Алдра, ние обичните верници сме немоќни, ама оние "светците", со ореолите на главата, тие според православните имаат и, како што кажува насловот на темава, сопствена сила.

Тоа е сосема различна работа и има различен контекст од тоа да ги сакаш сите луѓе подеднакво и да им помагаш на сите луѓе подеднакво...

Messenger напиша: zidarski напиша: ... оној кој помага на луѓето, кој живее и се посветува на другите, а не мисли на себе... Тој е праведник. Onoj koj ne misli na sebe, no im pomaga i se posvetuva na drugite lugje - samo na lugjeto od negovata vera? Toj e pravednik ?

Реков другите, не луѓето од неговата вера.
Пример - Мајка Тереза цел живот помага на луѓе од кои поголемиот дел не се Христијани.

zidarski напиша: ... оној кој помага на луѓето, кој живее и се посветува на другите, а не мисли на себе... Тој е праведник.

Onoj koj ne misli na sebe, no im pomaga i se posvetuva na drugite lugje - samo na lugjeto od negovata vera? Toj e pravednik ?

Изменето од Messenger - 21.Август.2008 во 23:36

ZITIJE PREPODOBNE MAJKE PARASKEVE - PETKE

Ova slavna, ravnoangelna svetiteljka bese srpskoga porekla, rodjena u gradu Epivatu (na turskom Bojados), izmedju Slimvrije i Carigrada. Roditelji Svete Petke behu imucni i pobozni ljudi; zivljahu u svemu po zapovestima Bozjim i zivot svoj ukrasavahu milostinjom i dobrim delima. Osim Petke, oni imadjahu i jednoga sina, Jevtimija. Decu svoju oni vaspitavahu u poboznosti, ucahu ih svakoj vrlini i zivotu po Bogu. Jednom Petka kao desetogodisnja devojcica, kada s majkom bese u crkvi, cu reci Bozanskog Jevandjelja: "Ko hoce za mnom da ide neka se odrece sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide" (Mk. 8, 34). I ove joj se reci duboko urezase u srce. Po izlasku iz crkve ona srete prosjaka, i krisom od majke ona skide sa sebe svoju skupocenu haljinu i dade je prosjaku, a sama obuce njegove dronjke. Kada dodje kuci i roditelji je ugledose u dronjcima, oni je izgrdise i strogo zapretise da vise to ne cini. Na grdnje zbog toga ona je roditeljima odgovarala da ona drugacije ne moze ziveti.

Brata Petkinog Jevtimija roditelji dadose na skole. Zeljan savrsenijeg zivota duhovnog, Jevtimije se, uz pristanak roditelja, zamonasi. Kao monah on se procu zbog svog podviznickog zivota, i bi izabran za episkopa Maditskog. Kao episkop se proslavi vrlinama i borbom sa jereticima. Upokoji se u dubokoj starosti i bi sahranjen u sabornoj crkvi. Za zivota i posle prestravljenja on stvori mnoga cudesa.

Po smrti roditelja devica Petka, vazda zeljna podviznickog zivota Hrista radi, odade se strogim podvizima. Ugledajuci se na zivot svetitelja, ona postom i bdenjem umrtvljavase svoje telo i potcinjavase ga duhu. No sva goreci zeljom da zivi samo Gospodu i radi Gospoda, ona ne mogase dugo ostati u mnogometeznom svetu, nego napusti roditeljski dom, ostavi svet i otputova u Carigrad da se pokloni tamosnjim svetinjama. Obilazeci ih, ona srete mnoge revnosne podviznike i dobi mnoge dragocene pouke od njih. I po njihovom savetu ona se nastani u Iraklijskom predgradju pri crkvi Pokrova Presvete Bogorodice, i tu provede u molitvama, postu i suzama pet godina.

Ispunjavajuci svoju davnasnju zelju ona otputova u Palestinu, i poklonivsi se svetim mestima, osvecenima Spasiteljevim zivotom, nastani se u Jordanskoj pustinji. Tu provodjase ravnoangelni zivot. Podrzavajuci proroka Iliju i Jovana Krstitelja, ona se hranjase jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj kolicini, i to po zalasku sunca. Postepeno se topeci od zege i od mraza, ona upirase oci samo ka Jedinome Bogu, Koji smirene srcem moze spasti od malodusnosti i dusevne bure. Ko bi mogao iskazati sve trudove i patnje, muke i iskusenja demonska koje pretrpe sveta Paraskeva u toku mnogih godina. Ko bi mogao znati koliko je ona suza prolila, i koliko uzdaha k Bogu poslala? Ko bi mogao opisati njene svakodnevne borbe koje je sa telom, pomislima i djavolima vodila dok ih nije potpuno pobedila? Jedino svevideci Bog, jer je samo On mogao videti i znati sve njene podvige. Tamo u nje ne bese brige o tastim stvarima ovoga sveta, ona se brinula jedino o ociscenju svoje duse, o odgovoru na buducem sudu i o susretu sa Nebeskim Zenikom. "Tebe, Zenice moj, trazim", govorase prepodobna Paraskeva, i stalno imadjase na umu reci iz Pesme nad pesmama: "Pokazi mi se ti koga ljubi moja dusa" (1, 6). Njena glavna i neprekidna briga bese: kako upaliti zizak svoj, i s mudrim devojkama izaci u susret Nebeskom Zeniku, i cuti slatki glas Njegov, i nasladiti se gledanjem krasote Njegove. Da, samo se oko toga ona pastase i govorase: "Kad cu doci i pokazati se licu Bozjem?" (Ps. 41, 3).

Dok takav zivot u pustinji vodjase prepodobna Paraskeva, lukavi vrag joj zavidjase na vrlinama i pokusavase da je sanjarijama i prividima zaplasi. Cesto uzimajuci na sebe oblicje raznih zveri, on kidisase na svetu podviznicu, da bi je omeo na putu podviga. Ali divna nevesta Hristova Paraskeva "izabra Visnjega sebi za utociste" (Ps. 90, 9) i Njegovom pomoci, a znamenjem svetoga Krsta, odgonjase vrage i kao paucinu kidase sve djavolje zamke, i potpuno pobedi djavola. Jer ona, pri zenskoj prirodi svojoj, stece muski razum i pobedi djavola kao David Golijata.

Ukrasivsi dusu takvim podvizima i vrlinama, sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se njoj ispuni prorocka rec: "Caru ce omileti lepota tvoja" (Ps. 44, 12). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivase u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj. Sveta Paraskeva, sacuvavsi dusu svoju od greha i oskvrnjenja, zaista nacini sebe crkvom Boga Zivoga.

Tako ziveci dugi niz godina u pustinji prepodobna Paraskeva, kad jedne noci po obicaju svom stajase na molitvi i sa umiljenjem pruzase ruke svoje k nebu ugleda angela Bozjeg u obliku presvetlog mladica, koji dosavsi k njoj rece: "Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otecestvo; potrebno je da tamo predas svoje telo zemlji, a dusom se preselis Gospodu."

Udubivsi se u smisao ovog vidjenja, prepodobna razume da je to naredjenje od Boga. I radovase se sto ce se uskoro razresiti tela, ali tugovase sto ce se rastati sa pustinjom: jer nista tako ne ociscava dusu i ne privodi je k Prvoliku kao pustinja i usamljenicko molitveno tihovanje. No pokoravajuci se nebeskoj volji, prepodobna krenu u svoje otecestvo. Doputovavsi u sveti grad Carigrad, ona poseti divnu crkvu Svete Sofije; isto tako poseti i crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, i poklonivsi se cudotvornoj ikoni Bogomatere otputova u svoju postojbinu Epivat. Tu ona prozivese jos dve godine, ne manjajuci nacin svog pustinjskog zivota, nego provodeci sve vreme u trudu, postu i molitvi. A kada dodje vreme njenog odlaska k Bogu, prepodobna Mu se usrdno pomoli za sebe i za sav svet, i tako u molitvi predade Bogu blazenu svoju dusu. Telo njeno bi od strane vernih sahranjeno po hriscanskom obicaju, ali ne na opstem groblju, vec odvojeno, kao telo strankinje koja nikome ne bese kazala odakle je.

Bog, hoteci da proslavi ugodnicu Svoju, otkri svete mosti njene posle mnogo godina, i to na sledeci nacin. Blizu mesta gde prepodobna mati Paraskeva bese sahranjena podvizavase se na stubu u molitvenom tihovanju neki stolpnik. Dogodi se da tamo talasima bi izbaceno telo nekog mornara koji se za vreme plovidbe tesko razboleo i umro. Od tog lesa stade se siriti strahoviti smrad, da je prosto bilo nemoguce proci tim putem. Taj smrad nije mogao trpeti cak ni stolpnik, te zbog toga bi prinudjen da sidje sa stuba i da nalozi nekim ljudima da iskopaju duboku rupu i usmrdeli les zakopaju. Kopajuci rupu, ti ljudi, po promislu Bozjem, nadjose netljeno telo gde lezi u zemlji, i zacudise se tome. Ali kao prosti i neverni, oni ne obratise na to potrebnu paznju i shvatise kako treba. I govorahu medju sobom: "Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko kakvih cudesa." Sa takvim rasudjivanjem oni ponovo zatrpase netljeno telo zemljom, bacivsi tamo i smrdljivi les, pa otidose svojim kucama. A kad padne noc, jedan od njih, neki Georgije, covek hristoljubiv, moljase se Bogu u svojoj kuci. I zaspavsi pred zoru on vide u snu neku caricu gde sedi na presvetlom prestolu, a okolo nje mnostvo svetlih vojnika. Videvsi to, Georgija obuze strah, i on pade na zemlju posto ne bese u stanju gledati taj sjaj i lepotu. a jedan od tih svetlih vojnika uze Georgija za ruku, podize ga i rece mu: "Georgije, zasto tako omalovaziste telo prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljivi les? Smesta izvadite telo prepodobne i polozite na dostojnom mestu, jer Bog hoce da sluskinju Svoju proslavi na zemlji." Tada i ta svetla carica rece Georgiju: "Pohitaj te izvadi moje mosti i polozi ih na cesnom mestu, ne mogu vise da trpim smrad onoga lesa. Jer i ja sam covek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada zivite."

Te iste noci imadjase takvo isto vidjenje i jedna blagocestiva zena, po imenu Jevtimija. Sutradan oni oboje ispricase svima o svojim vidjenjima. Kada to cu blagocestivi narod, svi sa svecama pohitase k mostima prepodobne Paraskeve i izvadivsi ih sa velikim strahopostovanjem iz zemlje, radovahu im se kao nekom skupocenom blagu. Svete mosti bise sveceno polozene u crkvi svetih i svehvalnih apostola Petra i Pavla u Epivatu. Molitvama prepodobne Paraskeve davahu se od svetih mostiju njenih mnoga isceljenja bolesnicima: slepi progledahu, hromi prohodjahu, raznovrsni bolesnici i besomucnici dobijahu zdravlje.

Dva veka posle prestavljenja prepodobne matere nase Paraskeve Carigrad i okolina behu pod zavojevackom vladavinom krstasa papskih. Godine 1238. blagocestivi bugarski car Jovan Asen resi da svete mosti prepodobne Paraskeve oslobodi iz vlasti krstasa. I kada car Asen dostavi krstasima svoju nameru da svete mosti prepodobne Paraskeve prenese u svoju prestonicu Trnovo, krstasi odmah pristadose da mu ih dadu, jer se bojahu mocnoga cara. Tada car posla blazenog Marka, mitropolita Perejaslavnog, sa mnogim episkopima i svestenicima, da svete mosti prepodobne prenesu u Trnovo. U Trnovu svete mosti bise svecano docekane i polozene u pridvornoj crkvi, gde one, pocivajuci netljeno, tocahu raznovrsna isceljenja svima koji im sa verom priticahu.

Posle dosta vremena, kada turski sultan Bajazit zauze Trnovo, tada sve dragocenosti i svetinje bise razgrabljene. Tada cesne mosti svete Paraskeve behu prenete u Valahiju (Vlasku), u Vidinu na Dunavu. a kada Turci osvojise i Valahiju 1396. godine, na zauzimanje srpske carice Milice kod sultana Bajazita ove svete mosti behu prenesene u Srbiju, u Beograd. U Beogradu je zatim podignuta crkva Svete Petke, koja do danas postoji (u Kalemegdanskoj tvrdjavi); u njoj se nalazi i izvor Sv. Petke sa cudotvornom vodicom. Pobozni Beogradjani i drugi vernici odlaze cesto, a osobito petkom, u hram i na izvor Sv. Petke i dobijaju od nje blagodatnu pomoc po veri svojoj.

Godine 1521. sultan Sulejman II, zauzevsi Beograd, zapleni i cesne mosti prepodobne Paraskeve, prenese ih u Carigrad i postavi u svojim palatama. I tu bivahu mnoga mnogobrojna cudesa od bogosilnih svetih mostiju, te se sveta mati Paraskeva slavljase ne samo medju hriscanima, nego i medju muslimanima. Ali to i uznemiri muslimane, i oni bojeci se da se vera u cudotvornu silu svetih mostiju svete Paraskeve ne prosiri medju njima, a i zbog molbe i zauzimanja hriscana, predadose ove svete mosti carigradskim hriscanima, i ovi ih cesno polozise u Patrijarsijskoj crkvi.

Godine 1641. blagocestivi Vasilije Lupul, vojvoda i gospodar zemlje Moldavske, dobivsi vest da se svete mosti prepodobne Paraskeve nalaze u Patrijarsijskoj crkvi u Carigradu, svim srcem zeljase da se one cesno prenesu u njegovu pravoslavnu drzavu. Ovu zelju njegovu potpomaze Gospod, proslavljan u svetima Svojim, i zeleci da i u Moldaviji proslavi svetiteljku Svoju, On stavi u srce carigradskom patrijarhu Parteniju misao da izadje u susret zelji moldavskog gospodara. Tada patrijarh, uz saglasnost celog svestenog sabora i pristanak drugih presvetih patrijaraha, posla cesne mosti prepodobne matere nase Paraskeve blagocestivom gospodaru, vojvodi Vasiliju, u prestoni grad njegov Jas. Tamo, sa velikim slavljem i uz ogromnu radost zitelja cele Moldavije, svete mosti bise polozene u crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine. Divnim cudesima svojim ove svete mosti neprekidno proslavljaju Gospoda, uvek divnog u svetima Svojim.



Javljanje u snu



Jedna osobina karakterise narocito srpski kult i postovanje Svete Petke. Radi se o cestim javljanjima Svetiteljke u snu. Ako odbacimo nepouzdane verske zanesenjake i fantazere, koji stalno govore o tome sta sanjaju, onda se mnogim trezvenim hriscanima mora priznati autenticnost njihovih vidjenja Svete Petke u snu. Svestenicima dolaze iskreno verujuca lica i ispovedaju svoj san u kome su videli Svetu Petku; najcesce je nazivaju "zena u crnini". Ona ih obicno opominje sto krse post petkom ili sto rade nedeljom, zatim ih tesi i blazi ako joj ukazuju postovanje i posecuju njenu crkvu. Osim toga, cesto im donosi vest da ce ozdraviti. Ponekad istupa i kao vesnik propasti i pogibli bezakonih, gordih i nepopravljivih. Evo nekoliko primera isceljenja, zastite ili opomene.

1) Jedan poklonik Svete Petke bese oboleo od depresije, teske bolesti koja se manifestuje osecanjem beznadeznosti, straha, uznemirenosti i ocajanja. Bolesnik postaje melanholican, ophrvan crnim slutnjama, kao da za njega vise nema izlaza. "Svi su mi putevi zatvoreni, izlaza nemam", pomislja on u sebi. U tako teskom stanju budio se on svakog jutra, ne ocekujuci osim mucenja nista novo u toku dana. Ali, nije prestao da se moli Svetoj Petki da ga isceli. Svakodnevno je pevao jedan ceo ciklus pesama posvecenih Svetoj Petki (tu ima oko deset pesama). Tako su prolazili dani i meseci. Jednog jutra u zoru sanjao je kako mu neki glas kaze: "Isceljuje te Sveta Petka", i tog momenta se probudio zdrav i prvi put veseo. Za nekoliko dana zapoceo je obavljati svoje ranije duznosti.

2) Jedan oficir JNA zatecen je na kolenima na podu beogradske kapelice posvecene Svetoj Petki, udubljene u steni ispod zidina kalemegdanske tvrdjave. Kad su ga upitali kako on, kao vojno lice, tako slobodno ispoljava svoja verska osecanja, uprkos partiji koja mu to zabranjuje, odgovorio je: "Ova crkvica mi je spasla zivot. Za vreme II. svetskog rata mene je ovde u blizini napala nemacka patrola i gonila policijskim psima, koji su mi bili za petama. Spas sam potrazio u ovoj pecinici - crkvici, koja tada nije imala ni vrata koja bi me mogla zastititi od pasa. Utrcavsi u crkvicu, ocekivao sam da ce psi uci i rastrgnuti me pre dolaska patrole. Medjutim, psi su stigli i lajali, ali nisu ulazili dalje od praga. Utom su stigli i policajci i jedan od njih je krocio unutra sa pistoljem i baterijom. U tom trenu stvorila se odnekud neka zena u crnom odelu i stavsi ispred mene rasirila svoj plast da me zakloni. Vojnik je sarao baterijom i preko mene i preko svih zidova i uglova kapelice, i nije me video. Bio sam za njega nevidljiv! Vojnici su odjurili dalje, a zena u crnini je nestala. Tek posle dva sata, ja sam skupio hrabrosti da izadjem iz kapelice, ne znajuci da li su moji gonioci u blizini, ali je napolju sve bilo mirno i delovalo je umirujuce. Posle sam saznao da je ova crkvica posvecena Svetoj Petki. Pogledavsi ikonu, video sam da je Ona bila obucena u crne haljine, i tako sam je prepoznao. Ona mi je spasla zivot, i zato ja dolazim ovde da joj se zahvalim."

3) U selu Vitanovcu, kod Kraljeva, zivi porodica koja ranije nije postovala crkvene praznike i nedelje, nego je radila i u te dane. Jednog dana, domacica je izasla na put da saceka autobus u kome je trebao da stigne njen muz, zeleci da mu rukom mahne da ne svraca iz autobusa nigde u selo, nego da zuri kuci kako bi krecaru platio dovezeni krec. Bio je praznik. Dok je cekala autobus, desi se da na nju naleti kombi, odbaci je u stranu i ona ostane da lezi sa prelomima. Osvestila se u bolnici, bas kad joj je sestra dala injekciju. Posle odlaska bolnicarke od postradale, stade zena u crnini pored kreveta: "Trebalo je dete da ti strada, ali ti si ga zamenila. Nemoj da tuzis onog sofera koji te je pregazio. Ja sam Sveta Petka. Kad ozdravis, otidi u crkvu Svete Petke i upali svecu... Zasto si radila na praznik? I zasto uopste radis nedeljom?" Kad je utonula u san, bolesnica je videla unutrasnjost crkve Svete Petke i raspored ikona na zidu. Kad je izasla iz bolnice, otisla je u crkvu Svete Petke i sve ispricala staresini crkve.


Ne mozev da najdma na Makedonski ako nekoj ima neka postira...od napisanovo jasno se gleda Silata na Svetcite vo ovoj slucaj na Sv.Petka se nadevam deka na nekogo sega malku ce mu e pojasno vo sto e nivnata sila...i ve molam ne plukajte na Svetcite...

Откога ќе ми одговорите на горепоставените прашања, потредете се малку да размислите за следниов стих:

,,Не дозволувајте да ве тераат да се самопонижувате и да обожавате ангели, дури и ако тврдат дека за тоа добиле виденија. Тие луѓе се прават многу понизни, но нивните грешни умови се полни со суета и горделивост’’(Кол. 2:18)

Оној кој искрено, чисто, со целото свое битие верува во Бога, оној чии дела се во Божја Слава, оној кој помага на луѓето, кој живее и се посветува на другите, а не мисли на себе... Тој е праведник. Како можеме да знаеме дека некој е праведник... ех... по делата ќе ги познаете... но дури ни тогаш не можеме да сме сигурни - така да, останува да се надеваме, да веруваме во нивната искреност и доброта. Тоа нас ќе не направи подобри.