google interesno e naseto mislenje da go pisuvame a ne jas seka cela biblija ili koran da go stavam na forum copy paste i sum napravil golema rabota

Ова е текст од Охридскиот пролог кој не може да се најде на македонски на интернет. Го внесуваме тука со орто како селектиран текст за поука. Би бил благодарен ако верници на други вероисповеди постават квалитетени и селектирани текстови од кои може да се научи.

РАСУДУВАЊЕ

Свети Варсонуфиј, кој 50 години живеел затворен во својата келија и не дозволил да биде виден ниту од еден жив човек, преку богомислие и молитва достигнал необична чистота и предвидливост. Еве неколку негови мисли од книгата 'Одговори": 'Секоја помисла, на која не ‘и претходи тишина на смирението, не произлегува од Бога"; 'Сé што е од ѓаволот е со збрканост и метеж"; 'Кога се молиш и Бог одлага  да те услиша, тоа Он го прави на твоја полза за да те научи на долготрпеливост"; 'Видливите разбојници се слуги на невидливите, замислените разбојници"; 'Господ Исус Христос претрпел сé и најпосле се искачил на светиот крст, што го означува умртвувањето на телото и страстите, и свето и совршено успокојување"; 'Господ сака ти да го почитуваш  секој човек повеќе од самиот себеси”. Кога го прашале старецот дали да земат и да платат застапници во еден спор на манастирот со некои луѓе, тој одговорил: 'Ако купите застапништво на луѓето, тогаш Бог нема да ве застапува”.

 

СОЗЕРЦАНИЕ

Мисловно да Го гледам Господа Исуса како работник, и тоа:

1. како физички работник преку долга низа години;

2. како духовен работник, Кој непрестајно ги учел луѓето, ги тешел, лекувал, давајќи му нов закон на светот;

3. како неуморен работник, Кој ја оставил заповедта: 'Работете додека е дење”.

6 ФЕВРУАРИ/19 ФЕВРУАРИ

 

1. Св. Вукол еп. Смирненски. Ученик на св. Јован Богослов, кој и го посветил за епископ на градот Смирна. Во Смирна тогаш имало малкумина крстени. Во темнината на незнабоштвото св. Вукол светел како јасна свеќа. Се одликувал со сите добродетели, а особено со благост и кроткост. Пред својата смрт, св. Вукол го посветил славниот Поликарп за свој наследник во епископството, а тој мирно завршил и отишол при Господа.

2. Св. мчца Фауста. Пострадала за Христа во времето на царот Максимијан (помеѓу 305 и 311 год.). Со своето јунаштво ги восхитила и во христијанството ги обратила своите мачители: осумдесетгодишниот бајач Евиласиј и епархот Максим. Кога судијата ‘и се заканувал на Фауста со уште пострашни маки, таа му рекла да направи нејзина икона со изображение на сите оние маки со кои тој ‘и се заканувал. Кога иконата била готова и ‘и ја покажале, света Фауста изговорила: 'Како оваа икона што не чувствува никакви маки така ни моето тело не чувствува маки од твоите казни зашто мојата душа е утврдена во Господа”. Судијата ја фрлил во котел со врела вода, каде што ова свето тринаесетгодишно девојче завршило со молитва на устата и отишло во Рајот.

3. Св. мчца Доротеја. Угледна и прекрасна девица од Кесарија Кападокиска. Управникот на областа Саприкија ја дал Доротеја на две незнабожечки сестри, Христина и Калиста, за тие да ја одвратат од Христа. Но се случило спротивното: Доротеја успеала да ги обрати обете сестри во верата Христова. Налутен Саприкиј наредил да ги врзат тие две сестри со грбот едната за другата и ги фрлиле во каца со смола, па ги запалиле. Тогаш и Доротеја ја осудиле на смрт. Таа радосно ја сослушала пресудата и извикала: 'Ти благодарам, душељупче Христе, што ме повикуваш во Твојот Рај и ме воведуваш во Твоите пресвети дворови!" Некој присутен големец Теофил се насмеал на овие зборови, па ‘и довикнал на св. Доротеја: 'Почуј, невесто Христова, испрати му јаболка и цвеќиња од шипинките од Рајот на твојот младоженец!" 'Навистина тоа ќе го направам!" - му одговорила маченицата. Кога Доротеја била на губилиштето, наеднаш се појавило едно прекрасно момче со три јаболка и три црвени цвета од шипинки. Тоа бил ангел Божји. А времето било зимно. Му рекла св. Доротеја на ангелот тоа да му го однесе на Теофила и да му рече: 'Еве ти тоа што го сакаше!" Кога Теофил ја примил пораката и го видел дарот, сиот бил престрашен. Во него сé се превртело и тој закоравен незнабожец постанал христијанин. И тој бил мачен и убиен за Христа, та отишол со душата во Рајот на Господа Исуса, наскоро по св. Доротеја.

4. Св. Фотиј патријарх Цариградски. Голем светилник е на Црквата. Царски роднина и внук на славниот патријарх Тарасиј. Неодолив заштитник на Црквата од властољубието на папата и на останатите римски изопаченија на верата. За шест дена ги поминал сите чинови од световник до патријарх. Станал патријарх на Божик во 857 година, а завршил во Господа во 891 година.

5. Преп. Варсонуфиј и Јован. Големи подвижници од Газа, претскажувачи и чудотворци. Ја оставиле познатата книга 'Прашања и одговори" во која одговориле на многу прашања за духовниот живот. Живееле во VI век.

6. Св. мчци Марта и Марија и брат им Ликарион. Сите тројца биле распнати на крст за Христа, па потоа биле избодени и убиени со копје.

РАСУДУВАЊЕ

            Монасите го прашале големиот авва Исхирион:

            - Што направивме ние?

            - Ние ги исполнувавме Божјите заповеди, одговорил Исхирион.

            - А што ќе прават тие што ќе дојдат по нас?

            - Тие ќе го прават ова што ние го правиме, но намалено за половина.

            - А тие по нив?

            - Тие при свршетокот на времето нема никако да одржуваат монашко вежбање, но нив ќе ги постигнат такви тешкотии и искушенија, та преку трпението на тие тешкотии и искушенија ќе се покажат во Божјото царство поголеми од нас и од нашите татковци.

 

СОЗЕРЦАНИЕ

            Да Го набљудувам Господа Исуса како единствен вистински просветител, и тоа:

            1. како просветител на секој човек;

            2. како просветител, следствено и на општеството и на сецелото човештво;

            3. како просветител Кој ги осветлува со неминлива светлина: и умот, и срцето, и волјата човечка.

БЕСЕДА

за среќата на малиот Закхеј

Денес дојде спасението на овој дом (Лк. 19:9).

            Така рекол Оној чијшто збор е живот, радост и обновување на праведниците. Како што поцрнетата гора се облекува во зеленило и цвет со  пролетен мирис, така и секој човек, колку и да е исушен и поцрнет од гревот, се освежува и се подмладува од Христовата близина. Бидејќи Христовата близина е како близина на некој животврен и миризлив балсам што го враќа животот, ‘и дава мирис на душата, на мислите и на зборовите; со еден збор, Христовата оддалеченост означува гнилеж и смрт, а близината Негова значи спасение и живот.

            Денес дојде спасението на овој дом, рекол Господ, влегувајќи во домот на грешникот Закхеј. Христос бил спасението што дошло, а Закхеј бил домот во кој Он влегол. Секој од нас, браќа, е дом во кој живее гревот додека е далеку Христос и на кој доаѓа спасение кога ќе му се приближи Христос. Дали, пак, Христос ќе се приближи до мојот или до твојот дом, тоа зависи од нас. Гледај, Он не влегол самоволно во домот на грешниот Закхеј, туку како најсакан гостин. Малиот Закхеј се искачил на дрвото само да го види со своите очи Господа Исуса. Тој Го барал, тој Го посакувал. И ние мораме да Го бараме за да Го најдеме, и да Го посакуваме за да ни се приближи, и да се искачуваме високо со својот дух за да го сретнеме Неговиот поглед. Тогаш Он ќе го посети нашиот дом како што го посетил домот на Закхеја. А со Него ќе дојде и спасението.

            Приближи ни се, о Господи, приближи ни се и донеси ни го и нам Твоето вечно спасение. На Тебе слава и вечна пофалба. Амин.