Испечати | Затвори го прозорот

Ваша песна,состав или што било напишано

Испечатено од: IDIVIDI forum
Категорија: Стил на живот
Име на форумот: Уметност , култура и традиција
Опис на форумот: Литература, театар, сликарство, дијалекти...
URL: http://forum.idividi.com.mk/forum_posts.asp?TID=10144
Датум на принтање: 28.Март.2024 во 19:03
Верзија на софтверот: Web Wiz Forums 10.03 - http://www.webwizforums.com


Тема: Ваша песна,состав или што било напишано
Постирано од: demateraliziran
Наслов: Ваша песна,состав или што било напишано
Датум на внесување: 12.Септември.2007 во 21:51
ako covek ima srekaсреќа
za tagaтага ima edna vreka

posle намигнувањеnamignuvanje
голема%20насмевкаgolema nasmevka i zboguvanje

za sekoe tvoe трепкање
edno големо%20гушкањеi dosta perkanje

збунетост kako zbunetost
љубов kako umetnost

црвенеење  i dosta mazenje
плазење inema gazenje

na sekoj  mojбакнеж
tvoeto сршено%20срце oseka tatnez

 a za golemo изненадување
лутина na sekoe viduvanje
задоволство e samo moe



Коментари:
Постирано од: #Emili#
Датум на внесување: 06.Ноември.2007 во 00:38

Sto bilo...Koga ste bile iznervirani i ste se isturile na listot...Ili onaka, cisto, od zanimacija...Mora da ste napisale ...nesto! I glupo da e...голема%20насмевкатрепкање



-------------
Yesterday is history...tomorow is mystery...Today's day is a present.That's why it's called that way...


Постирано од: #Emili#
Датум на внесување: 06.Ноември.2007 во 00:48

                       Moite o~i...

Pogledni vo o~ite.

Ke otkrie{ koja sum, i dali mislam zlo...

Pogledna vo o~ite.

I mol~e{e za sebe, i ne se zala`uva{e...

Gledajki gi o~ite, ti vide se...

Go vide svetot. I molkot. I tagata....

Me vide mene skr{ena...

Tebe  od srceto izbrkan...So zabrana da se zaqubam...zabrana od mene postavena...

Vide-ne veruvam na luge, sal angeli...

A krilja ti nedostasuvaa...

Me pogledna vo o~i ,i zamina...Ne soo~uvajki se so vistinata...

Me pogledna vo o~i, i izbega!!Ti stra{liva ptica kukavica......!!!!

Me ostavi sama vo temnina...Temnina koja me progolta...

A o~ite seu{te gledaa...O~ite sepak postoea...Nikogo tie ne la`ea...Nikoja tajna ne krieja...

O~ite tebe te vikaa...O~ite taga ~uvstvuvaa...

Ne ja opi{aa...

Se pla{ev od bolka vo qubovta... Qubovta sepak me obzema...Koga qubev i sakav navistina.

Qubovta izbega...

Stravot go prepozna....O~ite ka`aa molkum, {to kriev jas tokmu....

Gi preziram tolku...



-------------
Yesterday is history...tomorow is mystery...Today's day is a present.That's why it's called that way...


Постирано од: barmomk
Датум на внесување: 06.Ноември.2007 во 15:08

1. BESEDA ZA KAMEWATA

 

Sozdadeni vo zanesot na qubovniot tanc na atomite

Nemo ja raska`uvate skaznata na univerzumot;

Opstojuvate pred snagata na mrazot

Potkleknuvate pred `ivotnite sokovi na li{ajot;

Plenuvate so rasko{ot na boite koga ve miluva son~evata svetlina.

Pod zakrila na mese~eviot zrak dlaboko vo sebe ja kriete du{ata na kosmosot,

Budno bdeete niz istorijata na ~ove{tvoto i go ~ekate vistinskiot...

 

I toga{, pred du{ata i qubovta na "majstorot" vozvra}ate, se gr~ite, vriskate

i gi baknuvate dletoto i ~ekanot.

 

Duri toga{ stanuvate glasnogovornici i pametnici

za istorijata na ~ovekot niz mileniumite

blagodarej}i mu na sozdatelot.

 

Posveteno na otvaraweto na lapidariumot vo k*r{umli An - Skopje

Skopje, Markov Manastir,08.08.2001.

B.P.KUFO

p.s. pesnata ja pozajmiv, no bidejki e prekrasna se resiv da ja objavam!!

 



Постирано од: str8up
Датум на внесување: 20.Ноември.2007 во 00:46

[oqata so ~aj ja ostavi vedna{ do onaa drugata, {to e zayzidana vo toaletot i e osudena ve~no da gi progoltuva site "familijarni" lajnarii. Ja zaboravi, kako {to mo`e samo eden neskoncentriran um da zaboravi. Um ograni~en, um so predrasudi. Um koj go znae celiot svet i se vo nego, no samo od pti~ja perspektiva, za `al.
   Toj um e simbol za relativnosta, obele
`je za rabotite koi se nepredvidlivi, zakiten e so cve}e koj ni samiot ne go prepoznava, a nitu go pameti.
   Cel den organizmot gi zadr`a toksidite vo sebe, patem, i beztoa, se vo toa valkano telo be{e so pominat rok, ~inis e prepolno so uranium, radioaktivno e...Sklad za govna. Valkanosta pak, vo vnatre{nosta smrde{e pove}e otkolku {to mo
`ete da zamislite. Mentalnata ~istota bese ne~istota. Dru`ejki se so dvata le{a koi kako trofei so uloga na negovi prijateli, le`ea ispru`eni ni~kosani na podot. Bea goli.

    -Zarem ne e neprijatno da sedi{ vo dru{tvo na goli lu|e, a Konstantin? se slu{na glas od podotvorenata vlezna vrata na posledniot, devetti kat od starata zgrada so kafeni yidovi. Decata ponekoga{ praktikuvaa da ja narekuvaat gomnenata zgrada, tokmu poradi taa boja, so koja zgradata se zdobi trpej}i gi stanarite sive ovie pedeset i osum godini. Nema{e ~ista~ka, nitu ku}en sovet. Samo ti{ina razbiena so istreli od usta ili pak od pi{tol, {to ne be{e retkost, pome|u sosedite koi o~ite si gi kolvaa edni so drugi.

    ^etiri ~ekori edno podrugo se slu{naa, sekoj poedine~no pojako vleguva{e vo uvo, ostavaj}i vpe~atok na nervoza od tapiot zvuk na visokite potpetici.

    -Ne se problizuvaj! izvika Konstantin gledaj}i ja senkata na tenkata `enska silueta vre`ana vo yidot pred nego, ispi{an so nerazbirlivi bukvi.

Stravot se ~uvstvuva{e vo vozduhot. Ne, Konstantin ne se pla{i. Edvaj gledaj}i se vo valkanoto ogledalo, koe be{e zaka~eno vo hodnikot, vide `rtva vo sebe i ispu{ta{e miris na strav. Mirisot doa|a{e od @ana.


to be continued...газење%20од%20смеење


-------------
igram ruski rulet od k*rtasak!
Peni Saktivniot


Постирано од: EmIIIjA
Датум на внесување: 11.Декември.2007 во 20:47
se budam,gledam nadvor uste e mrak...
ti si do mene! o kakva smirenost mi go oblea teloto.
ja dopiram tvojata raka i te gledam dodeka spies.
blaga nasmevka na tvoeto lice,se nasmeav i jas.
te baknuvam na ramoto i nezno ti ja galam rakata.
je stavam glavata na tvoeto ramo,gi zatvoram ocite
i cekam da zaspijam povtorno...
nesto me strese,povtorno se budam...
seuste e mrak,ti spies a jas povtorno te gledam...
ladno mi e,a ti se potis?
spies i neznaes za sebe...
boze kako mi e ladno,zgrej me mili moj ladno mi e!
ti spies ...
se tresam,grcevi mi go obvivaat telovo,duhot ne mi e smiren
ne mozam ni da te dopram,se plasam da ne te razbudam
so mojot stud i mojata bolka...
sto mi e? o,boze sto mi se slucuva?
omalaksuvam i veke ne znam za sebe...
se budam...
ti ne si kraj mene???



-------------


Постирано од: diogenskopje
Датум на внесување: 29.Февруари.2008 во 19:42
textot ne e ljuboven...ama e otkinat od dusa....izvinete...na srpsko-hrvatski e.....
.................................
Ovo je jedna starija pesma,koja odražava kako se sad osećam.No pre nego što pročitate ovu pesmu,da vas malo upoznam, sa tim mojim mističnim i divnim detetom u meni.
Poljana,veliko nebo iznad..i to dete pušteno je da se nesputano valja,igra i trči po njemu.Po toj aleji želja i snova posutog šarenim cvećem.
Ponekad je tužno kao sad,ponekad veselo i nestašno.Ne sputavam ga u sebi niti neće padati na nežne reči koje ga u njegooj detinjoj mašti ponesu na dalek let.Ne,ono je nevino i čedno...voli čisto i svim svojim srcem i nerazume te igre odraslih zaodenute strahovima i ljudskim glupostima zvanim prepreke ,njegove su želje nestašne i lepe kao njegova sama srž.
Puštam ga da plovi u ljubavi,tajnama do samih vrtova Mandarina i zašto ga umarati što drugi nisu takvi,jer ono zna,shvata da to je tako i drugačije ne može biti.Nemožeš ga čuti draga,ne želiš? Uplašio te glas nevinog deteta u traganju za ljubavlju,istinom i smirajem...uplašilo to te to dete što zbori u meni?
Ono je sad tužno,pomalo uvređeno i besno....al dete je to,ono neshvata ludosti oko nas,jer čisto gleda na sve.I mene možeš mrzeti,ne voleti,ne shvatati..ali to dete,tu istinu u meni nemožeš odbaciti,jer ko zaista može mrzeti čisto detinje sopstvo?
I ko zna,možda ako ga osetiš kako peva u meni,možda ga i razumeš jedenom,možda će željno ljubavi..ti se nasmešiti i pogledati te pravo u oči,jer ono ništa nekrije.I možda ćeš videtiti samoću u njegovom očima,možda i po koju suzu....jer zna da je daleko,samo u svom večnom traganju...i da čezne da ga neko pogleda iz nutra,zagrli, poljubi i najzad poveruje da je sve to tako jednostavno i predivno kao ova igra i da ga uhvatiš za ruku po tom polju cvetova i zajedno sa njim potrčiš slobodno,nesputano.





Zašto srce sanja

Dozivao sam tamno Sunce,
dozivao sam crne vodoskoke.
Noć tamna......okova mi vid.
Stojalo je jedno dete na uravni,
usamnjeno i zbunjeno.
stadoh i pomilovah ga po glavi.
Disali smo....polako.
gledali se.
Ja i ovo nepoznato dete na putu za Haos.

I drhtali smo zajedno,
pevali,smejali
i hranili se svojim strahovima.
pokazah mu prstom da ućuti
no ono nije htelo,nije ni znalo.


Olovne,zlokobne oblake nad nama.
rastera detinji osmeh i pitanje
a gde je to Bog...?
Niz lice videh mu suzu
zagrlio sam ga.

Znaš...rekoh
Bog...sad spava.
Ja ću biti tvoj Bog.
A ono spusti tužno glavu ne shavatajući
i nestade.


Nastavih koračati dalje.....
slušao sam krike iz tame.
i prelazio sam ivicu Pakla
tiho...na prstima.


I dozivah istinu.....i dozivah usnulog Boga.
I proklinjah...ga
o da,
proklinjah ga.....jer
To dete...bio sam ja...
to srce spoznaje beše....moj Kralj.


šaptači......Anđeli
sufleri moje igre na sceni....
Ućutite !....
i pustite da to dete iz mene zbori !..


-------------
When I die, I want to go peacefully like my grandfather did, in his sleep. Not yelling and screaming like the passengers in his car."


Постирано од: neobicna
Датум на внесување: 05.Март.2008 во 02:31
mojata dusa skitnik lutase po bregovite na zaboravot, bez pravec i nasoka,no odednas nesto blesna pred zamorenite oci ko sjajna zvazda, mi osvetli pat,pat po koj cekoram,patot do tvoeto srce.


Постирано од: Astra
Датум на внесување: 06.Март.2008 во 20:08
Zboruvam,
no ti ne me slusas.
Te dopiram,
no ti gi trgas moite prsti,
Placam,
go trgas pogledot na strana,
Zaminuvam,
ti ostanuvas nedopren kako kamen,
vo pustinata na tvojata dusa.

-------------
What you see,hear and feel is not always true.


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 08.Март.2008 во 20:53
Иронија 1

Можеби сум понекогаш
твојата црква и џамија,
но таа е твојата дома.
Можеби сум твојата глад,
но таа е твојата вечера.


Постирано од: ekszi88
Датум на внесување: 08.Март.2008 во 21:00
                     Од мојот агол
     
     Би го сменила сопственото име во Тишина. Толку неизречени зборови пловат врамени во мојот темен агол потонат во океанот од солзи. Тие пловат, а јас се давам. Погледнувам нагоре за да видам дали ќе се појави некој кој ќе ме извлече, но нема никој. Само претам во длабочината надевајќи се дека ќе стигнам на површината и ќе почувствувам копно под моиве нозе по кое ќе можам сама да одам. Ама заборавив дека не знам да пливам и дека цело време гравитацијата ме влече надолу кон дното.
     Престанав со моето безнадежно претање и им се препуштив на струите сами да ме носат, како лист кој плови во прегратките на ветрот, и слушајќи го жуборот пробував да го разберам јазикот на океанот од солзи. Таму беа заробени сите неизречени зборови. Се што ми преостана беше само малата надеж дека барем еднаш ќе ја видам светлината која ќе заблеска во мојот агол кој е веќе подолго време в канџите на сенката. Погледнав низ прозорецот и посакав ширум да го отворам и секоја капка солза која не ми дозволува да го почувствувам свежиот воздух како прострујува низ моите ноздри да биде закопана во ровката земја, или барем се надевав дека светлината ќе си го направи своето, дека секоја капка ќе испари, но од другата страна на дебелото стакло владееше мрак, а јас се што можев да видам беа само силуети кои не знаев дали се вистинити или беа само продукција на мојот ум. Се беше толку нејасно. Губејќи ја вербата дека сеуште има надеж за мене, погледнав уште еднаш кон прозорецот мислејќи дека е за последен пат, но овој пат појасно ги видов оние силуети кои мислев дека се само измама на мојот самокритичен ум. Сега толку беа јасни за моиве очи кои беа заслепени толку долго. Беа заслепени од мојот обид за бегство од минатото кое секогаш било во чекор со мене, само претопено во друга форма. Од другата страна на прозорецот видов лица на луѓе исполнети со тага, болка, гнев и се запрашав: Ова ли е мојот живот?
     Но, не се откажувам, борбата продолжува и понатаму. Секојдневно очајно расте копнежот за нови видици, но мојот агол е обземен од црните магии на некоја вештерка, проколнат, а јас заробена во окови само ги чекам мршојадците да дојдат и да почнат да клукаат по она што останало од мене. Се што ми остана е само трошка надеж. Надежта е дрвото кое ме задоми во гнездото во неговата крошна и се надевам дека ќе ја разбие црната магија која ме заробила и еден ден ќе полетам слободно не плашејќи се од клуновите на мршојадците.


-------------
Never apologize for being sensitive or emotional. Let this be a sign that you've got a big heart aren't afraid to let others see it. Showing your emotions is a sign of strength!!


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 09.Март.2008 во 11:35
Иронија 2

Се криеме зад белите чаршафи на баба ми
Оптегнати на жиците во задниот двор
Ветрето ги мафта како весели духови
И ја разнесува нашата мисловна пошта:
„Најди ме, најди ме....“


Постирано од: super babicka
Датум на внесување: 11.Март.2008 во 02:04
Razmisluvav dolgo sto da vi ispratam i se odluciv za kus prozen tekst nema da mi zamerite

Prikazna za taznata babicka

Odamna veke bea padnati lisjata od drvjata koi go krasea kejot na Vardar.Bea polegnati na trevata pod starata klupa so izlupena boja i ispishanite iminja po nea.Vardar teceshe po svoeto korito, si go vrveshe patot nosejki so sebe frleni kesi i plasticni sisinja peejki ja svojata pesna so vekovi no sega so podzasilen glas zatoa sto imashe poveke voda od dozdovite koi padnaa minatata nok.
   Na starata klupa sedeshe stutkana babicka gledajki vo Kaleto koe gordo se izdigashe nad kejot i Kameniot most.Gledashe vo oblacite koi tivko patuvaa nekade daleku.Posaka da vidi nekoja ptichka koja bi gi odnela nejzinite pozdravi ili da gi prati po oblacite tamu nekade daleku kaj nejzinite vnuci.No nemashe nitu edna ptica.Kade li e maliot vrabec so svoite drugarchinja? Si pomisli:-Sigurno i tie zaminale daleku od gradskiot asvalt,gradskata vreva,zagadeniot vozduh, visokite zgradi i celata meshanica vo ovaa zemja,za da si ja pobaraat srekata i mirot?Nekade vo nekoj park so mnogu cvekinja i drugi ptici? A koj znae?
Od nekade se slushna dzagor na detski glasovi.Nekolku decinja so baloni i cvekinja vo racinjata tracaa kon ploshtadot.Sigurno gi kupile za nivnite najsakani,majki,babi,ucitelki,tetki,sosetki bidejki e 8mi mart.....
Taznata babicka ushte poveke se stutka,cvrsto drzejki go svojot shal so slabite race.Od ocite i potekoa solzi i pak pogledna kon neboto i dlaboko vozdivna. Po studenite obrazi se strkalaa solzi i glasno rece stanuvajki od klupata:-Koj veli deka solzite se zeshki?
Nejzinite solzi bea studeni kako i srceto,bidejki beshe prazno,tazno i osameno.

/ova e izvadok od prikaznata-veruvam ne vi odzedov od vaseto vreme/


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 11.Март.2008 во 10:33
Зборно место

Овде се собрани наивни еретици
Ненамерни пустиници
Случајни аџии
Преселници и веселници.

Ги гушнале бовчите
со сомнежи и надежи
а во џебот понеле
пера полни копнежи.

Породуваат стихови
за една употреба -
Како тоалетна хартија.
О, каква иронија!



Постирано од: Eli
Датум на внесување: 11.Март.2008 во 17:06
Vo mene cuvam 5 sveta,za samo 1 angel od edno srce...od moevo srce skrseno koe place po tebe..i togas koga tie svetovi koi gi cuvam samo za tebe ke zgasnat,istoto toa srce ke prodolzi da cuka podaruvajki ti uste eden nov moment na zivot so sekoe negovo odcukuvanje..vremeto za mene zapre odkoga te izgubiv,a prodolzuva ponatamu da zivee samo spomenot moj za tebe...


Постирано од: Monuska
Датум на внесување: 11.Март.2008 во 19:31
Не сум виновна. Иако ме обвинуваш за најголемото злосторство, иако ми ја припишуваш најголемата грешка што едно младо срце може да ја направи, сепак не сум виновна. Да, признав, за жал ја немам превртливоста и итрината на таа во чии раце си сега, моето срце не познава лага, а тоа... можеби тоа е мојата најголема грешка. И сега, додека мисливе ми тежнеат на душава и со секоја нова воздишка се молам да заборавам на понижувањето, на страдањата, ти си околу мене. Кога се будам со солзи од кошмарот, ти си морничавоста што не ми дава пак да заспијам. Кога сакам да погледнам кон светот, да заборавам на темнава соба во која едвај дишам, ти си студеното стакло од прозорецот. Кога сакам да врискам, да молам некој да ме чуе и да ме спаси, ти си дебелите ѕидовите со кои ја зароби мојата душа. Не, не може љубовта да е толку тежок грев. Не може нежностите, топлите допири, слатките зборови, да се толку страшни злосторства па да ја заслужам казнава која ми ја пресуди. Претпоставувам, и не може, доколку љубовта е возвратена. А ако не е, само копнежот што полека убива останува.

-------------
Сите го сакаме она што не можеме да го имаме. Вистинските луѓе знаат да се помират со тоа...


Постирано од: Tonchie
Датум на внесување: 12.Март.2008 во 00:27
Приказната на Тончи PART I
    
Беше лето 2002... долго фино лето... отидов во Кочани, градот од каде што е мојата мајка... градот каде што поминував прекрасни викенди за време на средно... И се случи година дена претходно да запознаам некои нови лица, интересни, шарени, кои ја слушаат мојата омилена музика... кои помалку или повеќе ги делат моите хобија... и сите ми спомнуваа една Драгица. И ете лето 2002 како и секое пред тоа отидов во Кочани, и една топла летна вечер, шетајки со другарчињата видоф едно мало кршливо бушаво девојче со подочњак до вилица и сјај во очите. Ја запознав Драгица... во тој момент таа помислила дека јас сум некој дилер од Кавадарци а не Тони за кој што и зборувале нашите другарчиња изминатава година. Сепак отидовме во еден малечок парк да седиме и да си правиме муабет и да пиеме Смедеревка. Драгица и другарка и Ивана отидоа да мочаат позади зграда, човекот од 3ти спрат ги гледал и кога завршиле почнал да пцуе по нив и им фрлил кофа вода. Драгица целата нак*рчена му кажа да му се исуши... ама не денес, утре да му се исуши... Потоа дојде марица и лада нива. Полицајците излегоа сите спремни да апсат и кога дојдоа видоа познати ликови... Драгица, па тоа си ти, Максимова и ти си тука... Сите ли сте од тука??? Јас кажав дека сум од Скопје и дека сум на гости кај дедо ми на ул. Руен. Полицаецот што ни е обрати прв не замоли да бидеме тивки и да се преселиме во другиот дел од паркот. Ние останавме таму, и продолживме со муабетот. Случајно падна тема филмот Титаник. Јас го немав гледано, само неколку трејлери, и денес сеуште го немам гледано. Драгица ја пружи раката кон мене (седевме на спротивни делови од кругот) како Кејт Винслет... Јас ја пружив мојата и ја повлеков во прегратка. Кога сите се разотидоа останавме да се бакнуваме во паркот до изгрејсонце. Наредната вечер нејзиниот несуден сопруг (невеста-бегалка), дојде во паркот. По долга расправија сепак си отиде без да биде насилен (изненадувачки од негова страна, од моја страна коските ми се тресеа). Потоа отиде типот исчезна..... Ние останавме, пиевме Смедеревка за сите пари што ги имавме. Таа ме зафркаваше затоа што не пиеф. Јас и викаф дека кршам семејна традиција, и ретко пијам. Таа само возврати, пиеш ретко, ама квалитетно и ми пружи полно шише. Јас испив половина во една голтка. Бефме пресреќни... Секоја вечер ни беше исполнета со многу алкохол и долго бакнување, секое утро ме болеше цела вилица Еден ден беф кај еден другар што има печатница, покрај тоа што му помагав во печатењето инхалирав од една боја за печатење што ја викавме спеарминт. Чувството беше како да ти бушат две бургии низ носот кон мозокот и кога ќе стигнат таму веќе е многу убава глетката пред тебе. Кога се поотрезнив малку излегов во град. Таа вечер таа ми предложи да спијам кај неа дома, јас прифатив, таа воскликна.... И стигнавме кај неа дома, собата и беше прекрасна, типична соба на слободен ликовен уметник. гледавме екстрим ТВ и почнафме да се бакнуваме... секс немавме... немавме кондом... Наредното утро беше најубавото будење во мојот живот, кога ги отворив очите пред мене беше најмилото суштество на планетава. Околу 12 почна да ѕвони телефонот како луд, без престан. Драгица стана од креветот и го прими повикот.... Тоа беше мојот братучед Никола (потајно вљубен во Драгица). Никола: Здраво Драгица Драгица: Здраво Никола Н: Шо праеш, да не знаеш кај е Тони Д: Знам Н: Каде? Д: Кај мене у кревет. Н: Доборо.... нека се јави дома... мајка му го бара... Д: Добро, чао Н: Чао... Кога отидов дома мајка ми фрикнала да не сум упаднал во некоја тепачка (честа појава за тој дел од Македонија, кога ќе се напијат младите момчиња од источна Македонија се тепаат меѓу себе... често има и смрт...) Се дружевме уште два три дена... Кога се враќав дома накај Скопје од возот забележав ВИНОЖИТО над полето околу Штип. End of Part One.

Ако не е страшна приказнава, ќе го постирам и вториот дел. :)


-------------
Немам потпис, ама имам http://www.youtube.com/user/tonchie23 - профил на YouTube


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 12.Март.2008 во 01:08
Исчезнат

Слушнав дека те украле амазонки
(зар не беше тоа твој дамнешен сон?)
те заклучиле во црна палата
да не знаеш за ден и ноќ.

Слушнав дека нивната кралица
(некогашна отфрлена љубовница)
те казнува со дивите прегратки
на нејзините гладни поданички.

Слушнав дека шумите треперат
од твоето завивање и нејзината болка
(а ти се мајтапеше со својата машкост!)
и гргорливата смеа на твоите синови.


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 12.Март.2008 во 07:36
Si pomisluvam, si zamisluvam
vo alcnosta svoja i nezasitna glad
kako bi bilo koga stihovi zenski
sto ovde gi gledam dur oci mi solzat
za mene samo bi bile so siot kopnez svoj.


Постирано од: mamma
Датум на внесување: 12.Март.2008 во 14:28
Moj zivot...moja prikazna,moja taga,moja srekja,moja ljubov,
moj svet,moja iluzija,moja zelba,moja nesrekja,moja malinska,
moj kamen,moja nasmevka,moi solzi,moi deca,moja rutina,moja
muzika,moja mesechina,moe sonce,moe leto,moja bolest,moja borba,
moja glupost,moe sorry,moja gordost,,....moj,...moj...moja



-------------
http://imageshack.us">
Shot at 2007-06-30[/IMG]


Постирано од: maria_magdalena
Датум на внесување: 12.Март.2008 во 17:44
Originally posted by majstorce62 majstorce62 напиша:

Е,АЈ, ШТО ЧЕКАШ!


Стариот...Дел Прв

Сребрената коса беше добила чуден, сивкаст сјај, небаре ја исчадил некој стар оџак. Лицето беше бледо а образите виснати надолу...Сал в очите скриени зад бескрвните виснати клепки сеуште се наѕираше живот. Во собата која мисрисаше на мемла, ѕидовите одамна беа излуштени, па се наѕираа разни бои, од дамнешните животи.

До ѕидот имаше стар мијалник, а над него пожолтено огледало, во кое лик човечки можеше да се види само како низ магла.

Стариот бркна во џебот и извади ефтин, црн пластичен чешел. Плукна во сувите пожолтени дланки а потоа со нив мина по сивата коса и ја замазни.

Фрли поглед во маглосаното огледало и си помисли: Уште днаш само.
Светна стариот жар во испиените очи а исушеното тело доби крилја, па како да летна низ врата и се симна по скалите.

Но “Кино Вардар “ веќе не постоеше.
Некои нови дечки, модерни, натафрени, намирисани...
Некои нови места за излегување...
Некое ново, модерно време.

А?голема%20насмевка




-------------
МИСЛИТЕ СЕ ОСЛОБОДЕНИ ОД ДАНОК.


Постирано од: Monuska
Датум на внесување: 12.Март.2008 во 23:12
Ме следиш, ме прогонуваш како сенка, секогаш до мене, а никогаш на дофат. Ме воздигнуваш како прв бакнеж, ме лажеш и измачуваш како изневера. Мразам што сеуште затреперувам кога минуваш крај мене, што го помнам миризот на твојата кожа, мразам што те повикувам во сон. А сакам да мечтаам, да се лажам, да се надевам. Но најмногу од се сакам да заборавам. Зарем не си ти најсуров мачител? Доаѓаш и си одиш, ме галиш и ми ги разгоруваш мечтите, за да ме исмееш и фрлиш во калот на реалноста, никогаш не давајќи ми да се издигнам, понижена и изневерена но со трунка надеж. Надеж што сега ја нема, затоа што ти газиш врз секој мој обид да те оставам на заборавот. Да, ти си најсуров мачител. А во моите сни, таму каде што на реалноста вратите и се затворени, ти си мојот живот.

-------------
Сите го сакаме она што не можеме да го имаме. Вистинските луѓе знаат да се помират со тоа...


Постирано од: Tonchie
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 08:59
Originally posted by maria_magdalena maria_magdalena напиша:

аплаузМладост-лудост ти е тоа. Браво за искреноста (ако е вистинска). Како свеж поветрец...

Фала намигнување
Еве го и вториот дел:
   
Поминаа месец дена, повторно добив можност да одам за Кочани, викендот пред да пријавувам испити на факултет. Се договорив со Драгица да се видиме позади киното уште во 8 саат бидејќи таа имала обврски подоцна. Кога стигнав позади киното таму на скалите седеа многу другарчиња. Седев со нив и кратко потоа дојде и таа. Се гушнавме силно... и тргнавме накај трговскиот, Драгица кажа дека имала некои обврски па да ги откаже за да можеме да се дружиме на раат. Јас ги прескокнав скалите зафрлувајќи ги нозете на страна и потчукнувајќи ги петиците, онака како што правеа американските комичари во немите филмови. Драгица забележа дека сум посебно среќен што ја гледам. Решивме книгата што требаше да и ја дадам да и ја дадам подоцна. Одејќи покрај реката се отвори едно бело југо. Од него излезе Актерот. Драгица си го гризна прстот онака како што прави кога претчувствува нешто лошо. Актерот кажа дека Васко излегол до трафика за да купи цигари и дека веднаш ќе се врати и ќе одиме некаде. Потоа се појави и Васко... малку понизок од мене не премногу развиен но се познаваа бицепсите на неговите раце. Дојде целиот окезен и ја бакна Драгица, забележав дека забите му се петарда, ко на хорсаш. Драгица промрморе.. нееее, не требаше вакаа... Тони... ова е мојот нов дечко.... и гласно кажа: Васко вечерва не можам со тебе, ми дојде другарот од Скопје сакам со него да се подружам малку, треба да ми даде една книга. Васко заповеднички кажа влегувајте во кола, и двајцата. Тој возеше мошне брзо за кочански стандарди, праша дали се плашам од брзо возење, јас само одвратив ова не е брзо возење... ова е сосема нормално возење по скопски стандарди... тој се насмеа. Отидовме во Оризари и се паркиравме пред една куќа во која сеуште имаше расположение на некоја голема семејна веселба. Излезе постара жена, се поздрави со нас и ни даде тепсии полни со месо и со благи работи. Потоа тргнавме кон Виница и по одредено време се паркиравме во една темна уличка. Се преместивме во „стокец“. Почнавме да кружиме низ градот и застанавме пред една кафана. Таму Васко и Актерот предадоа некоја роба. Решија да одиме кај новата црква. Излеговме од колата и ја гледавме панорамата на Виница ноќе. Светлата изгледаа како да се совршено поставени според знакот „ПУМА“. Се вративме во колата и почнавме јас и Драгица да сипуваме смедеревка во чаши. Момците напред смотаа 2-3 џоинта. На почетокот брзо пиев од смедеревката и почнавме муабет... Актерот се фалеше со авантурите на Малта со некоја Германка, па патешествијата со таа девојка низ Македонија. Дојдов јас на ред да кажам нешто... кажав дека сум од скопско село и дека студирам на шумарски и дека сум компјутерџија кој во слободно време кисне на баскет. Момците се насмеаја, а бре ти си бил примерно дете, јас само одвратив за недела дена ќе правев цела година „клин“, ал јебига... ќе се дружиме по пропис и повлеков длабок дим од џоинтот. Аааа мал но напреден... ќе те биде момче (другите беа 80та генерација, 3 години постари од мене). Потоа се симнавме во градот и влеговме во некоја куќа. Дојдоа уште двајца. Едниот го викаа џин. 2 метри високо момче облечено во ветровка од ЈНА со долги коса и брада, ист како Исус на иконите. Му се допадна моето војничко палто. Му кажав дека специјални единици во ЈНА носеле такви. Беше импресиониран. Другиот беше К`ли. Мошне кул момче. Актерот спои неколку ризли и направи две труби. Откако ги испушивме тргнавме кон некој нов кафич, рокерски клуб отворен пред некој ден во ценарот на Виница. Попат Драгица забележа дека и ги снемало еврата 20-30 евра. Не знаев од кого да се плашам... Се потсетив на настан половина час пред тоа. На среде улица беа застанати две коли, некоја застава и црн мерцедес, возачите си правеа муабет. Васко ја пушти главата низ прозор и се развика. Типот од мерцедесот, со избричена глава и златен ланец дебел колку ланецот на моето куче се сврте и само кажа: Извини Васко одма поаѓаме, и тргна напред за да направи место да поминеме со колата. Клубот беше окејз, на еден спрат 50-60 квадрати се на се. Првите 2-3 пива беа частење. Одеднаш изчезнаа Драгица, Васко и Актерот. Јас и К`ли пиевме скопско и грицкавме кикиритки. Забележав дека имам уште 50 денари и му кажав на К`ли дека веќе не можам да пијам, тој кажа дека и тој ги потрошил парите, па си продолживме само со муабетење. Одеднаш се појави Актерот. Ми кажа дека треба да ме носи кај Драгица, но местото е многу опасно и е полно со лоши луѓе. Не знаев дали трипува, или не, но морав да ја најдам Драгица, сепак Виница не е мојот град, мојата куќа е во Кочани. Поминавме по новиот плоштад во Виница, со сонцето на Вергина на него. Прекрасен мал плоштад. Одејќи по тесни темни улички стигнавме во куќата на Васко. Внатре беше Максимова, пријатно се изнанедив, со неа беа уште неколку луѓе. Сфатив дека се е во ред тука. Седнав до Актерот и бидејки немаше доволно чаши решивме да пиеме од една иста. Јас од жед тој од некоја негова причина пиевме без престан... Потоа си отидоа Максимова и друштвото нејзино, со нив и Актерот... Васко се сврте кон мене и почна да ми зборува... Ех момче младо, какви се луѓе има по светов, другар ми утрипан и сеуште у филм дека е со таа швабинката ми вика на мене ај пер да ја ебеме заедно Драгица, он на мене ми вика да ја ебе мојата женска... будала. Кога му ја акнав една падна на земја. Во тој момент на Драгица и текна на тебе, почна да вришти гласно: Кај е Тони, кај е Тони... и го испратив Актерот да те најде у кафичот и да те донесе. Како си помина ти у кафичот? -Па убо си поминаф, седеф со К`ли, тропавме глупости, слушавме рок музика... супер беше. Баш ми е мило кажа Васко и запали уште еден џоинт... којзнае кој беше по ред таа ноќ. Отидов во тоалет, кога ги миев рацете се погледнав во квадратното огледало. Очите ми беа коцкасти и мнооогу црни, лицето исто така ми беше коцкасто, остаткот од огледалото го зафаќаше моето „афро“. Кога се вратив Драгица и Васко пушеа нов џоинт и почнаа да се караат... не знаев дали да ги прекинам па пола од џоинтот испушив сам во еден здив... Станавме за Драгица по телефон да побара такси. Одејќи низ ходникот мене ми откажаа колената и се струполив на земјата како покосен. Не чувствував болка, но звукот беше чуден како да доаѓаше од далечина бидејки е многу гласен и стига до далеку... Некако станав и стигнав до креветот во сеобата каде што седевме претходно. Ги затворив очите... и да сакав да гледам нешто и најмалата светлина ми предизвикуваше силно печење како да гледам во летно сонце... Васко беше престрашен... Драгица го смируваше... -Ќе заглавам робија ако умре тука, не можам да си дозволам такво нешто... Јасно ги слушав што зборуваат. Потоа почнаа да се бакнуваат, Драгица даваше малку отпор... тој ја убедуваше ајде мило, колку повеќе се ебеме толку повеќе се сакаме... и почнаа да се ебат, тивко... Ги слушав нивните стенкања во темнината... се обидов да ги отворам очите, но светлината на уличното осветлување во далечина ми предивикуваше болка во очите... Се свртев, им ги гледав силуетите... Васко ја ебеше Драгица во мисионерска поза... Во главата почна да ми се мота мисла It should've been me... it should've been me.... После два оргазма на Драгица променија поза, сега анално ја обработуваше... Драгица доживеа уште еден оргазам... Васко не можеше ниту еден... премногу трева... Не. Премногу алкохол.... Не. Преголем страв.... Сеуште го држеше стравот.... Некако се облекоа. Јас се обидов да станам, веќе пееја петлите и беше осамнало утрото. Се подигнав и седнав на креветот. Васко беше насмеан, спиеше ли друже?? -Спиев, излажав...... Ауууу и ние спиевме, насмеан излажа и тој... Сеедно ми беше. Станав од креветот и со леснотија си ги обува патиките. Палтото Драгица ми го беше наместила како перница, а ранецот ми беше обесен на закачалката. Се средив и излегов надвор. Почекавме малку на улица и дојде такси. Васко се шегуваше на сметка на Драгица: Како ќе си идеш сега кога немаш пари? Ќе му го пушиш на таксистот... Влеговме во таксито, Драгица на предното седиште, јас на задното. Од ранецот ја извадив книгата што требаше да и ја дадам на Драгица, и ја дадов. Таа се заблагодари и се насмевна. Возејќи се забележав ВИНОЖИТО над полето... Таксито стигна на подножјето на ридот кај што е мојата куќа. Од скришно џепче на мојот новчаник извадив 500 денарка, планирана за да платам испити во понеделник на факултет. Таксистот извади 200 и неколку денари и кажа дека сме му први муштерии, нема ништо повеќе. Иако обично вози за 200 денари до Кочани, не може да ми врати целосно кусур. Јас само му кажав однеси ја оваа девојка дома, и задржи кусур. Се прибрав дома и заспав... спиев до доцна попладна, до зајдисонце. The End


-------------
Немам потпис, ама имам http://www.youtube.com/user/tonchie23 - профил на YouTube


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 17:46
Originally posted by #Emili# #Emili# напиша:

Sto bilo...Koga ste bile iznervirani i ste se isturile na listot...Ili onaka, cisto, od zanimacija...Mora da ste napisale ...nesto! I glupo da e...голема%20насмевкатрепкање


Ех да си ми жива и здрава за “постнервозната“ тема. голема%20насмевка ЕВЕ ЕДНО МОЕ РАЗОЧАРУВАЊЕ КОЕ МИ ДОНЕСЕ ГОЛЕМ МИР.голема%20насмевка

Како громови на душа да удрија, срцето ќе ми пукнеше. Како некој близок да изгубив, а не изгубив ништо. Неколку усти помалку сосема доволно за повторно мир да е. Животот ме ужасна кога тие влегоа во него. Ах, тие погани усти, за кој дури речник сменив да успеат да ме разберат-и тоа беше префрлено. Ах, тие уличарски усти од кој научив и јас така да зборам, но не се предавам,  ќе го исчистам секој мој таков збор од речникот и ќе се покаам пред Бог што успеааја да ме понесат нивните гадости иако тоа беше сосема малце. Името ми го гнасеа, образот ми го валкаа со невистини, лаги проклети фрлаа над мене, а тие “непознатите“ како во суша дожд со отворени раце ги примаа. Имав и еден брат...кој во болка и борба не ме сфати. Знам дека и тој ќе се разочара, но што можам повеќе јас. Каде бевте кога паѓав?-да ме сопрете. Каде бевте кога паднав?-рака да подадете. Еден да имаше. Камен да беше, ќе омекнеше. Душа се немаше. Крварев внатре, однадвор плачев. Сите се смееја. Како толпа демони на мене гледаа. Со прст покажуваа, а вистина не знаеја. Лагите кошмар ми станаа.. Тој како водич со силно отворена челуст уста само како пиуни ги поместуваше. Свесно го гледав извртениот ум а во себе си велев-нека му е Бог на помош! Од друга страна ме обзеде бес. А сиот револт лежи овде, за после ова да се смирам. За сите кои поверуваа во лагите да ги закопам длабоко во себе и да им се исплачам само еднаш како на гроб таму длабоко во мене. Но гробот без крст ќе биде, за грешници кои човекот што се бори да не биде толку грешен барем, му го прекоруваа Христијанка, да тоа бев, тоа сум и ќе сум!!! Не треба никој да ме потсети!  Барем се трудам да не грешам толку-а тие лажно сведочат и судат. Сега настапува мирот и следи само ова-страдна ќе бидам, во Бога ќе верувам, гладна ќе бидам и покрај фурни леб нечист ќе поминам нема рака да подадам-во Бога ќе се крстам. Колку и да сте доказ за зло и болест-знам Бога има! Тој е вечен, ќе ме прати до последен миг и во тој миг кога душа ќе предавам, ќе Го љубам како сега, безрезервно и вистински, со каење за лошите дела. Тој ќе биде секогаш со мене, додека вие ќе заминете, ќе ве нема од мојот живот. Додека бев ударна точка, мета за моабети. Ме кревавте во облаци и од таму ме пуштавте да паѓам, џабе е се, пак сама станував и пак станав. Сама градев и пак ќе изградам се што вие срушивте. Да го прочитате ова пак ќе речете сакам внимание. Не! Тоа не е точно. Не ми треба вашето внимание. Не сакам ни миг да потрошите на ова. Ова е мое олеснување, а не обраќање до вас. Кој беше добар, тоа и остана, тој ќе биде следен од мене и во добро и во зло. Но погани усти замолкнете! Или барем јас да не ве слушам! Заборавете ме! Не допирајте до мене. Не ми се потребни вашите лаги за моите дела, измислените работи во кој вие ме убедувавте дека сум ги сторила, а не сум. Како може да убедуваш некого дека се качил на коњ а тој ни поглед не свртел накај коњот!? Како може да навалуваш, а да не го ни познаваш човек? Како можеш по се што тој направи за тебе! Епа  ви се може. Вашиот ум во злоба нема граници. Сте заборавиле на Бог, а го изустувате. Барем Него не го валкајте, зашто нема да успеете. Нека се смилува Тој на вас. Од мене веќе ни глас не слушате!


-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 17:46
голема%20насмевка


-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zagor
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 19:46


-------------
...zagor e ziv,se drugo e laga.


Постирано од: RUSHKA
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:15
UFFFFF....BLUEPRAYER OD PAMET ME IZVADI.SI POMISLIV STO TOA SE SLUCILO PA VAKA PISUVAS.аплауз ZA POSTOTзадоволство

-------------
4ISTA SOVEST=MIREN SON


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:26
тенкс мила тага

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:27
Originally posted by zagor zagor напиша:

ти нишо не разбираш алал да ти е


-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zagor
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:29
МНОГУ УБАВО РАЗБРАВ....

-------------
...zagor e ziv,se drugo e laga.


Постирано од: гoстин
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:30
i mene majka mi od pamet me izvadi ama sega e se ok


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:31
големо%20гушкањесин ми најубо ме разбира......загор само ммисли разбира голема%20насмевка

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zagor
Датум на внесување: 13.Март.2008 во 20:35
...ИМА ПАМЕТНИ И ТАЛЕНТИРАНИ ДЕЦА!САМО НАПРЕД...ИДНИНАТА Е ПРЕД НИВ!

-------------
...zagor e ziv,se drugo e laga.


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 14.Март.2008 во 01:42
нели

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zagor
Датум на внесување: 14.Март.2008 во 01:47
ДА,ВО ПРАВО СИ!АМА,КАЖИ И ЈАС СУМ ВО ПРАВО...НЕЛИ?

-------------
...zagor e ziv,se drugo e laga.


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 14.Март.2008 во 01:48
аха..

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zagor
Датум на внесување: 14.Март.2008 во 01:49
....

-------------
...zagor e ziv,se drugo e laga.


Постирано од: vodolija1977
Датум на внесување: 15.Март.2008 во 18:50
Pjesma chasnoj sestri

Kad manastir ozvoni
od velikog zvona katedrale male
u jutarnjoj svitnji
kad ti budes ishla
Bogu svome dragom
u jutarnjoj molitvi
ti spomeni mene
Opatice tuge,
u crnoj dolami,
pomoli se za mene
Zapali mi svjecu
lojaru bjelu ,
za greh duse moje
Iskupi moju dusu
svojim strogim postom
i molitvom svojot
sestro bogom ovjenchana
Opatice tuge,
u crnoj dolami,
pomoli se za mene
Znam da ti na to ispijeno lice
moja smrt jos vishe tezi
Od sestrinske boli
znam da nema vece
a ti izgubi brata
u jedno kobno veche
oduzme ga smrt -ciju casnu boju nosish
Opatice moja pomoli se za mene
oprosti mi sestro ,
zajedno smo rasli
a ti odabra Boga
a ja sudbu kobnu
razochara me ljubav –pokri poljsko cvjece
opatice- sestro moja
pomoli se zamene


Постирано од: Eli
Датум на внесување: 15.Март.2008 во 22:54
1999god.bev 3 oddelenie i se sekavam deka za prv pat so drugarkite od skolo i nekolku roditeli otidov na lizgaliste..poima nemav od lizganje ama idam prv pat pa si vikam,ke naucam nema veza..i ok,iznajmivme lizgalki i site gi soblekovme patikite na edno mesto,i otidovme da lizgame..ok bese poleka se opustiv i podnauciv po malce..ali ova neka bide kako voved glavnoto sledi sea..resiv malce da se odmoram i iskacam od ledot i sednuvam na edno od stolcinjata,i nekako po 2 min.si rekov aj dosta e za denes da si gi oblecam patikite,ama patikite moi nikade gi nema..si vikam aj moze se pomesteni nekade,da gi pobaram..baraj baraj..gi nema nikade,nekoj gi ukral..makedonska rabota..nervozna bev kako nikad do sea..edinstveno so mi se motase u glavata bese sea kako ke si odam do doma,neoti mislev na patikite..i so da se prai,so da se cini mi vrzaa kesi na 2 noze i ja odam taka ko idiot a site od strana normalno deca se na lizgaliste se smeat,ama onaka od dusa seirdziski(abe i ja bi se smeela,ali da znaat kako mi bese u momentot)..i me ostavija roditelite na drugarka mi pred zgrada i ko za belja site komsii me vidoa po skali so kesite i dete kako dete koga dojdov doma se isturiv od placenje..ama mislam deka solzi ne mi ostanaa vise za placenje..majka mi koa si dojde od rabota koga me vide si pomisli koj znae so mi se desilo..ali koa razbra pocna da se smee i da me tesi normalno kako i sekoja majka..naredniot den so tatko mi bev i si gi kupiv istite patiki..ama dzabe posle me rupcea u skolo sekojdnevno,pa duri i denes so tie so ucam od osnovno im e ostanato u sekjavanje ova neazboravno iskustvo na koe sea normalno se smeam ko luda koga ke mi tekne


Постирано од: Zaspana
Датум на внесување: 16.Март.2008 во 21:37
Pod isto nebo rastevme,
isto sonce ne greese,
na isti kamen gakite si gi susevme!!!


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 16.Март.2008 во 21:49
мислиш на исто сонце гаки сушевте голема%20насмевка

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 17.Март.2008 во 13:34
Te mislev i pak te mislev,
e kolku glupav sum bil
zini zemjo goltni me
na crvi prepusti me
koga glava samo za sisanje mi sluzi
i koga macka bela pred oci ne gledam,
so um no bez razum.
Los covek sum
i sekogas greski pravam
ko mrsul zalepen pod klupa
za nedolzno dete prsti da si izmacka
i da se srami zaradi tugi grevovi.
U stvari i pojma nemam sto pisuvam
zar ti treba pogolem dokaz !


Постирано од: ...Well...
Датум на внесување: 17.Март.2008 во 14:33
Originally posted by maria_magdalena maria_magdalena напиша:

аплаузаплаузаплауз


...mache...ruchinjata ke te zabolat od tolku tapshanje-ta-na-na...плазење


-------------
...I feel like there is no need for conversation...


Постирано од: ...Well...
Датум на внесување: 17.Март.2008 во 15:13
Originally posted by maria_magdalena maria_magdalena напиша:

И глава ме боли од смеење па не перстанувам да се смеам.
Па за ручињава, ех, на аплауз не се штеди.
Еве и за тебе аплауз
Еве и гушка (нема да ми се истегнат надлактиците)големо%20гушкање


...големо%20гушкање...

...could I, have just one kiss?...трепкање


-------------
...I feel like there is no need for conversation...


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 17.Март.2008 во 23:46
Елка

Со двата прста, нежно и со восхит
ги фаќам лампионите на нашите лаги
додека ја китам елката.


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 18.Март.2008 во 13:55
Sekunda pred kraj
kade se gleda
deka od zborovi e dosta
i zaludno e se.
Za akcija e vreme
spremanje za skok
i kade se gleda
deka resiv da begam.


Постирано од: mamma
Датум на внесување: 18.Март.2008 во 14:03
Imam chuvstvo...deka naskoro,...ke gi napisham najubaviot tekst,
ili  stihovi vo mojot zivot ....

-------------
http://imageshack.us">
Shot at 2007-06-30[/IMG]


Постирано од: eurydice
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 01:07
Заразени

Ние сме мутанти,
Зар не ти е јасно,
Сè што сме си кажале
Со букви, не гласно,
Нè менува тивко
По крвта ни шета
Ново како вирус
Од друга планета.
Отпрвин нè скокотка,
А после нè боли,
На крај ќе нè скине
Емотивен пролив.




Постирано од: majstorce62
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 07:22
Za ubav Stojan posle nekolku godini se utvrdi deka e tatko i na tri momцiнјa od kopiliwata oti majkite na nivnite petlinјa go poznaa negoviot znak -petokraka zvezda so dva potkrсeni kraka. Mozebi i nekoe od momicinjata bease negova majstorija, ama neli tie nemaat petlimja, pa taka niedna majka ne bese sigurna vo toa.
        No pred da se utvrdi toa, vo seloto pocnaa kravite da oteluvaat telinja so glava na koza i noze kakvi sto imaat kuciwata a mlekoto im bese izmesano so krv i mirisase na mrsa.
        -Bela lazicka nema da vidime, nitu nie, nitu nasite deca!
        Ubav Stojan komentirase deka go videl edna nokj Mice Prclov i deka ovoj mu se ispovedel kako badijala si ja stavil jamkata okolu vratot, oti onaa svrknatata pak ne go pustala da vleze vo nea i kako povampiren, pa zatoa im gi ebel kravite na soselanite na polna mesecina i zatoa kravite kje ragjale takvi teliwa i mlekoto kje im bilo pomesano so krv i kje truelo na mrsa se dodeka dusata ne mu najde uspokoenie za zrtvata sto mu ja prinel na Amor, a toa mo`elo da se sluci samo vo krevetot na onaa sto imala trmje mesto bunda okolu tesnoto.
          Otprvin nikoj ne mu veruva{e.


-------------
БИДИ СИ ГОСПОДАР НА СОПСТВЕНИОТ УМ


Постирано од: majstorce62
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 15:47
Кога дојде време да си заминеме дома, бидејќи Верче и кате имаа дозвола од родителите да се задржат до девет часот и ниту минутка повеќе, Ведран и Кате рекоа дека ќе отидат до слаткарницата за да купат сладолед за сите...
-     Вие одете,ќе ве стасаме! – рече Ведран.
          Всушност, тоа беше махерски смислен изговор од страна на Ведран како да останам сам со Верче, а тој со Кате.
        Верче беше расположена и весела како пеперутка која штотуку излегла од својот кожурец.Светеше од радост и расположение како утринско сонце. Толку убава и волшебна ја немав никогаш видено. Ја јадев со погледот и го заситував гладот по нејзината бајност во очите и во душата. Се полнев како слаткарски шприц со шлагот на нејзината девственост.
          Боже, колку многу ја сакав таа ноќ! Секој атом од моето постоење беше вљубен до бесвест во нејзината коса,нејзините очи, нејзините усни, нејзините движења на пеперутка...
          Од нејзините очи ме галеше топлиот летен повеј...
          Боже, колку многу сакав да ја гушнам таа ноќ!
           Да го сетам биењето на нејзино срце во моето...
          Да ја сплотам песната на нејзината душа со мојата...
          Да го пуштам низ коритото на мојот надојдне крвоток бликотот на нејзината крв...
        Колку малку требаше за да ми стане блиска психологијата на некои владетели од минатото кои за таква убавина војни воделе, опожарувале цели градови, убивале и биле убивани...
        Колку малку ми требаше таа ноќ за да ги спознаам чувствата на поетите, кои вдахновени од таква убавина ги испеале најубавите стихови на сите времиња и страдале до крајот на животот...
          Пеперутката зборуваше за своите планови за упис во средно медицинско училиште, а јас смислував начин како да и кажам дека е волшебно убава и дека за неа некој владетел би водел војна во минатото.
          Татко и и мајка и сметале дека тоа е правилен избор за една девојка.
          Татко ми и мајка ми не знаеја ништо за Беатриче на Данте, за Дулчинела на Дон Кихотм за Лаура на Петрарка...
-     Ти, што ќе се запишеш?
           Никогаш не бевме разговарале на таа тема.
          Повторно оној топол повеј од двете ливади во нејзините очи.       
        - Техничко училиште – реков!
          - Инжинер, се насмевбна таа, - Како тато...
           Ми беше мило што ме спореди со татко и. Тој важеше за господин човек. За брзо време стекна углед во целата населба.Веројатно Верче сакаше да има сопруг како татко и. Затоа и м и годеше споредбата со него.
          - Би било убаво! – признав, - гледајки во врвовите на новите чевли, со кои, не знам зошто, шутирав едно камче, заборавајќи на ветувањето што и го дадов на мама       
- Ти си бистар и можеш да успееш! – ме пофали Верче, - Но треба и многу да се трудиш... Да се одречеш од многу задоволства на животот, оти електро факултетот е еден од најтешките!       
- Има уште многу време до него...Прво да го прегазам средното          
Сакав да ја сменам темата, да и кажам дека ноѓе заспивам со нејзиното име на усните, дека во сонот го барам нејзиниот лик под перницата, ама никако не ми доаѓаше идеја како да го направам првиот чекор кон таа тема.
          „Бојан без проблеми би го направил тоа“, помислив и самиот не знаејќи од каде ми дојде Бојан на ум.
          Сеедно, тоа момче навистина умееше да разговара со девојчињата. И да остава впечаток уште при првата средба со нив. Ми стана уште помило што го запознав. Од него би можел многу да научам
        Чув забрзани чекори зад нас, тоа беа Ведран и Кате со нашите сладоледи.       
          Ќе и кажам... Следниот пат кога ќе бидам насамо со неа. Можеби на журката. Да, секако, журките се најпогодни сутации за такви нешта...Додека се танцува... Или...Не е важно, секако дека ќе и кажам.


-------------
БИДИ СИ ГОСПОДАР НА СОПСТВЕНИОТ УМ


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 18:30
Umoren sum od sranja,
umoren od se,
sto li mu e sega pa na ovoj ?
Ovde ne se krijam,
nadvor se krijam
i gospodin izigruvam
vozdrzen i seriozen
komu samo eden del
od usta se smeska
i od vega se podiga.
Neprepoznatliv, nevidliv
na site pred oci


Постирано од: RUSHKA
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 19:22
Otpatuva nad oblacite
bez pozdrav.
Zborovi vo grlo zastanati
BOL
OCAJ
Krik jak, silen
da go raspara neboto
da te vidam malku,
da te vidam...


-------------
4ISTA SOVEST=MIREN SON


Постирано од: KaLiNa
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 19:25
ova e recenica sto si ja napisav odamna, ama mnogu cesto si ja preprocituvam среќа
kopnees za mnogu, za SE i koga ke go dobies toa sto go sakas, se plasis deka ke go izgubis, deka se e son, deka toa ne ti se slucuva na tebe...zosto ednostavno ne uzivas vo momentot, zosto ne uzivas dodeka trae, zosto mislis na UTRE i zosto koga kopnees za toa SE ne se tesis deka ke dojde UTRE koga SE ke ti zatropa na vrata...
 


-------------
kuliraj


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 19.Март.2008 во 20:39
Za denes e dosta
od vozbuduvanja i razbiranja,
za denes e dosta od dokazuvanja
koj sto rekol i kako mislel.
Denov zavrsi onaka kako i pocna
tapo i bledo
i se nadevam deka poveke nema da se vratam
iako drsko se lazam
iako nokva mislite tuka ke mi bidat,
koj kako mislel i zosto mislel
i kade civija se krie.
Vo slucaj sekoj
vozbudlivo si bese,
mrtvi bukvi
a sepak pozivi od mnogu ziveenja.


Постирано од: eurydice
Датум на внесување: 20.Март.2008 во 01:21
Кој ми е крив

Од пуста милост на гла ти се качив
Ко мува на слатко ти брмчев нон-стоп
Те гушкав и тегнев, ти бушавев коси,
Ти траеше мирен, трпелив ко поп.

Кога беше немирен те лулав нани-нани
Те смирував за да останеш до мен`.
Кога беше заспан те будев ајде стани
Не можев да чекам до новиот ден.

И природно, трпи-трпи, појќе не се трпи,
Ти реши да ставиш точка на се`
Си ги прибра сите партали и крпи
Аман жено збогум, заборави ме.


Постирано од: Quentin
Датум на внесување: 20.Март.2008 во 09:04
Жена без адреса

-Мила, – ја прашав – зошто ги мешаш поимите љубов и секс за една ноќ?
А таа вртејќи со очите, небаре силно шокирана од моето прашање, ги заби црвените нокти во густата и долга црна коса, одбирајќи еден прамен за да го врти низ прсти, додека несигурно ги листа мозочните виуги и одбира некој од многуте готови одговори што ги чува за вакви прилики.
-Па види, дарлинг, јас животот го гледам како квиз. Нон-стоп некој ти бара да му дадеш џек пот. Јас успевам да им го дадам тоа на мажите, зошто имам умешност да си го поделам срцето на безброј мали коцкички љубов. Е сега, знам ќе си речеш дека многу си имаат сварено супа од тие коцкички, ама што да правам, кога сум толку посакувана!? – ја заврши реченицата отворајќи го малото огледалце, за да си ја поправи шминката.
Баш кога си помислив дека го заврши бледото објаснување, во кое секогаш неминовно го става зборот љубов како маска што навидум го сокрива нејзиното (за многумина) срамно поведение, таа воскликна:
-Ах, и ова заборавив да ти го кажам. Јас во тој квиз не им дозволувам на мажите да играат џокер “повикај пријател”. Не можам со двајца, дарлинг. Тоа е ту мач за мене.
И колку повеќе барав да ми изнесува детали од возбудливиот сексуален живот што го водеше без запирање, толку повеќе се воодушевував од нејзината театрална фацијалност, измешана со еден куп емоции и неартикулирани движења. Во исто време, нејзината личност собираше наивно девојче, искусен манипулатор, кабуки-кралица и жена без адреса.
Додека си ги поднаместуваше тенките хулахопки, ја набљудував нејзината силуета и се најдов себеси како во рацете цврсто стегам камен за да го убијам блудништвото во нејзиниот дух. А таа вртејќи се кон мене, ми носи реминисценција од дамнешна Исусова беседа: Кој си ти за да судиш?
-     Како изгледам? – ме прашува со бисерна насмевка, една од многуте што механички знае да ги става на својата уста, за да ги поттисне горчливите талози од светот што му припаѓа секому и никому истовремено.
-     Одлично! – и велам, пуштајќи го мисловниот камен.
-     Вечерва оперирам во Пелагонија – ми вели. –Другарка ми Маца ми рече дека имало нешто во почвата таму, па речиси на сите им биле како мортадели. – кикотливо констатирајќи, ја закопча ташната, во која ги стави неопходните “заштитни акцесоари”.
-     А што ти фали во Скопје? - ја прашав снисходливо.
-     Абе дарлинг, види...Во Скопје ги има од секаков асортиман, ама најчесто мене ми се погодувале само микроСКОПСКИ. Лоша среќа! – ми рече, откако двајцата избувнавме во несовладлива смеа.
Наклонувајќи го своето тело да ме бакне за поздрав, го почувствував истиот парфем што некогаш мајка ми го ставаше на себе. Во него го олицетворив сеуште свежиот здив на нашиот некогашен среќен живот, додека имав двајца родители и прекрасна сестра. По лицето ми се стркала солза, но скришум успеав да ја стопам во перницата што ја испи како што земјата впива долго чекан дожд.
-     А ти да си легнеш рано и да не гледаш телевизија цела ноќ. Ок? Утре си на училиште. – остро ме погледна, отворајќи ја вратата што е проколнат мост кој ги разделува девојката што ја познавам како најмила сестра и блудната жена без адреса.




-------------
http://www.thirdchapter.blog.mk - http://www.thirdchapter.blog.mk

http://www.poetryandbeyond.blog.com.mk - http://www.poetryandbeyond.blog.com.mk



Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 20.Март.2008 во 11:28
И кога болката е причина за лош збор-тука сум да го чујам
И кога рака не подаваш а тонеш и тонам-тука сум за да гледам како тонеме поради нашите глупости
И кога сакаш да пцуеш да колнеш да навредиш-тука сум по мене викај
и кога милион зинати усти со очи ококорени гледаат накај мене и ми посакуваат зло -бутни ме во дупка (ко што направи) за да ги задоволиш.
И кога гледаш дека сето тоа е така пак пцуј
А се додека гледам јас дека е тоа така ке останам мирна иако неправдата владее....зашто има Некој кој еден ден се ке разјасни.....само го чекам тој ден. До тогаш...хммм....ке те големо%20гушкање


-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: brza
Датум на внесување: 20.Март.2008 во 12:00
ne e bash nova,....ama ,neli,...prikazna e!


 Godina 3446AC    Lokacija: nekade na planetata zemja:         -  Dedoto mu vika na vnukot,za da zaspie: -sega ke ti raskazam prikazna za "Makedoncite i 120-te razbojnici" -iih,be dedo,pa ja znam veke taa,a  i ne se 120 tuku 40 - A, znam na koja mislish ama ne e taa,ovaa,sega skoro ja slusnav,ama neznam dali e vistinska - dobro,dedo ajde pocni!- znaci vaka: -si bil, mnogu,mnogu odamna eden narod na zemjata,ima edno 14 veka,tolku mnogu.Posle dolgo vreme konecno si go naredil zivotot nekako,ama  i toa ne traelo dolgo.Od neshta koi ne zavisele od nego, doshol vo situacija sam da odlucuva kako ke zivee.Dotogash si ziveel nekako ,samodovolno i gordo.E,makite pocnale koga toj bil ostaven sam da odlucuva za svojata sudbina.Po ugled na drugite zemji i toj pocnal da si go organizira zivotot i izbral 120 pretstavnici od narodot,koisto trebalo poleka,poleka da mu go podobrat zivotot i da gi stignat drugite porazvieni narodi,Zatoa vetuvale razni raboti,megu koi i deka brzo ke ja napravat zemjata da bide kako Shvajcarija - si slushnal za nea neli - da,dedo!- e duri togash,popoleka mesto zivotot na narodot da se podobruva toj pochnal da se vloshuva.Od den na den,od mesec na mesec stanuvalo se polosho i polosho.Poleka.poleka pochnale da se prashuvaat zosto e toa taka.Site okolu niv brzo napreduvale a ovie se poveke zaostanuvale,se polosho im bilo.tie 120-orica nosele se poveke zakoni i drugi pravila ama zivotot ne se podobruval.A, narodot se poveke patel.Se prashuvale kade greshat.Nasekade gi gledale krivcite, samo ne vo svojata zemja.A,sto da ti bila rabotata? Tie 120-orica znaejki kakov mu e narodot, pa neli i tie od nego poteknuvale,popoleka pochnale da ne go ebavaat za nisto ,ustvari,obratno, go dupele, pupele, trtele koj kako ke stigne- a, be dedo, ne razbiram sto zboruvash...-pa,dedino,i ne treba toa da go razberesh....kaj zastanav?-A,da go ebele vo site mozni pozi(neznam sega kolku gi ima).....-dedo, pak,ne razbiram!....Tie narodni izbranici se otugile od sopstveniot narod i pocnale da se odnesuvaat bez kontrola! Nikoj nishto ne im mozel,iako vo pocetokot imalo obidi da se zauzdaat.Nishto ne vredelo, Go pljachkosuvale se ona sto imalo nekoja vrednost.Stanuvale se poveke alchni, kako nekoi mitoloshki lamji,azdai i drugi strashni zivotni od prikaznite..- dedo, nemoj da me plashish ...A nikoj ne gledal ili ne sakal da go priznae toa.Uste poloso bilo toa sto tie se mnozele sekojdnevno kako klonovi...-znaes sto e toa neli....-da,dedo toa e koga od edno zivotno ili covek se pravi negov duplikat....- da ama ovie voopsto ne si licele.Isti bile samo po toa sto i tie go doebuvale narodot..-dedo, be!..-I taka minuvale godini i godini, a narodot se poveke tonel vo bedata.Na nikoj ne mu teknuvalo deka problemot e vo niv! Uste poloso,sekoi cetiri godini koga birale novi 120-orica,narodot bil lazen kako i pred toa,a toj slepo im veruval.Site bile isti.Nikoj da otkrie deka problemot bil vo samiot narod.Toj vazel za miren,krotok,srdecen ama se dodeka ne go izberat na mesto od koe ke ima vlijanie vrz drugite luge.Togas se pretvoral vo nesto sosema sprotivno.Kako jagneto odednash da se pretvori vo volk.Znaes deka volkot ne ubiva kolku sto mu treba tuku mnogu poveke...........-mozno li e,be dedo,ova da e vistinska prikazna? -Neznam,be dedino,....edino znam deka imale nekoj pijalok koj go vikale skopsko ....i se im bilo mozhno.Mozebi i toa bilo del od problemot,vikale deka toa e najdobroto od niv!..A,Jas dedo mislam ima vrska so genite..-sto znaes ti za toa,a..-znam dedo, od niv zavisi se i se plasam da ne imam i jas nekoj takov gen...-ne se plasi dedino,prirodata gi isprava svoite greski,a tuka e i chovekot ako taa ne e dovolno brza...-tuku ajde na spienje! Utre so babati imame rano reservirano  transfer do Pluton,a jas oko ne sum zatvoril. popat nemozam da spijam zasto tamu sme za polovina chas.Ima tamu eden novo otvoren muzej za univerzumot, pa ke ja pobaram knigata "DISAPPEARED NATIONS IN THE KNOWN UNIVERZUM".Ako voopshto postoel toj kutar narod, vo nea ke go ima.Tuku, nosi si go videofoncheto stalno so tebe.Koga ke stigneme ke se vidime.....Kosmofon bese neli.....da,dedo!    zarem e mozno nekoj da preziveal??!!




-------------
Patriotizmot e poslednoto skrivalishte na kriminalcite.-Albert Einstein
Mokjta od sekogash privlekuvala lugje so nizok moral.-Albert Einstein


Постирано од: eurydice
Датум на внесување: 20.Март.2008 во 12:28
Во моите очи ти си принц.
Исцрпен од сите порази, без коњ и меч, бос по трње се тетеравиш, во последен обид да ја ослободиш заспаната убавица, и тоа е твоето јунаштво.
Коњот е твоето немирно срце а мечот е твојот прецизен збор, кралската руба ти е душевната галантност на која и се восхитувам секојдневно.
Во твоите очи јас не знам што сум, но сакам да се огледувам во нив.
Таму сум убава, дива и паметна, таму сум совршена.
Таму сум дома.




Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 20.Март.2008 во 18:59
Х Х Х

Чавките се пребројуваат на високите гранки;
ситни капки и гневни олуци.
Обична дождлива вечер.



Постирано од: alan ford
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 06:12
Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vrijeme, pokušavam tu, na drugom kraju svijeta, da budem sretna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.

Uvijek se nasmijem kad se sjetim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nježna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelijepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz 'virtuelna stvarnost'. Meni i danas to 'virtual reality' tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodaš malo čežnjive prašine, malo sjetne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nježnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)

Uvijek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svjetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.

Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i vidjećeš - bićemo opet zajedno i biće lijepo kao prije.

Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.

Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o 'muškim vrlinama' i pogledima na svijet, da mi 'otvaraš oči', da mi nježno šapućeš i da me voliš...

Nema te stvari koja bi mogla da baci u sjenu sve ono lijepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživjeli...

Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnije, ni bjelje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.

Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.

Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neiscjeljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nijemi mir.

Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.

Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mjestima. Da smo kojim slučajem svijet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.

Da smo se rodili na srećnijem mjestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vrijeme...

Na to ne možemo uticati niti se to da promijeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti ljepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Vjeruj mi - tako mora..

Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.

Sreća uvijek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Poslije velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....

Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..

Znaš, kad god ti pričam o sreći - osjetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me raznježi....

Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zacijeliti se i proći... Ne mogu, vjeruj.

One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspjeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.

Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?

Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmjeniti...

Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživjeti kao da je posljednji.
I praštati.

Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....

Ne zaboravi ljubavi moja - uvjek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvjek...
Uvjek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvjek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...

Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..

I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspjeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..

Vidjećeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš povjerovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživjeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.

Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Vidjećeš mili, i ovo će proći.....

Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomješana osećanja, tvoje nježne riječi, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....

Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe cijelog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....

I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične 'proste vojvođanske zime' - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja vječno može da nas dijeli.

Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvijezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju vječitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome.

Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umrijeću od sjećanja.
A voljela bih sa tobom vječnost da podijelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.

(Kad god mi u inbox-u piše 'You´ve got mail.' - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smješka i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)

Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog svijeta - pripadaš zvijezdama s one strane svemira i sav si od svijetlosti stvoren.

Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nježna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lijep dan.....
Svaki novi dan....

-------------
I vrag može citirati Sveto pismo za svoje potrebe.


Постирано од: alan ford
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 06:25
Си беше еднаш еден Њубе. Њубе беше сиот разочаран од се. Од животот, од љубовта, од општеството, од својот омилен фудбалски тим и друго. Реши да стори нешто во врска со тоа. Отиде еден викенд на стадион, урлаше викаше навиваше, ама ништо, пак загубија. Отиде пред собрание на република Република, да протестира, ги отера на крај сите во три лепе, ама џабе. Ништо и од тоа. Излезе вечерта во град. Им се додворуваше на десетина девојќи едноподруо по корпите. Ништо. Му остана уште животот како нешто кое претставува нешто од поважните нешта. Си рече во себе дека барем може самиот да диригира и да одлучува за својот живот како таков. Иако никаков. Тогаш Њубе реши да си го одземе животот. Реши да се обеси. Отиде кај баба му, која живееше на четврти спрат, ги зема нејзините хулахопки и си направи јамка со нив за својот врат, а другиот крај го врза за решетките од балконот. Го погледна небото, онака рамнодушно и се фрли удолу.

-------------
I vrag može citirati Sveto pismo za svoje potrebe.


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 08:25
Ti si gomnar neprokopsan,
vol u dol kupus u laana,
od koj li ludnica si izbegan
pa samo seres naokolu.
Krv da seres na den vtor veligden
i doma laden u celo da te bacuvaat
zosto si pizda rasipana,
a pcues zosto si maloumen
i koj znae od koja planina si se simnal
govedo edno volovsko.
Za zalenje si mnogu
pateticen i slab
mrsul zelen vrz lajna zasuseni,
crvu eden mizeren
zal za tebe mi bese
oti si takov skapan
no sepak potsetuvas na covek
no samo vo temnica mracna.
Kopile edno zbuneto !


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 08:47
A sepak ne e seedno
a sepak pod koza mi vleze,
a sepak vetiv deka da povredam nema,
a sepak go zgaziv svojot zbor,
dodeka ogledaloto me obvinuva.
Mislev za sebe nesto podobro
no samo spijun i predavnik bidnav
na sopstvena dusa
koj patot na polzavite go sledi
koi ligavejki se stigaat do celta.
Na borba sum ucen od mal
vednas da udram
silno i bez zal,
dodeka docna ne bidna
nacin koj stana golem del od mene
surov, preziren, odvraten i gnil.
Ljubovta za omraza ja zameniv,
za omrazen da bidnam
stom maskata mi padne
stom temnite naocari gi simnam
stom ocnici usni mi grdat.
A tolku sakav poinakov da bidam
sto saka i go sakaat
dopira i go dopiraat
duvka i razigruva zenski kosi.


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 09:44
nazad na tema!!!



dozd nema a nie nakisnati
sneg nema a sneg se topi
proletta ne opi



Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 09:45
Ruzo, mori Ruzo
sviram po tebe
za da zastanes i da ti go svirnam


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 11:12
Jas ke cekam
dur po celo me baknuvaat,
ko da sum umrel
vo teska nesreka.
Ke mi frlis troski ko na pile
sto bi trebalo da me drzat
dur se vratis,
ke me zakacis kako zimska jakna
na zakacalka zad vrata
kako koga prolet ide
dur od cekanje se usmrdam
i pocne da ti smeta
i se setis deka treba da me stavis vo masina
so onie ostanatite
sto odamna se usmrdea.
A potoa izbleden i skusen
na balkon ke visam
za potoa spakuvan da bidam do slednata zima
velejki si deka moze ke se najdam
za ova ili ona.


Постирано од: ПодВодно
Датум на внесување: 21.Март.2008 во 11:24
dobar si, mi go opravi raspolozenieto,
znaev jas deka vo skolo site lektiri gi imas procitano


Постирано од: Monuska
Датум на внесување: 22.Март.2008 во 00:12
Осаменост

Повторно и повторно ми се враќа, празнината во срцево и тешките мисли и се омилено место за посета. Еве ме пак, грицкам нокти и се обидувам да ја скротам нервозата во стомаков, со која во последно време и се будам, и само чекам некој да ми стапне на нерв и да извадам се што ми натежнало. Тоа е единствениот начин. Некому да се развикам за да можам да се исповедам, зошто освен на тишината никому не можам да проговорам ни збор. Пред тебе молчам во страв дека се што ќе кажам ќе го свртиш на шала, а јас толку многу сакам еднаш да ме сфатат сериозно. Многу барам. Не е еднаш си рекол, многу барам, а мене не еднаш ме боцнало одвнатре дека ништо не добивам. Но игнорирам, по навика, не си признавам. Но се си има своја граница, нели? Па и лажењето сам себе. А најлошо е кога не се знаеш сам себе. Е тоа навистина е маѓепсан круг. Знаеш само колку боли кога знаеш дека си оставен сам на своите мисли, на својата способност да се тешиш? Морам сама да си ги кажувам оние глупави фрази за позитивно размислување. Која патетика. Најтажно од се е што ми успева. Утре ќе се разбудам, ќе го турнам се ова под килимот на заборавот и спремна сум за уште некое разочарување попратено со по некој излив на емоции, кој зачудувачки силно ме бодри да продолжам да се лажам. Толку и ми требаше, збор-два исполенети со разочарување, проткаени со бес и веќе се испразни се што ми тежеше. Само осаменоста останува, таа што треба да ме гушне и да ме теши со чоколадо е последна на листа за исповед. Едноставно те одбива лицето на ситење, задоволство и лажна загриженост.

-------------
Сите го сакаме она што не можеме да го имаме. Вистинските луѓе знаат да се помират со тоа...


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 22.Март.2008 во 07:42
Stani si nautro porano,
nadrvi si stapcence
zastani na balkoncence.
Kako dirigent ti so nego
maftaj levo desno
za sto poise ja vidat tvojata slava
i za cas pocnuva
filharmonija
pod nebo otvoreno,
- Au, lele, wow,
so mu e na ovoj.
A publika poleka gubi zdiv,
rakopleska i ti veli :
 - Bravo, maestro !


Постирано од: alan ford
Датум на внесување: 22.Март.2008 во 14:00
Напишано од Love_Bowie vo Чувства, Љубов, proza
     

Со денови го немаше слушнато неговиот глас. Чудно, како таа ноќ ништо не беше во ред. Алкохолот не дејствуваше на адреналинот, смеата немаше влијание врз расположението, сите беа околу неа, а сепак никој не беше тука. Се приближи единствено да го погледне, ставајќи ја гордоста во кафеавата ташничка која редовно ја носеше со себе. Со доволна доза на самоувереност се обиде да делува смирено. Во тие неколку секунди додека полека чекореше кон местото кадешто стоеше тој мислеше што би можела да му каже. Дали да направи некоја шега, дали да го праша што се случуваше последните неколку дена, или мо`еби само со еден поглед да го верификува своето присуство? Претчуствуваше, со мала доза на горчина во грлото дека не ја забележа кога се појави во ресторанот. Беше личност која целиот живот беше лишена од непостоењето на емоции, а лишена од постоењето на рамнодушност. Тоа можеби е адут, но сега..

Je voulais te dire que je t'attends - дали овој стих што & се вртеше милион пати на repeat последниве денови во главата е она што треба да му го каже. Зашто, колку и да беше возбудена, толку беше и исплашена до смиреноста на неговиот поглед. Единствениот, сега веќе поминат контакт со тој мозаик на чувства, мисли и емоции беше последниот пратен смс: "Кога би била тука да ми правиш друштво..."Тоа беше единствениот контакт со силата, со небото, со чувствата кои лебдат, а сепак...сепак неговата замолченост и немиот поглед ја вратија во реалноста. Што се случи? Тргна назад кон местото кадешто нетрпеливо ја чекаа другарките. Не им одговори, не ги ни слушаше, се што пред две минути беше толку гласно, одеднаш се претвори во некоја чудна микстура на звуци кои се нижеа од крајот кон почетокот, од средина...без никаков ред. Седна на столчето. Алкохолот повеќе немаше вкус. Знаеше дека оваа вечер нема да чека еуфоријата да стивне во сонот, знаеше дека нема да се разбуди за да помисли колку е убава пролетта. Дечкото беше далечен, непознат...не беше оној за кој последните недели мислеше дека ќе и го промени животот, дека ќе ја извлече од долгата врска која неколку месеци ја измачуваше, а остана во неа само затоа што чувствуваше сожалување...најлошото од се...

Откако излегоа една недела пред тоа, се убеди себе си: Е, овој е човекот кој сакам да го гледам и утре...Интуицијата неколку пати претходно ја излажа. Сепак, не дозволи сосема да и се покори, но не и сосема да и верува. Овој пат интуицијата ја доведе до солзи. Секогаш веруваше во своите постапки и цврсто стоеше зад нив. Ги градеше со емоции, со предаденост, се трудеше да угоди, да остави добар впеаток, не се плашеше да сака. Во ноќите седеше со својот дечко, а размислуваше за сите оние сеуште неслучени работи кои ги прави со него, сеуште неискажаните зборови, сеуште ненаправените допири.

Како е можно луѓето толку брзо да забораваат, како е можно да се трудат околу твоето внимание, а веќе следниот ден само да заминат? - Неможеше да даде одговор на ова прашање, беше премногу искрена за да го знае тој одговор. Го поттисна ли тој копнежот, желбата, од некој присутен страв или таа беше онаа која не ја прочита мислата до крај во неговиот поглед? Стана, се упати кон тоалетот. Од другиот агол, во истиот момент, без да знае, тргна и тој. Се одминаа без збор, само во еден мал момент почувствува допир од неговата рака на својата. И толку. Сфати дека е време да си оди. Сфати дека не е слободна, сфати дека нема да се оствари нејзиниот сон. Јасно ја виде линијата повлечена меѓу него и неа.

Набрзина го испи коктелот што со секоја голтка претходно добиваше се погорчлив вкус. Ќе одам, морам да одам - рече. Излезе, длабоко воздивна и помисли само уште една работа. Го извади телефонот од ташничката, некоја чудна топлина ја облеа на ладното време и го заврте неговиот број да го повика.

Претчуствуваше дека нема ништо добро да и донесе тоа. Сепак, го запраша, а на искреното прашење успеа да добие само: Не си ти виновна, во мене е проблемот...Не и беше сфатливо што значеа зборовите: остави ми простор, дај ми малку време да се средам...Замина со наведна глава. По пат го исклуќи мобилниот. Беше изневерена, тажна, заробена. Заробена во сопствените чувства, исплашена за сопствените постапки. Каде отидоа убавите работи? Оптимизмот премина во огорченост, тагата во осуда. Ниеден нејзин сон повеќе немаше да биде ист. А вечерва, вечерва ќе сака само да заспие.

Чекореше попразните измиени улици назад кон дома. Тој нема повеќе да се јави. А мохитото секогаш ќе има горчлив вкус.

-------------
I vrag može citirati Sveto pismo za svoje potrebe.


Постирано од: eurydice
Датум на внесување: 22.Март.2008 во 16:54
---

Јас сум
Празна чаша
Пуст остров
Мртва планета

Ти си
Жеден
Сам
И ти треба кислород

А мене
Мене ми треба цигара

Ние сме
Гротеска
Како и оваа песна



Постирано од: majstorce62
Датум на внесување: 22.Март.2008 во 19:39
Originally posted by Monuska Monuska напиша:

Осаменост

Повторно и повторно ми се враќа, празнината во срцево и тешките мисли и се омилено место за посета. Еве ме пак, грицкам нокти и се обидувам да ја скротам нервозата во стомаков, со која во последно време и се будам, и само чекам некој да ми стапне на нерв и да извадам се што ми натежнало. Тоа е единствениот начин. Некому да се развикам за да можам да се исповедам, зошто освен на тишината никому не можам да проговорам ни збор. Пред тебе молчам во страв дека се што ќе кажам ќе го свртиш на шала, а јас толку многу сакам еднаш да ме сфатат сериозно. Многу барам. Не е еднаш си рекол, многу барам, а мене не еднаш ме боцнало одвнатре дека ништо не добивам. Но игнорирам, по навика, не си признавам. Но се си има своја граница, нели? Па и лажењето сам себе. А најлошо е кога не се знаеш сам себе. Е тоа навистина е маѓепсан круг. Знаеш само колку боли кога знаеш дека си оставен сам на своите мисли, на својата способност да се тешиш? Морам сама да си ги кажувам оние глупави фрази за позитивно размислување. Која патетика. Најтажно од се е што ми успева. Утре ќе се разбудам, ќе го турнам се ова под килимот на заборавот и спремна сум за уште некое разочарување попратено со по некој излив на емоции, кој зачудувачки силно ме бодри да продолжам да се лажам. Толку и ми требаше, збор-два исполенети со разочарување, проткаени со бес и веќе се испразни се што ми тежеше. Само осаменоста останува, таа што треба да ме гушне и да ме теши со чоколадо е последна на листа за исповед. Едноставно те одбива лицето на ситење, задоволство и лажна загриженост.


нели ти реков, нели те думав, моме донке...

-------------
БИДИ СИ ГОСПОДАР НА СОПСТВЕНИОТ УМ


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 22.Март.2008 во 23:39
Ja nema,
a mene kamcinja niz grlo me grebat,
ja nema,
a mene bi trebalo seedno da mi bide
povtorno casa zdrobiv,
povtorno sum besen i div
so zenici krvavi
i iskezeni ocnici,
kako nekoj drug da mi e kriv.
Nistoznosta me guska,
mojata ljubov prva
terajki me da se predadam i opustam
uzivajki vo mrtviloto na sekojdnevieto
megu bledi i vampiski lica,
na koi radost e se sto e mrtvo
i ete me cekaat otsekogas niven sum bil
velejki mi deka so vreme ke svatam
deka ednas ke ja snema.


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 23.Март.2008 во 04:23
Тоа што вистински човек го сака
го љуби со сето битие
нема никогаш да замине па дури
да не е тука.
и кога го нема верувам во него
исто како да е тука
го сакам исто како да е тука
го осеќам исто како да е тука.
од друга страна друга го има
од друга страна друга го гушка
наместо бес тага се буди
наместо револт очај се буди
што е таа подобра?
што таа толку има?
што толку го држи од мене?
и пак го нема.


-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: majstorce62
Датум на внесување: 23.Март.2008 во 14:06
ПРАЗНИНА


        Денот на Средорек ми помина брзо Ме оддалечи со некоја чудна магија од секојдневниот живот и од случувањата во дворот на Ведран, од ликовите што ги печатевме на маиците...Ме оддалечи и од Верче. Чудно, но ниту еднаш не почувствував потреба да биде крај мене. Природата и присуството на татко ми (кого еднаш во месецот го гледав) во неа ми ги исполнија со убавина и хармонија сите атоми на моето постоење, и оние физичките, и оние умствените, и ги потиснаа некаде длабоко во мојата свест сите останати мисли, чувства и потреби кои секојдневно ме окупуераа во дворот на Ведран. Но кога ноќта се распосла над Средорек и кога на небото се запалија илјадниците фенерчиња на ѕвездите, во мене почна да се случува една друга динамика, една друга хемија во која полека се топеа задоволствата со кои што ме исполни изминатиот ден а во душата сетив празнина која од миг во миг се ширеше и ме потсетуваше на црните дупки во вселената.
        Верче почна да станува се поприсутна во моите мисли. Фактот дека цел ден не ја видов ми легна на душата како огромна, зината дупка.
          Празнина...Недостиг...Реакции во желудник на човек што цел ден залче леб не ставил в уста.
          Празна, зината дупка, а сепак со некоја тежина во неа, како голема, студена плоча без облик што притиска во душата, ја гмечи, ја толчи, ја собира во кожурецот на немирот како сушелка...
          Немир... Тивка вода поткопуваше песочен брег...
          Немир... Едно кртче риеше низ ливадите на спокојот...
          Ги затворив очите... Рој светулки во концентрични кругови... Инка од светулки во ноќта... Некаде, кон средината на инката – икона... Верче - светисцата на мојата младост...       
          Погледнав до мене, кон леглото од шавер и мека миризлива трева, идентично како моето, на кое татко ми патуваше некаде во запрегата на својот сон. На иста оддалеченост од него, како јас и тој што бевме оддалечени, дедо Панко, на иста таква постела, со рацете под темето, ги бодињаше коњитњ на својот сон, но низ некои други прерии, низ некои други степи, најверојатно го бараше сина си, Митко,човек со афторитет, кога ќе ги заврши студиите...
        Само моите, само коњите на мојот сон, диви и нескротливи, скокаа како ждребиња по ливадите на бессонот од кои ги мамеше со ѓаволчеста насмевка врутокот на сите мои момчешки немири.       
        Зрнце песок...
        Зрнце песок како да паднало меѓу запчаниците во часовникот на ноќта, па го развлекуваа времето како некоја здодевна сапунска серија во која секоја наредна епизода личи како јајце со јајце на нејзината претходничка и на нејзината наследничка.          
        Тато и дедо Панко со крчење ги бодињаа коњите на сонот.
        Се повеќе станував свесен дека тоа ми гази на нервите; немирно се вртев во постелата од шавер и мека миризлива трева и ја барав положбата од која ќе направам примка за сонот и ќе го уловам.
        Цела една вечност лубната стоеше закачена за едно место меѓу монистрите на небото, како слика на таван во спална соба. Од време на време некое проѕирно облаче ќе поминеше тивко, како заталкан патник под неа, пресликувајќи го на својот образ од коприна нејзиното млечнобело лице, како вез со срмен конец, и пак се беше исто.       
          Барем тато и дедо Панкода престанеа да ги бодињаат коњите на сонот со тоа
Одвратно крчење што прилегаше на тропање на раштелувани вентили на стар руски трактор...
          Се свртов на колкот, вртејќи му грб на крчењето, со лицето кон правецот од кој доаѓаше тивката синфонија на реката, што се создаваше меѓу камењата во недалечниот брзјак.
            Секогаш ме пленуваа волшебствата од звуци што ги истураа ноќите на средорекот, но таа ноќ сите убавини како да истекоа низ некој невидлив отвор.        Нешто во мене, еден дел, незначително голем, но сепак присутен и важен, вриеше во лонецот на каењето што не останав дома Во гневот што го таложеа на неговот дно оковите со кои беше оковано времето на ноќта раснеше и чувството на одвратност што го предизвикуваше крчењето до мене. А до пред малку, можеби час, или малку повеќе од час, толку пријатно ми беше во друштвото на моите „мачители“, набабрував од големина во разговорот со нив...Трчав како прле пред магаре да кажам „некоја умна“, а дедо Панко да ме пофали и да ми го надрочи уште повеќе крвотокот на гордоста, како што мајското сонце ги дрочеше плодовите на црешата во дворот на баба Стојна Митрина и од нас правеше маалски арамии.
        „Е, оваа есен ќе ја исечам!“, се заречуваше секоја пролет, во времезреење, баба Сојна, кога наутро собираше под дрвото скршени гранки и згмечени плодови што оставаат крвави флеки по плочите, „Лебаме, ќе ја исечам...Та, зарем ова деца биле!? Арамиишта се тоа, сите до едно... А да речат, да замолат со убав збор, та зарем би им бранела? Да си набереме, баба Стојно, троа цреши... Ако бе, деца, наберете... И скала ќе им дадам, да не скршат некоја рака... Ама, не така, да краделе им било слатко... Арамилакот во крвта така ги тера, знам јас што е работата...“
        Сите знаевме, а најмногу самата баба Стојна, дека црешата никогаш нема да умре од природна смрт.Под неа, лете, кога горештините беа неподносливи, жените од соседството се собираа на триножни столчиња и марифетеа разни домаќински марифети во пријатната ладовина на нејзината широка крошна.
          - Погледни ги оние на врвот, колку се румени! – засвили Верче со својот глас, тивко, шепотливо во моето уво.
          - На врвот секогаш остануваат најубавите! – реков, - Оти никој не ризикува да ги набере...
        - Да, навистина е опасно! – шепна пак Верче, а шепотот и беше тежок од самата помисла на опасноста.
          Не, тоа не беше шепот, туку ронење На грутка страв од душата во мекото ткиво на топлата ноќ.
          Леко, како мачка, се изјазив по тенкиот врв на дрвото.
          Крчењето стивнуваше, како да беше програмирано со потенциометер.
          Станував цреше, округла, румена цреша, која набабруваше во мојот череп, губејќи ги обликот и телесната тежина.
          Цреша без облик, безтелесно лесен објект што те крева и тебе со него и те прави иста таков каков што беше и самиот – без облик и бестелесно лесен.
        Верче имаше крв од цреши околу усните.
        Крчењето сосема запре.

       
       
       



-------------
БИДИ СИ ГОСПОДАР НА СОПСТВЕНИОТ УМ


Постирано од: Quentin
Датум на внесување: 23.Март.2008 во 17:49

Ела

Ела ги собра сите неопходни работи во својот куфер. Но, колку и да ги туткаше разните парчиња облека во претесниот куфер, толку повеќе и' се чинеше дека нешто заборавила да стави. Таа несомнено сакаше самата себе да се напика во тој тесен простор и во остатокот од животот само да си го слуша сопственото срцебиење. Таа самата се беше заборавила во меѓупросторот од бројните страдања низ кои ја влечеше животот. Беше изгубена, избезумена од бес. Несвесно ги пукаше прстите на рацете, вртејќи ги сите агли од куќата. Да ја гледаше некој од страна, сигурно ќе си помислеше дека оваа жена бара нешто изгубено и дека во секој миг потскокнува од радост како да го пронашла истото. А никогаш немаше ни да претпостави, дека Ела се бараше самата себе, додека наврапитото и нерамномерно потскокнување беше чувството дека нејзините стапки повеќе не и' припаѓаат на оваа куќа. Не го препознаваше веќе својот лик во одразот од огледалото, ниту озарената насмевка на семејната фотографија што стоеше на каминот. За неа се' беше завршено во мигот кога ненадејно се врати порано од работа и се скамени пред глетката од спалната соба:
Горан бакнуваше усни, кои не беа нејзини.
Горан милуваше тело, што не беше нејзино.
Горан ја слушаше страста на женското уживање, што немаше глас како нејзиниот.
И стоеше Ела на вратата, можеби цел еден век. Или само неколку секунди. Не знаеше ни таа самата, но беше сосема сигурна дека пред очи и се истркала долгата лента на нејзиниот живот: првиот бакнеж со Горан, топлата локва крв од првото љубовно предавање на Горан, раскошната венчаница што се лелееше на нејзиното младо дваесетгодишно тело...и првата бременост, па искушението со мртвиот плод што го оплакуваше со месеци, па радоста за второто зачнување - тагата за втората смрт, радоста за третото, четвртото зачнување...тагата... Немаше ниту еден спомен во кој не беше Горан. Тој секогаш беше тука за да и' ги избрише солзите. И кога го немаше, тој беше присутен.
- Ела! - глас го прекина траорниот молк кој можеби и не постоеше, бидејќи Ела самата се закопа во мисловен амбис, недопирлив за останатиот свет. - Душо, не е така како што изгледа! - грчевито објаснуваше Горан, додека едната рака ја пружаше кон неа, а со другата го стегаше чаршафот на кој пред неколку секунди го истури прељубничкото семе.
- О, не знаеш колку си во право Горане. Ништо не е така како што изгледа. - го пресече Ела. Се чини дека се' во мојот живот било обвиткано со светкав целофан, а внатре имало само трулеж.
- Душо, не зборувај така - ја замоли Горан. - Знаеш дека те сакам неизмерно, ова беше само...
Погледот на Ела се истргна од бедните изговори на Горан. Си помисли - "Што може да измисли маж во вакви прилики, ако не безрезевна љубов и смешна теорија за "изолиран инцидент" кој се случува надвор од неговата вонсериска приврзаност кон сопругата." Беше чудно што Ела не пушти ниту една солза. Чувствуваше силен немир што и ја ораше душата, но нејзините очи оддаваа само студена смиреност и лажна рамнодушност. Позади рамениците на Горан виде како на прсти и сосема неосетно излегува жената што ја делеше постелата со нејзиниот сопруг.
- Госпоѓице, - викна Ела со незадржива надмоќ. - Ве молам, придружете ни се, сакам да поразговарам со вас.
Младата жена се сепна. Таа несигурно го повлекуваше своето бело фустанче кон колената и ги местеше разлетаните гради, бидејќи беше очигледно дека или воопшто не носела градник или не можела да го најде од хаотичната ситуација која ја затекна. Горан колебливо зјапаше, ту во Ела, ту во жената.
- Ми се допаѓа вашето фустанче. - гордо изусти Ела. Знаете, Горан обожува бела боја. Кога бев невеста, нервозно цупкаше додека си отидат сите гости од свадбата, за да ме однесе во кревет. - се насмеа Ела, додека Горан и жената скаменето ја гледаа, веројатно мислејќи дека го губи разумот.
- Ела, ти се молам. - успеа да изусти Горан.
- Пссст, немаш право на збор - му укажа Ела, држејќи го показалецот стиснат до нос.
- Како се викате? - и се обрати на жената.
- Лидија - проговори жената со сведната глава.
Ела и' пријде. Гордо и непоколебливо, со едно движење ja испружи раката кон неа и со прст ставен на нејзината брада и' ја исправи главата:
- Лидија, Горан многу сака да јаде мусака. Само, внимавајте да не ја пресолите и секогаш со мусаката правете му и салата. Понекогаш, кога е уморен, измасирајте му ги нозете, а кога го боли глава, подгответе му чај од камилица за инхалација. Сигурно се синусите. Навечер, пред да си легнете, проверете да не заспал со книгата во раце, а наутро обидете се да се разбудите прва, бидејќи тој со сигурност нема да го слушне алармот и ќе задоцни за работа.
Солзите исцртаа длабоки бразди по очите на Горан. Но, Ела не го погледнуваше, зошто таа ретко фрлаше поглед кон минати и завршени работи. А освен тоа, тие бразди, не беа подлабоки од пукнатините во нејзиното срце.
- Ова ви се клучевите од гаражата, од оставата, од визбата и од надворешната врата. Клуч од неговото срце немам да ви дадам. - рече Ела, посегнувајќи по рачката на куферот.
- Се' најубаво - изусти громогласно, а сепак сталожено, додека храбро чекореше кон излезната врата, слушајќи го Горан како неутешно го изговара нејзиното име.
Ја затвори вратата од автомобилот, не погледнувајќи ги дланките на Горан кои неутешно се лепеа за автомобилските стакла, небаре сакаа да се излизгаат по нејзиното лице и да ги запомнат сите негови контури. Не погледнуваше назад. Нејзиниот поглед беше цврсто вперен кон далечното пространство што се исправаше пред неа. Се чувствуваше исто како да не живеела претходно, а сепак беше полна и истовремено испразнета од сеќавањата на изумрениот свет што го остави зад себе. Сакаше да пушти солза. Не можеше.   



-------------
http://www.thirdchapter.blog.mk - http://www.thirdchapter.blog.mk

http://www.poetryandbeyond.blog.com.mk - http://www.poetryandbeyond.blog.com.mk



Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 00:54
Izlezi dundo edna pomocana,
od mene da se sokries nema,
a togas so cupalica vlaknata sramni ke ti gi skubam,
i negde potoa na stolce
da sedis ne ke mozes
nesto podolgo vreme.
  


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:06
Sepak niz mozok mi trckas
kako da e livada prava
so cicenca sto ripkaat
i oblizani usni podotvoreni
kon zbunot gust da me baras



Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:14
пази се од глуварчиња....

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:23
Ako, neka ogluvam


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:23
нема да можеш да гледаш така

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:26
Bez vid i so strast
ke nalegnam vrz dusa nakoja nevina
i ke brcnam vo nektar
bez da prasam,
bez da znam
i kako vo igra ke se smeam


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:32
пази се од вештерката

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:42
Ako treba i vesterka losa
ke nalegnam
za belji da ne prai
i dusa ke i vadam
dur ne se pokae


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:43
тешко ке да и извадиш душа

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 19:57
Kolku treba,
kolku moze,
ke prodram i najdam
toa sto treba
za nasmeana da stane


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:03
викаш?

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:25
Ako treba i ke urlam
kako dzverka diva
v suma gusta
kobozem da ja uplasam
za da se sobere i krotka da bide
goltajki ja i poslednta kapka mudrost
sto i ja davam


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:30
не те слушам намигнување

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:41
Mislam deka nekoj ovde me zaebava збунетост


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:43
јок

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:47
A dali nekoj znae,
dali nekoj svaka,
sto i praam na taa
sto da me zaebava saka,
sto se cacka,
sto ja cesa
i na kraj se ke izmesa.


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:47
не зезај што

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:51
Zivotot od agol drug
ke go vidi
so dimenzii novi
i deka nisto ne e tolkavo
kolkavo bidnalo togas


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:54
а колкаво е збунетост

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 20:58
Da napolni oci,
da napolni dusa
duri do gusa


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 21:00
љубов


-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....


Постирано од: zbunet
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 21:06
Ti vikam ja
sedni si
odi da me znaese
nemase da nasednese
i zatoa ti pazi
nesto sto ne go znaes
da te nalazi


Постирано од: La Ninja
Датум на внесување: 24.Март.2008 во 21:06
стоногалказбунетост

-------------
Ne sum pijan, samo lezam na zemja i se raduvam....



Испечати | Затвори го прозорот

Forum Software by Web Wiz Forums® version 10.03 - http://www.webwizforums.com
Copyright ©2001-2011 Web Wiz Ltd. - http://www.webwiz.co.uk