Света Троица

Карактеристично је да су јеховини сведоци направили сопствени превод Библије, под називом „Свет нових превода Светог Писма“, који, будући лишен мистичке дубине и духовне пеозије, звучи као судски акт или протокол. Тај изводни енглески текст они желе да учине универзалним обрасцем за преводе на нациналне језике и постепено да уведу тај тескт у свеопшту употребу, то јест, отети људима Библију и заменити је другом.

Јеховисти не прихватају чак ни скраћени протестантски кодекс Новог Завета. Места, која не одговарају њиховом учењу, они објављују, или као неправилне преводе или лажним ставкама – интерполацијама. Тако они одричу аутентичност седмог стиха, пете главе Прве Посланице Јованове, говорећи да је одсутан у древним рукописима.

Прво, рукписа те посланице је остало веома мало, да би се чинила такве одлучне генерализације.

Друго, овде постоји фактичка нетачност, јер се указани стих налази у старолатинском преводу.

Треће, већ су у древна времена постојале скраћене варијанте књига Новог Завета.

И четврто, тај стих собом представља органски део саме Посланице: „Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Реч и Свети Дух; и ово Троје је једно... и троје је што сведочи на земљи: дух и вода, и крв; и троје је заједно“ (1.Јов. 5:7-8).

Овде је карактеристичан за библијски језик паралелизам, који се широко употребљава у овој посланици Јована Богослова, а такође и богсловско-поетска сличност.

Форма дистиха среће се у Причама Соломоновим, у књизи Јова и другим књигама Светог Писма. Понекад се паралелизам дистиха појачава стилистичком и смисленом симетријом. У датом стиху је такође подвучена симетрија у бројевима 3 и 1, који се садрже у сваком полустиху.

Смисленим центром тог стиха се јавља проширено учење о Триипостасном Божанству, које има своју динамичну сличност на земљи у Тајнама Цркве. Неретко, Свето Писмо условно позива свештену поезију, али при томе, треба памтити да су у древности поезија и проза стајали један поред другог, ближе него у савременој нам епоси. Стилистички паралелизам је био присутан како у поезији, тако и у прози.

Дејство происходи у два плана: небеском и земном. Без седмог стиха се разрушује сама структра мисли и ритмика језика: реч осмог стиха „и на земљи“, показују се као сувишним и онда остаје само једна половина двостиха. Тај стих се садржи не само у Библији, коју користе Православни, већ и они који припадају другим конфесијама, које су се одвојиле од васељенске Цркве. Ако би то била ствка каснијих времена, то би таква чињеница била немогућа.

Од древних времена су против Цркве са гневом иступале јереси и секте, али није познато, да су они укоравали Цркву у фалсификовању библијског текста. Богослужбена традиција чува текст, јер га слушају људи различитих покољења.

У том смислу јерархија и мирјани заједно чувају црквене догмате, обреде и Библију. Многи људи су знали цео Нови Завет наизуст, а неким манастирима то је било прописано уставом. Измена у тексту би изазвало немир као неко новачење. По речима Светог Василија Великог, новачења у Цркви стварају расколе. Библија се јављала као обавезна припадност храма.

Фалсификовати њен текст у свим општинама, које се налазе на огромној теириорији, тешко је могуће, тим више у то време, када није било штампаћих машина, и сваки рукопис Библије је представљао собом дугогодишњи напор за преписивача. Листови Библије су били темељно проверавали и само након тога се допуштало да уђу у богослужбену употребу.

Што се тиче седмог стиха у Првој Посланици Јовановој, који је несместив са учењем јеховиста, он садржи у себи сведочанство о јединству Христа са Својим Небеским Оцем, који се намали и на другим местима Новог Завета, посебно у тридесетом стиху, десете главе Јеванђеља од Јована: „Ја и Отац једно смо“ (Јован 10:30).