Еротска поезија

НЕВЕРНА ЖЕНА


Поведох је до реке
мислећи да девојка је,
али удата она беше.

Ту би, у ноћи Светог Јага,
скоро по договору
фењери гасили се,
свици почели да светле.
Иза задњих градских кућа
дотакох јој груди снене,
и оне се расцветаше
као зумбул гране нежне.
Шуштање сам слушао
уштиркане сукње њене,
као кад комад свиле
десет оштрих кама сече.
Крошње дрвећа без сјаја
постајале су све веће.
Видик паса лајао је
у даљини изнад реке.

И прођосмо крај купина,
трња и трске зелене.
Испод њене пунђе на тлу
направи се удубљење.
Тад одвезах своју машну,
она скиде вел са себе,
ја опасач с револвером,
она јелеке свилене.
Нити смиље нит пужеви
нису коже тако лепе,
ни кристали месечеви
таквим сјајем не трепере.
Ноге њене бежаху ми
као рибе уплашене,
допола још увек хладне
а отпола сасвим вреле.
Најлепшим сам од путева
јездио те ноћи целе,
на ждребици седефастој
без дизгина и опреме.
Сад не могу поновити
ствари које она рече,
да обазрив будем памет
налаже ми и поштење.
Прљава од пољубаца
и од песка пође с реке,
а на ветру љиљани су
потезали сабље беле.
Као прави Циганин сам
владао се цело вече,
најзад сам јој поклонио
кошару од свиле меке,
али у њу се не заљубих
јер удата она беше,
а рече да девојка је
кад поведох је до реке.



Федерико Гарсија Лорка

Моето тело геогравска карта
сино од твоите желни усни
по него пловат твоите цврсти раце
собираат сочни,зрели плодови.

Вкусни се,не им одолеваш
слатки се,најслатки зрели круши
занесен во триаголникот на сласта
нежно патуваш по белите бедра.

Љубовен, сладок вресок
пот од врели треперливи тела,
страста го исполнува етерот
неповторлив миг забележан во времето.

Даница Петровска

Изменето од sneska_v - 10.Јули.2010 во 16:57

Nirvana omame

Uzmi me dok pupa cvet
i leptir trazi na njemu smiraj
na osuncanom danu u beskraj
s proleca kad sam bujan i cvetan
kad mirisem na maj..

Zatvori mi oci s poljupcima
hocu da sanjam
ponesi nas snovima
tamo u tvoj svet sanja
da budem ti najlepsi
da budem najdrazi
da budem tvoj do kraja.

San mi izbistri javom
i budi najdraza....

Ne osvrci se nebu zlih andjela
budi mi nirvana omame
nadidjimo ove rigidne praznine
teskobu osame...

Hocu da se nabijas cela
u korenu strast tvoju da kusam
da disem s tobom u ritmu nasem
stopljeni kao jedna dusa..

A ti nas ponesi tim svetom snova
ko ptice da letimo iznad oblaka
i saspi sve te opoje vrele
na moje grudi, podno stomaka...

Hocu da te celu osetim
da u tvoje telo sav udjem
talasima sto me ludilu vode
na izvore pohote i more pozude..

Samo nas ponesi tim svetom ludim
gde meduza ceslja morske pucine
gde sam vec danima medju tvojim butinama
ko riba uklestena izmedju stena...

Trpeza ekstaze 

Očito me tvoji ženstveni pokreti liječe, 
jer otkad su moje ruke užarene tobom 
osjećam nijanse noći kojima vladaš. 
Zaposjela si sav prostor utrobe i neba, 
pa tu gdje oduvijek i liježem u san, 
pretvaraš čvrsta bedara u trpezu ekstaze 
i dok jezikom pretrčavam bijele pejzaže, 
prstima nudiš izobilje uzdaha i osmjeha. 

Došla si rumena na jezero moga znoja, 
u haljini od pora i s laticama podno struka 
krijepiš poput krijesnica moju snagu. 
Jednostavno dišem u ljuljanju tvojih koljena, 
a crveni dragulji kojima puniš moje usne 
ubrzanim otkucajima daju sjaj tvom tijelu 
i tvoje grudi, tako veličanstvena sunca, 
omamljuju kružnicama bezbrojnih valova. 

Zrak kupa usijana milovanja naših tijela, 
i dahom ruže slijeće u našu kosu, 
ponovno otkrivam jedinstvo svjetla u tebi, 
poda mnom tečeš crvenim ognjem naslade. 
Sokovi požude gase žeđ u nama, 
a gdje klikćemo slašću dodira, voljena ženo, 
gustim poljupcima ulazi u naša srca 
i stiže u čudesno treperenje uzavrelih tijela 

Zal Kopp 

Мојот алат мојот другар верен,
Со обично метро не бива мерен.
Работата не е да се фалам,
Ама со алатот мој и најфригидните ги палам.

Алатот мој,секакви дупки крпи,
Ако некоја од нив,цел може да го трпи.
Не ретко пишти некоја,кога ќе го виде,
Се чуди дали толкв може да биде.

Некогаш се чудам што да му правам,
Во обична кутија неможам да го ставам.
Дали ќе дојде време,некогаш,кога?
Кога нема да го чувам како трета нога.