Алаховите најубави имиња

Bog

Bog je jedan od termina kojim se opisuje savršeno, nadljudsko biće, za koje mnogi ljudi veruju da je tvorac univerzuma. Koncept verovanja u jednog Boga je princip monoteizma.

Neke religije mogu uključivati i antropomorfne osobine Boga, dok druge smatraju da je nemoguće i uvredljivo zamišljati Boga u fizičkoj formi. Neki smatraju da je Bog oličenje apsolutnog dobra, dok drugi smatraju da je Bog iznad ljudskog shvaćanja moralnosti.


Bogovi (ili božanstva) kod antičkih Grka

Grci su bili umetnici koji su zaodenuli istinu i stvarnost u ruho legende i samoobmane, a bogatstvom mašte i lepotom reči, boja i oblika spustili su svoja božanstva među smrtnike. U isto vreme, ljudima, obicnim smrtnicima, su kroz apoteozu otvorili put do vrhova Olimpa i zabavnog života. Grci su jedini antički narod koji se uzoholio te sa arogancijom i ironijom izmislio priču da su ljudi stvorili bogove (božanstva) a ne bogovi ljude, i da bogovi postoje radi ljudi a ne ljudi radi bogova (mada je to promasaj u osnovi, jer se zna da logika i zdrav razum prihvataju samo jedno apsolutno biće u kosmosu). U toj slobodi da kroz kozmogoniju, teogoniju i gigantomahiju ruše, te kad im ustreba ili kad im se prohte, stvaraju i dovode nova božanstva - leži slabost grčkog duha i utopija celog jednog etnosa.


Bog u pravoslavnom učenju

BOG – BOŽANSTVO (gr. Θεος – Θεοτης, lat. Deus, Dominus deus – najviša suština (Biće), lična božanska egzistencija). On je Tvorac neba i Zemlje, svega vidljivog i nevidljivog – Tvorac svekolike Vaseljene (Univerzuma). Pravoslavna teologija, dajući apofatičko tumačenje božanske suštine, više voli kategoriju tajne i slavoslovnih pojmova kad govori o Bogu, jer je to ime koje je iznad svakog imena (Filip. 2,9). U areopagitskom spisu "O božanskim imenima" pokazuje se da se Bog ne može čak ni definisati, niti ograničiti stvorenim predstavama, te da je sam pojam Boga relativan zato što se on odnosi na Njegov odnos sa tvorevinom, a ne na tajnu Njegove transcendentne suštine, odnosno na "nadsuštastvenu suštinu" (up. Nebeska jerarhija, XV, 2).


Stari zavet

Predstavu o Bogu dao je sami Bog, kako to veruju Srbi, u svojim delima prijavljivanja u tvorevini i u Svome dolasku Ovaploćenjem ''Sina'' u istoriji. Sa svim teofanijama (bogojavljanjima) kojih je Stari Zavet pun, ipak se u njima podvlači sveopšta transendentnost Boga. "Ja sam onaj koji jesam" (Izl. 3,14). Bog ima egzistenciju u sebi, On nema drugo načelo ili cilj. Ovu ideju preuzeo je Novi Zavet, postapostolski spisi i prvi simboli hrišćanske vere, u kojima se Bog naziva Θεοτης, načelo egzistencije. On je Tvorac svojom voljom, ali tvorevina nije od njegove suštine.


Novi zavet

Kao i Stari Zavet (Is. 40; Ps. 104; Dan. 6,20), Novi Zavet također upotrebljava samo ipostasnu kategoriju onda kad se odnosi na Boga (Djela 14,15). Teofanije (Bogojavljenja) Staroga Zaveta koncentrišu se u velikoj epifaniji ili božanskom "snishođenju" (συγκαταωασις), ili Ovaploćenju ''Sina'' Božjeg, preko kojeg je omogućena ne samo religija nego i obožavanje, jer, Ovaploćeni Logos uzima ljudsku prirodu u svoju ipostas. Ovaploćenje razotkriva ipostasni i epifanijski karakter Boga punog sažaljenja i ljubavi prema čovjeku, Boga koji "silazi" da celiva i zagrli svoj ''lik'' metnut u tvorevinu (Luka 7,11,15,10; 19,1; Jovan 5,2). (Obratite paznju na rec "metnut". Koju god opciju znacenja da odaberete, makar i onu ozbiljniju, primeticete kontradiktornost. Neka je Bog uzvisen od onoga sto mu pripisuju.)

Za razliku od Starog Zaveta, Novi Zavet govori jasno o Bogu kao Svetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Hrišćanski trinitarni ''monoteizam'' jeste, kako se tvrdi u hrišćanskim ''umnijim'' krugovima, struktura najviše ljubavi. Trojstvo je odnos koji prevazilazi dualizam (dvojnost) na kojem je konstruisana starozavetna teologija. (Da li ovo znaci da je 3=1 ili 1=3? Trinitarni monoteizam ili bezalkoholna rakija?)

Islamsko svaćanje Boga

Osnovni koncept Islama je obozavanje samo jednog istinskog Boga („tawhid“). Ovaj monoteizam je apsolutan, ne relativan ili pluralistički u ikojem smislu. Bog je opisan u k*r'anu, u suri El-Ihlas (poglavlje 112), na sledeći način:

Reci „On je Allah, Jedan, Samodovoljan Gospodar. Nikada nije rodio i nije rođen i niko Mu ravan nije.“

U arapskom jeziku, Bog se naziva Allah, što je spojeno od „el-ilah“ ili „jedini Bog“. Allah se prema tome prevodi kao Bog. Iako koriste drugo ime za Boga, muslimani potvrđuju da veruju u istog Boga u kojeg veruju i pripadnici židovsko-kršćanskih religija. Ipak, muslimani se ne slažu sa kršćanskom teologijom po pitanju jednoznačnosti Boga.

Ne postoje muslimanske slike ili opisi Boga jer se smatra da takve umetničke tvorevine vode ka idolatriji. Osim toga, zabranjeno je zamišljati Boga. Ovo zbog toga sto On ne liči onome što razum može zamisliti, jer je nadnaravan. Stoga su slike i zabranjene. Umesto toga muslimani opisuju Boga mnogim Božanskim atributima koji su pomenuti u k*r'anu, i sa imenima Uzvisenog Allaha. Sve sure (poglavlja) u k*r'anu, osim jedne, počinju izrazom „U ime Allaha, Svemilosnog, Samilosnog“. Ovo su posledično najvažnije božanske osobine u smislu toga što ih muslimani najčešće ponavljaju tokom svojih molitvi (zvanih salah na arapskom, ili namaz na perzijskom).

Činjenica je da Allah ne liči ničemu, ali se u k*r'anu donekle opisao, kao na primer: "Jevreji govore: Allahova ruka je stisnuta (škrta). Naprotiv! Njegove dve ruke su širom otvorene On udjeljuje koliko hoce!" Zatim u govoru poslanika Muhammeda, kao kada kaže Muhammed da će se Džehennem (pakao) puniti dok se ne napuni, a onda će ga Allah pritisnuti Svojim stopalom. Ili, kada kaže da će On (Allah) nebesa i Zemlju u Svojoj ruci kao papir smotati (zgnečiti), ili kada kaže: "Kunem se Onim u čijoj ruci je moja duša", ili da će muslimani u Džennetu (raju) biti najsretniji kada ugledaju lice svoga Gospodara ispunjeno svetlošću. I ne samo to, vernici će Ga prethodno videti u drugom liku, pa će im On reći: "Ja sam vaš Gospodar", a stanovnici Dženneta će reći: "Ne, ti nisi naš Gospodar, mi znamo svoga Gospodara" (od dana kada su sve duše posle stvaranja Adema dale zavet i prihvatile odgovornost slobodnog izbora). On će se zatim pojaviti pred njima u svom stvarnom liku i oni će reći: "Ti si naš Gospodar!" i past će licem na tle, a On će im reći: "Ustanite, uveo sam vas u Džennet da večno uživate!"

Međutim, iako imamo ovde neke pojmove kao što su: ruka, stopalo, lice i sl., njih ne možemo porediti s našim rukama ili našim licima - jer, Allah ne liči ničemu. A ako uzmemo u obzir da se arapski pojam "jedun" (ruka) upotrebljava u nazivima za ruke čoveka, prednje ili nekada zadnje noge životinje, dršku na koferu ili sličnom, kvaku na vratima ili prozoru, videćemo da među njima nema sličnosti, ali da oni nose isti naziv (u arapskome jeziku). Tada nema potrebe da zamišljamo Allahove dve ruke kao naše dve ruke.