Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar.

znaš kako je to
ako gledam
kristalni mjesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano deblo drveta,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka otocima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bi te ja već zaboravio.

ako smatraš dugim i ludim
vjetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korjenja
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korjenje
u potrazi za drugim tlom.

ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvijet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

Verujem da snovi, nisu uvek snovi,
da ponekad znaju i java postati,
a kad u to ne bi verovali,
u šta drugo mi bi mogli verovati?
I za to daljina nekada se gubi,
...ne izgleda tako kao što se čini,
zar i mesec zvezdu daleku ne ljubi,
negde iznad reke, baš po mesečini?
I ne gube nadu, skoro svake noći
raduju se jedno drugom kao deca,
i meni se čini kad zatvorim oči
igramo se i mi zvezde i meseca.....

Sergej Jesenjin

Зошто сте такви

Изменето од zamislena - 06.Јуни.2015 во 00:58

Oprostajno pismo G.G.Markesa

Zaljubljen u ljubav

Kad bih imao jedan komadic zivota,
dokazivao bih ljudima koliko grese
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,
vec po onome sto znace,
spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih ociju,
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih druge kad govore,
i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,
oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu,
ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,
vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mrznju na ledu
i cekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.

Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan
a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca
da su mi najblizi
i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.

Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa
staroscu
vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Naucio sam da citav svet zeli da zivi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreca u nacinu
savladavanja litica.

Shvatio sam da kad tek rodeno dete
stegne svojom malom sakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na zalost poceti da umirem.

Секогаш кога ќе ги прочитам овие стихови ми се ежи кожава:

Do not stand at my grave and weep;
I am not there. I do not sleep.
I am a thousand winds that blow.
I am the diamond glints on snow.
I am the sunlight on ripened grain.
I am the gentle autumn rain.
When you awaken in the morning's hush
I am the swift uplifting rush
Of quiet birds in circled flight.
I am the soft stars that shine at night.
Do not stand at my grave and cry;
I am not there. I did not die...

KO SAM, ŠTA SAM

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po šibici,
nežne reči šapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svet.

Sergej Jesenjin

Сергеј Јесењин: ДАЛЕКА ВЕСЕЛА ПЕСМА

Неко песму весело певуши,
Далеко је, далеко од мене.
И ја хоћу ту песму у души,
Ал' не дају груди разбијене.

Узалудно душа за њом жуди,
У грудима тражи сличне звуке,
Зато што су и снагу и груди
Изнуриле невоља и муке.

Одвећ рано мисли ми полећу
Ка сновима земље идеала.
Рано почех да ропћем на срећу
И мислим шта прошлост ми је дала.

Рано душом, страсно, узаврело,
Тражих себе у дане суморне,
Па не могу да певам весело,
Немам снаге, груди су уморне