Kada umre zivotinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trcati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One zivotinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i zivahne.
One koje su bile povredjene (i osakacene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prosli.
Srecne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trce, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomicne su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.

Iznenada, u trku, napusta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brze i brze.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete
ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada vise necete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledas u odane oci prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.